6. Put spasenja
Danas na svetu postoje samo dve grupe ljudi: oni koji su krivi i oni koji nisu krivi, spaseni i izgubljeni, grešnici i oni koji su sveti. I ti, prijatelju moj, pripadaš jednoj od tih grupa. Ti ili jesi hrišćanin, ili nisi.
Postoje samo dva puta: široki put koji vodi u propast i smrt, i uzani put koji vodi u nebo i večni život. I ti se putniče, prijatelju moj, nalaziš na jednom ili na drugom;
na širokom putu ili na uskom putu, jer treći ne postoji - između njih drugog puta nema; ti ili putuješ u nebo ili u pakao.
Postoje samo dva gospodara: Bog i đavo, i ti služiš ili jednom ili drugom, jer "niko ne može da služi dva gospodara". Zato mi dozvoli da te upitam: Kojoj grupi ti pripadaš? Kuda ideš? Kome služiš?
Iznad jedne grupe nalazi se natpis: "krivi", a iznad druge: "nisu krivi"; treća razlika ne postoji. Ne radi se o tome da li si bio dobar ili loš, da li si sebe smatrao za velikog grešnika ili za malog grešnika; ti ili jesi ili nisi kriv.
Tvoje ime može da bude na članskoj listi hiljadu crkava, mogao bi da budeš jedan od najaktivnijih radnika u crkvi; ili si možda od onih koji je proveo više godina u zatvoru zbog nekog velikog zlodela, to ne čini nikakvu razliku; ako si nespasen, onda si kriv - i pripadaš grupi koja putuje širokim putem u propast.
Iako si kulturan i prefinjen, i imaš čime da se ponosiš, Bog te svrstava među najgore grešnike na svetu, i obeležava te sa "kriv". Svi ljudi u toj grupi nisu podjednako zli, ali su podjednako krivi, "Jer nema razlike; svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije" (Rimljanima 3:22-23).
Veliki potop
Kad malo porazmislimo o tome, uvidećemo da je potop bio jedna užasna slika. Taj potop je uništio celo čovečanstvo, osim Noja i onih koji su se našli sa njim u kovčegu! Grešnici koji su živeli dobrim, moralnim životom, zajedno sa najgorima i najgnusnijima, bili su podavljeni u moćnoj vodenoj bujici koja ih je odnela u večnost.
Samo dve vrste, samo dve grupe: oni koji su bili u kovčegu i oni koji nisu. Nije bilo važno da li je njihov greh bio mali ili veliki, da li su njihovi životi bili, kao što ljudi kažu, dobri ili loši; oni nisu bili poslušni Bogu; nisu hteli da prime opomenu i uđu u kovčeg spasenja; druge mogućnosti nije bilo. Ili kovčeg, ili smrt.
O, kako su plakali i zapomagali dok su se uspinjali na najviše vrhove planina, a onda su uvideli da je za njihove molitve i suze kasno. Nije bilo izlaza. Svi su, bez razlike, morali da umru. Zanemarili su Božiji poziv da se pokaju i uđu u kovčeg.
Tvoja sudbina neće biti zapečaćena zbog toga što si počinio ubistvo, i što su ti ruke umrljane krvlju, nego zato što si zanemario jedinu Nadu spasenja koja ti je ponuđena. Zar nisi nipodaštavao to pitanje na koje se ne može odgovoriti: "Kako ćemo je (kaznu) izbeći mi, ako prenebregnemo (zanemarimo) toliko spasenje?" (Jevrejima 2:3). Čuj! "Vratiće se u pakao bezbožnici, svi narodi koji zaboravljaju Boga" (Psalam 9:17). Možda si živeo vrlo dobrim životom i nisi počinio neki očigledno, izraziti greh ovoga doba, ali ako si zanemario Božije spasenje i nisi ušao u Kovčeg spasenja, u Isusa Hrista, zbog toga si kriv i moraš da pogineš.
Gradovi u ravnici
Kad je Bog uništio gradove u ravnici, zar misliš da su svi u Sodomu i Gomori bili podjednako grešni i izopačeni? Zar nije bilo velikih i malih grešnika? Zar je svaki čovek bio zločinac? Nikako! Ali svi su bili grešnici, i zato su svi pred Bogom bili krivi. I kad su vatra i sumpor pali, uništili su ih sve bez razlike; stare i mlade, velike i male, dobre i loše. Svi su bili u istom gradu i u istom društvu, i svi su bili označeni kao "krivi".
Prvorođeni u Egiptu
Niko ne može da kaže da su svi prvorođeni u Egiptu bili podjednako izopačeni. Mnogi su, bez sumnje, bili ljudi koji su živeli najprimernijim životom u zemlji: državnici, pesnici, filozofi i sveštenici. Ali Bog je rekao: "Kad vidim krv, proći ću vas" (2. Mojsijeva 12:13). Zbog toga je svaka kuća koja je bila obeležena krvlju, zaobiđena, a one koje nisu bile obeležene bile su ugrožene i najstariji sin je morao da umre. Nije se radilo o odvratnosti greha, nego se radilo o poslušnosti. Da li je bilo krvi ili nije? Opet su tu bile samo dve grupe ljudi, oni koji su bili zaštićeni krvlju, i oni koji nisu.
Prijatelju, da li si zaštićen krvlju Isusa Hrista? Ne zaboravi ovo: "jer je krv što dušu očišća(va)" (3. Mojsijeva 17:11). "Bez prolivanja krvi nema oproštaja" (Jevrejima 9:22). Bog je izgovorio reči koje niko ne može da promeni: "Kad vidim krv, proći ću vas." U protivnom moraš da propadneš. Da li si pokriven krvlju? Ako nisi, onda primi opomenu: poplava Božijeg suda će te stići. Smrt i večnost se nalaze pred tobom, i ne možeš pobeći.
Svi su krivi
U velikim zatvorima po svetu naći ćeš sve vrste ljudi, od ubica, do onih koji zbog svoje savesti neće da uzmu oružje.
Tu su prevejani grešnici, čije su ruke crvene od krvi, zajedno sa onima, koji jednostavno neće da prime pušku i ubijaju druge ljude, ali koji time krše zakon svoje zemlje - svi su krivi, i svi su pod osudom.
Nije potrebno hiljadu metara dubine da bi se neko udavio u vodi. Dovoljno je samo tridesetak santimetara. Konj koji razvali ogradu samo na jednom mestu i pobegne, slobodan je kao i onaj koji polomi svu ogradu.
Samo jedan greh će da te spreči da uđeš u Nebo i svrsta među izgubljene, isto kao da si učinio prekršaj milion puta. Zar Bog nije rekao: "Jer ko sav zakon drži, a pogreši samo u jednom, kriv je za sve"? (Jakovljeva 2:10). Hoćeš li da veruješ Božijoj reči? Razmisli o tome; pogrešiti u jednoj tački, prekršiti jednu zapovest, učiniti samo jedan greh, a ipak biti kriv za sve.
Lanac od deset karika
Pretpostavimo da visim na lancu koji ima deset karika. Iznenada, lanac puca i ja padam. Pregledao sam lanac i nalazim da je pukla samo jedna karika; ostale su cele. Pa ipak, lanac se prekinuo. Tako je i sa grehom. Drži nas lanac koji se zove deset zapovesti; prekršimo jednu - samo jednu, i izgubljeni smo, jer smo prekršili zakon.
Da li si ti održao ceo zakon? Zar nisi prekršio nijednu zapovest, zar nisi kriv bar za jedan greh? Ne pitam te koji, jer to nije važno. Možda je to ubistvo, možda laž; možda preljuba, možda krađa. Ali ako si prekršio jednu zapovest, ako si promašio u jednoj tački, prekršio si zakon i zato si ožigosan kao "krivac"; stavljen si u grupu sa najokorelijim grešnicima sveta. Božiji gnev počiva na tebi, jer se nalaziš pod Božijom osudom.
Najveći greh
Kažeš mi da nisi kriv! Kažeš da nikada nisi zgrešio! Alija ti kažem da si kriv za najveći greh koji ljudsko biće može da počini. Osuđujem te za najcrnje zlodelo za koje bi čovek mogao da bude kriv. Odbacio si Gospoda Isusa Hrista. Prezreo si Njegovu ljubav, zanemario si Njegove usrdne pozive i pogazio si Njegovu skupocenu krv. Nisi hteo da primiš Božiji dar milosti; i kriv si za greh nevere, najveći greh za koji Biblija zna. To je greh nezahvalnosti.
Bog ti nudi svoga Sina kao dar, a ti si nezahvalan i nećeš da primiš Njegov Poklon. "Kad on (Sveti Duh) dođe," rekao je Isus, "pokaraće svet za greh." Kakav greh? Ubistvo? Preljubu? Krađu? Ne! Slušaj! "3a greh, dakle što ne veruju u mene" (Jovan 16:8-9). Neverje! To je veliki, neoprostivi greh. Ti ne bi ni sanjao da povrediš osećanja nekog svog zemaljskog prijatelja time što bi odbio njegov poklon, ali se uopšte ne obazireš na to što odbacuješ Božiji Dar, od koga zavisi tvoje večno spasenje. Ako nisi spasen onda si ovoga trenutka kriv za neverovanje - najveći greh koji je moguće počiniti.
Nije u pitanju veličina greha
Nije važna veličina greha. Pitanje je: Kakav je tvoj stav prema Isusu Hristu? Da li si Ga priznao za Spasitelja ili nisi? Nema važnijeg pitanja od onoga koje je Pilat postavio:
"Šta da uradim sa Isusom koji se zove Hristos?" Tvoj odnos prema Isusu Hristu će odrediti tvoju večnu sudbinu.
Da li ćeš sada priznati da si "kriv"? Zar već nisi uveren u greh? Zar ne znaš da će te jedan jedini greh zauvek sprečiti da uđeš u Nebo? Kažeš to nije pravo. Ali ti zaboravljaš da je Nebo pripremljeno mesto za pripremljene ljude. Ne bi bilo pravedno da te Bog pusti da uđeš u Nebo sa tvojim grehom, jer bi ti tamo bio najnesrećnija osoba. Kako se osećaš kada se nađeš u društvu vernih i svetih ljudi? Da li ti to prija? Zar se ne osećaš udobnije među svojim društvom u grehu? Moraš biti pripremljen, moraš da postaneš nova priroda i da budeš nanovo rođen da bi uživao ono što je Božije. Ne zaboravi, ništa nesveto ne može da uđe u Nebo. Samo oni koji su čisti u srcu moći će da vide Boga. (Matej 5:8)
Pogrešno shvatanje spasenja
Gde god idem, nailazim na ljude koji žive u pogrešnom iskustvu i koji počivaju na lažnom temelju, verujući da su spaseni, a nisu. Ima hiljade članova crkava i onih koji govore za sebe da su hrišćani, a ne mogu da daju razlog za svoju nadu da će otići u Nebo. Oni misle da su u redu; oni veruju da će se sresti sa Bogom, pa ipak kada im se postavi nekoliko jednostavnih pitanja, njihovi odgovori otkrivaju činjenicu da ne poznaju Božiji put spasenja, isto kao i neznabošci u Africi.
Đavo je zaslepeo njihove oči, zatvorio njihove uši i pomračio njihov razum da ne bi došli do istine i obratili se. Njihove duše su zaogrnute u skoro totalnu tamu i sa- tanin posao je da ih drži u takvom stanju. Mnogi od njih su aktivni radnici u crkvi, verni službenici koji pripadaju raznim odborima i društvima, dobri, moralni i ispravni u svojim životima, ali - nespaseni.
Upravo zato što znam da duše umiru verujući da je sve u redu, želim da shvate taj plan spasenja, i da se tako spasu da se ne bi našle izgubljene za svu večnost. Pomisli samo! Govoriš da si hrišćanin, da si član crkve i da očekuješ da ćeš iz ovog života otići u Nebo. Šta ako tamo naiđeš na zaključana vrata? To bi bilo veliko razočaranje.
Prijatelju, ne želim da budem kriv za tvoju propast i zato mi dozvoli da ti ukažem na pravi put spasenja. Dozvoli mi da te ubedim, bilo da si spasen ili ne, da ne bi i ti bio obmanut.
Čovekova ideja o spasenju
U čoveku postoji urođena ideja, da mora nešto da radi da bi se spasao. U dalekoj Indiji ima ljudi koji ne znajući za Božiju milost, niti za činjenicu da je večni život dar, pokušavaju svojim zaslugama i svojim sopstvenim trudom da postignu spasenje. Jedan leži na krevetu od eksera, na suncu koje prži. Drugi se klati nad slabom vatrom. Treći se opet zariče da neće nikada da progovori, ili drži ispravljenu ruku sve dok mu se sasvim ne ukoči. Mnogi puze ili hodaju stotinama kilometara na hodočašća, prostirući se po zemlji svaka dva metra. Hiljade se kupaju u reci Gangu, te i na taj način traže da zasluže spasenje.
Isto je i sa pravoslavnom crkvom, judaizmom, rimokatolicizmom - religijama koje zasnivaju spasenje na delima, kao i sve ostale. Rade, čine, rade! O, užasnog li ropstva i robovanja religijama koje je čovek stvorio! Kako samo čovek stvara sebi velike poteškoće. A ovamo, Bog je jasno i izričito naglasio mnogo puta, da je život poklon i da se zato nikada ne može dobiti na osnovu dela. Moraš ga primiti kao poklon, inače večni život nikada neće biti tvoj.
"Gradite" nasuprot "radite za"
Biblija jasno govori: "Gradite svoje spasenje," ali nigde ne kaže: "Radite za svoje spasenje." Ti ne možeš, štaviše, ni da počneš da ga gradiš, pre nego što ti ga Bog da. I opet, ne kaže: "Gradite svoje otkupljenje." Hristos je to učinio pre skoro dvadeset vekova. Kako bi moj zadatak, da gradim svoje otkupljenje bio beznadežan posao! Niko drugi osim Bogo-Čoveka to nije mogao da uradi.
Na primer, jedan mlad čovek se upiše na fakultet. "A, sada, mladiću," kaže mu profesor, "radi na svojim studijama." Vidiš, on nije mogao čak ni da počne da radi na svojim studijama, pre nego što se upisao na fakultet. I sada, za sledećih četiri ili više godina, on će raditi na svojim studijama. I ti, prijatelju, moraš početi; pre svega moraš da uđeš, pre nego što počneš da gradiš. Ti gradiš ono što je Bog stavio u tebe, ali ti nikada, apsolutno nikada ne radiš za Božiji milostivi dar.
Čovek ništa ne može
Nema dela koje bi čovek mogao da učini da bi spasao samoga sebe. U religijama sveta koje je čovek stvorio, krv teče od čoveka ka Bogu. To je zasluga. Ali u hrišćanstvu, ona teče od Boga ka čoveku. To je blagodat. Lažni pastiri, vukovi u ovčijem runu su rekli našim momcima vojnicima, da umreti na bojnom polju znači zaraditi večni život, to jest, ako čovek položi svoj život za svoju otadžbinu otići će u Nebo. Hvala Bogu, naši ljudi su znali bolje, znali su da nisu spremni da se sretnu sa Bogom.
Čujte! Ni sva krv ljudi koja je prolivena na svim bojnim poljima svetske istorije ne bi mogla da opere ni jedan jedini greh; ali krv Bogo-Čoveka, koja je prolivena na Golgoti pre skoro dvadeset vekova, jednom za svagda, dovoljna je da opere sve grehe svih ljudi, u svim vekovima. Čovek ne može da učini ništa da bi zaslužio večni život. Veoma davno, Gospod Isus Hristos je povikao: "Svršeno je!" (Jovan 19:30) Šta čovek može da doda jednom svršenom delu?
Ako je ljudska pravednost dovoljna. onda Hristos nije trebalo da umre. "Ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro" (Galatima 2:21). Ako čovek može samoga sebe da spase, onda je Hristova smrt bila najveća greška svetske istorije. Bog je dao svoga Sina zato što je znao da je čovek potpuno bespomoćan i zato što mu je bio potreban Spasitelj. Moralnost, prijatelju moj, neće nikoga spasti, pa neće spasti ni tebe.
Farisej i carinik
"Dva čoveka odoše u hram da se pomole, jedan farisej, a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako:
Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi, razbojnici, nepravednici, preljubočinci, ili kao i ovaj carinik; postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svega što stičem. A carinik je stajao izdaleka i nije hteo ni oči da podigne prema nebu, nego je udarao svoja prsa govoreći: Bože, budi milostiv meni grešnome. Kažem vam: ovaj se vratio kući opravdan, a ne onaj; jer će biti ponižen svako ko uzdiže samoga sebe, a uzvišen će biti ko samoga sebe unizuje." (Luka 18:9-14).
Sa farisejem je sve bilo "ja". "Ja postim, ja dajem, ja nisam, ja činim". To je bila religija i samopravednost do krajnjih granica. A kad danas pitaš čoveka šta je osnova njegovog spasenja, hiljade njih će odgovoriti: "Ja idem u crkvu, ja dajem desetak, ja sam učitelj nedeljnih pouka, bio sam kršten, ja sam aktivan radnik u crkvi," i tako dalje. Sve je to "ja, pa ja", u tome nigde nema Hrista. Nema u tome šta je "Hristos" učinio, nego šta "ja" činim.
Kako se to razlikuje od Pavla, koji je sebe smatrao za najvećeg grešnika: "Ne živim više ja, nego Hristos," rekao je on (Galatima 2:20). Zauzmimo svoje mesto kao grešnici, jer je to naš pravi karakter, te se hvalimo onim što je Hristos učinio, ne zaboravljajući da je sva naša pravednost kao prljava haljina; i da je Isus već sve platio.
Ništa malo ni veliko,
O, grešniče, ništa;
Isus je sve učinio,
U davna vremena.
Nikakvo delo ne može da zasluži spasenje
Mogao bi da budeš najaktivniji član u crkvi, pa ipak da budeš nespasen, jer aktivnost u crkvi još nikada nije spasla nekoga. Učenje i dogma, molitve, samoodricanje, desetak, suze i kajanje, iako bi mogli da budu dobri i na svom mestu, ipak te neće spasti. Bilo koji čovek, pastor ili sveštenik ne može to da učini. "Nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje" (Dela 4:12). Hristos, i samo Hristos, može da spase.
Nema dela, ni moralnog ni religioznog, koje bi moglo da zasluži Božije spasenje. Ni najbolji život kojim bi čovek mogao da živi, zajedno sa najaktivnijim radom u crkvi, ne dovodi ni jedan jedini korak bliže Bogu. Ma kako da je moralnost divna, ma kako daje dragoceno delo pravednosti, milosti, čovečnosti i požrtvovane službe za druge, time ipak ne može da se zasluži spasenje, niti zadobije Božija naklonost. Dakle počnimo ispravno, jer spasenje nije "od dela, da se niko ne pohvali" (Efescima 2:9). Tako prijatelju moj, ako se oslanjaš na ono što jesi i na ono što ti činiš, onda si izgubljen. Čovekovo ja nikada ne može da spase.
Božanski plan spasenja
Čovekov plan spasenja se uvek zasniva na zasluzi. Božiji na blagodati. Bog kaže: "Jer ste... blagodaću spaseni" (Efescima 2:8). A blagodat je sasvim suprotna od zasluge; jedno isključuje drugo. Ako je spasenje po blagodati, onda ne može da bude po zasluzi; a ako je po zasluzi, onda ne može da bude po blagodati. Ili je u potpunosti po zaslugama ili je potpuno po blagodati.
Blagodat je jedna od najvećih reči Biblije. "Evanđelje o blagodati Božijoj" je dobra vest koja nam je data da je objavljujemo. U Rimljanima 3:24 je rečeno nešto najlepše o Božijem spasenju: "Opravdavaju (se) za badava - njegovom blagodaću - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu." Svaka reč je puna značenja.
Uzmi, na primer, tu veliku reč: "iskupljenje", koja znači "ponovo kupiti" ili "otkupiti". Adam je prodao ljudsku vrstu satani, grehu i smrti. Isus Hristos je došao i platio otkup time što je On sam uzeo na sebe greh i njegovu kaznu, te na taj način ostvario iskupljenje. On nas je otkupio sa satanine pijace robova.
Otkup plati za grešnike, Strašnu kaznu podnese; Krvlju svojom On kupi spasenje, Na Golgoti Hristos umre!
Cenu koju je platio bila je Njegova sopstvena krv. "Niste iskupljeni", kaže nadahnuti apostol, "propadljivim stvarima, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista" (1. Petrova 1:18-19). Zbog toga što je cena za otkup u potpunosti plaćena, Bog može da nas opravda "za badava".
U Jovanu 15:25, imamo istu grčku reč koja je ovde prevedena sa "za badava", a tamo sa "ni za šta". "Omrznuše me ni za šta." Što će reći, bez ikakvog razloga ili bez ikakve osnove za mržnju. Na taj način Bog opravdava grešnika. "Bez ikakvog razloga", "za badava". U nama nema ničega dobrog što bi zaslužilo Njegovu blagonaklonost. On opravdava u potpunosti na osnovu iskupljujućeg dela Isusa Hrista.
Tako je blagodat "nezaslužena blagonaklonost"; a spasenje je blagodaću, za badava dato onima koji ga ne zaslužuju; to je sve od Boga. Čovek ne može da učini ništa da bi ga zaslužio ili da bi ga bio dostojan. Ono ne može ni da se zaradi niti da se kupi.
Postoje dva načina da se zadovolji zakon. Jedan je da se održi; drugi je da se podnese kazna ako se prekrši. Kazna je "smrt". "Smrt je, naime plata za greh" (Rimljanima 6:23). "Koja duša zgreši ona će poginuti" (Jezekilj 18:4). Zakon uvek nosi sa sobom kaznu, i zakon ne može da se prekrši, a da ne povuče kaznu.
Ali Bog, želeći da spasi grešnike, a da postupa i po pravdi, "da bude sam pravedan i da opravda onoga koji veruje u Isusa" (Rimljanima 3:26), dao je Hrista, da On bude "pomirenje" ili "zadovoljenje" za čovekov greh - "koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja - njegovom krvlju - koja se verom usvaja, da se pokaže njegova pravednost" (Rimljanima 3:25). "On (Isus) je žrtva pomirenja za naše grehe, ne samo za naše nego i za grehe celoga sveta" (1. Jovanova 2:2). Tako je On, ponevši kaznu za greh, to jest smrt, učinio mogućim da Bog postupa sa čovekom po milosti.
Sveopšta ideja o kajanju
Kako je ljudima teško da jednostavno prime ono što Bog kaže i veruju Njegovoj Reči! Uporno nastoje da nešto "čine" da bi zadobili Njegovu naklonost. Uzmite na primer sveopštu ideju u vezi sa kajanjem. U čovekovoj prirodi je urođena ideja da Bog zahteva duge periode skrušenosti i tuge, gorko osećanje griže savesti i patnje srca, mnoge časove provedene ispružen pred "pokajničkom klupom" gde se priznaju gresi i moli za oproštenje i spasenje, pre nego što se primi milost. I to nazivaju "pokajanjem od greha".
Pa sad, neko bi i mogao da bude presvedočen o svom grehu, ali presvedočenje nije i pokajanje, niti je pak obraćenje. Iz Božije Reči se jasno vidi da takvo iskustvo ni ukoliko nije osnova za spasenje. Bog nigde ne govori nespasenom čoveku da mora da prođe kroz period takozvanog kajanja (što nije pokajanje), u nadi da će Bog konačno da mu oprosti, ako se "za svoje grehe kaje" dovoljno dugo.
Nisu to suze kajanja tvoga i molitve tvoje,
Nego je to Njegova krv koja dušu tvoju iskupljuje.
Pretpostavimo da se kaješ zbog svojih greha, da se moliš za oproštenje i spasenje, priznaješ svoje prestupe Bogu i da se usrdno moliš za milost i oproštenje bez prestanka - da li će te to spasti? Možeš li da zaslužiš Božiju naklonost takvim delima? Znaš da ne možeš.
Mora doći do jednog trenutka, usred svega toga, kada ćeš se okrenuti od svega što je tvoj "rad" - suze, molitve, priznavanje i kajanje, te se pouzdaš samo u Hrista, primiš Ga, osloniš se na Njegovu prolivenu krv, staviš svoju veru u Njegovo svršeno delo na Golgoti, verujući daje "Isus već sve platio".
To stavlja Boga u pogrešno svetlo
Takav jedan stav stavlja Boga u sasvim pogrešno svetlo. Jednoga dana smo delili traktate, (Traktat: mali spis ili letak verske sadržine koji rasturaju u narod verska udruženja radi podizanja vere i morala.) ubeđujući sve one koje smo sreli da ih prime. No pretpostavimo da je neki čovek pošao za nama puzeći na rukama i kolenima, moleći da mu damo jedan traktat, šta bi ljudi pomislili o nama? Oni bi rekli nešto u ovom smislu: "Pogledajte te ljude kolike su tvrdice. Jadan čovek, moli ih za traktat, a oni mu jednostavno okreću leđa i idu dalje." Ali ne, to uopšte nije naš stav. Mi se radujemo kad možemo da ih damo drugima.
Sve što bi taj čovek trebalo da učini to je da priđe i slobodno uzme jedan.
Zar ne vidite? Božija leđa nisu okrenuta prema čovečanstvu. Ljudi ne moraju da preklinju, prose i da Mu se ulaguju da ih spase. Zašto bi, kad On to upravo i hoće da učini. To je bio razlog zbog čega je dao svoga Sina. On gleda na pali ljudski rod, saginjući se u ljubavi i milosti, govoreći jasno i glasno: "Dođi, uzmi, pouzdaj se, primi!" A kad se čovek moli i preklinje umesto da prima i slavi Boga, on Ga zamišlja kao nekoga ko nije voljan, te zato mora da ga preklinje, dok naprotiv, to je čovek, nezahvalni čovek koji nije voljan da jednostavno primi što mu je ponuđeno.
Bog nudi dar; dar večnoga života i usrdno poziva čoveka da ga primi. Da li ljudi mole za Božićne poklone kada im se ponude? Ne mole, ako poznaju onoga koji daje. Oni ne bi vređali njegovu iskrenost, usrdno moleći za ono što im je već bilo ponuđeno. Oni jednostavno prime što im se nudi i kažu "hvala". Dakle, promenimo svoje misli o tome kakav je Božiji stav, primimo Njegov poklon, i zahvalimo Mu.
Ja uzimam živog Hrista,
Bogu kažem hvala;
Sveti Duh me preporađa,
Rođen sam iznova.
Da, to je upravo tako jednostavno. Ti primi verom, a Sveti Duh čini ostalo. Hristova izmirujuća smrt je osnova spasenja, a vera je karika koja povezuje grešnika sa Hristom. Vera se oslanja na ono što je Bog pribavio. Dakle, "Stavi svoje pouzdanje na Gospoda Isusa, i bićeš spasen" (Dela 16:31). Hoćeš li učiniti to? Učini to, i učini to upravo - SADA.
