3. Crkva prema Božjim namislima
- Razmatranje: Efescima, poglavlje 1. i 2,1-10.
U Evanđelju po Mateju 16. čitali smo o proročkoj najavi Crkve (Skupštine) od samog Gospoda. U Delima apostolskim imamo istorijski izvještaj o stvaranju Skupštine kroz službu apostola, a u poslanicama primamo Božja uputstva o Skupštini kroz Duha Svetoga. Poslanica Efescima nam daje ove pouke veoma detaljno.
Prvo poglavlje govori o Božjim namislima o Hristu i Skupštini. Ova poslanica nas vodi natrag do samog početka, kako bi smo spoznali izvor svih naših blagoslova koje je Bog već unapred odredio u svojim večnim zamislima. Takođe, to nas vodi i u budućnost do punine vremena, gde vidimo nasledstvo u slavi, nakon što će se ispuniti sve Božje zamisli. U odeljku drugog poglavlja (Ef. 2,1-10) nalazimo opisano Božje delovanje u nama u vezi Njegovih planova za nas. On poziva mrtve duše i oživljava ih, On ih oživljava zajedno sa Hristom i prenosi ih u nebeska mesta.
Još u daljnjem odeljku (Ef. 2,11-22) nalazimo Božje puteve za nas u ovome vremenu, koji nam služe da bi se ispunile Njegove odluke za nas u večnosti. Tu se nalazi ono šta je Bog za nas naumio, što Bog u nama radi i što On želi kroz nas činiti. On deluje u nama i oživljava nas zajedno sa Hristom. On deluje na nama da bi nas uklopio u jedno telo, da bi odgovarali i bili sposobni da nas ugradi u sveti Gospodnji hram, kako bi bili povezani i nadograđeni za stan Božji u Duhu.
Lako nam je razumeti da je poslanica započela sa razvijanjem misli o Božjoj nameri, jer to je tako bilo potrebno. Jer ako smo upoznali Njegove namere za večnost, tek tada ćemo shvatiti Njegove puteve u vremenskom razdoblju. Možda se ponekad čudimo kako neka porodica odgaja svoje dete i to možemo tek onda shvatiti, ako znamo kakav cilj roditelji sa njime imaju. Mi ćemo se ograničiti samo na prvi deo te poslanice i tom prilikom ćemo videti Skupštinu u odnosu sa namerama i delom Božjim. U ovom odlomku nema mesta za ljudski rad i njegovu odgovornost. Sve je Bog isplanirao i On sve to sprovodi u delo i zbog toga je sve savršeno šta On radi.
Odeljak Efescima 1,3-7 otkriva Božje planove za Njegove pojedine vernike, to jest, za sve one koji sačinjavaju skupštinu. U tom veličanstvenom odlomku vidimo karakter naših blagoslova, izvor naših blagoslova, od Boga isplanirani konačni cilj, kao i sredstva kojima se postiže taj cilj.
Što se tiče karaktera naših blagoslova potrebno je da se opomenemo da su oni duhovne i nebeske prirode i da su u Hristu. Na žalost mi smo veoma skloni da očekujemo blagoslove materijalne i zemaljske prirode u odnosu na Adama. Ako smo svesni pravog karaktera naših blagoslova, onda je to od velike važnosti za naše svedočanstvo. Šta je glavni cilj velikog broja današnjih službi? Nije li u većini slučajeva takav da se vernici više izgrađuju moralno nego li duhovno? Oni žele da im se poboljšaju njihove materijalne prilike, umesto da ih se pozove da napuste razmišljanja o zemaljskim stvarima i da ih se pozove, da bi se pripravili za nebo. Neki se grčevito trude da poprave starog čoveka, umesto da se trude uvesti vernike u novi položaj koji bi trebali zauzeti u Hristu. Bog izgrađuje naš karakter i naše svedočanstvo na taj način, da nam otkrije pravi karakter naših blagoslova i da nas dovede do toga, da u njima uživamo.
U pogledu izvora svih naših blagoslova stoji zapisano: "Kao što nas izabra kroz Njega pre postanja sveta, da budemo sveti i pravedni pred Njim u ljubavi." (Ef. 1,4). Svi naši blagoslovi imaju svoj početak u namislima Očevog srca. Otkrivamo da je Njegovo srce mislilo na nas, još pre nego što je bio stvoren svet. I On se raduje, da nam je to sada poznato. A pošto mi volimo Oca, mi smatramo jednom od najskupocenijih prednosti, da nam je On otkrio tajne svoga srca. Taj izbor znači, da nas je On izabrao nezavisno od stvaranja, da nas je čak izabrao pre stvaranja sveta. Zbog toga Božji cilj za nas ne može ni o čemu zavisiti, o bilo čemu što bi mi mogli učiniti ili što smo učinili. Mi se nalazimo u svetu boli i ispita, suprotstavljanja i progonstva. Ali Božji završni cilj se ne može promeniti zbog okolnosti, na koje smo pozvani da kroz njih idemo, bez razlike kakve su prirode. Sotona će pokušati da poteškoće na našem putu tako koristi, da bi u našem srcu posejao nepoverenje prema Bogu, kako bi realnost Njegove ljubavi stavili pod upitnik. Ali ovde možemo videti da iza svega stoji Božja ljubav i da je On još pre postanja sveta imao nameru usmeriti Svoju ljubav prema nama, kako bi u svim vekovima bili blagoslovljeni, i pored toga što će ovaj svet proći. O, kako ove reči učvršćuju našu dušu prilikom prolaska kroz ovaj svet! Ma što se desilo na putu Božjem u ovom vremenskom razdoblju, to ne može pobrkati Božje namisli, jer On je u proteklim vremenskim periodima sve ljubazno pripremio za dolazeću večnost.
Iznad svega On nas ne vodi u prošlost do pre postanka sveta samo radi toga da bi nam pokazao izvor svih naših blagoslova u Božjem srcu, već nas On vodi u Duhu i do našeg konačnog cilja, da bi videli Božje planove za budućnost. Na taj način saznajemo da je Bog naumio da su Njegovi vernici u takvom stanju pred Njim, kakav Njemu odgovara: "... da budemo sveti i neporočni pred Njim; u ljubavi..." (Ef. 1,4). - Sveti po karakteru, besprekorni u životu, a ljubav da postane našim karakterom. S manje od toga On se ne može zadovoljiti. Ako želimo ugoditi Bogu, onda moramo biti kao što je On. Samo ono što je kao Bog, odgovara za Njega. Bog je svet po svome karakteru, besprekoran na svim Svojim putevima, a ljubav je po prirodi u Njemu. On želi da i mi dođemo u to stanje po Njegovom naumu, kako bi se mogao radovati zbog nas, a mi bi se trebali radovati u Njemu. Manje od toga ne može zadovoljiti Njegovo srce, a manje od toga ne bi moglo ni nas usrećiti u Njegovoj blizini. U slavi neće biti pitanja u vezi karaktera, kretanja i prirode koja bi se postavila, a koja bi pomutila našu radost u Bogu ili Njegovo zadovoljstvo na nama. A ono što će se u savršenstvu ispuniti, već se sada počinje zbivati u nama delovanjem Duha, ako se trudimo da u sili Duha živimo po tome, što ćemo jednom biti gore u slavi.
Mi nismo samo zbog toga izabrani da dođemo u to stanje koje je Bogu ugodno, već smo mi unapred određeni da uživamo i zauzmemo mesto sinova koji uživaju u Ocu.
Anđeli će biti pred Bogom u onom stanju, koje je njima shodno, ali oni su tamo u vidu službenih duhova, ali mi dolazimo i zauzimamo mesto sinova. To je naročita prednost za koju smo mi predodređeni, prema ugađanju Njegove volje, na slavu i čast Njegove milosti.
Međutim, da bi mogli doći do završnog Božjeg cilja, potrebno je da doživimo izbavljenje i oproštenje greha kroz krv Hristovu, po bogatstvu Njegove milosti. Apostol je povezao predodređenost sa rečima: "... po bogatstvu blagodati Njegove". A sada povezuje izbavljenje sa rečima: "Na pohvalu slavne blagodati Svoje..." Naše velike nevolje On leči sa bogatstvom Njegove milosti, ali slava Njegove milosti čini još više od toga: Ona nas dovodi do Njegove blagonaklonosti i daje nam mesto kao sinovima. Izgubljenom sinu je bila pružena pomoć da se izvuče iz neimaštine, a to nam dokazuje kako je bila obilna milost u očevom domu; ali otac mu je dao mesto sina, i to pokazuje slavu i milost u njegovom srcu (vidi Lk. 15,11-32). U poslanici Rimljanima nam se prikazuje Hristova smrt i da je On u potpunosti platio za naše grehe, te je Apostol stoga uzviknuo: "O dubino bogatstva, i mudrosti, i spoznanja Božjega!" (Rim. 11,33). U poslanici Efescima Apostol se uzdiže iznad naših greha i odgovornosti, kako bi nam otkrio naše prednosti. Zbog toga tu ne vidimo samo bogatstvo Njegove milosti, već i slavu Njegove milosti.
Nakon što su nam prvih sedam stihova ukazali namisli Očevog srca u vezi svog naroda, Apostol nastavlja ukazivati na čudesa. On nam otkriva tajnu Očeve volje u vezi samog Hrista. On je na taj način duboko utažio čežnju našeg srca, zbog toga što nam je On otkrio krajnji cilj Svoje ljubavi. On je pružio mir našoj savesti kroz delo otkupljenja. Na taj način je i nas osposobio da uđemo u razmišljanje o Hristu i Skupštini.
Bog želi da mi spoznamo tajnu Njegove volje po Svojoj prijatnosti, jer On je naumio u Sebi samome da upravlja puninom vremena. Što znači reč "tajna"? Da li je to nešto što mi ne možemo shvatiti, ili je to nešto tajanstveno ili zbunjujuće? Ne, to nije! U Pismu je tajna ono, što se ne može spoznati, sve dok to Bog ne otkrije, a čak i nakon tog otkrivenja, to ne može svako razumeti, već samo oni kojima se da, da to shvate. Ta tajna je po Njegovoj prijatnosti; to je tajna koja razveseljuje Njegovo srce, jer ona se tiče Hrista. Da li želimo time reći, da mi nismo zainteresovani za tajne i da mi te duboke misli radije želimo prepustiti drugima? Sigurno ne, jer to bi značilo da se mi zadovoljavamo time da saznamo šta je Bog u Svojem srcu za nas priredio, a da se ne interesujemo za ono šta On oseća za Hrista u Svome srcu.
Ovde se tajna odnosi: "Za uredbu izvršetka vremena...", kada će Bog narediti da se sa svime upravlja po Njegovoj volji. Tada će sve ono što je Bog u ranijim vremenima započeo, i što je u ljudskim rukama tako loše napredovalo, pod Hristom i u Njegovoj punini tada krenuti na bolje do punog procvata. Vladavina, sveštenstvo i carstvo je bilo od Boga ranije uvedeno, ali sve je to zakazalo zbog ljudskih slabosti, ali doći će vreme, kada će sve biti ispunjeno i savršeno. To će se ostvariti na taj način, pošto će se sve spojiti pod jednom glavom, a to je Hrist, sve, bilo na nebu ili na zemlji. Sada je Hrist još nevidljiv; ali kada se On bude pojavio u Svojoj slavi, tada će zbrka, žalost i nered ovoga sveta spadati u prošlost. Tada će prestati vladavina Sotone, vreme slepoće u Izraelu će proći. Bezbožna vladavina neznabožačkih nacija će biti zaključena i privedena kraju, a uzdisanje stvorenja će prestati i prokletstvo će se uzeti i odstraniti. To se neće ostvariti putem širenja Evanđelja, kao što se neki u to nadaju, ili na neki drugi način što bi čovek mogao uraditi, već kroz samog Hrista. Kada On bude osnovao svoj presto i kada započne Njegova vladavina, onda će On upravljati sa svime po volji Božjoj.
Stari Zavet je prorokovao o Hristovim mukama i slavi koja će nastupiti posle toga: "Ali Gospodu bi volja da Ga bije, i dade Ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za greh, videće natražje, produžiće dane, i šta je Gospodu ugodno napredovaće Njegovom rukom." (Isa. 53,10). Ta slava će se proširiti po svim zemljama sveta, ali to će još uvek biti zemaljska, a ne nebeska slava. Nije tajna da su proroci goreli ljubavlju kada su opisivali zemaljsko carstvo. Ali kada pažljivo čitamo Novi Zavet, onda nam Bog otkriva veliku tajnu, koja govori o tome, da je Hristovo carstvo daleko obuhvatnije i da se neće odnositi samo na zemlju, već da će daleko nadilaziti sve zemaljske granice. Hrist kao Čovek neće gospodariti samo od mora do mora, ili od reke do na kraj sveta, već će On gospodariti nad celim Božjim svemirom, i do krajnjih granica svega stvorenoga. On će biti nad svakim plemstvom, silom, vlasti, gospodstvom i imenom koje se spominje. On je postavljen da upravlja ne samo u ovom, već i u nadolazećim vremenima, još i više od toga, sve će stvari na nebu i na zemlji biti povezane kroz Hrista i On će biti njihovom glavom.
Bog nam je otkrio Svoju veliku mudrost i dao nam razum da bi shvatili šta On namerava učiniti. On nam nije otkrio samo Svoje namere u vezi Svog naroda, već nam je On otkrio i tajne Svoga srca u vezi Hrista. Nije nam otkrio samo Svoje namisli u vezi zemlje, već i Svoje tajne u odnosu na celi svemir. Ovde su razdvojeni nebo i zemlja, ali to neće zauvek tako ostati. Bog je odlučio da će jednom pod Hristovom vladavinom ujediniti nebo i zemlju. To je tajna Njegove volje, ali i to nije potpuna tajna. Ova velika tajna se odnosi na: "Hrista i na Crkvu" (Ef. 5,32). Ovde se ne govori samo o Hristu, niti o samoj Skupštini, već o Hristu i o Skupštini. To nas vodi sve dublje ka neopisivom delu tajne, naime, da će Hrist kada stupi na svoju univerzalnu vladavinu za sobom povesti mnoštvo ljudi koji su bili izbavljeni iz ruševina ovoga palog sveta i koji su se poistovetili sa Njim posredstvom Njegovog dela. Oni su Mu bili pripojeni kroz Svetoga Duha, i On će sa njima deliti Njegovu slavu, pošto su oni Njegovo telo i Njegova nevesta.
Ostatak ovog poglavlja nam govori o toj istini. Apostol nastavlja rečima: "Kroz kog i naslednici postasmo..." (Ef. 1,11). U stihovima 11-12. govori se o Jevrejskim vernicima a u 13. stihu o vernicima iz ostalih nacija. U 14. stihu se spominje "zalog nasledstva našeg", a to se odnosi i na vernike iz Jevrejskog naroda i iz neznabožačkih naroda. (vidi Ef. 1,11-14).
Tako ta velika tajna obuhvaća, kao što je neko kazao: "Hrista i Njegovu Skupštinu spojenu u nebeskoj sreći i vladavini, upravljajući nad svim onim što je Bog stvorio!"
Hrist će gospodariti nad Izraelom, nad svim nacijama i nad celim svemirom, ali se ne govori da će On gospodariti nad Crkvom. Hrist će u stvari uvek zauzimati prvo mesto, ali na slavu Njegovog veličanstva Skupština će gospodariti zajedno sa Njime.
To se još jasnije može videti u molitvi apostola Pavla kojom je on zaključio ovo poglavlje. U stihovima 3. do 7. on govori o nadi i pozivu, a u stihovima 8. do 14. govori o nasledstvu. Zatim se apostol Pavle molio da bi mi te stvari upoznali, i još više od toga, da bi upoznali veličinu sile koja će nam pomoći da dođemo do punine tih uzvišenih istina. (vidi Ef. 1,3-14)
Ta sila se mogla osetiti pri Hristovom uskrsnuću iz mrtvih. Ona Ga je postavila iznad svega: "I sve pokori pod noge Njegove" (Ef. 1,22). Hristu je kao Čoveku bilo dano da bude glava nad svime, a ujedno da bude i glava Skupštine, koja je ujedno i Njegovo telo i punina Onoga, koji sve ispunjava. Ovde se Skupština prikazuje kao Hristovo telo, i to ne samo na Božjim zemaljskim putevima, već i prema Božjim namislima u slavi.
Na početku poglavlja se govori o Božjim namislima za pojedine vernike, a na kraju poglavlja se govori o Božjim namislima za Skupštinu kao celinu u prikazu jednog tela. To nas odvodi u ono vreme kada će telo uči u savršenu slavu i povezati se sa glavom i zavladati svim stvarima.
Adam i Eva nam služe kao slika Hrista i Njegove Skupštine. Uprava nije bila poverena Evi, već Adamu. Bog im je rekao: "Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom..." (1. Moj. 1,28). Uprava je bila predana Adamu još pre nego li je Eva bila i stvorena. Bile su mu dovedene životinje da bi im on nadenuo imena. On je bio poput glave koja je sa svima bila u vezi. U povezanosti sa Adamom i Eva je učestvovala u njegovoj vladavini.
Tako će i Skupština kroz svoju povezanost sa Hristom sa Njime učestvovati u Njegovoj sveopštoj vladavini koja će se sprovoditi nad svim stvorenjima. Iako je Eva bila Adamovom pomoćnicom i njegovom sagovornicom i nadopunom, tako se i Skupština naziva puninom Onoga koji ispunjava sve u svemu. Bez Skupštine bi Hristu nešto nedostajalo. Neko je slikovito rekao: "Kao Sinu Božjem ništa mu nije potrebno, ali kao što je Adamu bez Eve nešto nedostajalo, tako bi i Hristu nakon slavnog vaskrsnuća nešto nedostajalo da nije imao Svoju Skupštinu".
