7. Vera za probuđenje
Vera je ključ koji otključava vrata Božje sile. "Verom se srušiše zidine jerihonske..." A i u delu probuđenja jedan je od nužnih preduslova, živa i snažna vera. "Sve je moguće onom koji veruje!"
Čovek koji će biti upotrebljen od Gospoda, čuće glas iz neba. Bog će mu dati obećanje. Ne opšta obećanja Reči koja se odnose na mnogu Njegovu decu, već jasnu i nepogrešivu poruku direktno njegovom vlastitom srcu. Neko će ga poznato obećanje, najverovatnije, iznenada obuzeti na takav način da će znati da mu je Bog govorio. Stoga, imam li nameru raditi novo delo za Boga, pre svega moram sam sebi postaviti ova pitanja: "Imam li obećanje? Da li mi je Bog lično govorio?"
To je ta božanska garancija koja je ovlastila proroke starih vremena da idu k narodu i kažu: "Ovako govori Gospod." A dok nas Bog tako ne ovlasti, bolje da ostanemo ničice u molitvi pred Njime, jer će inače On reći: "Jao prorocima koji trče, a ja ih ne poslah!" Ali kad čovek čuje glas Božji, "ako i stiže polako, čeka, jer zaista će doći!" Pa ako i godine prođu, Bog će ipak ispuniti svoju Reč.
O, kakva je radost čuti i prepoznati taj glas! Kakvo ohrabrenje! Kakva vera! Kako srce samo poskakuje! Nema više sumnji! Nema više nagađanja i traženja. Možda se danima ili nedeljama ozbiljno i vruće molilo u pogledu poznanja Božje volje. A zatim je iz Njegove Reči ili po Duhu Svetom došla Njegova poruka, i sada je nastao savršeni odmor. Stvari nisu postignute niti je iščekivanje realizovano, ali je Bog govorio i više ne postoji nikakva sumnja. "On će izvršiti svoj naum."
U danima koji su prošli ja sam imao viziju velikog dela Božjeg u gradu Torontu i molio sam za to da bih saznao naum Gospodnji. Na kraju jednog dana On je progovorio. Da, drugi put je došla Njegova sigurna Reč. Smesta sam počeo čekati, čekati u molitvi i veri, znajući da će On sigurno izvršiti svoj naum. Prošle su tri godine, godine strašnog testiranja. Bez Njegovog obećanja bi pokleknuo, moje bi velike nade nestale u vetru, ali Bog mi je govorio i ja sam samo morao moliti: "Učini kako si rekao." Na kraju, kad su prošle tri pune godine, On je postavio delo o kojem je govorio.
Jedan se događaj priča o mestu zvanom Filey u ranim danima metodizma, u koje su bili slani jedan propovednik za drugim, ali svi su išli uzalud. To je naselje bilo tvrđava sotonske sile i svi su oni bili isterani. Na kraju je bilo odlučeno da se sve ostavi, jer je to nemogući zadatak.
Međutim, upravo pre nego je donesena konačna odluka, sad poznati John Oxtoby ili "Molitveni Johnny", kao sto su ga zvali, molio je Veće da pošalje njega, da bi se ljudima dala još jedna prilika. Složili su se i nakon nekoliko dana John se uputio na svoje putovanje. Na tom ga je putu jedna osoba koja ga je poznavala upitala kuda to ide. "U Filey", odgovorio je, "gde će Gospod obnoviti svoje delo."
Kako se približavao mestu, popeo se na brdo između Mustona i Fileya, te mu se iznenada na vidiku pojavio gradić. Tako su žarki bili njegovi osećaji da je ušao u neko grmlje, pao na koljena i počeo se boriti, plakao i molio da njegovo poslanje uspe. Rečeno nam je da je neki mlinar, koji je bio tu u blizini, čuo glas, te je iznenađen zastao i slušao Johnny-ja: "Padni na mene! Padni na mene! U Bridlingtonu sam im rekao da ćeš Ti obnoviti svoje delo, moraš tako učiniti ili se nikada više svojim licem neću smeti pojaviti među njima. A što bi tek ljudi rekli o molitvi i verovanju Tebi!?"
Nastavio je preklinjati u molitvi nekoliko sati. Borba je bila duga i teška, ali nije prestajao. Svestan svoje slabosti i nesposobnosti, vruće je molio. Napokon su oblaci nestali i slava je ispunila njegovu dušu, te se digao uzviknuvši: "Gotovo je, Gospode. Gotovo je. Filey je zauzet! Filey je zauzet!"
I bio je zauzet, i svi u njemu, tu nije bilo greške. Ušao je u to mesto svež od Prestolja milosti pevajući dok je išao ulicama: "Obratite se Gospodu i tražite spasenje..." Skupila se gomila snažnih ribara da ga sluša. Neuobičajena je sila bila prisutna u njegovom govoru, te su tvrdi grešnici zaplakali i snažni ljudi zadrhtali, a dok je molio, desetak i više ljudi palo je na svoja kolena glasno tražeći milost - i našlo je.
Znamo li mi uopšte što je to prineti molitvu vere? Jesmo li ikad tako molili? "Poznavao sam jednog oca," piše Charles G. Finney, "bio je dobar čovek, ali je imao pogrešne poglede na molitvu vere. Sva su njegova deca odrasla, a ni jedan se od njih nije obratio. Napokon se jedan njegov sin razboleo i činilo se da će umreti. Otac je molio, ali je sinu bilo još gore, činilo se da će otići u grob bez nade. Otac je molio dok mu agonija nije postala nepodnošljiva. Više nije bilo izgleda da će njegov sin preživeti. Na kraju je otišao i tako molio izlivajući svoju dušu, da nije mogao biti odbijen, te je napokon dobio sigurnost da ne da će njegov sin ne samo poživeti, već da će se i obratiti, i to ne samo on, nego da će se i čitava porodica obratiti Bogu. Ušao je u kuću i svojoj porodici rekao da sin neće umreti. Iznenađeno su gledali u njega. 'Kažem vam,' rekao je, 'neće umreti. I ni jedno od moje dece nikada neće umreti u svojim gresima." Sva su deca tog čoveka već godinama obraćena."
"Jedan mi je sveštenik jednom pričao o probuđenju u njegovom narodu, koje je započelo sa jednom gorljivom i pobožnom ženom u crkvi. Ona je postala teskobna zbog grešnika i predala se molitvi za njih. Molila je, a njena je muka tako rasla da je konačno došla do sveštenika i sa njim razgovarala moleći ga da sazove jedan poseban sastanak za one koji su zabrinuti za svoju dušu, jer je smatrala da je to potrebno. Sveštenik ju je odbio, jer nije osećao da je to potrebno. Naredne nedelje je ponovno došla i ponovo ga vruće molila da sazove takav sastanak. Znala je da će neki doći na sastanak, jer je osećala da će Bog izliti svoga Duha. Sveštenik ju je još jednom odbio. Konačno mu je rekla: 'Ne sazovete li sastanak, umreću, jer će se zasigurno dogoditi probuđenje.' Narednog je Dana Gospodnjeg sazvao sastanak i rekao da ako iko postoji ko sa njim želi razgovarati o spasenju svoje duše, sastaće se sa njim te večeri. On nije znao ni za jednoga, ali kad je došao na mesto, na svoje iznenađenje pronašao je velik broj teskobnih duša." (Charles G. Finney)
"Prvi zrak svetla koji je u ponoć pao na crkve u pokrajini Oneida u jesen 1825. bila je od žene krhkog zdravlja koja, verujem, nikada nije bila u nekom snažnom probuđenju. Njena je duša patila radi grešnika. Bila je u agoniji za svoju zemlju. Nije znala šta je muči, ali je nastavila sve više moliti dok joj se nije učinilo da će joj agonija uništiti telo. Napokon je postala puna radosti, te je uzviknula: 'Bog je došao! Bog je došao!' Nema greške u pogledu toga, delo je započelo i proširiće se po čitavoj pokrajini.' Delo je uistinu započelo i njena se čitava porodica obratila, a delo se proširilo po čitavom tom delu zemlje." (Charles G. Finney)
To je, dakle, tajna - vera, vera iz Poslanice Jevrejima 11, vera Božja, Njegov dar, temeljena na Njegovoj Reči, upućena srcu Njegovog sluge. Takva će vera pokrenuti planine i postići nemoguće. Ne drska vera koja veruje bez dokaza Duha i ništa je ne košta, a kad vreme prođe i stvari se ne dogode, ona brzo nestaje, već vera Božja, rođena u agoniji borbene molitve i u porođajnim mukama duše. Takva će se vera uzdići iznad oluja obeshrabrenja i nevolja; trijumfovaće i kako vreme prolazi nastaviti jasno goreti dok čeka da se ostvari njen cilj. O, takva nam je vera danas potrebna!
Vera, silna vera, obećanja vidi,
na Boga jedinog gleda;
nemogućem se smeje i viče:"Biće!"
Ona nadmašuje sve moje misli,
jer veran je Gospod moj;
kroz neveru posrtati neću,
jer Bog je rekao Reč!
Silnu mi veru podari
koja uzalud tražiti ne može;
koja drži i ne da da odeš
dok ono što tražim ne primim!
