11. Evangelizacija Božji odgovor umirućem svetu

Oswald J. Smith

Ovo je dvadeseti vek. Zle sile su na delu. Mnoštvo je lažnih religija na svim stranama. Nacionalizmi razaraju zemlje i narode. Komunizam, najsilnije oružje ikada iskovano sotonskom domišljatošću, preti da razori hrišćanstvo. Atomska sila drži civilizaciju na milost i nemilost.

Voleo bi da mogu živeti do 2000. godine, ali to se neće dogoditi. Milioni hoće, ako Hrist ne dođe, no ja ne mogu. Ja verujem da će narednih pedeset godina biti najznačajnije u istoriji čovečanstva. Događaji koji će svojom važnošću potresti svet, već bacaju svoje senke pred sobom.

Uvedeni su ogromni pokreti; neki na dobro, drugi na zlo. Ljudska se rasa suočava s uništenjem. Kataklizmički sudovi su neizbežni. Revolucija, sa svim svojim užasima, ponovo podiže svoju sedu glavu. Gvozdena zavesa krije ropstvo gore od smrti. Čitavo stvorenje stenje. Trudovi se novog doba osećaju sad po čitavom svetu. Još se jednom čuje "šum po vrhovima dudovog drveća." "Blizu je dolazak Gospodnji!"


Važnost evangelizacije

Ja nisam profesionalni evanđelist, ali ja nosim evangelizacijsko delo i znam da je jedina nada našega vremena nova manifestacija sile Božje. Bio sam u zemljama gde sam video tu silu na delu i uveren sam da i mi ovde možemo imati ono čemu sam ja tamo bio svedok. Evangelizacija je zapovest i potreba za ovo vreme, potreba ovoga sata. Bez probuđenja, život kakav poznajemo mora propasti. Moramo evangelizirati ili ćemo se pretvoriti u kamen.

Svi mi imamo svoje različitosti, ali postoji jedna stvar u kojoj se možemo složiti, a to je evangelizacija. Ako se ni u čemu ne možemo ujediniti, trebali bismo biti u stanju zajednički raditi u zadobijanju izgubljenih ljudi i žena za Gospoda Isusa Hrista. Kad se radi o evangelizaciji, propovednici i laici svih denominacija trebali bi zajednički raditi.

Postoje propovednici koji drže da mogu sami obavljati svoj vlastiti evangelizacijski rad i da nema potrebe dovoditi profesionalne evanđeliste. Dopustite mi da kažem, da svoje tvrđenje zasnivam na četrdesetogodišnjoj službi, uglavnom pastorskoj, da uspeh moga dela u velikoj mjeri dugujem evangelizaciji. Pastor jedne crkve može biti dobar propovednik, njegovi ga ljudi mogu vrlo voleti, ali čak i najbolji glas može postati zamoran. Za mojom su propovedaonicom uvek dobrodošli drugi jer sam shvatio da je novi glas nužan. Jedan evanđelist može zadobiti one koje ja ne mogu. A zatim, kad ja ponovo preuzmem propovedaonicu, moj glas postaje novi glas i tako se ljudi nikada ne zamore. Čim osetim da su me dovoljno često slušali, za promenu im dovodim nekog drugog, a evanđelist nam uvek dovodi nove prijatelje, od kojih većina ostaje sa nama i kad on ode.

Prva kampanja koju sam održavao u Torontu trajala je neprekidno svake noći šest meseci, uključujući subote i dva ili tri bogosluženja nedeljom. Ja sam organizovao kampanju i bio voditelj svih sastanaka. Ali tokom tih šest meseci imao sam desetak ili više različitih evanđelista, jednog za drugim, koji su propovedali. Tako sam uvek imao nekog novog za naveštanje Evanđelja i ljudi su mogli neprestano očekivati novi glas. Mnoštvo se povećavalo iz nedelje u nedelju. Zanimanje je bilo veliko i pre nego je kampanja završila, mnogo je stotina duša bilo spašeno, tako da je kao rezultat toga delo Božje vrlo ojačalo. Svaka je kampanja i više nego pokrila svoje troškove jer sam video da je na kraju uvek nešto ostalo i u blagajni.

Tokom svih godina, sve do danas, imao sam dve ili tri, a ponekad i pet do šest kampanja na godinu, a usto i mnoge posebne konferencije ovakve ili onakve vrste. Sve je to poticalo duhovni život ljudi, pridonosilo novom zanimanju, stvaralo oduševljenje i učvršćivalo delo. Između kampanja propovedao sam ja, a kako je delo raslo i mnoštvo se povećavalo, sve sam više bio za propovedaonicom, no nikada nisam smatrao da bih to mogao raditi sam. Sve do dana današnjega dovodim vanjske govornike da održavaju evangelizacijske kampanje.


Poteškoće evangelizacije

Ne tako davno bilo je dana u delu evangelizacije i probuđenja kad su sve crkve određenog grada zatvorile svoja vrata i surađivale. Nije čudo da su ljudi poput Billy-ja Sunday-a imali velika mnoštva. Godinama Billy Sunday nije hteo ići u neki grad ako se sve crkve toga grada nisu složile da zatvore svoja vrata i ujedine u kampanji. Posledica toga je bila da su horovi svih crkava bili na podijumu, a što je još važnije, i propovednici; a kako su crkve bile zatvorene i ljudi nisu imali kuda otići, došli su na mesto gde se održavala kampanja i ispunili ga do poslednjeg mesta, a kad su videli da njihovi propovednici sede na podijumu, bili su nadahnuti da sarađuju, da daju prilog, da mole i rade štagod mogu da bi kampanja bila uspešna. To je idealan način da se zadobiju duše za Hrista.

Međutim, mi živimo u vreme kada izgleda gotovo nemoguće da svi propovednici i sve crkve iz jednog grada sarađuju. Danas smo sretni ako uspemo dobiti makar evanđeoske crkve da zatvore svoja vrata i rade sa nama, jer je i među fundamentalistima toliko razlike i borbe da je teško osigurati potrebnu saradnju. Ali je još uvek istina da bi svaki grad mogao biti zadobijen za Boga i da bi se moglo dogoditi silno probuđenje kad bi se crkve i propovednici svih denominacija ujedinili u zadobijanju duša i radili zajedno u evangeliziranju masa bez Hrista svuda oko nas.

Ponekad se prigovara da nam je potrebno više biblijskog poučavanja i više biblijskih konferencija, i da bismo trebali obratiti više pažnje na proučavanje Reči. Evangelizacija, tvrde, ne učvršćuje i ne poučava. Molim vas, nemojte se s time složiti. Kad sam proučavao istoriju probuđenja i evangelizacije vekovima unazad, otkrio sam da je bilo više poučavanja, više ličnog zadobijanja duša i da je veći broj ljudi bio nadahnut da proučava Reč Božju tokom dana probuđenja i evangelizacije, nego u bilo koje drugo vreme.

Kad Duh Sveti radi, ljudi se sasvim prirodno okreću Bibliji i njenom proučavanju. Organiziraju se kursevi proučavanja Biblije. Daju se uputstva za lični rad. Novi obraćenici svedoče i javno mole, a kao rezultat toga, pridaje se veće značenje Bibliji nego u bilo koje drugo vreme. Biblijsko učenje bez evangelizacije razultiraće stagnacijom, a evangelizacija, koja uvek daje i proučavanje Biblije, nadahnut će i blagosloviti ljude.

Dopustite da istaknem da je evangelizacija delo koje se mora nastaviti raditi i koje na mnoge računa, a ne delo koje obavi sam evanđelista. Evanđelista je poput lekara - on porodi dete na svet, ali niko nikada ne očekuje da doktor ostane i brine se za dete. To moraju nastaviti raditi roditelji. Doktorova odgovornost prestaje kada se dete rodi. Bilo bi pogrešno kriviti doktora ako dete ne raste kako treba nakon što je bilo zdravo i normalno rođeno, a isto je tako pogrešno kriviti evanđelistu ako obraćenici ne rastu u veri i ne napreduju nakon što ih je on uveo u svetlo. To je, tvrdim, odgovornost drugih, tačnije, pastora, učitelja nedeljnih škola, vođa mladih ljudi i svih onih koji su ostali da se brinu za nove obraćenike. Ako su osnovani posebni kursevi za obraćenike, obraćenici ubrzo stiču temelje i nauče temeljnu nauku vere, tako da stoje postojano u istini, te postaju aktivni radnici za Gospoda Isusa Hrista.

Mnogo je evangeliziranja danas koje omalovažava pastora. Žao mi je što to moram reći, ali to je istina. Potrebno nam je ono evangeliziranje koje će pastorove ruke držati uspravnima i na svaki mogući način ga potpomagati i ohrabrivati. Jer ako evanđelist kritikuje ili na bilo koji način pronalazi greške pastira pred narodom, to je tragična pogreška. On ionako ima dovoljno borbe. Potrebno mu je da bude ohrabren i evanđelista bi trebao učiniti sve što je moguće da mu olakša. Potrebno je da mu pred njegovim ljudima poda čast. Iz toga razloga verujem da bi svaki evanđelist, bar na nekoliko godina, trebao postati pastor da bi mogao saosećati sa pastorom u njegovim problemima i znati mu pomoći. Možda pastor nije savršen, ali to može biti istina i za evanđelista, i ja se bojim da je jedan od razloga što se toliko crkava okrenulo protiv evangelizacije upravo u tome što je neki evanđelista bio grub ili bahat prema pastoru i nije mu pomogao onda kada je trebalo.

S obzirom da sam bio i pastor i evanđelista, znam savršeno dobro da je rad pastora vrlo težak, a da evanđelista, u poređenju sa njim, živi bezbrižno. On se na jednom mestu mora suočavati sa problemima samo dve ili tri nedelje, zatim odlazi. Ali pastor je uvek opterećen. Iz tog razloga ja volim da odlazim i održavam kampanje, jer mi to omogućava da zaboravim sitne probleme pastora. Evanđelisti bi učinili mnogo kada bi zauzeli novi stav prema pastorima sa kojima rade.


Potreba za evangelizacijom

Znate li da su svi svetski evanđelisti mrtvi? Svi osim Dr. Billy-ja Graham-a. D. L. Moody-je otišao; R. A. Torrey-a više nema; J. Wilbur Chapman je preminuo; Billy Sunday je završio svoje delo, a sad je i moj vrlo dragi i lični prijatelj, svetski poznati Gypsy Smith isto tako otišao, a nažalost, vrlo ih je malo na vidiku sposobnih da bi obukli cipele onih čija su imena svima u svetu poznata. To je zato što naše škole i biblijski fakulteti ne obučavaju studente da postanu evanđelisti. Oni obučavaju za pastore i misionare, ali ne i za evanđeliste. Koliko od njih imaju studiranje istorije evangelizacije i probuđenja? Koliko je onih koji proučavaju živote i metode velikih evanđelista i propovednika probuđenja iz prošlosti? Koliko je onih koji uče svoje studente kako održavati evangelizacijske kampanje?

Postojalo je vreme kad su velike denominacije Kanade, na primer, zapošljavale evanđeliste. Dobro se sećam kad su Crossley i Hunter, koji su zajedno radili četvrt veka, prošli Kanadom kao službeni evanđelisti Metodističke crkve Kanade. Sećam se jer sam bio na njihovim sastancima.

Danas ih više nema, a koliko ja znam, ni jedna od velikih denominacija Kanade ne zapošljava evanđeliste iako su naše crkve bile sagrađene na evangelizaciji. Sad se koriste druge metode, a kao rezultat toga, mnogi su redovi sad prazni. Zajednice su se urušile, vrlo je malo mladih ljudi obraćeno i dovedeno u crkvu. Ono što danas Kanada treba više od svega i što svaka pokrajina u Kanadi treba, vojska je evanđelista ili nositelja probuđenja koji bi prošli gore-dole zemljom, od crkve do crkve, od grada do grada, pozivajući ljude natrag Bogu.

Zahvalan sam Bogu za svaku evangelizacijsku kampanju, posebno kad su svi komercijalni aspekti odsutni. Znam nešto o šteti koja je bila učinjena zbog naglaska na finansijama, posebno u vezi sa dobrovoljnim prilozima. Voleo bi videti taj dan kad će evenđelisti, poput pastora, biti stavljeni na platnu listu u glavnom sedištu Crkve, i da svi tačno znaju koliko primaju para, da se optužbe za profiterstvo i verski kriminal više nikada ne bi čule. Za evanđelistu bi trebalo biti mesta u svakoj denominaciji. On bi trebao dobiti dozvolu iz glavnog sedišta i svi prilozi preko i iznad troškova trebali bi se vratiti u sedište. To je verovatno jedino rešenje ovog problema.

Gotovo sve što imamo dugujemo evangelizaciji. Većina onih koji su se obratili, obratili su se na evangelizacijskoj kampanji ili tokom perioda probuđenja. Rekao bih da je šezdeset i dva posto ljudi dosegnuto za Hrista kroz te posebne sastanke. Ja sam uvek iznova molio da se podignu ruke i uvek je bilo isto. Šta će se dogoditi, pitam se, kad hrišćani današnjice umru, a ne bude kampanja u kojima bi se drugi zadobili za Hrista? U Engleskoj su mladi ljudi uglavnom otišli. Oni su izgubljeni za Crkvu, a vapaj je starijih hrišćana: "Ko će zauzeti naša mesta kad mi odemo?" Evangelizacija je jedino rešenje. Probuđenje je imperativ!


Rezultati evangelizacije

Kao što sam izjavio, ja sam godinama radio na misijama i evangelizaciji. U ranim danima imali smo prosečno pet stotina odluka za Hrista godišnje. Te su nanovorođene bebe ubrzo ispunile naše redove sa rezultatom da stariji hrišćani više nisu mogli zauzeti svoja sedišta ako nisu došli ranije u crkvu. Godinama i godinama nismo se ni u jednim novinama reklamirali, tako je mnogo ljudi dolazilo. Imam pismo šefa vatrogasne stanice u kom zahteva da smanjim broj posetilaca zbog opasnosti od požara. Pročitao sam to pismo narodu jedne nedeljne večeri kad je crkva bila prepuna. Bilo je prisutno više od dve hiljade ljudi, mnogi su stajali uza zid, drugi su sedili na stepenicama u prolazima, a brojni nisu mogli ni ući, no jedini je rezultat toga bio da je još veći broj pokušao ući naredne nedeljne večeri.

Imali smo ogromne orgulje koje su odostrag na galeriji zauzimale čitav prostor i kad su ljudi u onim ranim danima videli da toliko nespašenih iz nedelje u nedelju ne može ući, počeli su moliti Boga da pošalje nekog da kupi te orgulje da bi se mogla sagraditi i druga galerija na njihovom mestu, da bi bilo više mesta. Nakon nekoliko meseci Bog je čuo i odgovorio, i orgulje su sad u drugoj velikoj crkvi u Torontu. Na njihovom smo mestu sagradili drugu galeriju, iznad i iza glavne galerije. Prve noći kad je bila otvorena, bila je krajnje puna tako da su desetine sedile na stepeništu. Od tog dana pa do danas, osim za vrućih letnjih meseci i u vreme (godišnjih) odmora, krajnje je puna, a mnoge su desetine, ako ne stotine duša, sišle kad smo zvali da budu spašene.

Jednom je ušla policija i tražila me upravo pre nego je počelo bogosluženje, zahtevajući da smanjim broj slušatelja i ne dopuštajući tolikima da stoje sa strane i u prolazima. Jedino što sam mogao učiniti, kao što sam i izjavio, bilo je da zaustavim sve novine i listove da nas dalje reklamiraju tj. pišu o nama, no čak sam i tada brojne godine, sa jedva kojim izuzetkom, propovedao pred više od dve hiljade ljudi svake nedelje.

Evangelizacija će ispuniti svaku crkvu. Ja sam to uvek iznova dokazivao; ona će popunjavati crkvi i iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu. Nikada neću zaboraviti kampanju koju sam održao u poznatoj crkvi Park Street u Bostonu. Ne samo daje bila ispunjena do poslednjeg mesta, već su mnogi bili prisiljeni stajati, a na kraju druge nedelje, je više od dve stotine njih donelo veliku odluku. Crkva se iz temelja izmenila. Otada više nikada nije bila ista. Bog je čudnovato delovao, a što je evangelizacija učinila za crkvu Park Street, može i za bilo koju drugu crkvu.

Do 1938. najveće su se kampanje u mom životu održale u Australiji i Novom Zelandu. Mnogo puta je bilo nemoguće pronaći dovoljno veliko mesto da bismo se mogli pobrinuti za mnoštva. Sam sam služio, ali je od samog početka Bog delovao. Iznova i iznova štampali su se izveštaji. Delovi iz njih se nalaze u mojoj knjizi Priča moga života. Australija i Novi Zeland nikada neće zaboraviti kampanje iz 1938. Mene je pogodila groznica malarije, ali ipak je, usprkos mojoj velikoj slabosti, Bog radio. Bilo je to čudo od početka do kraja. Na kraju je hiljade ljudi našlo Hrista, te su daleko pre nego su kampanje završile, sami obraćenici postali moji lični radnici. Bilo je to iskustvo koje se nikada ne zaboravlja.


Radost i evangelizacija

Nakon što sam govorio velikoj grupi pastora u Sydney-u u Australiji u pogledu evangelizacije, primetio sam jednog pastora sa vrlo žalosnim izrazom lica kako mi polako prilazi. Čekao sam ga pitajući se šta nije u redu. Pre nego je progovorio, trenutak je stajao, a zatim, koliko se sećam, rekao mi je nešto kao ovo: "Dr. Smith, mislite li vi stvarno ono što govorite?" "Zašto?" pitao sam, "na što zapravo mislite?" "Verujete li vi stvarno," naglasio je, "da je moguće uraditi to što ste predložili?" "O čemu vi zapravo govorite?" ponovo sam zapitao. "Mislite li vi," nastavio je, "da je moguće da jedan prezbiterijanski pastor uputi poziv?" naglasivši reč "prezbiterijanski." "Pa," odgovorio sam, "ja sam prezbiterijanski pastor i tokom čitavog svog službovanja i upućujem pozive, video sam ljude i žene kako u stotinama dolaze napred da prihvate Isusa Hrista kao Spasitelja." "Ali znate," odgovorio je, "kako mi radimo. Tako se jednostavno ne radi u prezbiterijanskim crkvama." "Znam," rekao sam, "ali ipak ne vidim razloga zašto jedan prezbiterijanski pastor ne bi ljudima uputio poziv."

Žalosna se izraza okrenuo i otišao, i ja sam za nekoliko trenutaka potpuno zaboravio na njega. Međutim, sledećeg sam ponedeljka kao i obično održavao sastanak u dvorani Prezbiterijanske crkve i upravo sam se hteo popeti stepenicama za propovedaonicu kada sam primetio komešanje na vratima. Zastao sam pitajući se što se to događa. Tamo sam, na moje čuđenje, video lice mog prijatelja, prezbiterijanskog pastora od prošle subote, kako se na vratima bori sa brojnim ljudima, i shvatio da se on pokušava probiti kroz gomilu, i tako sam čekao. Na kraju se nekako uspeo probiti i brzo poći prolazom, pravo k meni. A onda sam na moje iznenađenje video da mu je s leve strane jedna mlada žena i isto tako i s njegove desne strane, i da on te mlade žene vuče sa sobom.

Na kraju se toliko približio da sam ga mogao čuti. Primetio sam da mu lice sjaji, a zatim sam ga čuo kako viče: "Deluje, deluje!" ali čak ni da mi je život bio u pitanju, nisam mogao shvatiti na šta misli. "Šta deluje?" upitao sam ga kad je dospeo do mene. "Ono što ste u subotu rekli," uzviknuo je. "U nedelju sam po prvi put u mom životu uputio poziv i vidite šta sam dobio," tada je gurnuo one dve mlade žene pred mene. Razgovarao sam sa njim i otkrio da su se one obe obratile - na njegov poziv. Tada sam se setio događaja iz subote te mi je počelo svitati da se zaista nešto dogodilo.

On je dan ranije u strahu i drhtanju uputio poziv. Dve su se ruke podigle. Jedva je znao šta treba dalje učiniti, no pozvao je one koji su podigli ruke da se dignu. Te su se dve mlade žene digle. Nesiguran šta da sledeće učini, ali sećajući se da sam ja one koji su hteli biti spašeni pozvao u posebnu prostoriju, učinio je isto. Pošle su bez oklevanja. Pošto nije imao ličnih radnika, on je sam otišao s njima u sahristiju i razgovarao sa njima, i one su bile spašene. Kakva promena! Taj se prezbiterijanski pastor vratio na svoj posao da radi ono što je zanemarivao čitav svoj vek službovanja. On se vratio da ljudima kojima propoveda da priliku da prihvate Isusa Hrista, umesto da proglasi kraj bogosluženja i ode kući. Čitava se njegova služba iz temelja promenila. Doživeo je nešto od radosti evangelizacije i naučio iz tog iskustva da čak i prezbiterijanski pastor može uputiti poziv.

To je moj predlog i za tebe, prijatelju moj: "Idi i čini isto!"

"Ne varajte se: Bog se ne da ružiti; jer šta čovek poseje ono će i požnjeti. Jer koji seje u telo svoje, od tela će požnjeti pogibao; a koji seje u duh, od duha će požnjeti život večni."
- Galatima 6:7-8

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 964
Ukupno: 2603774
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/plac/011.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.