8. Čežnja za probuđenjem
Kad sam posetio rusko misijsko polje u Europi 1924., 1929. i 1936., video sam kako Bog radi u sili probuđenja. Da bi posetili sastanke, ljudi su pešačili pedesetak kilometara ili se vozili u konjskoj zaprezi tri stotine kilometara. Bogosluženja su trajala tri ili više sati, a u nekim su slučajevima održavana tri bogosluženja svakoga dana, no i tada su ljudi prigovarali da nisu dovoljno dobili. Na jednom su se mestu sami okupljali već u ranim jutarnjim satima, čak i pre nego su radnici kretali na posao, održavajući četiri bogosluženja svakoga dana.
Nije bilo potrebe trošiti novac na reklamu. Jedan je rekao drugom i svi su došli, tako da su stajali u prolazima i sedeli na svakom slobodnom mestu na podijumu, stvarajući takvu gužvu da bi se teško još jedna osoba mogla uvući. Dobro se sećam kad sam propovedao u luteranskoj crkvi pred tri hiljade ljudi. O, kako su slušali! Da, a i na otvorenom je bilo isto. Tri sam ih sata gledao kako stoje na kiši - ljudi, žene, deca - tako su bili gladni!
O, kako je Bog radio! Od samog početka duh probuđenja je bio u vazduhu. Molili se, pevali i svedočili, a suze su tekle niz njihove obraze. Pogođenih srca, slušali su poruku, a kad je poziv bio upućen, u gomili su došli napred, pali na kolena i očiju preplavljenih suzama, vapeći tražili Boga za milost.
Pastor William Fetler bio je moj prevodilac, a kakvo je samo on bio nadahnuće! Ali dopustite mi da citiram iz svog dnevnika da vam bolje ilustrujem na šta mislim:
"Opisati scene koje su se događale po Duhu Svetom jednostavno je nemoguće; jer ono što je Bog izvodio nije ništa manje od čudesnog. Svake je noći velika sala bila doslovno preplavljena, a kako su dani odmicali, bila je ispunjena i preko broja, i dole i gore na galeriji, svuda, ljudi su stajali svuda. Iz noći u noć duše su dolazile napred po spasenje, pred oltarom je iznova i iznova bilo mnogo ljudi. Velik je broj prihvatio Hrista po prvi put. Koliko, ne znam."
"Jutarnji sastanak u deset sati je bio prava svečanost. Prvo je jutro glavna sala, dole, bila puna, sa svega nekoliko slobodnih mesta gde je sedeo hor. Drugog dana je bilo više ljudi, trećeg još više, i slavno je delovanje počelo. Ali četvrtog jutra više nije bilo mesta ni za stajanje. Sedišta hora su bila popunjena. Posebne stolice su bile donesene na podijum i gde god je bilo mesta. Još su uvek ljudi dolazili, tako da su na kraju mnogi bili prisiljeni stajati u prolazima. Tada je sila Božja pala na slušateljstvo. Muškarci i žene su klečali na svim stranama, o kakve su se samo molitve mogle čuti! Kakve suze! Kakvo pokajanje i priznanje! Kakva radost i mir! Kakva svedočanstva! Aka ko su samo pevali! Zaista, nebo je sišlo na zemlju!"
"Na završetku sastanka bio je upućen poseban poziv za četiri sata poslepodne. Hoću li ponovno propovedati? Pristao sam i u četiri su se sata ponovno vratili. Još jednom je sila Božja bila prisutna. Suze su slobodno tekle. Neiskazana radost i punina slave se videla na mnogim licima. U tišini smo klekli pred Bogom i u mnoge živote je ušao Duh. U pola sedam sam ponovno propovedao i ponovno u osam - četiri puta u jednom danu."
"Čim sam ušao u svoju sobu na počinak, čuo se kucaj na vratima. Ušao je jedan od studenata. Ispričao mi je kako mu je Bog govorio. Opisao je svoju veliku glad srca. 'Odlučio sam moliti čitavu noć' rekao je, 'neću prestati dok ne prepoznam silu Duha Svetoga u mom životu.' Zajedno smo molili i on je glasno jecao. Tako je proboj počeo."
"Nekoliko minuta kasnije čulo se drugo kucanje na vrata. 'Da li bi ste se hteli sresti sa nekima u susednoj sobi?' Otišao sam. Kad sam ušao, našao sam grupu ljudi kako kleči. I njima je Bog govorio. Ponovno je molitva, borbena i jasna molitva, odlazila Bogu. Greh je bio priznat i odbačen, učinjeno je potpuno predanje i Duh Sveti je još jednom imao otvoreni put."
"Okupljeni su studenti klečali te na ruskom, nemačkom, latvijskom i engleskom jednodušno izlivali svoja srca Bogu. O, kakvo vreme pretapanja! Kako su plakali pred Gospodom! Kakva je radost bila biti u jednom takvom ozračju probude i videti samog Duha Svetoga na delu! Na kraju su otišli da nastave molitvu u svojim vlastitim sobama, do kada, ne znam. U dvanaest sam se sati vratio u svoju sobu i sa radošću i zahvalnošću u mojoj duši otišao u krevet. Kako je to bio blagoslovljen dan!"
"Sledećeg smo jutra bili prisiljeni otići u glavnu dvoranu, jer je bilo prisutno više od hiljadu dvesta ljudi i ponovno je mesto kod oltara bilo puno. Slava Bogu! U četiri sam sata ponovno propovedao, ovaj put slušateljima od preko hiljadu petsto ljudi, od kojih su mnogi bili prisiljeni stajati. Još je jednom oltar bio pun duša. Zatim, u sedam sati, suočio sam se sa svojom trećom zajednicom, i sila je Duha bila najstvarnija. U velikom je slušateljstvu bila prisutna sveta tišina te je na kraju bogoslužja došlo toliko mnogo ljudi napred da je dodatni sastanak nakon glavnog trajao još jedan sat. To se događalo u donjoj dvorani."
"U osam sam otišao gore i tu pronašao slušatelje, oko hiljadu trista ljudi koji su me čekali. Ponovno sam propovedao poruku i uputio poziv, i odmah se stvorio red muškaraca i žena, mladih i starih, koji su stajali pred oltarom i sa skrušenošću i radošću prihvatali Hrista. Bilo je to moje četvrto bogosluženje toga dana i mislio sam i moje poslednje, ali kad sam se vratio u dom misije, našao sam sobu punu Rusa, sve ničice pred Bogom, moleći se tiho i iskreno, kao što to samo Rusi znaju. Na trenutak sam im se pridružio, a zatim ih napustio i u dvanaest otišao u krevet. Kakav je to bio dan! Kakvi sastanci! Kakva zadivljujuća obraćenja! Kakva radost! Kakva sila! Nikada u svom životu nisam propovedao takvim zajednicama ni u Kanadi ni u Sjedinjenim Državama."
"Uskršnja nedelja je bila dan koji nikada neću zaboraviti. Prvo je bogosluženje bilo u šest ujutro. Noć ranije, u ponoć, posetio sam grčko-pravoslavno bogosluženje. Gledao sam ljude sa svećama i posmatrao sveštenike u njihovim prekrasnim odorama kako napolju tri puta obilaze oko crkve; slušao sam divno pevanje hora i propoved nadbiskupa o uskrsnuću. Bilo je dva sata kad sam otišao u krevet. Dakle, propovedati u šest ujutro nije bilo lako. Bilo je prisutno hiljadu dvesta ljudi. Mnogi su se odazvali pozivu i prihvatili Hrista."
"U deset sam ponovno propovedao u zajednici od šest stotina ljudi. Čak su i prolazi na galeriji bili puni i ljudi su stajali gde god su mogli. Bila je to prekrasna slika. Sastanak je trajao četiri sata."
"Nakon ručka bacio sam se na krevet i zaspao, probudivši se upravo na vreme za sledeće bogosluženje u četiri. Bilo je prisutno hiljadu četiri stotine ljude. Dok je Duh Božji u strašnoj sili delovao na slušaoce, velik ih je broj došao napred za spasenje. Suze su tekle niz mnoga lica.
Muškarci su stajali brišući svoje natečene oči. Spasenje je došlo u mnoga srca te su sa sjajem radosti na svom licu toplo stiskali moju ruku dok sam prolazio uz dugi red obraćenika. Bilo je tamo mladih muškaraca i mladih žena. I starijih. Mnogi sa sedom kosom. Nekoliko male dece. Svi su tražili i mnogi su našli Spasitelja. O kakva beskrajna radost!"
"U ponedeljak sam bio u ruskoj crkvi gde sam pre gotovo pet godina propovedao Evanđelje. Tu sam u deset sati pronašao prepunu salu, muškarce i žene kako vise na galeriji sa strane, ljude kako stoje gde god se stajati moglo, te ogroman hor i grupu iza mene. Govorio sam sa presvedočenjem o pobedi nad grehom i na kraju su desetine klekle dok je blagoslovljeni Duh Sveti ulazio u njihove živote i činio promenu. Bog je silno radio. Mnoga su lica doslovce izgledala veličanstveno, tako je velika bila njihova radost."
"U drugom ruskom gradu naše se prvo bogosluženje održavalo u lokalnoj crkvi koja je bila samo do pola puna, ali je početak delovanja Duha počeo odmah. Mnogi su sa suzama molili. Na sledećem je bogosluženju crkva bila puna, neki su stajali. Treće smo održavali u dvorani gde ih je sedelo tri hiljade, kako su izjavili, ali se pokazala premalom. Tako je veliko bilo mnoštvo i tako duboko zanimanje da su mnogi bili prisiljeni čitavo vreme stajati. Usprkos velikom mnoštvu, mnogi su došli napred i kleknuli ispred oltara da prihvate Hrista, jer je veliko presvedočenje palo na zajednicu."
"Zatim u ponedeljak je došlo i veče. Hoće li veliko mnoštvo još jednom doći? Ili će ponedeljak ovde biti kao tamo u Americi? Pitanje je brzo dobilo odgovor, jer kad smo se približili crkvi, našli smo je nabijenu do krova, brojni su stajali u prolazima. Kakav prizor! Dve galerije, jedna daleko iznad prve. Napeta su lica zurila dole na nas. Kako je moja duša drhtala dok sam ih gledao! A kako su samo slušali! Nakon završetka pozvao sam na dodatni sastanak. Oko pet stotina ljudi je otišlo, ostatak je ostao. I tako, sa približno dve hiljade pet stotina prisutnih, morao sam nastaviti. Brzo su prva sedišta bila popunjena sa onima koji su tražili spasenje. Pažljivo sam objasnio Evanđelje. Dok sam govorio, suze su tekle niz njihova lica. Ubrzo su bili na kolenima. Gresi su bili priznati i oprošteni, Hrist prihvaćen i slavopoj prinet Bogu. O kako su njihovi izrazi lica bili promenjeni kad su se digli! Kako su im oči sijale od radosti!"
"Tako je završio jedan od najdivnijih nizova sastanaka probuđenja koje sam ikad održao. Nikada u Americi nisam imao slično iskustvo. I nikada neću zaboraviti te slavne scene kojima sam prisustvovao. Kakva duhovna glad i žeđ za Bogom! Gde bi se to u Kanadi moglo ponoviti? Moja čitava duša odlazi tim velikim mnoštvima. Kako ih je divno Bog pohodio! O, kako ga slavim! Slava neka je Njegovom imenu zauvek! On je još uvek isti. Bog Wesley-a i Finney-a, Bog Moody-ja i Evan-a Roberts-a - taj Bog je i naš Bog zauvek. On je još uvek Bog probuđenja. Njegova ruka nije okraćala niti mu uho postalo teško. On čuje, On odgovara na molitve. Aleluja!"
"Što se mene tiče, duboko sam se poklonio. Bog je bogato blagoslovio moju vlastitu dušu. To je značilo novo raspeće, dublje iskustvo i prisniji hod sa Bogom. Moje srce se topi i topi. Od sad pa nadalje, kao nikad pre, sve mora biti 'Bog prvo!' Moje vlastite planove i ambicije radosno stavljam na stranu i prihvatam Njegove. Šta budućnost donosi, ne znam, ali moje je vreme u Njegovim rukama. Kad bi On bio tako dobar da me upotrebi u dubokom duhovnom delu probuđenja, bio bih i više nego zadovoljan, nije važno gde, ovde ili kod kuće. 'Kud me vodi, slediću ga'. Odlučio sam se potpuno prepustiti Bogu i svaki tren živeti u kraljevstvu tako daleko iznad sveta i tela da ću boraviti u neprekidnom zajedništvu sa mojim blagoslovljenim Gospodom."
Prijatelji moji, putovao sam Europom, Bliskim i Dalekim istokom, Kanadom i Sjedinjenim Državama. Bio sam od Atlantskog do Tihog okeana, od Meksičkog zaliva do Velikih jezera, mnogo puta. Posetio sam najbolje evanđeoske zajednice, slušao najveće evanđeliste i biblijske učitelje na ovom kontinentu. Ali nikada nigde nisam video ono što sam upravo opisao, osim u radu onih koji rade u zemljama Rusije.
A zašto? Kakvo je objašnjenje? Je li Bog ostavio Ameriku? Je li završio sa Kanadom? Je li Engleska već imala svoju priliku? Zašto danas nigde u tim zemljama nema probuđenja? Jednostavno, jer glavni preduslovi za probuđenje nedostaju. Ono što sam video u kontinentalnoj Europi tek moram videti ovde, a to je glad. Prijatelji moji, u ovoj zemlji ne postoji stvarna, prava, duboka, duhovna glad ni traganje srca za Bogom. Stvari su ispunile našu viziju. Mi imamo toliko komfora i luksuza da ne osećamo potrebu za Bogom. Kad bismo morali ostati gotovo bez svega što posedujemo, to bi možda bilo naše spasenje.
Ljudi ovde ne žele posećivati sastanke. Često je potrebna na stotine dolara vredna reklama da bi ih se samo malo zainteresovalo. Pozorišta i bioskopi su prepuni, plesne dvorane, plaže i parkovi puni, ali su naše crkve uglavnom prazne. Ljudi ni u snu ne bi hodali tri kilometra da bi došli na neko bogosluženje niti bi tri sata stajali na otvorenom da slušaju Evanđelje. Iz toga proizlazi moja dijagnoza da ovde nema gladi. Što je lepši dan, veće je iskušenje za izletom, a Bog zauzima drugo ili treće mesto. Ruski narod ima vrlo malo od tih svetovnih dobara, iz toga proizlazi da je duhovno gladan za bogatstvima Božjim.
Dakle mi, koji imamo glad - a hvala Bogu, postoji nas nekoliko tu i tamo - mi počnimo tužiti nad ovim narodom i pozovimo Boga da stvori tu glad, bilo katastrofom, ratom, neimaštinom ili bilo čime, jer bez te gladi ne može doći do pravog probuđenja.
