10. Potreba ovog vremena
"Kad nema utvare (objave), rasipa se narod..." (Pri. 29,18). Kako istinito! Mnoštvo je onih u našim gradovima koji ginu u grehu, jer mi nemamo objavu. Mase bez Hrista za koje je Isus umro možda nikada neće čuti Božju poruku spasenja ako mi ne dobijemo objavu. Naši veliki gradovi, za koje smo mi odgovorni, ne poznaju Evanđelje milosti Božje jer smo mi, Njegovi sledbenici, bez vizije. Šta ćemo u pogledu toga učiniti? Kada, o kada ćemo dobiti breme i postati svesni naše odgovornosti? Zaista je istinita ta misao: "Kad nema objave, narod gine..."
Smešteni u udobnom malom gnezdu usred svoga okruženja, zadovoljni šačicom presitih sledbenika, mi održavamo naša bogosluženja, propovedamo naše propovedi i baš nas briga za mnoštva koja oko nas odlaze u večnu smrt. Bog nikada nije rekao grešnicima da dođu k nama. On je rekao da mi idemo k njima. Zašto onda njih krivimo što ne dolaze k nama kada je stvarna krivica na nama, jer ne idemo k njima? Bože, pomozi nam! "Kad nema objave, narod gine."
Svet izlazi napolje da bi privukao pažnju. Pozorišta su sagrađena na najvažnijim ćoškovima i jasno osvetljena, a crkve prečesto izaberu neke sporedne ulice, grade male zgrade i instaliraju prigušena svetla, i tada se pitaju zašto ljudi ne dolaze. "Jer sinovi su ovoga sveta mudriji od sinova svetla..." Svaki grad u svom središtu treba veliko evanđeosko delo, jasno osvetljeno, pristupačno, sposobno privući prolaznike, sa stvarno živim evanđeoskim programom, programom pripremljenim da uzdrma ravnodušne, da probudi grešnike i okrene ih prema nebu. Bez takve vizije, ljudi su osuđeni na propast.
Sve što je potrebno da bi se takva Bogom dana vizija ostvarila je vera ili, da tako kažem, vera i bolovi. Vera i bolovi će sve učiniti. Bogom dana vizija, Bogom dana vera plus bolovi, ili da kažem, teško, požrtvovano delo, učiniće nemoguće. Carey-ev moto to sumira ovako: "Očekuj velike stvari od Boga; lati se velikih stvari za Boga." Ne možete očekivati velike stvari od Boga dok se ne latite velikih stvari za Boga. Pribavite Božju viziju i tada je realizujte. "Sve je moguće onome koji veruje." "Bogu je sve moguće." "Verujte u Boga."
Mi živimo u danima strašnog otpada. Na mojim putovanjima po Europi, a nedavno i po Kanadi i Sjedinjenim Državama, postao sam kao nikada ranije opterećen verskom situacijom i njenim izgledom. Crkva, kao što govori proroštvo, ubrzano postaje otpadničkom. Mnogi se okreću od vere. To znači da je čitav svet sad postao jedno ogromno misijsko polje. Hiljade običnih polaznika crkava nikada nije čulo Evanđelje.
Sa mnogih se propovedaonica danas od ordiniranih propovednika Evanđelja čuju ovakve izjave: "Ne propovedam više čitavu Bibliju. Ne propovedam iz Biblije o nebu i paklu, a i ne poznajem ni jednog propovednika od nekog značaja koji bi to činio. Moje mi obrazovanje zabranjuje da prihvatim čuda Biblije. Ne verujem u nauku spasenja po krvi. Hvala Bogu, ja nisam spašen ni po čijoj krvi. Spasenje po krvi je evanđelje iz mesare." S obzirom na takve izjave, nije li vreme da prave sluge Božje glasno zavape i još jednom naveste silne istine stare Knjige koje preobražavaju dušu.
General Booth je napisao "U najmračnijoj Engleskoj". Bog je na njegovo srce utisnuo ovu strašnu izjavu: "Jer, gle, mrak će pokriti zemlju i tama narode!" (Isa. 60,2). Ovo se danas obistinjuje ne samo na inostranim misijskim poljima, nego i kod kuće. Ljudi su svuda u gotovo potpunom mraku, bar što se tiče Božjega spasenja. Samo tu i tamo nailazimo na propovedaonicu gde se propoveda Evanđelje, naglašava novorođenje, jasno govori o spasenju i poziva ljude na obraćenje. Pozivi k oltaru su retki, a bogosluženja sve formalnija. U mnogim crkvama propovednik propoveda kao da su u sali već svi spašeni i na putu za nebo, međutim, u svakoj zajednici postoje oni koji nikada nisu doživeli novorođenje.
O, gde je propovedanje Bunyan-a, Baxter-a, Aileen-a, Edwards-a, Wesley-a, Whitfield-a i Fmney-a; propovedanje od kojeg 'su grešnici drhtali i glasno vapili pod strašnim teretom greha i krivice. Neka Gospod ponovo podigne takve ljude, ljude koji će, shvativši strašnu ozbiljnost i odgovornost njihova poziva, ostaviti sve druge manje važne stvari i neustrašivo propovedati velike osnove vere da bi u ovim poslednjim danima ovoga vremena dali jasno i nepogrešivo svedočanstvo. Ne postoji drugo propovedanje niti druga poruka vredna ovoga vremena i truda.
Previše se vremena troši na religijske nesuglasice. Zašto bismo trebali biti u obrani? Nesuglasice nikada nisu bile od koristi. Istine Biblije se ne trebaju braniti; one se trebaju samo navešćivati. Biblija će se sama obraniti. Ona će preživeti i dugo nakon što će njene kritike umreti i nestati. Potrebna nam je pozitivna poruka. Zbog nesuglasica se u severnoj Africi svetlo ugasilo, a to će se i ovde dogoditi ako ne promenimo metode.
Dakle, pazimo na naš jedan jedini veliki zadatak, da nosimo Evanđelje i ovde i van zemlje. Radimo zajedno u jedinstvu sa Duhom. Ako se ne možemo složiti ni u čemu drugom, možemo se složiti u evangeliziranju. Svi mi verujemo da je Evanđelje sila Božja za spasenje. Onda ga propovedajmo. Ateisti nikada nisu bili presvedočeni argumentima.
"Bez napada i bez obrane!" uvek je bio moj moto i to me je održalo postojanim. Ja ne znam za bolje i strogo bih savetovao da svaki propovednik čini isto.
Prema Svetome pismu, mi živimo u laodikejskim danima Crkve. Zbog toga Crkva sama mora biti evangelizirana. Potreban je novi poziv na odvojenje od sveta i posvećenje Isusu Hristu čitavim srcem. Ne mogu shvatiti da neko nanovorođen može ostati u ckrkvi koja nije ništa drugo nego kao neki klub. Kompromis je u Reči Božjoj uvek bio osuđen. Mrak se mora rasterati. Kako ćemo se inače suočiti sa strašnim otpadnom današnjice!
Neprijatelj je iznad nas. Olujni se oblaci skupljaju i oluja samo što nije provalila. Ništa osim propovedanja Evanđelja u sili Duha Svetoga neće moći zaustaviti bujicu. Dakle, evangelizirajmo! Pođimo gde su ljudi, i sa najboljom evanđeoskom muzikom, najboljim svedočanstvima i najboljom porukom privucimo mase koje ne poznaju Hrista. Planirajmo jasne evanđeoske programe i zadobijmo ljude za našega Spasitelja. Nosimo Evanđelje u svaki dom u našem okrugu, iznova i iznova.
Jeste li ikada čitali Priče 24,11-12? Te su reči za promisliti. Pogledajte u njim:
"Izbavljaj pohvatane na smrt; i koje hoće da pogube, nemoj se ustegnuti od njih. Ako li kažeš: Gle, nismo znali za to; neće li razumeti Onaj koji ispituje srca, i koji čuva dušu tvoju neće li doznati i platiti svakome po delima njegovim?"
Kakva strašna izjava! Ko to može pročitati, a da ne bude presvedočen? Preti li ljudima smrt i mi ih ne upozorimo, bićemo krivi. Možemo se izgovarati da nismo znali. Ništa nam to neće vredeti. Jer možemo znati. Jer možemo otkriti potrebu. Takvo opravdanje Bog neće prihvatiti. Mi se moramo oglasiti i upozoravati. Moramo im reći o njihovoj opasnosti.
To je, brate moj, potreba ovoga sata. Neka nam Bog da viziju, jer će inače ljudi odlaziti u pogibao a mi ćemo biti za to odgovorni.
