1. Proročka najava crkve

Hamilton Smith
- Razmatranje: Matej 16,1-18; Matej 18,15-20.

Gotovo ni jedan tekst iz Svetog Pisma ne pruža tako duboka osećanja o vrednosti Crkve za Hristovo srce, kao što to čini tekst koji nalazimo u Efescima 5,25. Tamo stoji zapisano: "... kao što i Hristos ljubi crkvu, i sebe predade za nju". On se nije jednostavno samo odrekao svoga carstva i svoga prestola sa svim njegovim zemaljskim povlasticama i slavom, već je On predao samoga sebe. Kad je već Hrist ljubio Crkvu tako uzvišenom ljubavlju, onda bi se i mi trebali potruditi i ozbiljno se zapitati:

Što je Crkva? Ko sve spada u nju? Radi čega je ona tako skupocena u Njegovim očima? Kakve su njene prednosti, njene dužnosti i u čemu se sastoji njen smisao postojanja?

Osim toga Hristova Crkva, Skupština, ima i svoje glavne interese za vreme boravka na zemlji - ona je predmet kroz kojega Bog deluje na ovoj zemlji u sadašnjem vremenu. U vremenskom razdoblju između dolaska Svetoga Duha i ponovnog Hristovog dolaska za uzimanje istinske Crkve u nebo, Bog se ne bavi direktno sa ovim svetom, bez razlike bili to Jevreji ili neznabošci. Šta više, On sebi izabira svoj narod iz sveta, kako bi gradio svoju Crkvu ili Skupštinu i pripremao je za nebo. Ako ne poznajemo šta Sveto Pismo misli o velikoj tajni o Hristu i Skupštini, onda nećemo biti u stanju, da se iskreno radujemo u hrišćanskom zajedništvu, a niti da Gospodu ispravno služimo. Tada čak nećemo biti niti u stanju da obavljamo naše obične životne dužnosti. Ako budemo istraživali u Poslanicama, onda ćemo uvideti, da sve stvari u hrišćanstvu poprimaju svoj karakter kroz Hrista i Crkvu.

Međutim, biće dobro da na samome početku kažemo što mislimo kada izgovaramo reč "Crkva". Ta reč se koristi na tako različite načine, da je to donelo njena različita tumačenja i shvatanja. U izvornom tekstu Svetog Pisma u stvari nema njenog raznolikog shvatanja. Ova grčka reč se koristi u Novom Zavetu sto i pedeset puta. U engleskoj Bibliji se tri puta korektno prevodi sa "Skupština", ali na svim ostalim mestima se koristi taj manje pogodan izraz "Crkva". U Tindalovom (Tyndale) prevodu Novog Zaveta, koji je poslužio kao temelj engleskoj autoriziranoj verzije (AV), ta se grčka reč ispravno prevodi sa rečju "Stecište" ili mesto sastanka. Ipak u autoriziranoj verziji od 1611. god. je kralj Džejms (James) iz političkih razloga zahtevao da se taj izraz pocrkveni i napiše "Crkva", a taj je izraz bio zadržan i prilikom kasnijih revizija. U "Novom prevodu" od Darbija (J.N. Darby) koristi se reč "Skupština", koja je bez sumnje dobro izabrana i tačna. Iz sklopa reči se treba očitovati od čega se sastoji skupština. Osim na dva mesta, u Novom Zavetu se ta reč koristi za Skupštinu Božju. Smatram da će biti dobro ako navedem, da se ove dve iznimke nalaze u Delima apostolskim. Na mestu Dela 7,38 se ta reč koristi u odnosu na Izrael: "Ovo je onaj što beše u crkvi u pustinji s anđelom..." Tu se naravno (reč crkva) odnosi na skupštinu u pustinji a ne odnosi se na Skupštinu Božju o kojoj se govori u Novom Zavetu. Drugo mesto se nalazi u Delima 19, gde se reč crkva tri puta pojavljuje. Mi vidimo iz celog tog odeljka da se radilo o crkvi neznabožaca (vidi Dela 19,24, Dela 19,27 i Dela 19,37).

To bi značilo, da kada se koristimo rečju "Crkva", onda se uvek misli na grupu (skup) ljudi, a Skupština o kojoj govorimo je Skupština Božja.

Nakon ovih uvodnih objašnjenja želim započeti sa razmatranjem Mateja 16.

U ovom poglavlju se nalazi prva najava Crkve. Hristova osoba nam služi kao znak za raspoznavanje. Jevrejski sistem se nalazio u svom opadanju, a Hrist je počeo graditi novu građevinu, Svoju Skupštinu ili Crkvu.

Put našeg Gospoda je dostigao svoju odlučujuću fazu. Savršeno svedočanstvo o Mesiji je bilo objavljeno Izraelskom narodu. On je činio znake i čudesa, a starozavetna proročanstva su se ispunjavala na Njemu. On je hodao u savršenosti, kako u rečima tako i na delima, i ljudi su ga videli. Njegova dela su bila propraćena ljubavlju, milošću i sažaljenjem, koje je On ukazivao svakome bez razlike i ograničenja. No, sve je bilo uzalud. Duhovne vođe su bili bez vere, ponižavali su Ga, i svako novo milosrđe koje je učinio, još je više doprinelo tome, da Ga još više mrze. I na kraju je došlo do odlučujućeg pitanja: "Što govore ljudi, ko je Sin čovečji?" Oni rekoše: "Jedni da je Jovan Krstitelj; drugi da je Ilija; drugi opet da je Jeremija ili koji od proroka" (Mt. 16,13-14).

Njihov odgovor dokazuje, da i pored savršenog svedočanstva, ljudi odgovaraju samo po površnim mišljenjima i nagađanjima, koje ih i nadalje ostavljaju u njihovim neizvesnostima. Činjenica, da se ljudi time zadovoljavaju, da o Hristu špekulišu i da ostaju u svojim nesigurnostima je dokaz, da nemaju osećaj svojih stvarnih potreba, a niti prave vere. Kada bi imali više osećanja za svoje unutrašnje potrebe, onda bi mogli razlikovati šta je ispravno, a pomoću vere bi došli i do sigurnosti svojih spoznaja. Osim toga, kroz puko nagađanje ne može se doći do spoznaje istine. To se očituje u prirodnom čoveku, jer on ne može spoznati Hristovu slavu, pa čak ni onda ako se nalazi u pozitivnim okolnostima i ako je sam doživeo prisutnost Božjeg Sina.

U prvim stihovima toga poglavlja, nevera dolazi do svog vrhunca. Farizeji i Sadukeji koji su se međusobno neumoljivo mrzeli, pomirili su se, da bi još više zamrzeli Hrista. Religiozni formalisti i racionalisti onog vremena su pružili jedni drugima ruke, kako bi zajedno iskušali Sina Božjega. Obe grupe su otkrile svoju slepoću u vezi slave Njegove osobe, pošto su Ga zatražili, da im učini neki znak (Mt. 16,1). Neko je veoma oštroumno primetio: "Nevera može biti tako snažna, da čovek u prisustvu jasnog otkrivenja Božjeg koje svetli poput sunca u podne, u koje ne može ni pogledati, a ipak, čovek traži od Boga da mu da još jednu sveću". Upravo je to jasan dokaz da su sasvim odbacili Hrista, jer od Njega zahtevaju još jedan znak. Oni su se odrekli Hrista, ali i On će se odreći njih, iako je imao mnogo strpljenja sa njima. Oni su zli i preljubočinski naraštaj, kojemu će biti dan samo jedan znak, i to Jonin znak, koji govori o neposrednom Božjem sudu. Gospod je razotkrio njihov karakter, i rekao im je šta će ih zadesiti, da bi ih zatim napustio (Mt. 16,4). Bio je to ozbiljan trenutak za Izraelski narod! Gospod nad slavom je bio kod njih, Bog koji je stvorio nebo i zemlju je bio u njihovoj sredini pun milosti i istine, ali ga tama nije spoznala. On je započeo svoje delo u ljubavi i milosti, na taj način da je došao u zemlju Neftalimovu. O Njemu se moglo reći: "Narod koji hodi u tami videće videlo veliko, i onima koji sede u zemlji gde je smrtni sen zasvetliće videlo." (Isa. 9,2). Ali tama nije mogla shvatiti svetlo. Zloća je omalovažavala Njegovu milost, a mržnja je odbacivala Njegovu ljubav. Tada čitamo one tužne i ozbiljne reči: "I ostavivši ih otide". On ih je ostavio u njihovoj tami, u smrtnoj seni.

Može li ljudska zloba iscrpiti Božju milost? Nipošto! Nasuprot tome, to je bila divna prilika da otkrije dublje odluke Božjeg srca, i da pokaže uzvišeni cilj Njegove milosti. Izrael je bio stavljen na stranu, da bi se otkrio put za otkrivenje Crkve. Došao je trenutak da se najavi ta velika tajna, koja je do tada bila sakrivena u Bogu.

Pitanje kojim je bio ispitan ljudski rod bilo je zatim postavljeno i učenicima: "A vi, što vi kažete, ko sam ja?" (Mt. 16,15). Petar je odmah odgovorio: "Ti si Hrist - Pomazanik, Sin Boga živoga". Taj odgovor je bio sasvim drugačiji od površnih ljudskih mišljenja. Možda je Petrova vera bila slaba, jer Gospod ih je nešto ranije ukorio: "Šta ste zamišljeni, maloverni...?", ali to je ipak bila živa vera. To je bila vera koja je shvatila slavnu Hristovu osobu, i koja Ga je priznavala uzvišenim presvedočenjem.

Odmah iza tog priznanja vere sledi otkrivenje Skupštine (Crkve). Gospod je podigao zavesu koja je vekovima zastirala večne Božje nakane. U jednoj kratkoj rečenici On pokazuje da je slava Njegove osobe kao Sina Božjega daleko veća i uzvišenija nego li zemaljska vladavina, bilo kako ona bila visoka.

Gospod odgovara Petru: "Blago tebi, Simone sine Jonin! Jer telo i krv nisu to tebi javili, nego Otac moj koji je na nebesima. A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati". (Mt. 16,17-18). Tu znači imamo dvostruko otkrivenje. Prvo je otkrivenje od Oca, jer kao što smo videli telo i krv nisu u stanju da spoznaju slavu Mesije. Samo kroz otkrivenje s Očeve strane čoveku je moguće da spozna, da je Hrist Sin Boga živoga. To je naslov koji sadrži u sebi poruku, da je Sin onaj u kojemu je život i koji stvara život. Kao Sin živoga Boga On poseduje božansku silu koja ne može biti ni od čega savladana ili uništena.

Ali odmah iza toga sledi drugo otkrivenje - otkrivenje kroz Sina - jer je Gospod rekao: "A i ja tebi kažem..." Otac je otkrio Petru slavu Njegova Sina, a na temelju tog priznanja vere koje je sledilo tom otkrivenju, otkriva Sin apostolu Petru veliku tajnu, koja još nikada nije bila poznata ljudima, naime, da će Gospod na toj steni sagraditi sasvim novu građevinu, koju On naziva "Crkvu svoju". Ovde se nalazi opisan crkveni temelj. Ona se zasniva na solidnoj i božanskoj podlozi - na osobi Sina živoga Boga.

Ovde se u stvarnosti govori o istinama koje krv i telo ne mogu otkriti. Kada je Bog dao svoj Zakon, onda ga je On dao preko Mojsija i anđela, ali kada se radi o Sinovljevoj slavi i o Božanskim namislima o Skupštini, onda On to ne prenosi preko nikoga drugoga, već to čini sam Otac ili Sin. Ovde stupamo na tlo, gde telo i krv nisu u stanju da primaju ili daju tako visoke obavesti ili informacije.

Osim toga ovde se vidi svojstvo Skupštine. Ona je pozvana u život da bi obradovala i proslavljala Hrista. Već na početku saznajemo da je to Njegova Skupština. On je naziva "Svojom Crkvom". Prva velika misao nije ta, da je Hrist tu zbog Zajednice, već da je Skupština tu zbog Hrista. U Pesmi nad pesmama zove nevesta u svojim mislima i misli na sebe: "Moj je dragi moj..."; ali kasnije dolazi do spoznaje, da treba sve posmatrati sa stanovišta svog zaručnika. Tada se obradovala i rekla: "... i nađoh onoga koga ljubi duša moja; i uhvatih ga" (Pesma 3,4). I ovde u prvom otkrivenju Skupštine, sve se posmatra od Hrista kao od centra. Otac započinje s Njegovom slavom, a skupština se posmatra kao Njegova Zajednica koja (isključivo) Njemu pripada.

Osim toga ovde možemo naučiti i nešto o strukturi Crkve. Ona se gradi od "živog kamenja". I apostol Petar se smatra jednim takvim kamenom. Kada je toga značajnog dana Andrija otišao i našao svog brata Simuna i doveo ga k Isusu, tada je Gospod izjavio, da će Simun od tada nositi novo ime, naime "Kifa", što u prevodu znači "kamen". Hrist kao Sin Boga Živoga je bio Stena na kojoj će se sagraditi Crkva. Apostol Petar je bio kamen, koji je oživeo kroz veru Hrista, i koji je tako postao određen - od Boga prihvatljiv - da se ugradi u tu novu građevinu.

Nadalje možemo saznati neke stvari o izgradnji Crkve. Za vreme tog otkrivenja Crkva se još nalazila u budućnosti, jer Gospod je rekao: "... i na ovome kamenu sazidaću Crkvu svoju". Osim toga to će delo u potpunosti biti Gospodnje delo i zbog toga će biti savršeno, jer On je rekao: "Sazidaću..." U Skupštinu Gospodnju neće se uzidati drvo, seno ili slama, već isključivo samo živo kamenje. Samo ono će naći mesta u Hristovoj građevini. Stoga je Gospod mogao reći da ni vrata paklena neće moći nadvladati Njegovu Crkvu.

To govori o stabilnosti Crkve. Vrata paklena govore nam o sili smrti, kroz koju Sotona deluje. Zbog greha su ljudi pali pod silu smrti. To je strašna sila, koja prlja ljudsko dostojanstvo. Ali upravo na ovom svetu, na kojem se do sada ništa nije moglo suprotstaviti sili smrti, Gospod je unapred najavio, da će On sagraditi svoju Skupštinu, a nad njom vrata paklena neće imati vlast. To će tako biti, pošto je ona sagrađena na Sinu živoga Boga. Sve ostalo na ovom svetu se zasnivalo na Adamu, običnom smrtniku - i na potomcima smrtnih ljudi. Ali ništa nije u stanju da savlada silu života koja se nalazi u Bogu, bez razlike da li se tu radilo o životu u Bogu, Hristu ili u onima kojima taj život poklanja. Hristova Skupština se sastoji iz živog kamenja, a ne od smrtnih ljudi. Ona je sagrađena na Hristu, koji poseduje neuništivi život. Ona je sagrađena od kamenja u kojima se nalazi taj život, i radi toga ona nadvladava silu smrti.

Sin živoga Boga je nepromenljiv temelj Skupštine. Radi toga se ne može shvatiti pravi značaj Skupštine, sve dok se ne očituje Njegova slava. I što više otkrivamo Njegovu slavu, to više ćemo moći poštovati posebnost (jedinstvenost) Skupštine.

U ovom uvodu pred nama vidimo otkrivanje Crkve. Možemo naučiti na kojem temelju je sagrađena, kakva joj je dužnost, i ko u nju spada. Saznajemo ko je njen graditelj, a saznajemo ponešto i o stabilnosti te božanske građevine.

Tu se još ne govori o telu Hristovom ili o Njegovoj nevesti. Još se tu ne govori ni o proslavljanju Hrista, ili o dolasku Duha. Sve te velike i za izgradnju Skupštine značajne istine će se u određeno vreme objaviti, ali prilikom ovog prvog naveštanja se govori o velikoj misli: život u živom Bogu, život u Sinu i život u onima koji sačinjavaju Skupštinu. Nad tim životom sila smrti neće moći trijumfovati.

U određeno vreme će nam apostol Petar objaviti druge skupocene istine o Skupštini. On će govoriti o tome kako građevina raste, ako se kamenje okuplja oko Hrista živog temelja i stene, i kakav divan cilj imamo, da se ugrađujemo u duhovnu kuću. I apostol Jovan će nam iz svoga tamnovanja na ostrvu Patmos objaviti svoje gledište o Skupštini, koja će nakon što se u nju bude ugradio i poslednji kamen ući u slavu kao novi Jerusalim. I na kraju će se otkriti, da Skupština, iako je bila stvorena u vremenu, da je ona stvorena za večnost. Iako je (nevidljivo) sagrađena na zemlji, ipak će na nebesima biti (vidljivo) otkrivena.

Osim toga u Matejevom Evanđelju postoji još jedno mesto na kojemu Gospod govori o Skupštini. U Mateju 18,15-20, nalazimo dve istine koje su od veoma velike važnosti za Skupštinu. Kao prvo Gospod nas uči na koji način se može zlo isključiti iz Zajednice, a drugo, kako Njegova prisutnost treba biti očuvana u Skupštini.

Skupština prolazi kroz zli svet, pa i među onima koji sačinjavaju Skupštinu dolazi do grešnih požuda, i to ih prati za vreme njihova boravka na zemlji. Tako na zemlji dolazi do grešaka, i dešava se da jedan brat sagreši protiv drugoga brata. Ali Gospod nas uči, kako se trebamo odnositi prema onome ko je počinio prestup. Ako se on protivi i ne želi slušati Skupštine, to može dovesti čak do toga, da Skupština za njega veže njegov greh, i da on bude isključen iz zajedništva naroda Gospodnjeg na ovoj zemlji, ali ako se pokaje njegov greh može biti skinut ili razvezan sa njega. Narod Božji ga opet prima k sebi na ovoj zemlji. Ovo ozbiljno rukovanje s vezivanjem i razvezivanjem - ako se ispravno koristi - i na nebu se priznaje. U poslanici Korinćanima se vidi ozbiljan primer za oba ova postupka.

Svakako, mi ćemo se susresti sa poteškoćama i problemima za koje nećemo imati dovoljno razuma kako da ih rešimo, a možda ni potrebne snage. No, mi imamo izvor snage: Mi se smemo obratiti nebeskom Ocu u molitvi, a Gospod nam obećava da: "Ako se dva od vas slože na zemlji u čemu mu drago, zašto se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima." (Mt. 18,19). Ovde se nalaze dva obećanja, koja su na prvi pogled tako iznenađujuća, da smatramo da je potrebno zapitati se, kako je to moguće? Kako je moguće da postupci koji se dešavaju na zemlji, mogu i na nebu biti priznati? Kako mogu molitve koje se izgovaraju na zemlji, biti odgovorene sa neba? Šta omogućava ove pojave? Postoji samo jedan odgovor: Prisustvo Gospodnje u središtu svoga naroda, kada se okupljaju u Njegovo ime. Jer Gospod je rekao: "Jer gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja među njima." (Mt. 18,20). On je prisutan da bi potvrdio njihove postupke. On je prisutan da bi vodio i uslišio njihove molitve.

Ali Njegova prisutnost je obećana samo onima koji se - pa makar ih bilo samo dvoje ili troje - okupljaju u Njegovo ime. Šta znače te reči? Najpre se daje obećanje dvojici ili trojici. To je važilo u doba dok je Crkva svetlela za vreme svoje crkvene povijesti, kao i danas kada se Crkva nalazi u slabosti. Na blagoslovljeni način je broj prilagođen mjestu gdje je možda broj onih koji se sastaju u Njegovo ime veoma malen i dosta se smanjio.

Međutim, važno je zapaziti da ona "dva ili tri" se ne okupljaju samo zajedno; oni su "sabrani". To nam ukazuje da postoji neka sila koja ih sabire. Postoji nešto što ih dovodi jedno k drugom. Šta je to? To je Njegovo ime, jer mi se okupljamo k Njegovom imenu. Oni se ne okupljaju samo "u" Njegovo ime, kako se kaže u  engleskom prevodu AV, već se oni okupljaju ka Njemu. Njegovo ime obuhvata sve u sebi: ono što On jeste, i ono što nam je o Njemu objavio Sveti Duh u slavi Njegove osobe, koja nas okuplja. Mi smo međusobno povezani kroz ono što smo u Njemu pronašli. On je snažno uže koja nas povezuje i spaja. Mogu postojati sličnosti u godinama, socijalnom položaju u društvu, nauci, nacionalnosti, inteligenciji u duhovnom uzrastu i sposobnostima, ali ni jedna od tih stvari ne čini to uže za povezivanje. Skupština nije sastanak mladih ili starijih vernika ili istomišljenika, već se sastoji od ljudi koji se sakupljaju zbog onoga šta su lično pronašli u Hristu i što se očituje u Njegovom imenu. Skupština nema drugog užeta (sile) koja bi je povezivalo, a ne želi je niti imati. Gospod je obećao svoju prisutnost takvom skupu, baš ako ih se okupilo samo dvoje ili troje, a koji su se sabrali na taj način.

Kada se okupljamo u Njegovo ime, onda, iako je On telesno odsutan, ipak si s druge strane osiguravamo Njegovu prisutnost kroz Duha Svetoga. U jednoj takvoj Skupštini, On je stvarno (nadasve) prisutan, naravno, ne telesno, ali po Duhu. Dok je On bio na zemlji, govorio je o sebi, kao o Sinu Čovečjem koji je na nebesima. Telesno je bio na zemlji, ali sa Duhom na nebu. Sada je Sin Čovečji u nebu, ali duhovno je On na zemlji u središtu svoga naroda, ako se okuplja u Njegovo ime. On je prisutan, kako bi svome narodu dao snagu za izvršavanje i potvrđivanje vaspitnih mera i da bi ojačao njihovu molitvu.

"Ali na koga ću pogledati? Na nevoljnog i na onog ko je skrušenog duha i ko drhće od moje reči."
- Isaija 66:2

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1646
Ukupno: 2445539
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/hamilton/001.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.