Sigurnost, uverenje i radost
I. SIGURNOST
Svi mi bez razlike, kako pisac, tako i čitatelji ovih redova, nalazimo se na važnom putovanju iz vremena u večnost. Niko od nas ne zna kako je blizu toga cilja. Možda, već uskoro i potpuno nenadano može se završiti naše putovanje. Zbog toga je pažnje vredno da se upitamo kuda putujemo. Da bi dali ispravan odgovor na ovo pitanje, moramo se prvo pozabaviti još jednim pitanjem koje glasi: U kojoj klasi putujem? Postoje tri klase, ako se smem tako izraziti.
U prvoj klasi nalaze se oni koji su spašeni i koji su svesni da su spašeni.
U drugoj klasi putuju oni koji nisu uvereni da su spašeni, ali koji se žele u to uveriti.
U trećoj klasi putuju svi oni koji nisu spašeni, te svi oni koji su ravnodušni u pogledu večnog spasenja svojih duša.
U jednoj od ove tri klase nalazi se svaki čovek i veoma je važno upitati se: "U kojem od tih sam ja?" Nema ništa glupljeg od ravnodušnosti kada se radi o večnosti. Ali samo trenutak! Koliko miliona ljudi svakodnevno i neprekidno se brinu za svoje svakodnevne potrebe i ulažu velike napore kako bi ih zadovoljili ili u njima napredovali, ali oni se ne brinu za svoju večnu dobrobit! Izgledaju poput slepaca. I pokraj neopisive ljubavi koju je Bog otkrio na Golgoti prema grešnicima, i pored toga što On mrzi greh, i pokraj kratkotrajnosti ljudskog života. I pored svih opasnosti osude nakon ovozemaljskog života, mnogi ljudi ipak bezbrižno žure prema strašnom kraju svog; životnog puta. kao kada ne bi bilo Boga, smrti, suda, neba i pakla. Da li i ti pripadaš toj klasi ljudi, moj dragi čitatelju? Neka bi se tada Bog još ovog trenutka nad tobom smilovao, i dok čitaš ove retke otvorio ti oči, kako bi mogao spoznati tvoje opasno stanje i uvideti da se nalaziš na pragu večnog i beskrajnog jada!
Da li ti to želiš verovati ili ne, tvoje stanje je stvarno očajno. Zbog toga nemoj i dalje izbegavati razmišljanje o večnosti! Veliki neprijatelj duša "lopov" i "ubica" te želi prevariti i nagovoriti te da to možeš ostaviti za kasnije. Postoji jedna španska poslovica koja glasi: "Put, jednom kasnije, vodi u grad: Nikada." U toj poslovici ima mnogo istine, i ja te molim da prestaneš ići tim putem! Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja" (2. Korinćanima 6:2).
Možda ćeš i ti odgovoriti: "Ja nisam ravnodušan u vezi spasenja moje duše. Nasuprot tome, ja sam često duboko zabrinut: ali nalazim se u velikoj neizvesnosti. Ja putujem po mome mišljenju u drugoj klasi (služeći se tvojom ilustracijom)".
Tada moj prijatelju, možeš znati da se nalaziš u drugačijoj situaciji nego li ravnodušni ljudi, ali ipak i kod tebe je ista stvar u pitanju. Ravnodušnost i nesigurnost rastu na istom tlu koje se naziva "nevera". Prvi stav proizlazi iz nevere u pogledu greha i propasti ljudi, a drugi, to jest tvoj stav. proizlazi iz nevere u pogledu sveobuhvatnog leka Božjega za ljude. Dobro te shvatam kao i tvoje duševne borbe, i uveren sam da što si ozbiljniji u razmatranju te važne činjenice, to veća će biti i tvoja čežnja da dođeš do sigurnosti tvog večnog spasenja: "Jer kakva je korist čovjeku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za svoju dušu?" (Matej 16:26).
Kada neki čovek zaluta, te umoran i gladan dođe do raskršća, on se ne može zadovoljiti ako mu neko na njegovo pitanje odgovori, da će ga možda jedan od tih putova dovesti do željenog cilja. On želi pouzdano znati put koji će ga dovesti do pravog cilja. Tako je to i sa svakim čovekom koji je spoznao svoje stanje, i u strahu se probudio i uvideo da se nalazi na širokom putu, koji ga vodi u propast. Nije dovoljno da mu neko pokaže neki put, na kojem se može nadati da će izbeći propast. On se neće smiriti sve dok se ne uveri, da je na pravom putu, koji će ga odvesti u večni život.
Da bi ovom ili onom čitatelju pomogao doći do te sigurnosti, želim ga upozoriti na tri stvari. To želim s njim pobliže razmatrati pod vodstvom Svetoga Duha i u svetlu Reči Božje. To su:
1. Put spasenja (Dela 16:17).
2. Spoznaja spasenja (Luka 1:77).
3. Radost spasenja (Psalam 51:12).
U toku našeg razmatranja uvidećemo da svaka ova stvar, iako su tesno povezane, ipak svaka od njih ima svoj vlastiti temelj. Zbog toga je moguće da jedna osoba poznaje put spasenja, ali da nema stvarnog uverenja da je spašena. Nadalje, neko može biti siguran u svoje spasenje, ali ipak ne uživati u radosti koju bi trebala slediti ta sigurnost. Prvo ćemo obratiti pažnju na put spasenja.
O tom putu nam jasno govori 13. poglavlje Druge knjige Mojsijeve, dajući nam uputstva na temelju jednog primera. Tamo čitamo reči koje je izgovorio sam Bog: "A svako magare prvenče otkupi jagnjetom ili jaretom; ako li ga ne bi otkupio, slomi mu vrat. Ali svakog prvenca čovečjeg između sinova svojih otkupi." (stih 13).
Želim te sada zamoliti da me slediš u mislima, do scene koja se odigrala pre oko 3.000 godina. Dva čoveka su uzbuđeno raspravljala. Jedan je bio sveštenik Božji, a drugi siromašan Izraelac. Malo ćemo im se približiti i poslušati o čemu raspravljaju. Živa gestikulacija nam svedoči da su ova dvojica razgovarala o nečemu što je bilo veoma važno. Lako ćemo zapaziti da je predmet njihove rasprave bio mali magarac koji je stajao između njih, ne shvatajući što se tu zbiva.
Siromašni Izraelac je rekao: "Došao sam da bi se raspitao, ne bi li ovaj put mogla biti učinjena iznimka. Ovo malo stvorenje koje se ovde nalazi je prvorođenac moje magarice, pa iako znam što govori zakon Božji, ipak se nadam da će mi Bog ukazati milost i da neće od mene zahtevati život ove životinje. Ja sam čovek siromah i nije mi moguće da ga iskupim". Sveštenik će mu na to: "Ali. zakon Božji govori jasno i nedvosmisleno: 'A svako magare prvenče otkupi jagnjetom ili jaretom; ako li ga ne bi otkupio; slomi mu vrat'. Pa gde je jagnje? "
"Ja nemam jagnjeta".
"Tada idi i kupi si jedno, pa onda opet dođi. U protivnom moram magarcu slomiti šiju. Ili mora umreti jagnje ili magare".
Zatim će žalosni siromah: "Ah, tada su propale sve moje nade. Nisam u stanju kupiti jagnje".
U međuvremenu im se približila i treća osoba. Neki stariji Izraelac je prišao obojici. Čuo je žalosni uzvik siromašnog čoveka. Trenutak je zamišljeno stajao, a zatim se okrenuo siromahu i ljubazno mu progovorio: "Ne budi tužan, moj prijatelju. Ja sam ti u stanju pomoći. U svome domu posedujem malo jagnje bez mane. Ono je u stvari radost svih ukućana i ja ga mnogo volim. Ipak ću ga doneti i žrtvovati za tvog magarca". Sa tim rečima je požurio saosećajni stranac i uskoro zatim se vratio s obećanim jagnjetom. Sveštenik je uzeo jagnje, zaklao ga i spalio na oltaru. Nakon što je to bilo obavljeno, obratio se siromahu, koji je sve to nemo promatrao, i rekao mu: "Sada možeš slobodno povesti magarca svojoj kući. Ovo jagnje je bilo ubijeno umesto njega i radi toga je sada magare pravedno oslobođeno. Zahvali se tvom prijatelju".
Ne primećuješ li moj dragi prijatelju u ovom opisu jasan primer o spasenju grešnika? Bog te mora osuditi zbog tvojih greha. Jedina mogućnost da izbegneš tom sudu se nalazi u tome, da neko ko je od Boga priznat kao Zastupnik stane na tvoje mesto. Ali gde se može naći takav Zastupnik? I ti se nalaziš u sličnoj situaciji kao siroti Izraelac. Ti nisi u stanju da nabaviš jagnje koje Bog od tebe zahteva. Ali poslušaj što je Bog učinio, kako bi te mogao spasiti. U osobi svog jedinorodnog i voljenog Sina. On je sam izabrao jedno jagnje. To jagnje je bilo "bez mane i bez biljege". Jovan Krstitelj je povikao svojim učenicima kada je vidio Isusa Hrista: "Gle, jagnje Božije koje uze na se grehe sveta" (Jovan 1:29).
Taj Isus je išao gore na Golgotu: "Ko jagnje na klanje odvedoše Ga... On je trpio za naše grehe... pravedan za nepravedne, da nas privede k Bogu..." (1. Petrova 3:18). "...koji je predan radi naših greha i koji je uskrsnuo radi našeg opravdanja" (Rimljanima 4:25).
Radi toga Bog ne treba odbaciti niti jedno slovo Svojih pravednih i svetih potraživanja, ako On opravda grešnika koji veruje u Isusa Hrista (vidi Rimljanima 3:26). Bogu pripada večna hvala za takvog Spasitelja i za takvo izbavljenje! Ako jedan čovek istinski uzveruje u Sina Božjega, tada će mu biti uračunata prava cena Hristove spasavajuće žrtve, upravo onako kao da je sam izvršio to delo.
Još i više od toga. Bog ga više ne gleda u njegovom starom i pokvarenom stanju, već ga gleda u ljubaznoj Hristovoj osobi. Božji plan spasenja je stvarno božanstven i njega dostojan. On zadovoljava Njegovo ljubazno srce, proslavlja Njegova Sina i dovodi grešnika u večnu sigurnost. Neka je slava Bogu i Ocu našeg Gospoda Isusa Hrista. koji je poslao svog Jedinorođenca i Ljubimca da izvrši veliko delo izbavljenja. On je sve tako savršeno ispunio, da jadna i grešna stvorenja kao ti i ja, verom u Njega postaju ne samo bogatim sudionicima, već će za celu večnost uživati u neopisivoj zajednici Blaženoga! "Veličajte Gospoda sa mnom, uzvišujmo ime njegovo zajedno!" (Psalam 34:3).
II. UVERENJE
Možda ćeš ti uzvratiti: "Shvatio sam da se ne smem pouzdati u svoja dela. već jedino u Hrista i Njegovo delo, ali ipak mi nedostaje potpuna spoznaja izbavljenja. Danas se osećam sretnim i radujem se da me je Bog prihvatio kroz veru u Isusa i Njegovu prolivenu Krv, ali već sutra se moja radost pretvara u žalost i nesigurnost. Zbog čega je to tako? "
Na to pitanje želim ti odgovoriti sa protiv pitanjem: Da li si već čuo da je neki kapetan broda naredio da se brodsko sidro povuče na palubu broda, kako bi se brod sigurno usidrio? - Sigurno da nisi. Samo bi lud čovek to učinio. Sidro treba spustiti izvan broda na morsko dno. Razumeš li što ti ovim primerom želim reći? Možda si shvatio da se trebaš pouzdati jedino u Hristovu smrt i da ti to pruža sigurnost pred večnim sudom, ali ipak se još uvek oslanjaš i na svoje osećaje, nadajući se da će ti oni pružiti uverenje da si spašen. Umesto da gledaš izvan sebe, ti gledaš u sebe, i zbog toga ne možeš se utvrditi, već si danas radostan jer imaš osećaje spašene osobe, ali već sutra izgledaš poput lađe koju ljuljaju vetrovi. Napustili su te osjećaji, te si poput lađe koja je upala u nevolju i uznemirila se. To nas dovodi do druge glavne tačke našeg razmatranja, do "spoznaje spasenja".
U Bibliji, u petom poglavlju 1. Jovanove poslanice, čitamo stih koji pokazuje put na kojem Bog uverava ljude o svom daru spasenja. Tamo stoji napisano: "Ovo pisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg, da znate da imate život večni i da verujete u ime Sina Božijeg." (1. Jovanova 5:13). Pogledaj da tu ne stoji zapisano: Dao sam vam ove sretno-radosne osećaje, da znate da imate večni život...
Od kuda su znali prvorođenci Izraelskog naroda, da će one kobne noći biti pošteđeni od suda koji će zadesiti Egipat i da će biti potpuno sigurni pred anđelom smrti? Posetimo u mislima dve kuće i poslušajmo o čemu razgovaraju njihovi stanovnici.
U prvoj kući u koju ulazimo uviđamo na prvi pogled da su svi stanovnici prestrašeni i uzbuđeno čekaju šta će se dogoditi. Lica su im bleda i drhte od straha. Na okupu su bili roditelji i deca. Upitali smo ih da nam objasne šta je razlog tolikog straha. Najstariji sin nam je ispričao da će iduće noći anđeo smrti prolaziti zemljom i udariti sve prvorođence, te da nije potpuno siguran kako će on proći u tom strašnom trenutku. "Kada anđeo prođe pored kuće mojih roditelja i dan osvane, onda ću znati da li sam spašen, ali do tada ne mogu biti potpuno siguran. Naše komšije, pak tvrde, da su potpuno sigurni u njihovo izbavljenje, ali mi smatramo da je to velika drskost. Sve što mogu učiniti je, da probdijem tu dugu strašnu noć, nadajući se, da će se sve dobro svršiti.
Upitasmo ga: "Zar Bog nije svom narodu pokazao put spasenja?"
Odgovor je glasio: "Da. Mi smo obavili što je bilo potrebno učiniti. Po Njegovom naređenju smo zaklali jednogodišnje jagnje bez greške i njegovom krvlju pokropili gornji prag i dovratnike grančicom isopa, ali ipak mi nismo sigurni da će nas to zaista sačuvati od smrti".
Sada ćemo napustiti ove sumnjičave i nemirne duše i svratiti u kuću, njihovih komšija. O, kakve li razlike! Mir je počivao na njihovim licima. Ukućani su stajali opasani oko bedara, držeći štap u ruci i jedući pečenu jagnjetinu. Na čemu se temeljio njihov mir u toj strašnoj noći? Upitali smo ih zašto su se opremili i stoje oko stola. Oni nam odgovoriše: "Mi čekamo na Božje naređenje za pokret. Čim ga čujemo, tada ćemo zauvek napustiti strašno robovanje u Egiptu i nemilosrdne gospodare".
"Ali, zar ste zaboravili da je ova noć, noć suda Božjeg?"
"O, ne, nama je to dobro poznato, ali naš je prvorođenac je potpuno siguran. Krv je po Božjoj volji poškropljena po dovratnicima i gornjem pragu".
"Ali to su učinili i vaše komšije, a ipak su tamo svi nesretni, pošto nisu sigurni da će njihov prvenac biti pošteđen".
U tom trenutku začuli smo glas najstarijeg sina. On je sigurnim glasom izjavio: "Mi se ne pouzdajemo samo u krv, već i u pouzdanu Reč Božju, Bog je rekao: "... i kad vidim krv, proći ću vas..." (2. Mojsijeva 12:13). Bogu je udovoljeno, kada On vidi krv na našim vanjskim dovratnicima, a mi smo zadovoljni pouzdavajući se u Njegovu Reč. On će održati svoju Reč".
I tako ti je to moj čitatelju. Krv jagnjeta je bila prolivena za nas. Ona nas spasava. Reči koje izlaze iz usta Božjih daju nam veliku sigurnu. Postoji li nešto što bi nas moglo bolje zaštititi od strašnog suda nego li Hristova Krv? Da li bi nas nešto drugo moglo bolje uveriti nego li napisana Božja Reč? Ništa, ama baš ništa! Koja od ove dve porodice je bila u većoj sigurnosti: prva ili druga? - Možda ćeš pomisliti; druga obitelj, pošto su tamo svi bili sretni i smireni. Ne, kažem ti: Obe porodice su bile u istoj sigurnosti. Njihova sigurnost nije ovisila o njihovim unutrašnjim osećajima, već o onome što je Bog mislio i rekao o krvi koja je bila napolju na njihovim vratima I ti smeš i možeš imati takvu sigurnost spasenja. Nemoj obraćati pažnju na varljivo svedočanstvo unutrašnjih osećaja, već se pouzdaj u čvrsto svedočanstvo Reči Božje. "Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život." (Jovan 5:24).
Dozvoli da ti ispričam primer iz svakodnevnog života. Neki najamnik je saznao da njegov gazda želi iznajmiti jednu lepu livadu u blizini njegove kuće. Već je dugo čeznuo da dobije tu livadu, pošto mu je nedostajalo sena za njegovu stoku. Napisao je pismo vlasniku livade, ali duže vremena nije dolazio odgovor. Jednog dana ga je posetio sused, pa mu je ispričao celu stvar. On ga je pažljivo saslušao i uzvratio: "Ja sam čvrsto uveren da ćeš ti dobiti tu livadu. Ne sećaš li se poklona kojim te je gazda nedavno obdario, i pohvalio tvoju marljivost?" Te reči su ispunile najamnika uverljivom nadom. Idućeg dana on susretne drugog suseda, ali taj mu reče u razgovoru: "Bojim se da nemaš mnogo izgleda da dobiješ tu livadu. Čuo sam da i gospodin N. takođe želi da je iznajmi, a ti znaš kako je on obljubljen kod tvog gazde i kako se oni često posećuju." Nada najamnika je počela opadati zbog tih reči. Potišteno se vratio svojoj kući.
Tek što je stigao kući, pojavio se poštar i doneo mu željno očekivani odgovor. Već po rukopisu najamnik je prepoznao da je to pismo od gazde. Uzrujano ga je otvorio i pročitao. Prilikom čitanja lice mu se počelo vedriti. Plašljivo iščekivanje i brige su počele nestajati, a u njemu se počela širiti radost. Veselo je uzdigao pismo i povikao svojoj ženi: "Sada je sve u redu. Gazda mi je napisao, da mi jeftino nudi livadu sve dok je želim imati. Sva moja strahovanja su bila uzaludna. Sada može doći ko god želi i da mi priča šta god želi. Ja sam uveren u njegovu reč. To mi je dovoljno".
Mnogi vernici se nalaze u sličnoj situaciji kao uznemireni najamnik. Oni su u nedoumici zbog raznih ljudskih mišljenja, ili pak zbog misli i osećaja svog vlastitog varljivog srca! Jedino verom u Reč Božju kao u pouzdanu i verodostojnu poruku može duša naći mir i sačuvati se od sumnji i strahovanja. Ona otkriva Božje misli i namere. Kad Bog govori, onda mu trebamo pouzdano verovati, bilo da On govorio o suđenju bezbožnika ili o spasenju vernika. "Do veka je, Gospodine, Reč tvoja utvrđena na nebesima" (Psalam 119:89). "Bog nije čovek da laže, ni sin čovečji da se pokaje. Što kaže ne će li učiniti, i što reče neće li izvršiti?" (4. Mojsijeva 23:19).
Možda ćeš upitati: Kako mogu biti siguran da imam ispravnu veru? Na to pitanje postoji samo jedan odgovor, a on glasi: "Pouzdaješ li se u pravu osobu, to jest u Sina Božjega - Isusa Hrista?"
Ne radi se o veličini tvoje vere. već o verodostojnosti osobe u koju si se pouzdao. Neko se pouzdaje u Hrista, u očajanju utopljenika, drugi mu se usuđuje približiti jedino straga da bi se dotakao ruba njegove haljine. Ipak, prvi nema veće sigurnosti od drugoga. Obe sobe su doživele isto otkriće. Oni su shvatili da se ne smeju pouzdati u sebe, već mirne duše se pouzdaju u Hrista i njegovu Reč, te u njegovo delo otkupljenja. To je prava vera. "Zaista. zaista vam kažem: koji veruje mene ima život večni" (Jovan 6:47). Čak i slaba vera u tog Isusa, može spasiti grešnika na celu večnost, ali najjača vera u nešto osim Njega (kao na primer: dobra dela, religiozni običaji, pobožni osećaji i sl.) odvode sigurno u večnu propast - pakao. A u Njega se stvarno trebamo pouzdati. On je voljeni Sin i na Njemu počiva sva Očeva večna milina. On je podneo patnje radi grešnika, i na Njega se svalila srdžba Božjeg suda zbog naših greha.
Pogledajmo nepouzdanost ljudskog srca. Pre izvesnog vremena rekla mi je neka devojka: "Ja stvarno verujem u Isusa Hrista, ali ako bi me neko upitao da li sam spašena, ne bi mogla reći 'da', pošto ne želim lagati". Bila je to kćerka jednog mesara. Slučajno je to bio pijačni dan i njen otac je otišao u kupovinu stoke. Na temelju toga sam joj pokušao nešto rastumačiti, te rekoh: "Pomislimo da se vaš otac vratio kući, i vi ga upitate koliko je ovaca kupio. On vam odgovori: 'Deset'. Nakon izvesnog vremena uđe neki stranac u vašu radnju i upita: 'Koliko ovaca je danas kupio vaš otac?' Tada mu vi odgovorite: 'Moj otac je rekao da je kupio deset, ali ja to ne želim tvrditi, jer ne želim lagati'. Šta bi to značilo?"
Majka koja je prisluškivala ovaj razgovor upadne u reč: "Ona bi učinila svog oca lažovom".
Tada ću ja: "Vaša majka je u pravu. Vi bi učinili vašeg oca lažovom, a to isto činite bez vašeg znanja u pogledu Gospoda Isusa. Vi kažete: 'Ja verujem u Sina Božjega, i On mi govori, da tada imam večni život, ali ja to ne želim izgovoriti, iz straha da ne slažem'. Vi imate nepoverenje prema samom Isusu".
Drugi opet pitaju: "Kako mogu znati da stvarno imam veru? Dosta puta sam pokušao verovati i promatrao sam samoga sebe, želeći saznati da li posedujem pravu veru, ali što sam više gledao na svoju veru, to mi se činilo da je moja vera bivala sve slabijom". Ah, svi oni gledaju u pogrešnom pravcu i upravo njihovi uzaludni pokušaji oko verovanja dokazuju da su na krivom putu. Opet želim pokušati da jednostavnim primerom iz svakodnevnog života dokažem i razotkrijem pravo jezgro tih zabluda.
Pomisli da si jedne večeri mirno sedio u tvojoj sobi. Iznenada neko pokuca na vrata i na tvoje "Slobodno!" U sobu uđe neki čovek kojega si poznavao kao nepouzdanu osobu. On ti ispriča da je šef železničke stanice, upravo smrtno nastradao i da su ga mrtvog dovezli njegovoj kući. Da li ćeš poverovati tom čoveku, ili ćeš samo pokušati da mu veruješ?
Reči ćeš; "Sigurno da neću!" - Ali zašto mu nećeš verovati? Da li zbog toga što se oslanjaš na svoju veru ili na svoje osećaje? Ne, već radi toga što je taj koji ti je doneo tu vest poznat kao lažov.
Nekoliko minuta kasnije dođe ti u posetu neki komšija, koji te je pre dužeg vremena jednom prevario. I on kaže: "Da li ste već čuli da je šefa stanice večeras pregazio teretni voz, i da je na mestu ostao mrtav?"
Još uvek ne znaš da li da veruješ u ovu poruku ili ne, pošto i u ovu osobu nemaš puno poverenje. Tek što je on otišao, k tebi dođe tvoj najbolji prijatelj i ponovi reči ove dvojice. Tada bi rekao: "Sada verujem, pošto me moj prijatelj još nikada nije prevario, i sigurno me niti neće prevariti". I sada te još jednom pitam: Zašto si sada poverovao? Veruješ li zbog toga što si otkrio ispravne osećaje? O, ne. Ti veruješ, pošto tvoj prijatelj uživa tvoje poverenje. Tako je to i sa Evanđeljem, koju mi Bog objavljuje u Svojoj Reči - Bibliji. Ja verujem u to pošto onaj koji mi to poručuje ne može lagati. On zaslužuje moje puno poverenje. Ja ne gledam na svoju veru, već na Onoga koji mi govori. Posmatram ga i kažem: "Da, On je dostojan da se u Njega potpuno pouzdam. On nije u stanju lagati. On će održati svoju Reč"
"Kad primamo svedočanstvo čovečje, svedočanstvo je Božje veće; jer je ovo svedočanstvo Božje što svedoči za Sina svojega. Koji veruje Sina Božijega ima svedočanstvo u sebi: "Koji ne veruje Bogu načinio ga je lažom, jer ne verova svedočanstvu koje svedoči Bog za Sina svojega." (1. Jovanova 5:9-10) "Jer što govori Pismo? Verova Avraam Bogu, i primi mu se u pravdu". (Rimljanima 4:3)
Neki ljudi gledaju na veru kao nešto neopisivo, što se ne mora osećati kako bi mogli biti sigurni da su sposobni ući u nebu Ali to nije prava vera. Istinska vera upire svoj pogled napolje u živu Hristovu osobu i Njegovo izvršeno delo, te prisluškuje Božje svedočanstvo, a On je sam svetlost i istina. I taj pogled prema Njemu pruža duši unutrašnji mir. Kada okrenem svoje lice prema suncu, tada moja senka pada iza mene. Ja je ne vidim.Takođe, nije moguće promatrati proslavljenog Hrista na nebu, a istovremeno gledati i na samoga sebe.
Tako, vidimo da blagoslovljena osoba Sina Božjega zaslužuje moje poverenje. Njegovo ispunjeno delo pruža mi večnu sigurnost, a Reč Božja mi pruža nepokolebljivu sigurnost u vidu mog spasenja. U Hristu i Njegovom delu našao sam put spasenja, a u Reči Božjoj spoznaju izbavljenja.
Ali zašto neki ljudi koji imaju sigurnost spasenja, ipak ponekada izgube radost spasenja? Oni su duševno tužni kao i pre svog pouzdanja u Hrista za svoje spasenje (obraćenja). To pitanje nas dovodi do trećeg dela našeg razmatranja.
III. RADOST
U Reči Božjoj nalazimo da smo spašeni kroz Hristovo delo, a utvrđeni smo kroz Reč Božju i uživamo u izbavljenju. To je naša radost i naša nada, koju nam pruža Sveti Duh. On prebiva u svakom koji je izbavljen. Ipak, ne smemo zaboraviti da svaki vernik nosi u sebi i zlu narav "telo" sa kojom se rodio, i koja se očitovala dok je još sedeo na majčinom krilu kao bespomoćno dete. Duh Sveti se u životu vernika suprotstavlja telesnim željama. Njega žalosti svaka zla pomisao, reč i delo. Ako hrišćanin živi "dostojno Gospoda", tada će Sveti Duh u njemu rađati blagoslovljene rodove poput: "Ljubavi, radosti, mira, trpljenja, dobrote, milosti i vere." (Galatima 5:22) Ako hodi po telesnom i svetskom načinu života, tada žalosti Hrista, i rodovi nedostaju u većoj ili manjoj meri.
Tako će delo Hristovo i naše izbavljenje biti usko povezano, i to će se odražavati na naše kretanje i unutrašnje zadovoljstvo. Bogu hvala, da Hristovo delo ne može propasti. Ono ostaje za uvek, a tako i naše izbavljenje. Ali druga je stvar s našim vladanjem. Mi možemo klonuti duhom, to jest, ne živeti dostojno našeg položaja i poziva. Tada će se sigurno početi gubiti i naša radost. Moja duhovna radost će se poklapati sa mojim duhovnim karakterom i životnim putem nakon mog obraćenja. Tako čitamo o istinskim hrišćanima u Delima apostolskim 9:31: "... i hodahu u strahu Gospodnjem, i umnožavahu se utehom Svetoga Duha". A u Delima 13:52 stoji zapisano: "A učenici punjahu se radosti i Duha Svetoga".
Mi prema tome vidimo, da naša sigurnost ovisi o Hristovom delu koje je učinio za nas. Naše uverenje počiva na Reči Božjoj, a naš užitak je, ako ne žalostimo Duha Svetoga u nama. Nikada ne smemo zameniti našu sigurnost i uverenje sa našim užitkom. Ako kao deca Božja učinimo nešto što žalosti Duha Svetoga, on daje naša praktična zajednica sa Ocem i Sinom prekinuta, i to sve dotle, dok se sami ne osudimo i priznamo naše grehe. Tek tada ćemo opet uživati u radosnoj zajednici. Primer o neposlušnom detetu već nam je dobro poznat, pa ću ga samo spomenuti. Takvo dete nije radosno i ne može praktično uživati u ljubavi i zajedništvu s Ocem, sve dok ne prizna svoj nestašluk i ne pokaje se nad svojim zlim postupcima. Ali to mu ne oduzima njegovo posinaštvo. Ono ovisi o njegovom rođenju, a ne o njegovom ponašanju. Kada je David teško sagrešio sa ženom Urije i došao do spoznaje svoje grešnosti, on se nije molio: Vrati mi tvoje spasenje. Već: "Vrati mi radost spasenja svojega" (Psalam 51:12).
Tako je sa svakim vernikom. Ako je sagrešio, onda se poremetilo prijateljstvo i on se ne može radovati sve dok se potištenog i pokornog srca ne vrati Ocu, i prizna mu svoje grehe. Ali tada prima sigurnost da su mu gresi oprošteni, pošto Reč Božja govori jasno i uverljivo: "Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde" (1. Jovanova 1:9). Ni jedno dete Božje ne bi smelo zaboraviti, da ne postoji ništa čvršće od posinaštva sa Bogom i Ocem, ali i ništa nežnije od spona zajedništva! Nikakva sila zemlje ili pakla nije u stanju prekinuti tu vezu, ali nečista misao i isprazne reči mogu poremetiti zajedništvo.
Ako smo se nedostojno ponašali i izgubili užitak zajedništva s našim Bogom Ocem i njegovim Sinom Isusom Hristom, onda trebamo zastati i iskrenom ozbiljnošću upraviti naše srce na naš put! Ako smo pronašli uzrok koji nam je oduzeo našu radost i mir. onda to iznesimo na videlo! Priznajmo naše grehe pred našim Ocem i osudimo sami sebe bez okolišanja. Osudimo našu nebudnost i ravnodušnost našeg srca. To je omogućilo da nas zli prevari i ošteti. Nemojte si zamišljati da gresi vernika nisu tako zli kao gresi nevernika. Božje misli o grehu su uvek iste. On ne želi ćutati nad gresima vernih, pa tako i nad gresima onih koji potcjenjuju Njegovog voljenog Sina.
Ipak, postoji ogromna razlika u pogledu na njihovo stanje. Gresi vernika su unapred bili poznati Bogu, i oni leže na Jagnjetu koje je On unapred odabrao. On je zbog toga visio na krstu Golgote. Tamo je jednom zauvek bilo rešeno sudsko pitanje u vezi greha. Osuda je pala na čisto i bezgrešno žrtveno jagnje: "Koji grehe naše sam iznese na telu svojemu na drvo" (1. Petrova 2:24). Oni koji odbace Hrista. moraće nasuprot tome, sami snositi posledice svojih greha. Njih očekuju večne muke u jezeru ognjenom - paklu.
Ako spašena osoba pogreši, onda se ne postavlja pitanje suda, ali se postavlja pitanje zajedništva, i to tako dugo, sve dok ne prestane žalostiti Duha Svetoga. Ako takav hrišćanin i pokraj opomena njegove savjesti i glasa Svetoga Duha koji ga kori u nutrini bića, i pokraj toga nastavi ići zlim putem, tada će ga dostići Očeva kazna. On će biti osuđen prema Božjoj namisli o Njegovoj zemaljskoj upravi, kao što je napisao apostol Korinćanima: "A kad nas sudi Gospod, odgaja nas, da ne budemo sa svetom osuđeni" (1. Korinćanima 11:32).
Ipak, želim još jednom naglasiti da zbog neposlušnosti jednog vernika i pokraj ozbiljnih Božjih opomena, tu se ne radi o pitanju njegovog spasenja. Ako moje srce zbog moje neopreznosti i neposlušnosti postane tužno i potišteno, to ne menja delo Hristovo ili Reč Božju. Ono što se promenilo je delovanje Svetoga Duha. Umesto da moje srce napuni divnim Hristovim bogatstvima spoznaje i užitka Njegovog savršenstva i lepote, srce ostaje tužno i mora se baviti mojim gresima i nevernošću, kako bi me dovelo do spoznaje mog jadnog stanja. Umesto da uživam u Očevom dragocenom zajedništvu. On me mora kažnjavati ako nastavim živeti grešnim životom, ali će me opominjati. Oh, kakvog li neprocenjivog gubitka! Neka bi nas Gospod učinio budnijima u pogledu nas samih, kako ne bi žalostili Svetoga Duha, kroz kojega smo zapečaćeni na dan izbavljenja! (Efescima 4:30).
Neka je slava Gospodu, jer je On nepromenljiv u svojoj milosti i dobroti! "Isus Hrist juče i danas isti je - i uvek" (Jevrejima 13:8). I Njegovo delo se neće nikada izmeniti. "Doznah da što god tvori Bog ono traje do veka, ne može mu se ništa dodati niti se od toga može što oduzeti..." (Propovednik 3:14). Ni Njegova Reč se neće nikada izmeniti. "Jer je svako telo kao trava, i svaka slava čovečja kao cvet travni: osuši se trava, i cvet njezin otpadne: ali Reč Gospodnja ostaje do veka..." (1. Petrova 1:24-25). O, kakav li nam mir pruža ta činjenica, iako smo svesni naših slabosti! Objekat mog pouzdanja, podloga mojeg spasenja i temelj moje večne sigurnosti i uverenja su nepromenjivi i nepokolebljivi kao što je i sam Bog.
Da li nas ova spoznaja može ostaviti ravnodušnima u pogledu divnog pomilovanja i večnog spasenja? Nikako! Ko je zauzeo takav stav, kod njega se jasno očituje tužno stanje svoga srca. Neki zloupotrebljavaju milost Božju i slobodu koju nam je On pružio. Oni žive telesnim životom. Neka bi nam Gospod u svojoj milosti dao snage da hodimo dostojno poziva, kojim nas je pozvao!
Neka bi On u naša srca ulio zdrav strah pred grehom i pred telesnošću, te u nama probudio pravo strahopoštovanje pred Bogom! Nikada ne smemo zaboraviti da je On naš Otac. On je svetlo i On će suditi bez obzira na osobu, svakoga po njegovim delima! "Reknemo li da imamo zajedništvo s Njim, a u tami hodimo, lažemo i ne činimo istine. Ako u svetlosti hodimo, kao što je On u svetlosti, imamo zajedništvo jedni s drugima. i krv Isusa Sina njegova, čisti nas od svakoga grehe" (1. Jovanova 1:6-7).
