2. Crkva u sadašnjem vremenu svoga postojanja

Hamilton Smith
- Razmatranje: Dela apostolska, poglavlja 1-9.

Ako sledimo Božje namisli o Skupštini (Crkvi) o kojima se govori u Njegovoj Reči, onda ćemo uvideti da nas reči u Delima apostolskim vode još korak dalje od Mateja 16. Tamo se proročki nagoveštavao dolazak Skupštine. Ovde posmatramo njeno formiranje i njeno stvarno postojanje. Ali ona još nije objekt razmatranja Duha, pošto taj trenutak još nije nastupio, a ni čovek još nije bio pozvan koji je trebao biti izabrana posuda, da objavi tajnu o Hristu i Njegovoj Skupštini.

Hristova smrt je temelj svih blagoslova ljudskoga roda, bilo da se radilo o vernicima Staroga zaveta ili se radilo o onima koji sačinjavaju Crkvu ili o onima koji će ponovo osnovati Izrael u nadolazećim vremenima. Ali stvaranje Skupštine je trebalo čekati dok se ispune dva događaja od značajne važnosti:

Vaskrsli Hrist je morao biti uznesen kao čovek u svoju slavu, a Duh Sveti - ili treća božanska osoba - trebao je doći na zemlju. Čovek uznesen u slavu, a Duh Sveti spustivši se da boravi na zemlji, su dva znaka po kojima se raspoznaje hrišćansko vreme spasenja. To je dalo sadašnjem vremenu spasenja naročiti i nezamenjivi karakter.

U prvom poglavlju Dela apostolskih vidimo ispunjenje prvog uzvišenog čina. Učenici su ovde dobili poslednja uputstva od vaskrslog Gospoda. "... videše oni gde se podiže i odnese Ga oblak iz očiju njihovih" (Dela 1,9). Hrist je bio prihvaćen kao proslavljeni čovek u nebesku slavu. Naravno, ne smemo pri tome zaboraviti, da je On ujedno bio i božanska osoba: "... i od kojih je Hristos po telu, koji je nad svima, Bog blagosloven va vek. Amin." (Rim. 9,5). Iako je On kao čovek uzašao na nebo, ipak Ga je mučenik Stefan prepoznao kao Sina Čovečjeg u nebeskoj slavi.

U drugom poglavlju Dela apostolskih nalazimo ispunjenje drugog velikog događaja pred nama. Sveti Duh se spustio na zemlju, prema rečima iz Jovana 7,39. Tamo se Njegov dolazak povezuje sa Hristovim proslavljenjem. Svi su učenici bili okupljeni na jednom mestu, i čekali su na ispunjenje obećanja koje im je dao Gospod u vezi krštenja Svetim Duhom. I dok su oni čekali došao je Sveti Duh "s neba" i napunio kuću gde su se nalazili. Ali ne samo to, već je svaki pojedinac bio ispunjen Svetim Duhom. Tako su oni kroz jednog Duha bili "u jedno telo kršteni" (1. Kor. 12,13). I ovde je "jedno telo" postalo stvarnost; a tom telu je Hrist glava na nebesima, a vernici su udovi toga tela na zemlji. Ta činjenica još nije bila otkrivena, a i nije to moglo ranije biti, postoje telo trebalo biti sačinjeno od Jevreja i neznabožaca, i radi toga ranije nije moglo doći do otkrivenja, dok vernici iz raznih nacija nisu takođe bili kršteni kroz Svetoga Duha u to jedinstveno telo (vidi poglavlja u Delima apostolskim: 10, 11 i 16).

U nastavku krštenja kroz Duha Svetoga se veliko mnoštvo Jevreja i neznabožaca obratilo i uzverovalo u Hrista. Oni su primili oproštenje greha, bili su kršteni i primili su dar Svetoga Duha. Čitamo između ostaloga: "... i pristade u taj dan oko tri hiljade duša" (Dela 2,41). U poslednjem stihu tog odlomka se govori ko ih je pripajao, i kome su bili pripojeni. To je bio Gospod, koji ih je sam dodavao, a bila je Skupština ili Crkva u koju su bili pripojeni. Po prvi put nam je dozvoljeno da vidimo Gospoda pri izgradnji svoje Skupštine, prema Njegovom obećanju: "... sazidaću Crkvu svoju". Reči na kraju toga stiha: "... oni koji se spašavahu" ne žele reći da su oni još bili neverni, ili da su bili pripojeni kako bi se još spasili. Jevrejska nacija je nakon što su odbacili Hrista pala pod sud Božji, ali svi koji su uzverovali i bili pokršteni, trebali su biti spašeni pred tom osudom, i takove pripaja Gospod Skupštini. Oni su najpre bili pripojeni Gospodu, a zatim i Zajednici. To je veoma važno ispravno shvatiti, pošto mnoge religije (ili denominacije) tvrde da se čovek spašava ako pripada njihovoj crkvi. Uzdiže se crkva, umesto da se misli na Crkvu kao Skupštinu spašenih. Samo vernici se na početku poglavlja kroz krštenje Svetim Duhom spajaju u Skupštinu (Crkvu - telo Hristovo), i samo vernici se na kraju poglavlja kroz Gospoda pripajaju Skupštini. Znači, tu se govori o Crkvi i o njenom stvarnom postojanju. "A svi koji verovaše bijahu zajedno, i imahu sve zajedno" (Dela 2,44). I tako vidimo da se ispunilo Pismo u nastavku reči koje je rekao Kajafa u pogledu Hrista: "... nego da i rasejanu decu Božiju skupi ujedno." (Jn. 11,52).

U pravu je rečeno: "U stvarnosti je i ranije bilo dece Božje, ali oni su bili rasuti, bila su izolovana. Hrist ih je otkupio kroz svoju smrt, ne samo da ih izbavi, tako da bi u nebu bili zajedno, već On ih je hteo povezati u jedno". To je bilo nešto novo na zemlji. Nije bilo novo da je na zemlji postojalo dece Božje. Niti je bilo novo, da su oni putovali u pravcu neba. To se odnosilo za dane Enoha, kao i za dane Jova, i za davna vremena, iako je to bilo teško spoznati. Ali, da su deca Božja trebala biti povezana u jedno, to je bilo nešto sasvim novo. A tu istinu i danas deca Božja veoma polako primaju. Oni se smatraju izolovanima vernicima, kao kad bi smo mi živeli još pre Hristovog raspeća. Kad se spase, oni smatraju, da sada sami mogu odlučivati i izabirati "Crkvu" ili denominaciju kojoj će se priključiti ili da li će se uopšte bilo gde priključiti. Ali oni pri tome zaboravljaju, da su već bili pripojeni Skupštini ili Crkvi kada su došli Gospodu. Radi toga se ne može govoriti o izolaciji s jedne strane ili o priključivanju jednoj Crkvi ili denominaciji s druge strane. Upravo misao pripojiti se "jednoj" Crkvi, dokazuje da nije shvaćena činjenica šta se podrazumeva pod Crkvom.

Osim toga vernici nisu bili samo sabrani u jedno, već je Bog preuzeo i brigu o tome, da oni koji se tamo sabiru čine i jednu vidljivu celinu (Dela 2,42). Na prvom mestu se govori o apostolskoj nauci, kroz koju se vernici uvode u sve Božje istine i kako bi shvatili što Bog od njih očekuje u praktičnom životu za vreme njihova boravka na zemlji. Ta pouka, koja se usmeno prenosila, bila je kasnije pismeno zapisana u nadahnutim spisima, koji su im bili predani za sva vremena.

Kao drugo, iz apostolskog učenja je izraslo apostolsko zajedništvo. To je kao što nam je poznato ono zajedništvo, na koje su pozvani svi vernici - zajedništvo sa Sinom Božjim Isusom Hristom, našim Gospodom. Sin Božji je centar i osoba tog zajedništva.

Kao treće, apostolsko zajedništvo vodi do lomljenja kruha, a to je najuzvišeniji izraz zajedništva, kada se prisećamo Hristove smrti. Na taj način se vernici potpuno odvajaju od sveta i sabiru se u jedno.

I na kraju imamo molitve, pomoću kojih vernici ostaju ovisni o Bogu. Mi shvatamo da nam Njegova milost stoji na raspolaganju, i da nam je potrebno da neprekidno i slobodno pristupamo prestolu milosti, kako bi našli milost za pravovremenu pomoć koju nalazimo u vremenima nevolje.

Na žalost mnogi su zapustili tu Božju brigu, i zbog toga dolazi do razdvajanja i raskola među decom Božjom. Hrišćani su pretežno odbacili apostolsku nauku i zamenili je svojom ljudskom tradicijom. Ljudi su stvarali "zajednice" gde su u centru pažnje stajali nadareni (posebni) ljudi, koji su propovedali neke naročite stavove (učenja) u središtu svojih izlaganja, umesto da je u središtu bio Sin Božji. Lomljenje hleba (Večera Gospodnja) je od večere za spomen pretvoreno u sredstvo milosti i ceremoniju, a molitva je postala čistom (liturgijskom) formalnošću. Ali u prvim danima bili su vernici postojani u apostolskoj nauci, zajedništvu, lomljenju hleba i u molitvama. Dokle god su se toga držali, svojim držanjem su činili jednu jedinstvenu celinu.

Mi smo videli u drugom poglavlju Dela apostolskih, na koji način Gospod izgrađuje Svoju Crkvu (Skupštinu) od živog kamenja koje postavljaju na stenu. Ali to se sve dešava na zemlji, i još se ne opaža da ona ima nebeski karakter i da ima divno odredište prema Božjim namislima. Još se nije spomenula povezanost tela na zemlji sa Glavom na nebesima. Ta povezanost je još uvek bila tajanstvena, a o tome će se govoriti tek u određeno vreme. Ali ono što vidimo u Delima apostolskim u tim poglavljima, to je "jedinstvo". Nije to u prvom redu bilo imovinsko zajedništvo, već moralno zajedništvo, a to se očitovalo u radosti i jednostavnosti srca. Još se trebao desiti jedan događaj, pre no što se otkrio nebeski karakter i uzvišeni poziv Skupštine ili Crkve. Izraelska čaša greha još se trebala napuniti do vrha. Ta nacija je odbacila svoga Mesiju i razapela Ga; ali još je trebao doći Sveti Duh sa svojom poslednjom ponudom za tu grešnu naciju. Da li će se suprotstaviti Duhu, kao što su već i Mesiju odbacili?

Kada je Gospod bio uzdignut na nebo, kao što čitamo u prvom poglavlju Dela apostolskih, učenici su nepomično gledali u nebo. Odmah zatim su stala dva anđela pokraj njih i rekli im: "Ljudi Galilejci! Šta stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo tako će doći kao što videste da ide na nebo." (Dela 1,11).

Anđeli su odvratili pogled učenika sa neba kuda je otišao Hrist, ukazavši im na zemlju kuda će se On vratiti. U prvom trenutku to bi nas moglo začuditi. Nije li dobra stvar gledati u nebo gde se nalazi Hrist? Da, u određeno vreme to će biti dobro, ali taj trenutak još nije došao. I kada čujemo Petrovu propoved za ljude iz raznih nacija, onda ćemo shvatiti, zašto su se učenici još izvesno vreme trebali pozabaviti sa zemljom.

Apostol Petar je rekao grešnoj naciji: "Pokajte se dakle, i obratite se da se očistite od greha svojih, da dođu vremena odmaranja od lica Gospodnjeg, i da pošalje unapred narečenog vam Hrista Isusa." (Dela 3,19-20). To je bila poslednja poruka milosti za grešnu naciju, koju im je uputio Sveti Duh, nakon što je bio uzdignut Hrist. Kada bi se pokajali, Isus bi se vratio na zemlju, ali oni su odbacili svedočanstvo Svetoga Duha. Oni su izdali i ubili svog Vlastitog Mesiju. Pošto Sveti Duh nije poprimio telo, nisu Ga mogli ubiti, ali oni su mogli ubiti čoveka koji je bio ispunjen Duhom, i to su učinili, te su ubili svedoka Stefana kamenujući ga.

Odbacivanjem te poslednje ponude milosti kroz tu naciju, došlo je do potpune promene u vremenu spasenja. Od toga vremena, oni su (privremeno) stavljeni na stranu, a centar svih Božjih delovanja je prenesen sa zemlje na nebo. U podudarnosti s tom promenom Stefan je gledao ispunjen Svetim Duhom netremice gore u nebo, ali anđeo nije došao da ga upita zašto on to čini. Božje vreme je došlo da njegov narod odvrati pogled sa zemlje i gleda na nebo. Stefan ne samo da je gledao u vis, već je njegov duh tamo bio prihvaćen. Prvi novozavetni mučenik je bio primljen u nebo. Od tada Božji narod ne pripada ovoj zemlji, na kojoj je Hrist bio odbačen, već pripada nebu u koje je i Hrist bio primljen. Nebo je njihova domovina, a Hrist je tamo, da bi ih prihvatio u svoj dom. Pošto zemlja nije htela primiti Hrista, onda ni Njegov narod neće imati mjesta na njoj. A pošto je nebo prihvatilo Hrista, onda je i za Njegov narod tamo pripravljeno mesto, a u to novo mjesto On će ih prihvatiti.

Sedmo poglavlje Dela apostolskih govori o velikoj promeni na Božjim putevima. Od trenutka, od kako je Stefan bio odbačen i njegovo svedočanstvo nije bilo primljeno, nastupaju velike karakteristične pojave novog razdoblja u novom odlomku vremena spasenja. U poslednjoj sceni tog poglavlja, sve stoji otvoreno u istinskom karakteru hrišćanskog spasavajućeg razdoblja. Grešnu naciju Izrael vidimo kako odbacuje Hrista i kako se protivi delovanju Svetoga Duha. Tu se očituje svet u svom pravom karakteru: On odbacuje Hrista, i progoni Njegove svete. Nebo je otvoreno, da bi se Hrist mogao videti u Njegovoj slavi i da bi On prihvatio Svoje svete. Hrist se vidi u slavi poput čoveka, koji podržava svoje verne za vreme iskušenja i prihvata ih u nebo nakon njihove smrti. Sveti Duh se nalazi na zemlji kao Božanska osoba, koja može ispunjavati ljude na zemlji i vodi ih da bi gledali na Hrista koji se nalazi na nebesima. I na kraju taj čovek na zemlji koji je ispunjen Duhom, nalazi sve svoje izvore u Čoveku koji se nalazi u slavi. Pri tome se on preobražava u Njegovu sliku iz slave u slavu, tako da i on može poput svog učitelja moliti se za svoje ubice i predati svoj duh u Gospodnje ruke. Tako čoveku na zemlji pristiže pomoć od Čoveka u slavi, a Čovek u slavi biva predstavljen na zemlji takođe kroz čoveka. Nakon što je Stefan završio svoju borbu i stigao na kraj svog zemaljskog puta, napustio ga je njegov duh radujući se da će doći ka Hristu, dok je njegovo ranjeno telo moralo umreti, kako bi čekalo na divno uskrsnuće.

Od kamenovanja Stefana pa na ovamo, svet je ostao veran svom karakteru. U ondašnje vreme su odbacili Hrista i progonili verujuće (u Njega). Od tada su to oni uvek radili, i to na razne načine i u različitom intenzitetu. Iako je svet bio (duboko) religiozan kao onda ili sada, ipak religija ne menja svoj karakter. Što je narod religiozniji na ovom svetu, to oni više progone stvarne vernike. Neka sama istorija da svoje svedočanstvo o neprolaznom neprijateljstvu protiv Hrista i Njegovog naroda! Ali ni nebo nije promenilo svoje držanje prema Božjem narodu. U ondašnje vreme je stajalo otvoreno, a i danas je još otvoreno. Kroz ta otvorena vrata možemo gledati u slavu, u kojoj prebiva Isus, a Hristova ljubav još se i danas spušta na Njegovu decu. Da, stvarno, kod Hrista nema promene. Mi možemo uzdići pogled i reći: "Ali Ti si taj isti i godine tvoje neće isteći" (Ps. 102,27). Čoveku na nebesima još uvek stoje na raspolaganju: Milost, sila i mudrost, kako bi podupirao svoj narod kao i u ono doba kada je Stefan na tako blagoslovljeni način bio ohrabren u svom trpljenju. Ni kod Duha Svetoga nema promene. On je došao iz Hristove slave i spustio se na zemlju, kako bi nas poveo ka Hristu u slavu. I to On još uvek čini. Ali kako su se promenili vernici! Oni više nisu ostali verni svom svetom karakteru! Kako smo mi rastužili Duha, i umesto da smo uprli naš pogled u nebo, mi smo ga spustili na zemlju! Postali smo zemaljski, a misli su nam čak postale svetovne. Radi toga nismo mogli dovoljno doživeti Gospodnju prisutnost i pomoć, a sila Duha se može teško zapaziti u našem životu, tako da smo postali veoma jadni predstavnici Čoveka iz slave.

No, i pored svih naših slabosti trebamo razmišljati o Delima 7. i o tim lepotama, kako bi se naše srce probudilo i uvidelo pravi karakter tog vremena milosti i spasenja. Ali tu se događa još nešto: tu se vrši priprema za početak rada apostola Pavla koji će još potpunije otkriti istinu o Crkvi (Skupštini), kao jednom telu u povezanosti sa Hristom, vaskrslom glavom na nebesima. U događaju sa Stefanom možemo naučiti, da učenici vaskrslog Hrista spadaju u nebo. Ali u obraćenju Savla (Dela 9.) možemo naučiti, da vernici ne spadaju samo u nebo, već da su sveti i ovde na zemlji povezani sa Hristom na nebu. Savle je putovao u Damask, da bi progonio i ubijao Gospodnje učenike. Ali nebesko svetlo ga je srušilo na zemlju, i čuo je Hristove reči kako govore iz slave: "Savle, Savle, zašto me progoniš?" Taj glas nije rekao "moje" ili "nas" već: "... zašto me progoniš?" Kada bi rekao "moji" onda bi se to odnosilo na one koji pripadaju Hristu. To bi bilo tačno, ali ne bi bila potpuna istina. Kada bi se reklo "nas", onda bi se mislilo na mnoštvo koje je bilo povezano sa Hristom. I to je istina, ali nije potpuna. "Mene" se odnosi na mnoštvo ljudi, koje sa Hristom tvori jednu celinu, i to na tako prisan način, da ko se njih dotiče, taj se dotiče i samoga Hrista.

Stefanova mučenička smrt i nadolazeće progonstvo, pokazalo je kakav je svet u njegovom stvarnom karakteru. On progoni vernike, ali obraćenje Savla nam pruža još jednu pouku; da svet u tome što progoni vernike u stvari progoni i Hrista. Crkva (Skupština) je jedno sa Hristom u nebu, i On biva progonjen ako neko progoni Njegove udove. To je - kao što je neko rekao: "... najjači izraz naše povezanosti sa Njime - da On i najslabiji ud Svoga tela smatra Svojim delom tela". U Delima čitamo da su sveti bili okupljeni kao "jedno srce" i "jedna duša" (Dela 2,44, Dela 2,46 i Dela 4,32) i prikazali su divnu sliku sloge, ali ovde se govori o još dubljoj povezanosti sa Hristom, njihovom uzvišenom Glavom na nebesima, i o povezanosti udova među sobom na zemlji.

Izrael je razapeo Mesiju na krstu, oni su odbacili Hrista u slavi, protivili su se delovanju Duha na zemlji, tako da su bili stavljeni na stranu za određeno vreme, dok se Crkva (Skupština), počela osnivati na zemlji, ali ona je namenjena za slavu - ona je Božji svedok na zemlji. Apostol Pavle je bio izabrana posuda, i u svojim poslanicama je Božjom poukom počeo otkrivati velike istine o Hristu i Crkvi (Skupštini).

"Onaj ko ne poznaje Pismo, ne pozanje ni Božju snagu ni Njegovu mudrost, nepoznavanje Pisma je nepoznavanje Hrista."
- Jeronim

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 194
Ukupno: 2600987
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/hamilton/002.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.