1. Crkva

Ivan Božer

Ko ima pravu, stvarnu i iskrenu nameru da ljudima govori o crkvi vrlo brzo će otkriti da stoji pred dva krupna problema. Prvi je da odgovori, da objasni šta je to crkva, koje su njene osobine, kakve su joj karakteristike, odnosno šta je to što crkvu čini crkvom. Drugi je problem komunikacije. Kako da govori ljudima oko sebe da bi ga oni i razumeli? Ovaj drugi problem se nikako ne može rešiti ako crkva "tera" svoj program ne vodeći računa o stvarnosti koja se neprestano menja.

Crkva je determinisana vremenom. Ona se pojavila i živi kroz istoriju. Zbog toga se ova njena osobina ne sme zanemariti. Jedan profesor teologije, obrazlažući ovo pitanje, slikovito je izjavio: "Ako ceo svet leti avionom, ne možete se voziti u fijakeru i dovikivati mu Evanđelje. Morate ući u avion". Između ostalog, u našem vremenu, ova bi izjava značila da se prvenstveno treba osloboditi vizantijskog načina razmišljanja. Osnova vizantijskog pogleda na hrišćanstvo jeste da Boga, Hrista i njegovu crkvu oslikava "toplo mistično". Svakako da crkva, koja jeste telo Hristovo, sadrži nešto od te tople mistike, od transcedentne prisutnosti, jer crkva nije organizacija nego organizam. Ipak ona ne živi izvan vremena i stoga nema prava da ne uvažava svoje okruženje.

Zato svaka generacija, koja želi da dosegne svoje savremenike, mora da napiše svoje evanđelje. Dakako to neće biti neko novo peto evanđelje, nego ono staro, jedno i jedino - Hristovo evanđelje, ali rečeno na nov način. Na način da ga onaj kome je namenjeno razume.

U razmatranje crkve može se krenuti iz više polaznih tačaka. Ja ću krenuti od pojma denominacija, konfesija ili, kako to neupućeni ljudi kažu - vera.

Današnji svet, u verskom pogledu, globalno govoreći čine tri osnovne grupacije. Te su grupacije geografski prilično oštro razdeljene. Kada posmatramo istočnu granicu Evrope, vidimo i jasnu granicu između hrišćanstva i islama. Sve zapadno od te granice, čak do zapadne obale američkih kontinenata, čini hrišćanstvo. U samom hrišćanstvu takođe postoje različite grupacije: Pravoslavna, Rimo - katolička (u narodu kraće zvana katolička) i Protestantska crkva. Svaka od ove tri crkve unutar sebe ima i određene različitosti, a u protestantizmu te razlike uzrokuju pojavu denominacija koje uzimaju različite nazive: Metodistička crkva, Baptistička crkva, Evanđeoska crkva... No i pored organizacijskih i teoloških razloga to je u suštini apsolutno jedna vera - hrišćanska.

Da bi neko bio pripadnik bilo koje crkve, prvo mora biti hrišćanin; na isti način kao što da bi neko bio Srbin, Slovak ili Mađar, prvo mora biti čovek. Jedino ta vrsta, ljudska vrsta, može imati nacionalnu pripadnost. Nikada ni jedna sova ili krokodil neće biti Francuz ili Švajcarac. To mogu biti samo ljudi.

Hrišćani su do svog naziva došli na najprirodniji i jedino valjani način. Za razliku od onih kasnijih koje smo sami sebi nadenuli i sa kojima se busamo u prsa tvrdeći da smo bolji od drugih, naziv hrišćani smo dobili. Dogodilo se to još u prvom veku nove ere u gradu Antiohiji. Do tada su Hristove sledbenike jednostavno nazivali učenicima ili sledbenicima Puta. Budući da su učenici u Antiohiji pokazivali onu prvu i najvažniju karakteristiku crkve, Hristov Duh, to nije moglo proći nezapaženo. Ljudi koji su sa strane gledali tu zajednicu "videli" su Hrista i dali su njenim članovima potpuno logično ime - hrišćani.

Na žalost vrlo brzo u korintskoj crkvi dogodilo se nešto što do današnjih dana muči hrišćanstvo. Neki članovi tamošnje crkve svoju odanost su počeli vezivati za ljude koji su im u Hristovo ime služili, zbog čega se jedni počeše nazivati Pavlovim, drugi Apolonovim, treći Petrovim... Nema sumnje da su to bile silne božje sluge, ali ipak ljudi. Pouzdanje u čoveka nikada nije donosilo dobre rezultate, a to je naročito uočljivo u crkvi koja, kada god bi usmerila svoju veru i pouzdanje u nekoga ili u nešto drugo osim Hrista, bivala bi razjedinjavana i rovarena. Tako je bilo u prošlosti, tako je danas, a tako će biti i u budućnosti.

Zadivljujući uticaj je imala prva crkva na svoje okruženje, a opet jasno je da taj uticaj nije ostvaren moćnom teologijom, kitnjastom liturgijom ili perfektnom dogmom. Rani propovednici uglavnom su bili siromašni, iz nižih slojeva i govoru manje vični ljudi, ali kvalitet koji su imali nadoknađivao je sve ostalo. Nisu se mogli nadiviti Hristu i njegovom Evanđelju. Bili su to obični ljudi iz naroda i zato su imali dobru komunikaciju sa narodom; bili su zaljubljeni u Hrista zbog čega nisu propovedali sebe, svoje crkve ili dogme, nego Hrista. Kada Hrist bude uzdignut, On će privući sve narode. To je aksiom koji se pokušava minimizirati. Hrišćani prvog veka su slavili i uzvisivali Hrista, a narod je bio privučen u crkvu. Na njih je snažno uticalo to što postoji jedan neiskvaren skup usred sve te pokvarenosti.

Postoji mnogo razloga zbog kojih Hristu pripada prvo mesto. Ja ću reći samo jedan - On je živ! Upravo ova činjenica svemu daje smisao. Uzalud bi bila hrišćanska vera da Hrist nije živ. Uzaludno je biti poslušan mrtvome.

Ono u čemu se hrišćanstvo razlikuje od svih ostalih religija jeste da je njegov osnivač, onaj koji je za sebe rekao da je put, istina i život - živ! Ni budizam ili konfučijanizam kao filozofije nisu loše, ali su ipak samo još jedan sistem mišljena kao što su stoicizam ili marksizam. Kada bi se iz njih moglo izbaciti sve što je loše, a zadržati ono što je dobro, ipak bi se konstatovalo da su mrtve. Sidarta Gautama, kasnije prozvan Buda, osnivač budizma, na samrti je rekao svojim rastuženim i uplakanim učenicima: "Ne plačite, nisam važan ja nego moja nauka". Isus je rekao suprotno: "Dođite ka meni, ja ću ispuniti vaše potrebe. Naravno, daću vam i nauku". Hristova nauka - Evanđelje - je najbolja nauka na svetu! Sve dobro i plemenito u našoj kulturi je posledica Evanđelja, ali bez Isusa i ono bi bilo apsolutno mrtvo i beskorisno. Jer, kako ispuniti tako radikalne i čovekovom egu suprotne zahteve Hristove nauke, bez Hristovog Duha?

Crkva u kojoj se ne propoveda Hrist, nego njegova načela samo je jedan od klubova. U šah - klubu se govori o Kasparovu, u tenis - klubu o Moniki Seleš, a u crkvi? U crkvi se ne govori samo o Isusu, nego sa Isusom.

Stoga je prva karakteristika crkve Hristov Duh. Mislim da nam kao Hristovoj crkvi valja priznati da su kroz istoriju mnoge crkvene vode, hiljadama istančanih interpretacija Božje Reči, pokušavali zaobići duh tih reči. Uglavnom zato smo i dobili srpske crkve, mađarske crkve, rumunske crkve.

Crkva je telo Hristovo! Tako kaže Biblija. Gledajući današnju crkvu, ponajčešće vidimo tek bledu sliku onoga što bi crkva trebalo da bude i tada se kao domaćica zatečena iznenadnom posetom žurimo da nađemo opravdanje.

Prva karakteristika crkve je Hristov Duh i to stoga što je crkva, po definiciji, zajednica, a ne skup pojedinaca. Istina je da su mnoge današnje crkve tek skupovi pojedinaca koji se na bogosluženjima nedeljom dodiruju laktovima, a ostale dane provode individualno. Ali to nije crkva, jer Biblija kaže da su hrišćani udovi Hristovog tela.

Ne postoji na ovom svetu ništa radikalnije od Božje Reči. Svet se neprekidno, u svojoj istoriji, mučio sa međuljudskim odnosima: vlasnici i robovi, gospodari i sluge, poslodavci i radnici... Kakvo je osveženje okrenuti se od tog neprekidnog neprijateljstva i suprotstavljanja. Okrenuti se crkvi koja je organizam, a ne organizacija; koja je Hristovo telo. Hrist je glava, a svaki pojedini vernik je deo tela. Biblija namerno koristi ovakvu sliku crkve da bi prikazala koliko se život korenito menja kada čovek postane hrišćanin. To nije administrativno, nego stvarno pripadanje. Zato se može ustvrditi da je druga osobina, crkve zajedništvo. Duboko, iskreno zajedništvo.

Crkvu Isusa Hrista, karakteriše i to što su u njoj neraskidivo združene osobe različitog porekla, obrazovanja, jezika, pola...

"U antiohijskoj crkvi", piše u Bibliji, "bilo je proroka i učitelja i to: Varnava, Šimun zvani Niger... Manaen koji je odgojen sa Herodom tetrarhom".

Šimun je bio iz nižih, najverovatnije najnižih društvenih slojeva, dok je Manaen rastao i obrazovao se uz Iroda što znači da je živeo na dvoru. U crkvi oni žive i rade potpuno ravnopravno. Da su se držali društvenih i običajnih normi, jedan sa drugim ne bi mogli ni jednu reč da progovore. Ali u crkvi ne važi zakon ovoga sveta, nego Božji zakon. Zato u crkvi nema klasnih razlika. Svako vredi kao osoba čak toliko daje Isus Hrist umro za njega.

Kako hrišćanska vera divno izjednačuje!

Eh, da se ovaj duh održao u kasnijim vekovima, tok crkvene istorije bi bio mnogo drugačiji, jer je crkva kasnije ponovo istakla društvene razlike i na taj način iz vidokruga izgubila Hrista. A tamo gde je Hrist nema društvenih razlika, i ne samo društvenih nego nikakvih. U Bibliji piše: "Nema tu više ni Židova ni Grka; Nema više ni roba ni slobodnjaka; nema više ni muškog ni ženskog, jer ste svi samo jedan u Hristu Isusu". Ovakva izjava pre dve hiljade godina bila je smatrana više nego neozbiljnom. Robovlasnički odnos je bio, jedini odnos među ljudima. Čak je i Aristotel, kojeg držimo umnim, izjavio: "Neki su ljudi po prirodi rođeni za vladare, a drugi za robove". Kada bi u ono vreme nekom ortodoksnom Jevrejinu neko rekao da između njega i Grka nema razlike, verovatno bi mu ovaj sa kaljačama skočio u stomak uz poklik: "Šta, biti isti sa tim... sa tim neznabožcem - Hula!"

Kao krunu jedinstva Biblija ističe da nema razlike čak ni između muškog i ženskog, naravno, ne u biološkom već u socijalnom i društveno - pravnom položaju. A u prvom veku nove ere u antiohijskoj crkvi vidimo upravo ovakvo jedinstvo na delu.

Prilikom slanja Pavla i Varnave na misijsko polje, ostale crkvene starešine uz molitvu polažu ruke na njih u znak blagoslova. Jedan od starešina je i Šimun - Niger, što znači crnac. Ponegde u crkvama belih kontinenata, a naročito u Americi, ovaj stih se retko spominje pošto mnogi vrli beli hrišćani ne bi baš da imaju puno dodira sa crncima, a kamoli da još budu jednaki sa njima.

Ljudi sa Balkana na nešto ovakvo se samo osmehnu i odmahnu rukom uz konstataciju da se to kod nas ne može dogoditi. Mi smo očigledno bolji od Amerikanaca, jer kod nas crnac može biti i vernik, i starešina, i sveštenik! Ne raspravljajući da li u Pravoslavnoj ili Katoličkoj crkvi ima crnaca, postavljam sledeće pitanje: ima li Srba u Katoličkoj ili Hrvata u Pravoslavnoj crkvi? Ili, možda i mi imamo neke svoje crnce?

Protestantska crkva je ove nacionalne razlike potpuno ukinula približivši se na taj način biblijskom standardu. Nažalost, uvela je pojam denominacija, pa sada iako u sebi (jedna denominacija) ima ljude različitih nacija, nema ljude iz drugih denominacija! A Biblija jasno uči da je crkva organizam, a ne organizacija. Ona je telo Hristovo i odiše Hristovim Duhom. U crkvi ne postoje nikakve razlike; ni društvene, ni nacionalne, ni rasne, ni političke - nikakve!

Samo ta i takva crkva treba ovom svetu. Na radost same crkve, na slavu Bogu, a za spasenje ljudi.

Pitanje koje se samo od sebe nameće glasi: da li je crkva takva? Jeste, ali ne svaka. Zato kada čovek postane hrišćanin odabir lokalne zajednice biva veoma značajan. Crkva kojoj će se priključiti oblikovaće ga. Može ga uzdići, ali isto tako i slomiti, razvaliti, ugušiti... Koliko je ovo značajno, čak presudno pitanje, verovatno najsnažnije pokazuje život orijaša hrišćanstva - apostola Pavla.

U Bibliji piše da kada su apostoli iz Jerusalima čuli kako se u Antiohiji sastaju ljudi koji ispovedaju veru u Hrista, odluče da im pošalju Varnavu. Budući da je antiohijska crkva nastala tako što su prognani vernici iz Jerusalima doneli vest o Hristu, Varnava je te mlade hrišćane trebalo da učvrsti i proveri ispravnost nauke koja im je predana.

Ko je mogao i naslutiti koliki će uticaj ta poseta imati na Varnavu. Moglo se očekivati da će se antiohijska crkva obradovati poseti jednog sveštenika, a dogodilo se suprotno. Biblija kaže da se Varnava, upoznavši crkvu, silno obradovao. Dobri poznavaoci grčkog jezika tvrde da u izvorniku stoji mnogo snažniji izraz. Nešto kao da je Varnava bio izvan sebe od radosti.

Posle kratkog boravka u Antiohiji Varnava donosi važnu odluku. Odlučuje da tu crkvu pokaže Savlu iz Tarza. Odlazi u Tarz, nalazi Savla i dovodi ga u Antiohiju.

Iz Biblije znamo da je Savle, dok je putovao u Damask, susreo Hrista, odbacio predačku - judaističku religiju i postao hrišćanin. Neko vreme proveo je u samoći arabijske pustinje, bez sumnje u postu molitvi i razmišljanju o svemu što mu se dogodilo. Iako je bio hrišćanin, još nije pripadao ni jednoj crkvi. Tada dolazi Varnava, uzima tog čoveka iz izolacije i dovodi ga u atmosferu koja je uveliko doprinela njegovom duhovnom razvoju. Tek posle boravka u Antiohiji Savle postaje Pavle. Onaj čuveni silni apostol Pavle. Savla je u Pavla preobrazio Sveti Duh koji je delovao kroz antiohijsku crkvu!

Zato kada čovek bira mesnu crkvu kojoj će se priključiti, treba dobro da pazi na osnovu čega vrši izbor. Za izbor ne bi nikako trebalo da primeni nacionalni ili bilo koji drugi ključ osim biblijskog. Nije značajno kakva tabla stoji na ulazu i da li je crkva evanđeoska, pravoslavna, katolička, baptistička... Ono što je bitno to je da Božja milost u izobilju struji kroz nju, jer samo je ona (Božja milost), kadra stvoriti uspešne i moćne hrišćane. Uostalom, zašto je Varnava odveo Savla baš u Antiohiju? Zašto ne u Jerusalim koji je bio centar i u kojem su bili svi apostoli? Očigledno zato što je u antiohijskoj crkvi video takve dokaze Božje milosti na delu da je shvatio kako se u takvoj atmosferi čovek može najbolje razviti.

Apostoli iz Jerusalima u osnivanju antiohijske crkve nisu imali nikakvog udela. U Bibliji o tom događaju stoji ovako: "A oni koje beše raspršilo progonstvo... kada dođoše u Antiohiju počeše propovedati... I ruka Gospodnja beše sa njima..." Crkvu u Antiohiji su osnovali, nadahnuli i vodili, današnjom terminologiom rečeno, laici.

Šta je to laik?

Bilo bi mi mnogo draže da izraz laik i laička služba nikada nije bio skovan. Po mom mišljenju, Bog nije zamislio da njegova crkva bude podeljena na sveštenike i laike. Crkva je telo, a u telu, ukoliko je zdravo, ne postoje paraziti, već svaki organ obavlja svoju funkciju skladno i sinhronizovano na dobrobit celog tela. No kako pojam laicizam postoji, ne mogu da ga zaobiđem.

Izraz laička služba koristi se za one službe u crkvi koje obavljaju osobe, koje nisu za to plaćene, ili nisu rukopoložene, ili nemaju neko formalno akademski potvrđeno teološko obrazovanje. Istina, između onih kojima je služba u crkvi profesija i onih kojima to nije postoji razlika, ali radi se o različitim funkcijama, a nikako o različitim položajima. Pored toga, budući da je jezik živ, da evoluira, reči vremenom poprimaju neka druga, a katkada i suprotna značenja. Tako i reč laik danas ne označava amatera, čoveka koji se iz ljubavi nečim bavi, već neznalicu.

Dobro je da danas u crkvi i među sveštenicima i među laicima jača svest da je crkva jedno telo, sa jednom službom, i da svi, bili za to plaćeni ili ne, zajedno doprinose zdravlju, rastu i razvoju crkve.

Kada se Božja Reč uzme dosledno, ona za tili čas poruši sve barikade, pa tako i prepreku između propovedaonice i klupa. Nema razlike između Jevreja i Grka, između roba i slobodnjaka... A zašto bi bilo između sveštenika i laika? U antiohijskoj crkvi su priznavali i poštovali službu apostola, ali shvatili su i svoju odgovornost, pa su rado i savesno obavljali službe i zadatke koje je Bog pred njih postavljao.

Sveštenička crkva nije oblik biblijske crkve. Crkva pripada laicima. Jednom jedinstvenom narodu, a neki iz tog naroda imaju veliku privilegiju, čast i radost da ostalom delu crkve služe kao apostoli, proroci evanđelisti, pastiri i učitelji. lako postoje različite službe, ne postoje različiti stepeni važnosti. Bio sveštenik ili laik, pred Bogom je položaj čoveka potpuno isti.

Što se tiče odgovornosti crkve prema gradu, prema narodu u kojem je, evangelizacija je najviša zapovest koju je primila od Boga. Antiohijska crkva je, to vidimo iz Biblije, usmerivši svoje snage i na ovo polje, ispunila jednu od svojih najznačajnijih i najvažnijih funkcija. Crkvi koja bi učinila sve osim evangelizacije srce bi prestalo da kuca. Ona bi još uvek bila telo, ali telo bez pulsa. A telo bez pulsa je leš. Zato mnoge crkve danas i liče na lešine. Zaboravile su i zapostavile evangelizaciju. Čvrsto se drže čitavih brda učene teološke gluposti (oprostite na izrazu) raspravljajući o tome ko ima a ko nema pravo umesto da Evanđelje predaju svetu.

Ne znam kako po ovom pitanju stoje crkve u ostalih naroda, ali kod nas je stanje, priznajmo to, alarmantno. Većinska crkva, koja bi po samoj svojoj poziciji mogla vrlo efikasno da evangelizira, kao da je zadovoljna obredima koji spadaju u opis njenog rada, pa nema volje da se bavi nekim poslom koji se ne plaća. Sa druge strane protestantske crkve zdušno evangeliziraju, ali zbog svoje rascepkanosti i ne koordiniranosti malo što uspevaju da učine.

Postoje još mnoge karakteristike koje krase crkvu Isusa Hrista, ali svakako u njoj je najsjajnije to što nema važnije i manje važne osobine, nema važnijeg i manje važnog člana. Svaki je najvažniji na svetu! Ova izjava se protivi piramidalnoj logici komparacije u kojoj superlativ zauzima vrh, a ne bazu piramide, zbog čega atribut "naj" može stajati samo u jednini ali... Evo kako je Bog meni otkrio ovu istinu.

Bilo je to u vreme kada je moja kći išla u drugi razred osnovne škole. Upravo u to vreme počeo sam sa ozbiljnim proučavanjem Prve poslanice apostola Jovana. Oduševljen onim što sam otkrio, na prvom narednom bogosluženju rekoh crkvi: "Sada prekidamo sa izučavanjem svega ostalog iz Biblije i počinjemo proučavati Prvu Jovanovu poslanicu, jer to je... to je najvažnija poslanica u Bibliji!"

Od tog mog otkrića prošlo je dva - tri dana kad se moja kći vratila iz škole sa zahtevom da joj nacrtam tri najvažnija saobraćajna znaka.

- Takvo nešto ne postoji - odgovorio sam joj.

- Kako ne postoji kada je učitelj rekao?! - začudi se ona.

- Ma kakav učitelj, kakvi bakrači! - naroguših se. - Ja sam apsolvent na drumskom saobraćaju i ako u ovoj državi o saobraćaju neko nešto zna, tada sam to ja. Ne postoji najvažniji saobraćajni znak. Postoje različite situacije na drumu i različite potrebe vozača. Zato i postoje različiti saobraćajni znaci, ali svaki je najznačajniji za svrhu za koju je postavljen.

Tada se upalila lampica u mojoj glavi. Ne postoji najvažnija poslanica u Bibliji. Svaka je najvažnija. Ne postoji najvažnija karakteristika crkve. Svaka je najvažnija. Ne postoji najvažniji član crkve. Svaki je najvažniji!

 
Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Niko ne može čitati Evanđelja a da ne oseća Isusovu stvarnost. Stvarnost Njegove ličnosti kuca u toj svetoj reči."
- Albert Einstein

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 294
Ukupno: 2336387
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/svetlost/001.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.