9. Da li je evangelizacija mrtva?
Jesu li slavni dani evangelizacije prošli i zauvek nestali? Zar više nikada neće biti nekog Wesley-a, Finney-a ili Moody-ja? Zar gradovi više neće biti uskomešani silnim probuđenjima kao u danima koji su prošli? Je li zaista istina da su dani probuđenja prošli i da je evangelizacija mrtva? Moj je odgovor i da i ne.
Neki dan je u jednom od izdanja naših kanadskih novina izašla slika D. L. Moody-ja i kratak izveštaj o njegovoj velikoj torontskoj kampanji u dvorani Massey 1894. Govori se o ogromnom mnoštvu ljudi, o njegovom propovedanju i kako se on javno zahvalio gospodinu Hart-u A. Massey-u, koji je stajao u svojoj posebnoj loži, zbog darivanja dvorane Massey gradu. Zatim je izveštaj govorio o Moody-jevoj velikoj kampanji:
"Priča o D. L. Moody-ju je ona iz dana herojskog evangelizjranja koje je prošlo i koje se možda nikada više neće vratiti. To je razdoblje imalo svoj vlastiti duhovni sjaj. Nije bilo radija, telefona, automobila, a dok Moody nije postao prilično star, ni električnog svetla."
Kasnije je u istim novinama izašao izveštaj o velikim sastancima važnih kanadskih evanđelista: Crossley-a i Hunter-a u Ottawi kad se Sir John A. MacDonald, prvi kanadski premijer, slušajući Hunterovu presvedočavajuću propoved, digao na noge i javno ispovedio svoju veru u Hrista. Bilo je to 1889. godine kad sam se ja rodio.
Kratko pre nego je umro, dr. Crossley je pohodio neke od mojih bogosluženja. Hunter sa kojim je on četvrt veka putovao evangelizirajući, je umro. Današnja generacija ga ne poznaje. Za većinu onih koji su sad aktivno zaposleni u hrišćanskoj službi, slava prošlosti je zaboravljena. Ali kad gledam na dr. Crossley-a i druge sede ratnike koji su bili u središtu evangelizacije, mislim na velike scene koje su bile viđene pre više od jedne generacije unazad kad je evangelizacija bila na visini, te se pitam bi li one opet mogle biti viđene u sadašnjoj ili sledećoj generaciji.
U svojoj biblioteci imam istrošeni svezak Moody-jevih propovedi, stenografisanih dok je govorio. Njegove negramatičke rečenice su zabeležene upravo onako kako što su pale s njegovih usana. Uputstva koja je on dao sa podijuma, njegova upozorenja protiv piljara koji stiču zaradu prodajući njegove slike i protiv tričavih zbivanja - sve je to, upravo kao što se dogodilo, zapisao neko ko je bio prisutan i svojim vlastitim očima to gledao.
Cenim taj svezak, cenim ga, jer je pun ozračja evangelizacije, ozračja sa kojim ova sadašnja generacija uglavnom nije upoznata. Jer dok čitam, ponovno vidim velika, nagomilana mnoštva; još jednom čujem presvedočavajuće propovedi poznatog evangelizatora i svedok sam davnih događanja koja su tako mnogo značila Crkvi u prethodnoj generaciji - svedok sam dana neba na zemlji. Ali pitanje koje sad postavljam glasi: Hoće li se ti dani ikada opet ponoviti?
Herojski dani evangeliziranja kao da su prošli sa vremenom kad sam ja bio tinejdžer. Moja je prednost bila susresti se sa njima barem u njihovoj slavi na zalasku. Dobro se sećam velikih sastanaka Torrey-a i Alexander-a u dvorani Massey u Torontu 1906. kad sam se ja obratio. Ono što me se dojmilo, bio je velik broj propovednika svih denominacija kako zajedno sede na podijumu. Zatim, isto tako, moj se um vraća do duha evangelizacije u YMCA-i, godinu ili dve kasnije. A nikada neću zaboraviti ni sastanke Crossley-a i Hunter-a u Huntsville-u u Ontariju 1908. i utisak koji su ostavili na mene. Moje je mlado srce od uzbuđenja drhtalo kad god sam došao u dodir sa evangelizacionim službama. Ali one su bile blizu iščeznuća. Tek je negde u drugoj deceniji dvadesetog veka onaj duh evangelizacije starih vremena uzeo svoj zamah.
Veliki centri evangelizacije
Ali evangelizacija nije mrtva. Ni govora. Niti može umreti, jer je to jedan jedini Božji metod da obavi svoje delo. Iz toga proizlazi da On danas podiže velike pokrete i centre širom zemlje, posebno za evangeliziranje, i u njima će vatra evangeliziranja nastaviti goreti.
Ti su centri podignuta dela koja se nadmoćno ističu u spasavanju duša, obrazovanju vernika i evangelizaciji širom sveta, posebno naglašavajući četiri bitne stvari: spasenje, dublji život, inostranu misiju i povratak našeg Gospoda; oni svim sredstvima nastoje odneti poruku masama bez Hrista, kako kod kuće, tako i van granica, u što je moguće kraćem vremenu.
Metoda koja sledi je metoda apostola Pavla. On nije održao kratku kampanju, koliko god ona vredna bila, te otišao dalje, već je ostajao u svakom mestu, ako je bilo moguće, dok stvarno delo nije bilo ustanovljeno.
Svaki veliki grad treba takve centre. Spurgeon je u Londonu uzeo muzičku dvoranu Surrey, koja ima deset hiljada sedišta, i Crystal Palace, koja ima dvadeset hiljada sedišta, te napuštajući sve konvencionalnosti, propovedao Evanđelje grešnim masama velike engleske metropole, a zatim je podigao Metropolitan Tabcrnacle, kao trajni evangelizacioni centar.
D. W. Moody i R. A. Torrey imali su istu viziju. I oni su verovali, poput Spurgeona, u rad na jednom mestu. Tako su velika Moody-jeva crkva u Chicagu, Crkva otvorenih vrata u Los Angelesu i Crkva naroda u Torontu trajni centri evangelizacije.
Neko je možda pozvan da putuje od mesta do mesta, ali najvrednija evangelizacija postiže se kroz osnovane stožere gde se oganj probuđenja nikada ne gasi, te od tamo, kao iz centra, deluje po čitavom svetu.
Uopšteno prihvaćena zamisao o crkvi - mislim na male grupe vernika koje se okupljaju negde u nekoj mračnoj ulici i muče muku kako bi dale platu svom pastoru, a koje ne ostavljaju dojam na mnoštvo... - sigurno nije Božja vizija. Kako često nailazimo na samo šačicu ljudi, preterano uhranjenih i nedovoljno iskorištenih u radu, samozadovoljni pa čak i antievangelizacijski nastrojeni, bez vizije rasta i bez osećaja dužnosti da nose poruku masama! To su isušene ili ustajale močvare bez izvora. Tek kad naše crkve postanu duhovna središta za agresivno evangeliziranje, kako kod kuće tako i van zemlje, shvatićemo viziju Isusa Hrista kao što je izražena u Njegovom Velikom nalogu.
Evangelizacija rešava probleme
Evangelizacija će napuniti svaku crkvu. Ona je punila metodističke crkve, punila ih svuda po svetu sto i pedeset godina. Metodizam se rodio kroz evangelizaciju; živeo je i rastao od evangelizacije. Bio je najveći od svih evangelizacijskih delovanja od apostolskih dana. Dovodio je ljude da se spašavaju i da obraćenici ispune redove.
Štaviše, evangelizacija će rešiti i financijske probleme. Sve što je Petar morao učiniti, bilo je da uhvati ribu, novac je bio u njenim ustima. Uvek je to tako. Zadobij nespašene za Hrista i oni će se brinuti za nužna sredstva da bi Njegov rad išao dalje. Mnoge od naših crkava morale su se zatvoriti, jer je evangelizacija zamrla.
Crkva naroda nije izuzetak. Sve ranije godine održavali smo neprestanu službu evangeliziranja i još uvek tako činimo. Pevaju se evangelizacijske evanđeoske pesme i propovedaju propovedi za zadobijanje duša.
Mnogo smo se okoristili i radijem. Svake smo nedelje uveče, u eteru, dva i po sata, te hiljade mogu čuti poruku spasenja i biti evangelizirane.
Svake nedelje na uveče upućen je poziv ljudima. Naše bogosluženje se ne sastoji samo od okupljanja, propovedanja i razlaza. Mi muškarcima i ženama dajemo priliku da prihvate Hrista pozivajući ih u posebnu prostoriju za tu svrhu. Teško da i jedna nedelja prođe a da duše nisu spašene. Dobro znamo da crkva mora evangelizirati ili će se okameniti; i tako evangeliziramo, jer crkva koja prestaje biti evangelizacijska, ubrzo će prestati biti i evanđeoska.
Naša izjava govori da mi ističemo obraćenje duša, poučavanje vernika i evangeliziranje širom sveta. Mi smo "staromodni", jer još uvek verujemo u "obraćenje duša". Ljudi trebaju spasenje. Ta se zanemarena istina mora naglašavati više nego ikada. Tada će se vernici izgrađivati u veri. A naše evangeliziranje ni u kom slučaju nije ograničeno samo na naš vlastiti grad. Hvala Bogu, rasprostire se širom sveta. Mi verujemo u delo u inostranim misijama i ponosimo se njime.
Četiri važne stvari
Sad slede četiri važne stvari: spasenje, dublji život, strane misije i povratak našega Gospoda. Ne da mi ne pridajemo važnost drugim važnim istinama! Ni govora. Ali oko ove četiri istine, nalazi se većina je vitalnog učenja Svetoga pisma.
Na sve to se misli pod dubljim životom o kom propovedamo. Bog želi da Njegov narod bude Duhom ispunjen, da ima pobedu nad grehom, da je potpuno predan Njemu i sasvim odvojen od sveta i svih njegovih poslova, kako bi ga On mogao do kraja upotrebiti. Mi stavljamo naglasak na Njega, na Osobu, više nego na darove, iskustva i manifestacije. "Sve u Isusu i Isus u svemu."
Isto tako, blagoslovljenu istinu povratka našeg Gospoda ne zanemarujemo. To je velika nada Crkve. Naš se Gospod vraća. Detaljno, lično tumačenje proročanstva mi ne naglašavamo. U tome su se ljudi uvek razlikovali i razlikovaće se. Možemo se ne slagati, ali još uvek smo braća. No mi smo ustrajni na važnoj istini ličnog, vidljivog povratka našeg Gospoda da uspostavi svoje kraljevstvo.
Naša izjava završava rečima: "Svim sredstvima nastojimo odneti Evanđelje masama koje ne poznaju Hrista, kako na domaćem polju, tako i u inostrane zemlje, u najkraćem mogućem vremenu." Na kraju krajeva, to je glavna stvar. Da bismo živeli, moramo davati. Da bismo uneli, moramo izneti. Zbog tog razloga je Hrist došao, živeo, umro i poslao Duha Svetoga. To sačinjava najviši zadatak Crkve. Radi njega postojimo. Naš je najvažniji posao nositi Evanđelje i širiti ga svim legitimnim sredstvima.
Posebno je važno nositi ga narodima koji nisu čuli za Hrista. Nesebično i jednako nas mora zanimati strano polje rada kao i domaće, jer time sledimo program našega Gospoda koji je propovedanje Evanđelja "po svemu svetu za svedočanstvo svim narodima. I tada će doći posledak," (Mt. 24,14). Na taj način možemo najviše požuriti Njegov povratak s obzirom da Bog sada pohađa pogane da "primi iz neznabožaca narod k imenu svom." (Dela 15,14).
O, kakva vizija! Kakav poziv! Kakvo delo! Kako neko može pronaći grešku u takvom programu? Čovjek koji ljubi Gospoda i stoji na velikim temeljima vere ne može odbiti da se sto posto ne preda tom velikom zadatku. Kako bismo trebali slaviti Boga za zdravu evangelizaciju prema Svetom pismu! Pokret koji gori za duše nije rođen od čoveka ni od volje telesne, već od Boga.
Dakle, evangelizirajmo i ustrajmo u tome, večno evangelizirajmo, da bi ljudi mogli imati priliku čuti Evanđelje i biti spaseni. Neka se propovednici, pravi propovednici, daju na evangelizaciju za svojim vlastitim propovedaonicama i učine svoje lokalne crkve evangelizacijskim centrima, jer će Bog blagosloviti evangelizaciju više od bilo čega drugog. On će staviti svoj pečat kao dokaz toga na spašavanje duša, obnovu otpadnika i poučavanje vernika, jer je evangelizacija još uvek veliki nalog ovoga vremena.
Idi, idi, izgubljene zadobij,
evangeliziraj po svaku cenu;
propovedaj Evanđelje u svakoj zemlji,
idi, zapovest je to Gospodnja.
Evangeliziraj u svakom plemenu,
Evanđelje ne uskrati nikom;
idi i kaži kako je umro,
idi, kazuj o Hristu raspetom!
Idi i kazuj kako On usta
i kao pobednik živi nad neprijateljima svojim;
kako će opet doći
da vlada u sili i slavi!
On dolazi po zaručnicu svoju
iz svakog roda i plemena,
i vraća se da najavi
Dan suda za greh čoveka!
Idi, objaviti poruku treba!
Idi, dovedi ih u stado Spasitelja!
Gospodar zove, ustani sada!
Evangeliziraj! Evangeliziraj!
O. J. S.
