3. Crkve pre crkve
Crkva u svetu postoji nešto manje od dve hiljade godina. Pitanje šta je bilo sa Božjom objavom čovečanstvu pre crkve ima svoju težinu i smisao, jer je crkva nosilac mesijanske poruke.
U Bibliji čitalac može otkriti da se Bog objavljuje i postupa na različite načine, kroz različite periode ljudske istorije, opisane u Svetom Pismu. Ti periodi teološki se nazivaju dispenzacijama, a razlikuju se tri glavne. Prva je dispenzacija patrijarha, ili period velikih biblijskih otaca poput Avrama, Isaka i Jakova, ali i onih još ranijih - Noja i Enoha. Druga dispenzacijaje period "Zakona", u kojem Bog počinje da stvara i radi sa jednim celim narodom. To je izraelski narod kojeg je Bog stavio pod svoj specifičan zakon, koji se u celini nije mogao primeniti na druge narode. Najvažnije odrednice tog perioda su bile: Zakon, Hram i Sveštenstvo. Treća dispenzacija je period Evanđelja ili crkve u kojoj, i kroz koju, Bog daje potpunu i dovršenu objavu celom čovečanstvu, bez obzira na rasu, kulturu ili nacionalnu pozadinu.
Čak i letimičan pogled na Božje postupanje sa ljudima otkriva veličanstvenu progresiju u njegovoj samoobjavi. Tema koja se provlači kroz celu Bibliju, od početka do kraja, u tome je da Bog poziva narod sebi, da taj narod bude "sveti" narod, odvojen od sveta, da pripada njemu i da ga sluša.
Postoji i široko prihvaćena maksima koja glasi: "Jedan narod jedna religija". Ovo je predstavljeno i shvaćeno kao ulaznica ili način na koji se postaje pripadnik jedne crkve. Tako ljudi koji su rođeni u Srbiji, Grčkoj ili Rusiji automatski bivaju proglašavani pravoslavcima; oni rođeni u Mađarskoj, Hrvatskoj ili Italiji katolicima, dok bi Amerikanci ili Šveđani po samoj nacionalnoj pripadnosti bili protestanti. Međutim, ovo nema nikakve veze sa Biblijom.
U svakoj od tri dispenzacije Bog je postavljao različite zahtevi ljudima. Usred svih tih različitosti jedan zahtev, oko kojeg su se svi ostali okretali, ostao je nepromenjen. To je zahteve da se sluša Božji glas. Upravo ispunjavanje ovog zahteva jeste "to" što obeležava Božje ljude i čini ih drugačijim. U Bibliji, kroz proroka Jeremiju, Bog je to ovako rekao: "Slušajte glas moj, pa ću ja biti vaš Bog, a vi moj narod".
Ako se razmišlja o tome šta je bilo sa Božjom objavom pre crkve, normalno je da se zaviri u drugu dispenzaciju, u period Izraela kao nosioca mesijanske poruke. Tačka kroz koju treba ući u istoriju Izraela je vreme u kome su oni prerasli iz plemena u narod, te od robova postali nacija spremna da oformi državu. To je vreme izlaska izraelskog naroda iz egipatskog ropstva.
Između Egipta iz kojeg su izašli i Kanaana u koji su se zaputili nalazila se pustinja. Umoran i ožedneo izraelski narod dolazi do oaze koje se zvala Mara. Voda iz tog izvora bila je gorka i neupotrebljiva za piće. Mojsije se pomolio Bogu, a On mu je pokazao štap koji je, kada ga je Mojsije bacio u vodu, "izlečio" izvor i učinio vodu pitkom.
Šta je izlečilo izvor? Štap? Bog je taj koji je "izlečio" vodu! Za taj proces On je mogao da odredi bilo šta. Na primer: da se kaže neka reč ili reči, da se vodi "naredi" da postane pitka, da se ubace dve lopate peska... Potpuno svejedno! Zato što ništa od sveg spoljašnjeg činjenja nije vredelo. Bog je taj koji ima silu da menja stvari. On je taj koji je odredio mehanizam koji će tu silu osloboditi, a to je poslušnost njegovoj Reči.
Zgodan primer dokaza ove tvrdnje je Big Lale, poznati mađioničar i zabavljač, koji prilikom izvođenja svojih trikova vrlo često pozove nekoga iz publike da mu "pomogne". Pred celim auditorijumom, Big Lale stisne praznu šaku pa zamoli pozvanog gledaoca da mu tri puta dune u šaku i obavezno izgovori čuvene čarobne reči - abrakadabra. Posebnu simpatičnost predstavi daje to što mađioničar sve vreme objašnjava šta to njegov gost i on rade. Pre nego što iz šake izvuče desetak svilenih marama, Big Lale daje i prevod one čarobne reči govoreći: "Abrakadabra, to vam u prevodu znači čista glupost"...
Drugim rečima, iluzionista otvoreno kaže: "Možete vi da duvate u šaku i da abrakadabrate tri dana. Tajna nije u tome već u mojim veštim prstima".
Kako postati nosilac mesijanske poruke, kako postati Božje dete uopšte nije tajna. Za to ne treba "sveti gral" ili koja druga relikvija već nešto vrlo jednostavno, ili ipak nešto vrlo komplikovano? Poslušnost Božjoj Reči.
Istorija čovečanstva, onako kako je zapisano u Bibliji, predstavlja istorijski razvoj objave Boga čoveku. Crkva danas ima istu onu ulogu koju je pre nje imao izraelski narod. A to je da ostalom svetu, ili ostalim narodima, dovikne veličanstvenu istinu: "Čoveče, ti nisi slučajni sklop bezveznih atoma u neraskidivom materijalističkom lancu uzrok - posledica. Niti dobro programirana i napuštena mašina deističkog, hladnog nezainteresovanog boga, koji tamo negde iza svemira brine svoje brige nemajući vremena ili volje da se osvrne na delo svojih ruku. Čoveče, ti si vrhunac stvaranja dobrog Boga koji je osoba. Zato je i tebe načinio osobom. Koji je gospodar, i zato je tebe načinio gospodarem, čak takvim da je svemir koji je uredio ostao otvoren da ga zajedno sa njim dovršiš".
Bog je na Zemlji uvek imao svoju "ambasadu", kojoj je menjao ime, ali nikada ulogu. Noje je gradeći barku uzvikivao: "Čujte šta Bog kaže. Poslušajte ga i izbeći ćete katastrofu potopa. Čujte njegov glas. Poslušajte, ispunite njegove savete i bićete njegovi". Ljudi su odgovorili: "Bah, ti ćeš da nam kažeš". Bez obzira na odbijanje svoje okoline, Noje je bio crkva. Ne u današnjem institucionalizovanom smislu. Ne crkva sa zgradom, đakonima i sveštenstvom. Uostalom, to i nije crkva nego današnja organizacija njenog delovanja. Crkva je Božja "ambasada" na Zemlji i baš kao i svaka druga ambasada ona govori o predsedniku i zemlji koju predstavlja. Upućuje na način i razlog kako tu zemlju posetiti itd.
U drugoj dispenzaciji uloga Izraela kao crkve pre crkve je više nego očigledna. Tri meseca po izlasku iz zemlje ropstva, neposredno pred sklapanjem saveza, Bog Izraelcima upućuje sledeće reči: "Budete li se verno pokoravali mojim rečima i držali moj savez, vi ćete mi biti predraga svojina mimo svih naroda - ta sav je svet moj! - vi ćete mi biti kraljevsko sveštenstvo, sveti narod".
U 5. mojsijevoj knjizi nalazimo neku vrstu rekapitulacije svih Božjih zahteva upućenih Izraelu: "Ako zaista poslušaš glas Boga svoga..." Tako počinje lista blagoslova, dok spisak prokletstava kreće rečima: "Ako ne budeš slušao glas Boga svoga..."
Nažalost, trajna poslušnost Božjem glasu baš i nije bila karakteristika izraelskog naroda. lako je Bog jasno i glasno stavio do znanja šta želi i šta će taj narod učiniti njegovim posebnim narodom, Izraelci su se vrlo brzo toliko zapleli u svoje ceremonije i obrede da su zapostavili ono bitno. Zato im Bog na živopisan način progovara kroz proroka Jeremiju: "Ja ništa ne rekoh ocima vašim o paljenicama i klanicama, niti im šta o tome zapovedih kada ih izvedoh iz zemlje egipatske. Ovo im zapovedih. Slušajte glas moj, pa ću ja biti vaš Bog, a vi ćete biti moj narod".
Generalni pad Izraela kao Božje ambasade, kao crkve a potom i kao nacije, započeo je onoga dana kada su odlučili da sebi postave kralja uz obrazloženje: "...da budemo kao svi drugi narodi".
To je značilo baš ono što je Bog rekao proroku Samuelu: " Ja sam hteo da slušaju mene, da ih ja vodim, da ja budem njihov kralj - a oni hoće da ih vodi čovek".
Božja ambasada treće dispenzacije - crkva pala je iz istog razloga kao i ona iz druge. Kada je na čelo crkve došla nečija "svetost" umesto svetoga Hrista, Bog je ponovo morao konstatovati - "Odbacili su me".
* * *
U vreme kada je hodao Zemljom Isus je ispričao priču o pastiru i ovcama (Jn. 10: 2-5).
"Pastiru vrataru..." Ova jednostavna slika pastira i ovaca, potpuno razumljiva u ono vreme, danas ne govori mnogo modemom čoveku, posebno ne građaninu koji ima samo jednu asocijaciju na reč ovca - glupa životinja. Međutim, dok je pričao ovu priču, uostalom i uvek kada Biblija ljude naziva stadom - ovcama, čiji je pastir veliki Bog, naglasak je na bezazlenosti i bespomoćnosti. Ovce su bezazlene, zbog toga će uvek nekoga slediti. Ako ne slede pastira, slediće magarca! S druge strane, ovce su bez zaštite bespomoćne, jer nemaju brze noge da uteknu, ni oštre zube da se odbrane. Zbog toga i traže nekoga da ga slede. Nekoga ko će im pružiti zaštitu. Ako slede pastira, blago njima. Ali ako idu za magarcem, završiće u nekoj provaliji ili lavljem doručku kao i sam magarac.
Zadivljujuće je kako je Isus uspevao da sa malo reči i pravim poređenjem svima na razumljiv način objasni tako važne stvari. "Ja sam pastir dobri" - rekao je. Naravno, nešto slično govore i ostale religije, ali one nemaju potvrdu onoga što govore. Pastir nije osoba koja ima štap, šubaru i pastirsku legitimaciju već: "Pastir daje život svoj za svoje ovce". Isus je dao svoj život za čovečanstvo! A kako stoji stvar s onim drugima, ma kako se oni zvali, znate i sami.
Šta da kažemo o pripadnosti crkvi po nacionalnom ključu? Bilo je mnogo pripadnika izraelskog naroda u drugoj dispenzaciji, koji su samo zbog činjenice da su rođeni od izraelskih roditelja svojatali poziciju svetih Božjih ambasadora. U današnjoj crkvi događa se slična stvar. Ma koliko tvrdnja "Jedan narod jedna religija" bila smešna, mnogima su grudi plave od silnog busanja i dokazivanja da time što pripadaju određenoj naciji imaju atribut svetih Božjih ambasadora.
Ako bismo ove tvrdnje uveli u prethodnu hristovu ilustraciju, mogli bismo reći da ti ljudi tvrde za sebe da su oni, i samo oni, "to" stado Božje. Ali u istoj priči Isus tvrdi da je to obično bezumlje kada kaže: "Imam i drugih ovaca koje nisu iz ovog ovčinjaka; i njih mi valja dovesti; one će čuti moj glas, te će biti jedno stado i jedan pastir".
Politički i religiozno, kulturno i etički, ili da uzmemo bilo koju drugu osnovu za podelu, zaključićemo da ima mnogo grupa ljudi. Sa Božjeg aspekta postoje samo dve grupe. Oni koji su njegovi i oni koji nisu njegovi. Oni koji su njegova ambasada i oni zbog kojih ta ambasada postoji. Bog je na Zemlji uvek imao svoju ambasadu - crkvu. Uslov da bi čovek ušao u tu ambasadu, okoristio se njome te i sam postao ambasador jeste jedan jedini, nikada promenjen: "Slušajte glas moj, pa ću ja biti vaš Bog, a vi ćete biti moj narod."
