5. Šta znači verovati
Sećam se vremena kada nisam znao da li sam bio spasen ili izgubljen. Tada sam radio kao kurir u preduzeću
Masi-Haris u Torontu, i nosio poruke iz jednog odeljenja u drugo. Hodajući podzemnim hodnicima tog velikog preduzeća, nije me zanimalo šta se nalazilo u porukama koje sam nosio. Postavljao sam sebi samo jedno pitanje: "Da li sam spasen ili izgubljen? Gospode, ako sam izgubljen, molim Te pokaži mi da bih mogao da se spasem, a ako sam spasen, daj mi sigurnost da bih se radovao u Tvome spasenju."
Vidite, došao sam u kontakt sa grupom ljudi koji su učili da je spasenje na osnovu osećanja i iskustva, umesto verom. Svake večeri sam izlazio napred i klečao na slami, a oni bi se iskupili oko mene i usrdno molili Boga da me spase. Bio sam toliko uznemiren da sam se bojao da kod kuće legnem u krevet, da se ne bih probudio u paklu. Moj jedini vapaj i danju i noću je bio: "Da li sam na putu za nebo, ili sam na putu za pakao?" Tada mije bilo samo šesnaest godina.
Jedne večeri sam odlučio da odem u Čalmersovu Prezviterijansku crkvu, i sedeći na istočnoj galeriji, pognuo sam glavu i molio se da propovednik te večeri propoveda o spasavajućoj veri, te tako reši moju nevolju. Konačno je dr Makferson (MacPherson) stao za propovedaonicu i služba je otpočela. Te večeri je propovedao o veri. Slušao sam sa oba uha i gledao sa oba oka, ali na kraju službe, zajedno sa stotinama drugih, ustao sam i izišao u pomrčinu, još uvek ne znajući da li sam spasen ili izgubljen.
Zašto? Da li zbog toga što dr Makferson nije propovedao evanđelje? Svakako da ne. Propovedao je evanđelje. Više puta je uzviknuo: "Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen!" U čemu je bila stvar? Reći ću vam. Za sve vreme svoga izlaganja, on nijednom nije zastao da nam objasni šta znači reč "verovati", i baš u tome je bila moja nevolja. Znao sam da sam morao da verujem, ali ja sam uvek i verovao. U mome životu nikada nije bilo perioda kada nisam verovao. Još od najranijeg detinjstva sam verovao onoliko koliko i danas verujem, ali ipak nisam znao da li jesam ili nisam hrišćanin.
Vidite, među ljudima gde smo tada živeli nije bilo ni ateista, ni agnostika, niti pak onih koji su sumnjali. Nikada nisam čuo za nekog nevernika. Neki su bili pijanice, neki su psovali i proklinjali; mnogi su lagali i krali. Oni čak nisu ni tvrdili da su hrišćani, no ipak su svi verovali. Ja čak nisam ni znao nekoga ko je sumnjao u verodostojnost Božije Reči.
Zar nema na milione onih koji se nalaze u sličnoj situaciji? Našao sam ih svuda gde sam bio. U staroj Rusiji, da ne govorim o Španiji, Italiji i mnogim drugim zemljama Evrope, kao i Amerike, ima svakako više miliona ljudi koji veruju, a da ipak nisu spaseni. Ako, dakle, milioni koji veruju u Hrista nisu hrišćani, šta onda znači verovati?
Konačno sam jednoga dana naišao na knjižicu koju je kraljica Meri toliko koristila u ličnom radu za Gospoda, Sigurnost, uverenje i radost, koju je napisao Džordž Kating (George Cutting), i rezultat je bio taj da su moje sumnje nestale. Bio sam uveren u svoje spasenje, i od toga dana sve do danas nikada više nisam sumnjao.
Tri koraka
Spasonosna vera ima tri koraka. Oni su kao tri prečke na lestvama. Prva dva koraka neće spasti, ali treći hoće. Ipak, ne možeš da učiniš treći korak, sve dok ne učiniš prva dva.
1. Čuj
Prvi korak ja nazivam jednostavnom rečju: "Čuj". "Kako će verovati u onoga za koga nisu čuli?" (Rimljanima 10:14). Neophodno je da se zna šta je to Božije spasenje pre nego što je moguće da neko uzveruje. Zato smo poslali misionare u Kinu, Indiju i Afriku. Neznabošci prvo moraju da čuju, pre nego što mogu da uzveruju. No siguran sam da sada ne moram da provedem mnogo vremena na ovom prvom koraku. Sasvim sam siguran da ste svi vi mnogo puta čuli poruku o Božijem spasenju. Dakle, već ste učinili prvi korak. Čuli ste.
2. Veruj
Kao drugi korak, uzimam jednostavnu reč "veruj". Da pogledamo šta znači reč "veruj". To jednostavno znači "intelektualno se slagati sa istinom". Rečnik kaže "saglasnost sa umom". Onda kada se "intelektualno saglasiš sa istinom", tada si poverovao. Napravio si drugi korak. Ali još nisi spasen.
Kada su prevodioci prevodili Bibliju pre mnogo godina, naišli su na jednu jevrejsku reč u spisima Starog zaveta, te su počeli da traže reč kojom bi je adekvatno preveli. Konačno su odlučili da izaberu reč "pouzdanje", i zato se reč "pouzdanje" tako često pojavljuje u Starom zavetu. Možemo je naći sto pedeset i dva puta.
Kasnije su došli do Novog zaveta, te su naišli na istu reč, ali ovoga puta na grčkom jeziku. Ponovo su tražili kojom našom rečju da je prevedu. Iz nekog nepoznatog razloga, odlučili su da izaberu jednu sasvim drugu reč, reč "verovati". Da su se složili da u svome prevodu upotrebe starozavetnu reč "pouzdati se", ovo poglavlje bi bilo izlišno. No uzeli su, kao što sam rekao, reč "verovati", i zato se reč "verovati" tako često javlja u Novom zavetu, naročito u Evanđelju po Jovanu i u Pavlovim poslanicama. To je dovelo do velike zbrke i nesporazuma.
Vidiš, reč "verovati" se odnosi na glavu, na intelekt. To je umni proces. Ali ti možeš da veruješ što god hoćeš o Isusu Hristu pa da ipak ne budeš spasen. Možeš da veruješ sve ono što ja verujem o Bibliji, pa da ipak večno propadneš. To je vera koju i demoni imaju. Reč Božija kaže da demoni takođe veruju i drhte. Oni su bili među prvima koji su priznali Isusa za Sina Božijeg, ali Mu se nisu pokorili. Veruju koliko i ti veruješ o Hristu, pa čak i više. Oni ni za trenutak ne sumnjaju u Njegovo božanstvo, ali njihova vera je čisto intelektualna. Ona ne menja njihove živote, i njihova propast je sigurna, zbog toga i drhte (Jakovljeva 2:19).
Jednom sam se sreo sa ljudima iz jedne denominacije i hteo sam da vidim na osnovu čega primaju ljude u članstvo svoje crkve. Otkrio sam da im postavljaju samo jedno pitanje, koje se sastoji iz dva dela, naime: "Da li veruješ da te Bog ljubi i da je Isus Hristos, Njegov Sin umro za tebe?" Ako su odgovorili potvrdno, bili su primljeni.
Ali, ko ne veruje u Božiju ljubav? Svi oni koji veruju u Bibliju, veruju i u Božiju ljubav. A ko ne veruje da je Isus Hristos umro za čovečanstvo? Biblija kaže da je On to učinio, i ako veruješ u Bibliju, onda veruješ i daje On umro za tebe. Ali to te ne čini hrišćaninom. To ne menja tvoj život. To je čisto intelektualna stvar. Hiljade veruju u Božiju ljubav i u smrt Hristovu, iako nisu hrišćani. Drugi korak neće spasti nikoga, no ipak mnogi se zaustave baš na tom mestu. Oni čine drugi korak, ali ne i treći. Zbog toga još nisu spaseni.
Koja su uobičajena pitanja koja se postavljaju onome koji želi da se priključi crkvi? Ova: "Da li veruješ u Devičino začeće, smrt, vaskrsenje i drugi dolazak Hristov?" To su doktrinarna pitanja i na njih svako može intelektualno da odgovori. Kakva pitanja ja postavljam? Sledeća: "Da li si nanovo rođen? Da li si spasen? Da li si primio Isusa Hrista?" To su iskustvena pitanja. Ako na njih mogu pozitivno da odgovore, za ostalo se mnogo ne brinem.
3. Pouzdanje
Treći korak i jedini koji spasava nazivam jednostavnom rečju "pouzdanje". I sada moram da se okrenem Novoj engleskoj Bibliji (The New English Bible).
Kada je tamničar iz Filipa upitao: "Šta treba da činim da bih se spasao?" odgovor u Novoj engleskoj Bibliji glasi: "Pouzdaj se u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen" (Dela 16:31). Umesto "veruj", imamo "pouzdaj se u Gospoda Isusa." To nema nikakve veze sa intelektom; to se odnosi na volju i zahteva odluku. Mnogo je onih koji "veruju", a koji se nikada nisu "pouzdali".
U Starom zavetu put spasenja nam je ovako iznet: "Uzdaj se u Gospoda" (Psalam 4:5). U Novom zavetu je ovako:
"Poveruj u Gospoda." Prevod Starog zaveta je ispravan. Kad se "pouzdaš u Gospoda", onda si spasen.
Da vidimo sada šta znači "pouzdanje".
Isključuje trud
Prvo, ono isključuje trud. Da li teje neko ikada učio da plivaš? Sećaš li se kako si stajao u vodi pored svoga učitelja plivanja i kako ti je rekao:
- Voda može da te drži. Sve što treba da učiniš jeste da se pouzdaš u vodu. Sada se baci na leđa i plivaj. - Sećaš li se kako si se bacio na leđa i kako si zaplivao - na dno?
Zatim, da li se sećaš kako si ponovo stao pored svoga učitelja plivanja i kako ti je rekao:
- Zašto si se ukočio? Zašto si prestao da dišeš? Zar nisi mogao da se pouzdaš u vodu? Pa ona nosi čitave flote. Može i tebe lako da ponese. - Ponovo si se bacio na vodu, ali malo si zadržao dah, malo si ukočio mišiće i još jednom si zaplivao - na dno.
Zatim si opet stao pored učitelja plivanja. Ponovo te je hrabrio da se pouzdaš, i ovoga puta si se bacio na leđa i na tvoje zadovoljstvo i radost, uvideo si da plivaš.
Želja mi je da neko večeras zapliva u Božijem velikom spasenju. Ostavi se svoga truda. Prestani da se batrgaš. Nemoj da pokušavaš da pomogneš sebi delima ili religijom. Pouzdanje, kažem ti, isključuje trud. Sve dotle dok se trudiš, ne pouzdaješ se.
Podrazumeva predanje
Drugo, pouzdanje podrazumeva predanje. Mislim da je jedna od najboljih ilustracija obred venčanja. Jedan mladić je u društvu devojke. Oni su već prilično dugo zajedno. Konačno joj postavi ono važno pitanje: "Hoćeš li se udati za mene?", i ona odgovori "Hoću". Sada su zaručeni.
Mladi čovek joj mnogo obećava i ta mlada devojka veruje da on zaista tako i misli. Posle nekog vremena njene drugarice je posete i počnu da postavljaju pitanja.
- Čule smo, - kažu, - da ti je taj mladi čovek obećao dom.
- Jeste, obećao je, - odgovara devojka.
- Obećao je da će te oblačiti i hraniti. Reci nam sada, imaš li ti kuću?
- O, ne, - uzvikuje ona, - nemam. Još uvek živim sa svojim roditeljima.
- Kako stoji sa hranom? - pitaju dalje. - Da li te on hrani?
- Naravno da me ne hrani, - odgovara ona, - osim kad iziđemo u restoran, pa i onda ponekad ja platim račun.
- A odeća? Da li ti kupuje haljine? - Ne, - odgovara devojka - moji roditelji mi još uvek kupuju odeću. - I još uvek veruješ u toga mladića? - čude se one.
- Verujem, - odgovara ona. - Verujem svakoj njegovoj reči. Uopšte ne sumnjam u njega. - Vidiš, ona je učinila drugi korak; ona veruje.
Dolazi nezaboravni dan, kada taj mladi čovek stoji u pročelju crkve pred sveštenikom, prebacujući težinu s jedne noge na drugu. Još nikada u životu nije toliko dugo stajao. Čini mu se kao večnost. Konačno, uz muziku venčanog marša, ulazi mlada devojka, držeći svoga oca pod ruku. Ide veoma laganim korakom. Svako oko na njoj počiva. Dovoljno je vremena da se svi dive njenoj venčanoj haljini.
Konačno stiže do pročelja crkve i staje pored svoga izabranika. Sveštenik postavlja nekoliko važnih pitanja:
"Da li hoćeš da ga uzmeš za muža?" Ona hoće. Zatim se dešava nešto što se nikada ranije nije dogodilo, i zato bih hteo da obratiš pažnju na moje reči. Po prvi put u svome životu ona daje sebe drugome, ona pruža sebe, predaje se, po prvi put se pouzdaje u tog mladog čoveka. Uzimajući ga pod ruku ona izlazi iz crkve pod njegovom zaštitom. Ona nikada više neće morati da radi. Od sada je on odgovoran za nju i na njemu je da se brine za nju. Sa njenim brigama je završeno. On mora da se brine za nju.
Malo kasnije ponovo joj prilaze drugarice.
- Pa, - pitaju je, - da li ti je dao kuću?
- Kako da ne, - uzvikuje ona, - sada zajedno živimo u našem novom domu.
- Kako je sa hranom?
- Da, on plaća račune u prodavnici i kod mesara. On pribavlja hranu.
- A šta je sa odevanjem?
- Da, on mi kupuje odeću, - ne onoliko koliko bih htela, ali ipak ono što mi je potrebno. On se zaista brine za mene u svemu.
Ali, kada je ona sve to primila? Da li je to bilo kada je napravila drugi korak, kada je verovala, ili onda kada je učinila treći korak i pouzdala se? To se desilo onda kada se pouzdala. Ona je verovala, ali nije dobila ništa. Kada se pouzdala, dobila je sve. Tako je i sa spasenjem. Ti možeš da veruješ koliko hoćeš, ali nećeš ništa dobiti. Ali onog trenutka kada predaš sebe Isusu Hristu, onoga trenutka kada pružiš sebe Njemu, onoga trenutka kada Mu se predaš, onoga trenutka kada se pouzdaš u Njega, toga trenutka si spasen, a nikako ranije.
Da li si to ikada učinio? Vidiš, to podrazumeva predanje! To je nešto što moraš da učiniš. Isto tako kao što je ta mlada devojka morala da ode alejom i izričito preda sebe tom mladom čoveku po svojoj slobodnoj volji za ceo život, tako i ti moraš da predaš sebe Gospodu Isusu Hristu za vreme i večnost, inače nikada nećeš biti spasen. Drugi korak ne spasava. Treći je apsolutno neophodan. Moraš da se pouzdaš u Isusa Hrista. Da li ćeš onda učiniti ono što je ta mlada devojka učinila? Da li ćeš i ti poći alejom? Da li ćeš se i ti predati nebeskom Mladoženji, kao što se ona predala zemaljskom? Da li ćeš Mu dati svoju odanost. Ako hoćeš, bićeš Njegov zauvek, i On će se brinuti za tebe.
Jedan kupač se davi. Odlazi pod vodu prvi put beznadežno se boreći za život, dok čovek s prekrštenim rukama stoji na obali, i ničim ne odaje da bi trebalo da skoči i izbavi davljenika. Čovek još jednom odlazi ispod površine. Još uvek se otima. A onaj na obali ne preduzima ništa da bi ga spasao. On sada odlazi po treći i poslednji put. Ali se više ne bori. Ruke su mu opuštene i slabim glasom vapi: "Upomoć!" Čovek na obali skoči i sasvim lako izvuče davljenika na suvo.
Zašto on to nije učinio ranije? Zato što je davljenik mislio da može sam sebe da spase. Čovek je morao da čeka sve dotle dok se davljenik nije sasvim predao. Ali onog trenutka kada je davljenik bio voljan da se pouzda u spasioca, bio je izbavljen. Kad mu se spasilac približio, sve što je trebalo da učini bilo je da se preda onome koji je došao da ga izbavi. Onoga trenutka kada se predao svome izbavitelju i kada se pouzdao u njega, bio je spasen. Kad ti, prijatelju moj, budeš voljan da se predaš svome Spasitelju, vaskrslom živom Hristu, i ti ćeš biti spasen. Ono što ti veruješ o Njemu neće te spasti; moraš da se pouzdaš u Njega.
"Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen." Da li je to ono što ja kažem izgubljenoj duši kojoj svedočim? Naravno da nije. Kad bih ja to rekao, odmah bi došlo do prepiranja. Bilo bi mi postavljeno pitanje šta znači "verovati". Ne, ja ne koristim tu reč, ja koristim onu drugu i kažem čoveku koji traži spasenje: "Pouzdaj se u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen."
Zahteva akciju
Na trećem mestu pouzdanje zahteva akciju. Dozvoli mi da ti pokažem šta pod tim podrazumevam.
Bilo je divno jutro. Moćni Nijagarini vodopadi grme rušeći se o stene u podnožju. Između obala je zategnuto 360 metara dugo uže, po kojem Čarls Blondin, najčuveniji čovek koji je ikada hodao po užetu, treba da pređe preko vodopada. Specijalni vozovi su dovozili publiku iz Toronta i Bufala.
Datum, 30. juni 1858.
Držeći u rukama 20 kilograma tešku motku za održavanje ravnoteže, on staje na konopac i počinje sa prelazom. Gomila je utihnula, sve dok on pobedonosno ne stupa na drugu obalu. Prolamaju se uzvici odobravanja koji nadjačavaju i samu buku vodopada.
Okrenuvši se moru lica, on sada predlaže nešto zaista uzbudljivo. Predlaže da pređe vodopad noseći čoveka na leđima.
Ali ko će biti taj čovek? Ljudi uzbuđeno među sobom razgovaraju.
- Da li verujete da vas mogu preneti? - konačno pita akrobata na užetu, obrativši se čoveku koji izgleda kao da bi pristao.
- Svakako da verujem, - odaziva se čovek.
- Hoćete li mi dozvoliti da to učinim? - pita dalje heroj na koga svi čekaju.
- Da li ću vam dozvoliti? Mora da se šalite. Zar mislite da ću tek tako da rizikujem život? - te se okreće i odlazi.
- Šta ti misliš? - obraća se Henriju Kolkordu, svome menadžeru. - Da li ti veruješ da te mogu preneti?
- Verujem. U stvari, ja u to ni najmanje ne sumnjam, - odgovara Kolkord.
- Hoćeš li se pouzdati u mene?
- Hoću!
Ljudi bez daha gledaju. U rukama mu je dvanaest i po metara duga motka za ravnotežu. Polaze. Konopac se zateže pod njihovom težinom. Korak za korakom, polako ali sigurno, bez zastajanja idu napred. Kakvog li pouzdanja! Dolaze do sredine. Nalaze se iznad brze matice, penušava voda ključa, a oštre stene štrče kao da stoje u vazduhu.
Sada se približavaju kanadskoj obali. Velika tišina vlada uzbuđenom gomilom. Ljudi zadržavaju dah. Napetost je ogromna. Iznenada zastaju. Neki kockar je presekao pomoćno uže i konopac se strahovito zanosi. Blondin kaže Kolkordu da siđe, što ovaj i čini, stojeći jednom nogom na konopcu, držeći se rukama za Blondinova ramena.
- Hari, - kaže Blondin, - više nisi Kolkord; sada si Blondin. Budi deo mene. Ako se ja zaljuljam i ti se zaljuljaj sa mnom. Nemoj da pokušavaš da balansiraš inače smo obojica propali.
Kolkord se ponovo penje. Konopac se besno uvija i Blondin počinje da trči. Kako održava ravnotežu niko ne zna, ali je održava. Konačno su na drugoj strani. Poslednji korak i ponovo stoje na čvrstoj zemlji, dok gledaoci divlje urlaju od uzbuđenja. Napetost je prestala; doživljaj koji kida nerve je završen.
Provalija između vremena i večnosti je premoštena užetom spasenja. Ono se još nikada nije prekinulo. Samo Isus Hristos može da ga pređe. Ti si možda već čuo o svemu tome, ali, kao onaj prvi čovek, ti bi mogao čak i da veruješ da te Isus može preneti. Ali sve dotle dok ne učiniš poslednji korak i ne predaš se Njemu, nikada nećeš moći da pređeš na drugu stranu. Mogao bi da veruješ, ali moraš i da se pouzdaš.
Prijatelju, reci mi da li si se pouzdao? Ili samo veruješ u svojoj glavi? Zar još nisi učinio taj poslednji važan korak? Ako je tako, zar nećeš definitivnim aktom svoje volje "staviti svoje pouzdanje na Isusa"? Ako to učiniš "bićeš spasen". Hoćeš li učiniti to? Učini to upravo - SADA.
