13. Na putu za svadbu
Crkva nevesta nada je za budućnost sveta! Ona je rešenje za konflikte u svetu, jer je njen Gospod srušio zidove neprijateljstva (Efescima 2:14-15) koji dele čovečanstvo, a ona sama ima mir sa Bogom. Ona je lek protiv mržnje, jer je voljena od onoga koji je ljubav i zato može da voli ljude u svetu, kao što je njen Ženik činio za života na zemlji, i još uvek voli svaku osobu na svetu. Crkva Nevesta je resurs čovečanstva, jer je sama "punina onoga koji ispunjava sve u svemu" (Efescima 1:23). Iako je sve ovo istina o Crkvi Nevesti, ipak ništa od toga nije stvarnost ako Crkva Nevesta ne živi u bliskom odnosu sa svojim Ženikom Isusom. Bez takvog odnosa i zajedništva sa svojim Gospodom Crkva je nemoćna i frustrirana pred svim izazovima koji su svuda oko nje u svetu. Bez takvog odnosa Crkva se uplete u svoje aktivnosti i živi bez života i sile. Na taj način hrišćanstvo postaje jedan od mnogih religioznih sistema, bez prisustva Božije sile, koja jedina može ljudima dati nadu i snagu za novi život. Sve što će nas u dolazećim danima susretati a što nam se čini nemogućim, postaje moguće kada računamo na ona sredstva koja imamo u Bogu. Potrebe čovečanstva već počinju da dostižu razmere koje će sve više izgledati nerešive za ljudski um i sposobnost. Nada je u Hristovoj obnovljenoj Crkvi Nevesti.
Božija obećanja su istinita i nikada nas neće izneveriti. Njegova snaga se ne smanjuje, niti se on umara u pogledu svog plana. On će svoju Crkvu Nevestu, obnoviti i podići je slavnu, bez mrlje i bez bora! Ona će biti putokaz narodima, svetlo u tami, grad na gori, u svetu koji sve više tone u beznadežnost. Svadba je već planirana, vreme i mesto određeni su od Boga Oca, koji ispunjava sve što kaže. On koji je silom svoje izgovorene reči iz ničega stvorio galaksije i celi univerzum, ljudsko biće i sve što se vidi i ne vidi, on će iz onoga što izgleda toliko slabo i prezreno, podići svoju Crkvu Nevestu!
Pripreme kroz koje Crkva prolazi nisu samo za nebesku svadbu! Pre tog velikog događaja, ista ta Nevesta ima još dosta toga da uradi ovde na zemlji.
CRKVA KAO DOKAZ BOŽIJEG POSTOJANJA
Već skoro dve hiljade godina hrišćanstvo govori o Isusovom povratku. Različiti teološki sistemi imaju različite scenarije oko Isusovog dolaska. Jednu od najpoznatijih "proročkih reči" u vezi Isusovog dolaska, koja se čuje u crkvama, izgovorio je sam Isus: "Da, dolazim uskoro!" (Otkrivenje 22:20) Reč "uskoro" ima različita značenja: bez kašnjenja, iznenada, u kratkom vremenskom periodu ili uskoro. Kada god čujemo te reči jedna od prvih misli je da nije mnogo vremena ostalo do Isusovog dolaska. Svakako da je značenje te reči aktuelnije nego ikada, jer je sam Gospod to izrekao pre skoro dve hiljade godina. I pored toga može još dosta vremena proći dok se to "uskoro" konačno ne ispuni. Tokom istorije bilo je mnogo situacija kada se činilo neizbežnim da će se to proroštvo i ispuniti, ali to obećanje očigledno još čeka na svoje krajnje ispunjenje. O svemu što se odnosi na Isusov povratak nije lako prodiskutovati u kratkim crtama. Ono što će u ovoj knjizi biti rečeno o tome, samo su grube crte onoga što verujem da će se dogoditi.
Drugi važan momenat gledano iz ove perspektive, jeste taj da se naročito u nekim krugovima dugo naučavalo, a još uvek se u mnogim crkvama verovatno tako naučava, da Isus može doći iznenada, a to znači da može doći bilo kada - "danas ili sutra", te da je važno da zbog toga budemo spremni. Često se to moglo čuti u propovedima koje su bile namenjene neobraćenim ljudima, kako bi se time uticalo na njihovu odluku da prihvate Isusa za svog Spasitelja. Propovedi ovakve vrste ostavile su teške traume u životima mnogih ljudi. Jedna osoba mi je rekla da kada je bila mlađa, jedno vreme nije smela da se kupa u kadi, jer šta bi se dogodilo ako Isus dođe u tom momentu a ona treba iz kade da ode u nebo? Zvuči skoro tragikomično, ali nažalost ovo nije jedini takav primer.
Tvrditi da Isus može doći bilo kada je potpuno nebiblijski! Bog ima svoj plan i taj plan nije haotičan već ima svoj hronološki razvoj i tok. Isus ne može doći bilo kada, već samo onda kada je to Otac odredio. Da će mnogi time biti iznenađeni to je sasvim druga stvar. Isusov prvi dolazak na zemlju bio je do detalja ispunjen po Božijem vremenskom planu. Kada je vreme sazrelo baš za taj događaj u Očevom planu, Isus je došao (Galatima 4:4). Oni koji su poznavali taj plan mogli su razumeti da je On bio obećani Mesija. Tako je i sa njegovim drugim dolaskom. I pored toga što će to biti iznenađenje za mnoge, ipak je moguće razumeti vreme Božijeg kalendara. Sve špekulacije oko dana i godine, koje su se mnogo puta objavljivale a i u poslednjim godinama se objavljuju, nisu ništa drugo do besmislene! Ipak je razumevanje Božijeg plana nešto što Pismo govori da je moguće i čak se od nas u nekoj meri očekuje. Nikada sve detalje nećemo razumeti odjednom, ali dovoljno je da razumemo onoliko koliko nam je potrebno da se možemo orijentisati u vremenu u kome živimo.
Jedan od važnih momenata u razumevanju njegovog dolaska je ovako definisan: "... koga nebo mora zadržati do vremena obnove svega o čemu je Bog govorio preko svojih svetih proroka..." (Dela 3:21) Znači da postoji nešto u Božijem planu što prethodi Isusovom drugom dolasku. Obnova svega što je Bog od davnina govorio preko svojih proroka! Kako i kroz koga će se ta obnova onda ostvariti? Bog je imao tajnu, ali ona više to nije, kako apostol Pavle kaže, jer je otkrio svoju nameru, da preko svoje Crkve objavi svoju mnogoliku mudrost poglavarima i vlastima na nebesima (Efescima 3:10). Čini se da su mnogi teološki sistemi u pogledu eskatologije prerano stali. Bog ima još mnogo toga da upotpuni kroz svoju Crkvu, pre nego što njegov Sin ponovo dođe! Crkva je ona koju će Bog upotrebiti. Obnovljena, ispunjena slavom, ona će pred svet staviti velike praktične dokaze o Božijem postojanju, kroz svoje obnovljeno stanje. Kroz obnovljenu poziciju Crkve Neveste Bog će manifestovati svoju stvarnu vladavinu. Iako bi mogli reći da je celo stvorenje dovoljan dokaz da takav "inteligentan dizajn" ne može postojati bez dizajnera - mudrog Stvoritelja, Bog će svetu dati još jednu šansu, još jedan dokaz kroz svoju Crkvu Nevestu. Ona će biti dokaz da Božija prvobitna zamisao za Adama nije bila samo fina ideja, već njegova stvarna namera i da je obnova moguća samo kada se čovek vrati u zajedništvo i poslušnost svom Stvoritelju i Ocu. To će svedočanstvo biti vidljivo u celom svetu, jer će se čovekova izgubljena sposobnost "vladavine nad svim što je stvoreno" obnoviti i ostvariti kroz Crkvu Nevestu!
Ako bi Isus došao "sutra" i ako bi Crkva bila odnesena sa sveta zajedno sa njegovim dolaskom, onda bi to bio "poraz Božijih namera i njegovog plana". Đavo bi mogao da kaže da Bog u svom radu na zemlji, sa čovekom, nikada nije ni u čemu uspeo. Adam je pao, Izrael je izneverio i Crkva danas ne izgleda kao uspešan projekat, jer nikada do sada nije manifestovala Božiju mnogoliku mudrost u takvoj sili i obimu da bi svet mogao reći - ona je stvarno dostojni predstavnik Boga na zemlji. Isus je manifestovao Božiju vlast, ali samo lokalno i za kratko vreme. Njegova uloga nije ni bila da tada sam zavlada svetom. On je znao da je Crkva, za koju je sebe žrtvovao, produžetak njegove misije na zemlji. Ona je njegovo Telo, njegova Nevesta, njegov instrument da se sve što je Bog rekao kroz svoje proroke, upotpuni i ispuni. Ako bi Isus došao sutra i preuzeo vlast nad svetom, to ne bi ni bilo neko veliko čudo, jer on jeste svemogući Bog. Mogao bi to u trenutku da učini. Ali, Bog je odlučio da kroz delo svoga Sina na krstu i kroz njegovo vaskrsenje, ljudskom biću pruži mogućnost, da se duhovnim preporodom kroz veru u Hrista, vrati na svoju prvobitnu Bogom danu poziciju, i da upravlja svim onim što je stvoreno. U jednom od Psalama Bog govori o svojoj nameri za čoveka. On govori o tome koliko je njegovo mesto uzvišeno u svemu što je Bog stvorio. David izražava Božiju nameru za čoveka: "Dao si mu da vlada nad delima ruku tvojih, sve si stavio pod noge njegove." (Psalam 8:6) Čovek je i dalje Božiji hram i kao pojedinac i kao zajednica, koja je njegova Crkva! Božija namera za čoveka i Crkvu i dalje je na Božijem programu da se ostvari u istoriji ovozemaljskog života.
Jedna starozavetna osoba davno je razumela važnost ovog dela Božijeg rada na zemlji i namere sa njegovim narodom. U jednom trenutku Izraelove istorije, Božije strpljenje za njegov neverni narod, došlo je do kritične tačke. Bog je hteo da stvori jedan novi narod, kroz osobu koja mu je bila verna i odana, na način kakav ni jedan čovek to nije doživeo. U kriznoj situaciji on je zavapio Bogu i rekao: "Ako pobiješ ovaj narod kao jednog čoveka, onda će narodi koji su čuli o tvojoj slavi sigurno reći: Gospod nije mogao da dovede ovaj narod u zemlju koju mu je pod zakletvom obećao, i zato ih je pobio u pustinji." (4. Mojsijeva 14:15-16) Argument koji Mojsije koristi, da bi još jednom izmolio milost nad narodom koji je zaslužio kaznu, od ogromne je važnosti. Važan je i za razumevanje Božijeg plana za budućnost.
Ako bi Isus trebalo "sutra" da dođe i da uzme svoju Nevestu sa sobom, možda bi se morao vratiti sam jer ta divna Nevesta još nije spremna onako kako je Bog to zamislio. Crkva Nevesta mora doći u stanje obnovljenosti do te mere da slava kojom će biti ispunjena jasno i silno svedoči o Božijem postojanju i njegovoj sposobnosti da ispuni ono što je zamislio za čoveka i Crkvu. "Stvorenje željno iščekuje otkrivenje slave Božijih sinova... u nadi da će u slavnoj slobodi Božije dece i ono samo biti oslobođeno robovanja raspadljivosti." (Rimljanima 8:19-21) Ovo je Božija početna zamisao. On od nje nije odustao i pored Adamovog pada, Izraelovog odbijanja Mesije i dosadašnje nesposobnosti Crkve da potpuno ostvari tu zamisao. Cilj je definisan Božijom rečju, i silom istog obećanja biće dostignut, Bogu na slavu! Znači, kada Božija deca, dožive obnovu, u meri koja u sebi sadrži dimenziju slave i slobode koju je Bog odredio svojoj Crkvi, onda će to uticati na celo čovečanstvo! Sve stvoreno doživeće obnovu! Ovo je, prema Svetom Pismu, planirano pre nego Gospod Isus dođe nazad po svoju Nevestu da je zauvek odvede u nebo!
Da bismo razumeli eshatološku perspektivu, i gde prema Božijem planu pripada vreme u kome mi živimo, trebalo bi da razumemo da je celina ta koja daje značenje detaljima a ne obrnuto. Kada se događa nešto od onoga što se tumači kao "znak poslednjeg vremena" mnogi su odmah spremni reći da je kraj blizu. Ipak, svi ti događaji u prirodi i u društvu nisu od presudne važnosti. Odlučujuće je šta je Božiji plan, kako izgleda i šta je Bog rekao da želi da učini na zemlji. Istorija je puna informacija o situacijama koje su "ličile na kraj" ali kraj se nije dogodio. Prirodne katastrofe, glad, progonstva i ostalo, što se obično spominje kao "sigurni znak kraja" u većim ili manjim razmerama ponavlja se kroz istoriju i biće verovatno još učestalije i intenzivnije. Svakako da je sve to znak da čovečanstvo ide u pravcu koji je Biblija opisala i da se sve vreme krećemo ka poslednjem činu. Ali, ono što je daleko važnije, jeste poznavanje Božije zamisli i plana koji Bog ima za svet, svoj narod i Crkvu.
Odmah posle Drugog svetskog rata jedan propovednik je trebalo da govori o tome šta Biblija kaže o tom strašnom događaju. Velika crkva u Stokholmu bila je prepuna znatiželjnih ljudi i svi su očekivali da on stavi dokaze pred njih, tekstove iz Biblije, koji su to predskazali. Na kraju svoje goruće propovedi o Isusu odjednom se setio da treba da odgovori na pitanje šta Biblija kaže o Drugom svetskom ratu? Njegov odgovor bio je kratak, jasan i verovatno za mnoge iznenađujući: "Ništa!". Svakako da je to bio veliki događaj, jedna od najvećih katastrofa koje su zadesile svet. Ko u to vreme nije pomislio da je Drugi svetski rat bio ispunjenje proroštva o Velikoj nevolji a da je Hitler antihrist. Sigurno mnogi tekstovi u Bibliji opisuju događaje koji odgovaraju onome što je tada zadesilo svet. Nažalost, sličnih će događaja još biti u budućnosti i njihov karakter će još bliže oslikavati ono što proroštva govore. Sam Isus je nabrojao mnoge od njih ali je rekao da to još nije kraj. Broj okolnosti koje će ličiti na opisani scenario kraja sveta biće sve veći. Sve to ima svoju ulogu i doprinosi "porođajnim mukama" u koje će čovečanstvo sve dublje ulaziti, pre ogromne promene koju je Bog pripremio svetu. Glasovi o kraju će biti sve učestaliji ali će se pokazati da su pogrešni.
Pre samog kraja, Bog priprema iznenađenje! Božiji plan je odlučujući, a po njemu Bog još nije gotov sa svojim namerama ovde na zemlji. Samo čitajući Efescima poslanicu imamo dovoljno argumenata da razumemo da se potpuna Božija zamisao za Crkvu u okviru ovozemaljske istorije još nije ispunila. Crkva je Božije najvažnije sredstvo za ostvarenje onoga što je on od početka planirao da će učiniti u svetu pre nego se Isus Hristos vrati. Ranije u istoriji Izraelski narod je svedočio o Božijem postojanju, a kasnije zbog njihovog odbacivanja Mesije, ta uloga je prešla na vernike iz "neznabožačkih naroda" koje mi nazivamo Crkvom. U ovim danima, u skladu sa Božijom reči, Bog će podići "poslednje izdanje" svog svedočanstva na zemlji - svoju upotpunjenu Crkvu Nevestu, koju će sačinjavati jedinstvo Jevreja i neznabožaca, sjedinjenih kroz veru u Mesiju i Spasitelja Isusa Hrista.
Tu perspektivu Božijeg rada apostoli su na sastanku u Jerusalimu jasno izneli kao deo Božijeg plana (Dela 15:13-18). Kada apostol Jakov opisuje Božiji plan, on kaže da je to bilo "poznato oduvek"! Drugim rečima, iako su već sami apostoli govorili da je "Gospod blizu" ipak su videli da je još jedan deo Božijeg rada na zemlji pred njima. Koliko su oni razumeli da će proći još skoro dve hiljade godina pre nego se taj deo Božijeg plana počne ostvarivati, teško je reći. Ono što je nama danas važno jeste da vidimo da se upravo to u našim danima događa. Bog je obećao da će se nakon toga vratiti Izraelu, da ponovo podigne Davidov šator, da bi svi narodi potražili Gospoda. Takođe kroz usta proroka Osije, Bog nam govori: "Oživeće nas posle dva dana. Trećeg dana podignuće nas i živećemo pred njim". Možda ni mi danas nismo dovoljno svesni koliko je od Božijeg plana preostalo da se ispuni pre Isusovog dolaska.
Ova poslednja faza Božijeg rada na zemlji biće najveće i najslavnije Božije delo u istoriji čovečanstva od postanja sveta! Kroz Crkvu Nevestu svet će dobiti svedočanstvo o Božijem postojanju na način koji nikada ranije nije video, jer će cela zemlja biti prožeta Božijom prisutnosti. Time će se ispuniti još jedan aspekt Isusovih reči o onima koji veruju u njega: "Ko veruje u mene, činiće dela koja ja činim. Činiće i veća..." (Jovan 14:12) Obim onoga što će Bog učiniti kroz Crkvu
Nevestu u poslednjoj fazi svog rada na zemlji biće veći od onoga što je Isus učinio za vreme svog života na zemlji! Crkvi Nevesti, obnovljenoj i utvrđenoj u svom pravom identitetu, koja živi u bliskom zajedništvu sa svojim Ženikom, vođena Duhom Svetim i službama koje imaju srce evnuha, daće se autoritet da obnovi Božiji red i vladavinu na zemlji, pre nego što zauvek napusti zemlju i bude uznesena na nebesku svadbu!
Do puta za nebesku svadbu, ima još dosta toga da se navrši od Božijeg plana za čovečanstvo. Za taj zadatak Nevesta se u ovim danima priprema i sve više kroz svoju obnovu stasava za poziciju "Kraljice". Ceo ovaj proces svakako nije bezbolan i neće uvek izgledati kao pobednički hod, kao što ni životni hod njenog Gospoda i Ženika nije uvek izgledao kao pobednički. Međutim, sam Bog Otac je tako odredio i on je sposoban da sve dovede do ispunjenja.
INTERMECO
Sećam se detinjstva kada bismo se svi drugari iz ulice skupili kod nekoga da gledamo televiziju. Kada se jedan program završio mi bismo nestrpljivo čekali početak drugog, onog "našeg" programa. Tada se na ekranu mnogo puta pojavljivala jedna reč - intermeco. (Intermeco - međuperiod, muzički komad, obično instrumentalni, koji se u operama (ili dramama) koristi kao prelazak iz jedne scene u drugu. Može označavati i jedan neočekivani međudogađaj u procesu, često nepoželjan, kao zastoj koji nije planiran.) Ništa se nije događalo, samo tamna pozadina na ekranu i ta reč, ponekad uz malo muzike. Još osećam našu dečačku ushićenost i nestrpljenje da započne sledeći program. Čekanje je nekada trajalo samo par minuta, a nekada je bilo i duže. Dok smo čekali mogli su se čuti naši komentari: "Ajde, kad će već jednom početi. Počni već jednom!" I pored svega toga program je sledio svoju šemu. Mi je uzvicima nestrpljenja i vrpoljenjem na podu nismo mogli ni promeniti ni ubrzati.
Pre nekoliko godina slike ovih davnih događaja su mi celog jednog dana bile u mislima. Bilo mi je čudno da sam toliko dugo mislio na to, bez ikakvog svesnog razmišljanja o tom vremenu. Počeo sam da se pitam zašto razmišljam o tome? Doživeo sam kao da mi je tihi unutrašnji glas rekao: "Ti živiš u jednom intermeco periodu!" U istom momentu Duh Sveti mi je počeo donositi u misli biblijske tekstove koji su se odnosili na intemeco, međuperiode periode u Božijem radu. Kroz Božiju reč sam video da je vreme u kome mi živimo intermeco period, jedan važan međuperiod u istoriji Božijeg rada.
Posle ovog malog doživljaja otišao sam da propovedam u jednoj crkvi. Planirao sam da govorim o intermeco periodima u Božijem radu. Spavao sam kod dobrog prijatelja koji je bio pastor te crkve. Kada je ujutru trebalo da doručkujemo on mi je rekao da se jutros probudio sa jednom čudnom rečju u sebi. Reč je bila - intermeco! Bio sam veoma iznenađen, a kada sam mu spomenuo o čemu ću propovedati, njegovo iznenađenje nije bilo ništa manje. Bila je to mala potvrda da je ta reč, kao i sećanje na taj doživljaj iz detinjstva, bila jednostavna ali važna potvrda Duha Svetoga u pogledu ove istine i našeg vremena. Vreme i događaji u kojima se svet i Crkva danas nalaze verovatno su jedan od najvažnijih intermeco perioda u istoriji. Ceo svet živi u iščekivanju nečega čije proporcije, naslućujemo, mogu biti veće od svega što se do sada dogodilo. Institucije koje su stotinama godina bile na snazi, sada nestaju. Novi termini se sve više čuju u svetu, između ostalog i "novi svetski poredak". Kao da je celo čovečanstvo na putu da uđe u novi period, nešto potpuno novo. U svemu tome mnoge stvari koje su do sada funkcionisale, bile nezamenjive, postaju suvišne i nepotrebne. Promene imaju sve veći uticaj na život, ne samo na lokalnom već i na globalnom nivou.
Crkva nije pošteđena ovoga. Forme koje su u crkvama dugo bile na snazi i same po sebi jasan deo crkvenog reda i života, postaju više smetnja nego pomoć da se jevanđelje širi na dobar način i da se Božiji rad efektivno ostvaruje. Sledeći korak Božijeg rada imaće takvu dimenziju da forme u kojima većina crkava danas živi neće biti u stanju da to prime. Bogosluženja su često ljudske ideje i sve više liče na predstave koje se i u sekularnim krugovima na mnogim mestima mogu gledati i slušati.
Hrišćanstvo je danas velikim delom upalo u "slepu ulicu" i mora stati i zapitati se kako da izađe iz rutinskog obavljanja crkvenih programa. Bogosluženja, u bilo kojoj formi, trebalo bi da budu manifestacija Božije prisutnosti i života! Današnje stanje umnogome je slično onome koje prorok Agej opisuje, kada kaže da mnogo sejemo a od velikog truda malo požanjemo (Agej 1:2-11). Stojimo i tapkamo na istom mestu, i na istim stvarima. Mnogi napuštaju svoje zajednice, iako veruju u Boga i nisu izgubili želju da mu služe. Situacija je takva da u nekim delovima sveta ima isto toliko pravih vernika izvan crkava koliko ih ima i u crkvama. Pored svih isprobanih metoda, sve je manje prave duhovne dinamike u crkvama. Ljudi u crkvama i izvan njih imaju otvorena srca za Boga, ali im crkva, sa načinom na koji danas funkcioniše, nije privlačna.
Veoma je važno naglasiti da stvar nije u kritikovanju onoga što je bilo. Bog u različito vreme koristi različite forme. Mnoge od tih formi bile su prave posude za određeno vreme. Danas je drugo vreme pa se i posude moraju menjati, jer svako otkrivenje Božijeg života treba forme koje su za to odgovarajuće. Pokušaj da se po svaku cenu sačuva sistem koji je u prošlosti funkcionisao može biti velika prepreka za razvoj Božijeg rada. Jevanđelje se ne može menjati, ali način predstavljanja jevanđelja je podložan prilagođavanju vremenu i okolnostima u kojima živimo.
DINAMIKA INTERMECO PERIODA
Intermeco periodi su često teški procesi. Delimično zbog toga što nam se čine kao prazno, nepotrebno čekanje. Mi želimo da se stvari pokreću, i to onako kako smo planirali i zamislili. Naša priroda je takva da nam čekanje obično teško pada, naročito sa današnjim tempom života. Navikli smo na instant stvari. Kao što je neko molio: "Bože daj mi strpljenja i daj mi ga odmah!"
U intermeco periodima događaju se često iste greške. Jedna od njih, tipična za ove periode, opisana je u tekstu koji se odnosi na vreme vladavine kralja Saula. Zbog neposlušnosti prema reči Gospodnjoj Bog je Saulu rekao da više neće biti kralj i da je našao drugog kralja, Davida. Međutim ta smena se nije dogodila odjednom i bez problema. David je u Božijim očima i u očima naroda bio njihov pravi vođa. Saul nije nikako hteo da se povuče, već je na sve načine i svim sredstvima pokušao da sačuva svoju kraljevsku poziciju. Saul je bio prvi kralj u istoriji Izraela, nešto što Bog nikada nije želeo za svoj narod. Time što su tražili kralja, Izraelci su odabrali sistem koji je Bog odbacio. Tekst kaže ovako: "Rat između Saulovog i Davidovog doma trajao je još dugo. David je bivao sve jači, a Saulov dom sve slabiji." (2. Samuilova 3:1) Bog je hteo nešto novo za svoj narod, ali se stari sistem, koga je Saul zastupao, tome protivio. Zbog toga je došlo do "sukoba generacija". Ovo je vrlo česta pojava u prelaznim periodima. Stari sistem koji je dugo bio na snazi, i od koga je Saul imao koristi, nije hteo da se povuče i da ustupi mesto novom procesu.
Vrlo često se ovo događa i u našim crkvama. Svaki pokret obnove se vremenom utvrdi u svojim formama i navikama. Ljudima mnogo puta odgovaraju forme u kojima se osećaju sigurno. Navike je teško promeniti, naročito ako smo za njih emotivno vezani i ako nam prijaju. Umesto da zadrže otvorenost prema Duhu svetome i razumeju njegovo kretanje, stari pokreti često se protive novim pokretima. Sami zaboravljaju da su i oni sami u prošlosti "bili potaknuti da izađu" iz onoga što su smatrali zastarelim i protivnim Božijim namerama. Isus spominje da su duhovne vođe njegovog vremena radije odbacile Božiju reč i ono što je Duh Sveti hteo da radi, nego da promene svoje navike i tradicije (Matej 15:1-9). Isto se događa i danas, kao i u svakom intermeco periodu.
Pre dosta godina na jednoj konferenciji vođe iz mnogih različitih crkava sakupile su se zajedno da mole, za svoju zemlju, između ostalog i za jedinstvo Božijeg naroda. U jednom momentu Bog mi je pokazao nešto što mi je još više objasnilo problem između generacija u prelaznim periodima. Video sam da su iste mračne duhovne sile koje su aktivne u svetu, kroz abortus i eutanaziju, imale uticaj i na Hristovo telo, Crkvu. U hrišćanskim krugovima, radi se o "duhovnim abortusima i ubistvima iz samilosti ". (Eutanazija je čin s ciljem da se uzrokuje smrt, radi prekida neželjenih bolova i patnje.) Ovo se ponavlja i među nama hrišćanima u skoro svakom intermeco periodu. Kada god Bog počne da "rađa nešto novo" u svom narodu, starija generacija i pokreti počnu da kritikuju novi pokret. Razlozi za ovo mogu biti mnogi, ali ima onih koji se uvek iznova javljaju. To novo što se rađa obično retko dolazi na savršen način, a još manje na način koji je po ukusu starije generacije. Svaki novi pokret ima "dečije bolesti", mane i nedostatke. Stari pokreti koji to lako zapažaju već su zaboravili da su i sami imali iste takve "bolesti" kada su se oni kao novi pokret rađali. Kada se pokret utvrdi u svojim verovanjima i navikama, lako pomisli da je došao do "zdravog sistema" i da samo on zna istinu. Zbog toga često odbija nove duhovne izazove i svojim rečima i stavovima koji su kritični kao da želi da "abortira" rađanje Božijeg novog rada.
Sve novo obično dolazi na vrlo intenzivan način. Svako novo otkrivenje nosi sa sobom veliki entuzijazam. Najčešće u toj fazi novom pokretu nedostaje mudrost i strpljenje. Na staro se gleda kao na nešto što je kruto i bez volje da se menja. Sa dozom prezira prema staromodnim formama bogosluženja, svojim rečima i stavovima, novi pokreti zadaju smrtonosne udarce starim crkvama i time doprinose umiranju onog što smatraju "duhovno mrtvim", umesto da ojačavaju ono što je pravo, iako slabo. U svemu tome potreban je pozitivan stav novih pokreta, ali i otvorenost starih za promene. Mnogo puta je kontrola od strane vođa koji štite svoje tradicije tako jaka da se ne dozvoljava novom da uopšte uđe u život crkve. S druge strane se mogu čuti izjave onih koji su u novim pokretima, da su stare crkve "mrtve" i da ih je Bog napustio. Na taj način i jedna i druga strana praktikuju nešto što je u suprotnosti duhu jedinstva Hristovog tela. Takvi destruktivni stavovi bivaju prepreke za daljni Božiji rad sa svojim narodom.
Ista stvar dogodila se davno kada je Izraelski narod gradio hram. U samoj gradnji došlo je do zastoja od oko petnaest godina. Međuperiod, neplanirani prekid - intermeco. Kroz proročku reč Bog je ohrabrio neke od vođa da opet krenu sa radom. Kada je temelj za novi hram konačno bio postavljen, došlo je do dve različite reakcije: stari su plakali za starim hramom a mladi se radovali započetoj gradnji novog (Jezdra 3:10-13). Ovo je jedan od klasičnih problema intermeco perioda i skoro redovno biva uzrok rascepa lokalnih zajednica i Crkve uopšte. Umesto da se sačuva kontinuitet Božijeg rada i jedinstvo, dolazi do konflikta i razmimoilaženja.
Najduži međuperiod u istoriji Božijeg naroda bio je period između Starog i Novog zaveta. Trajao je oko četiri stotine godina. Bog je ćutao i ništa novo nije govorio svom narodu. Jovan Krstitelj i Isus su živeli u tom periodu i istovremeno propovedali jedno kratko vreme, na kraju ovog intermeco perioda. Jovan je bio poslednji predstavnik sistema koji je bio na izmaku i kome je došlo vreme da se zauvek zameni nečim novim. Isus je bio onaj koji je nagoveštavao novo i počeo to da uvodi. Ovog puta nije bilo konflikta, kao ranije. Jovan Krstitelj je razumeo svoju ulogu prethodnika Mesije, koji je dolazio nakon njega. Razumeo je da je količina Božijeg dolazećeg otkrivenja daleko veća od onoga što je Bog kroz njega dao svom narodu i zato se nije borio protiv toga. Njegovi učenici pokušali su da ga ubede da mora da zaštiti svoj rad i da spreči da "probuđenje pređe na Isusovu stranu". Jovanova reakcija na to je izjava koja je vredna da se o njoj razmišlja: "On treba da raste, a ja da se umanjujem" (Jovan 3:30).
Uloga jedne generacije nije da po svaku cenu brani i zadrži forme kroz koje je Božiji blagoslov njima došao, a još manje da te iste forme prenese kao duhovni standard sledećoj generaciji. Vrednosti koje Božija reč zastupa jesu vredne prenošenja, ali način bogosluženja i druge forme moraju biti podložne potrebnim promenama. Zadatak je svake generacije da razume meru koja je njoj dodeljena i da pripravi put za dolazeću generaciju. Jedan brat, koji živi u Finskoj, star je 104 godine. Još uvek dolazi na omladinske konferencije, ne da ih kritikuje, već da bude deo onoga što Bog radi među mladima. Čepovi koje stavlja u uši nisu protest već nemogućnost da sluša muziku te jačine. Uši su mu bile "protiv" jačine tonova, ali ne i srce!
Odnos između Jovana i Isusa primer je za sve generacije u svim vremenima. Duhovni očevi i sinovi moraju, kao u jednoj štafetnoj trci, jedan deo puta pretrčati zajedno, pre nego što predaju štafetu. Saradnja na tom delu staze, u tom međuperiodu, mora biti u ljubavi, jer će palica jedino tako stići do svog cilja. Najmanji pogrešan pokret može biti uzrok ispuštanja palice iz ruku i završetka trke pre cilja. Ni jedna generacija, bez pomoći druge, ne može ispuniti sve što je Bog naumio. Tragično je videti kako nove generacije, naročito danas, misle da je snaga mladosti sredstvo za nove stvari u Božijem carstvu. Iako je to potrebno, svakako da bez iskustva starijh to nije dovoljno! Entuzijazam bez mudrosti može biti više na štetu nego na korist. Umesto da nastave gde je prethodna generacija stala, novi pokreti misle da mogu sve sami i to "od početka". Početi "od početka" i ne pokazati poštovanje prema onima koji su bili pre nas, znači upasti u zamku i ne stići daleko u ispunjavanju onoga što je Bog planirao za današnju generaciju. Biblija kaže da su generacije pre nas dobile obećanja za koja su verovale da će se ispuniti tokom njihovog vremena, ali to se nije ostvarilo: "I svi su oni zbog svoje vere dobili svedočanstvo da su Bogu po volji, ali nisu dobili ono što im je bilo obećano, jer je Bog nama namenio nešto bolje, da oni ne bude bez nas učinjeni savršenima" (Jevrejima 11:39-40). Jedan drugi prevod kaže: "da bi oni tek zajedno sa nama došli do cilja".
Kada jedna generaciji vidi svoj deo kao nešto što treba da se uklopi u celinu, onda se delovi nadgrađuju jedan na drugi i tako doprinose upotpunjavanju Božijeg rada na zemlji. Poslednji tekst Starog zaveta imaće svoje potpuno ispunjenje pre nebeske svadbe i Isusovog dolaska. Rešenje konflikta između generacija je u tome da očevi i majke iz prethodne generacije, u ljubavi i razumevanju, izgrađuju odnose sa duhovnim sinovima i kćerima dolazeće generacije. Takvo zajedništvo sprečava rascepe među Božijim narodom.
Ono što se događa u vremenu u kome mi živimo vodi ka tom cilju. Današnja mlada generacija je više od bilo koje druge pre nje, doživela šta znači nemati oca u svojoj blizini. Ovo je istina kako u porodicama tako i u životu Crkve! Ali, Bog Otac će u godinama koje su pred nama isceliti tu ranu i most će se podići između očeva i sinova. Taj proces ima dve strane - isceljenje između postojećih generacija koje zajedno žive, ali i zbližavanje i sjedinjavanje jevrejskih i neznabožačkih vernika u jednu jedinu Crkvu Nevestu. Kroz taj proces Bog će podići svoj živi Hram, u kojem će biti mesta za puninu njegove objave ovom svetu. Sila koja će biti prisutna u toj Crkvi Nevesti biće takvih dimenzija da će biti na blagoslov i izmirenje nacija. Biće to svet u kome će ljudi biti izmireni sa Bogom i jedni sa drugima! Carstvo mira ni jedna ljudska organizacija nikada ne može postići bez Boga i njegovog rešenja - Isusa Hrista, Božijeg žrtvenog Jagnjeta za izmirenje sveta!
Na taj način svet će pred svojim očima imati još jedan nepobitan dokaz Božijeg postojanja! On živi u svojoj Crkvi! Ona će moći kao i njen Gospod i Ženik reći: "Ko je video mene, video je Boga!" To i jeste u skladu sa Isusovim rečima, da će svet poverovati u Božije postojanje, kada vidi kako njegovi učenici žive u ljubavi! Jevanđelje će time biti manifestovano kao radosna vest celom stvorenju. Cela će zemlja doživeti preobražaj. Crkva ima obavezu prema čovečanstvu da bude stvarno ispunjenje Božijih obećanja prema čovečanstvu. Biće to odmor svetu, Božiji šabat pre večnosti. Odmor ljudskog roda od mnogih neuspešnih napora da uspostavi blagostanje na zemlji svojom snagom.
Pomisao na ono što je Bog pripremio čovečanstvu u dolazećem vremenu i kroz ulogu koju njegova Crkva u tome ima, nameće neizbežan izazov i zaključak - Nevesta se priprema!
ISUS I INTERMECO
Isusov prvi dolazak na zemlju bio je u vreme koje je sazrelo za velike promene. Bilo je to pravo, zrelo vreme za Božije delovanje, koje je bilo planirano da utiče na celi svet. Način na koji je Isus tada radio i danas je model za nas. Isus je razumeo Očev plan i njegov način da ga ostvari. Poznavao je vremena i prilike Božijeg kalendara.
Isusova misija se odnosila pre svega na Božiji odabrani narod Izrael. Duhovna klima Božijeg naroda u to vreme bila je na nezavidnom, najnižem mogućem nivou. Stvari su toliko otišle u pogrešnom pravcu da je sam Bog ovako rekao: "'Ko bi od vas badava vrata zatvorio? Bez naknade ni vatru ne palite na mom oltaru. Niste mi mili', kaže Gospod nad vojskama, 'i žrtveni dar iz vaše ruke nije mi mio.'" (Malahija 1:10) Ovaj prevod naglašava nevoljnost među slugama u hramu da bez novčane nadoknade urade bilo šta što se ticalo Božijeg posla. Drugi prevodi izražavaju Božiju želju da neko zatvori vrata hrama, jer ono što se u njemu događa, nije Bogu milo: "Koji će od vas vrata zatvoriti, da uzalud oganj na oltaru mome ne palite? Ništa mi od vas ugodno nije...". Danas su obe stvari u mnogim crkvama prisutne. To je upravo ono zbog čega apostol Petar upozorava one koji služe Hristovoj crkvi, da to ne rade iz pohlepe za novcem, već iz ljubavi i čista srca. Druga stvar je kad se bogosluženje samo odradi kao ritual, a ne kao gorljivo služenje Bogu!
Celo služenje Bogu u Izraelu došlo je do tačke kada se sve radilo iz navike i iz interesa, a ne od srca. Ceo sistem postao je toliko prazan da je sam Bog poželeo da ga više nema. Hram je trebalo biti mesto gde se očitovala Božija prisutnost, i gde se Bog otkrivao ljudima. Umesto toga religiozna formalnost izgurala je Boga iz hrama i ispunila ga praznom tradicijom i idolopoklonstvom. Ljudsko je zamenilo božansko. U vreme takvog duhovnog stanja u Izraelu Isus je došao na zemlju. Prilikom jedne posete hramu, on je sa učenicima ušao unutra i pogledao je šta se tamo događalo. Malo dublja analiza ovog teksta objašnjava da je Isus u stvari napravio neku vrstu inspekcije hrama i da od svega što je video nije bilo ničega što mu je dalo povoda da ostane. Isus se onda okrenuo učenicima i rekao im da idu dalje. Tekst još kaže: "... pošto je bilo već kasno..." (Marko 11:11) Već je bilo kasno uveče, a verovatno i kasno da se išta od tog utabananog sistema promeni. Bog je već imao drugi plan, a vođe u hramu o tome nisu znale ništa, niti ih je nešto novo zanimalo. Za njih je jedino bilo važno da održe sistem, čak i kad je bio bez života i kad više ni Bog nije imao mesta u njemu. Sam Gospod nije prepoznao u hramu, dom molitve i dom svoga Oca. Vreme je bilo da se nešto novo rodi i uspostavi. Stari sistem je odigrao svoju ulogu. Hram koji je nosio ime živoga Boga počeo je da funkcioniše bez njegove prisutnosti. Bez obzira na svoju dugu tradiciju i brojna Božija otrkivenja u danima koji su prošli, sada je bio ispunjen drugim stvarima kojima tu nije bilo mesto.
Isus je znao da je Otac imao nešto drugo u svom planu i nije se zadržavao na stvarima čiji je "rok upotrebe istekao". On je sam imao mnoge doživljaje i lepa sećanja iz svog detinjstva o hramu, koja su doprinela njegovom duhovnom rastu. Stvari su se znatno promenile, te je sada morao da izbaci iz hrama one koji su od tog mesta napravili razbojničku jamu. Došlo je vreme kada je i on sam morao sve to da ostavi i da se okrene ka onome što je Otac hteo da započne kroz njega.
Od nostalgije se ne može živeti. Ona zaslužuje da ostane u prošlosti. Dugujemo joj zahvalnost i pohvalu, ali ne možemo dozvoliti da ona postane prepreka Božijem radu u budućnosti. U isto vreme kada je očistio hram od prljavog poslovanja Isus je prorokovao da u bliskoj budućnosti od tog mesta neće ostati ni kamen na kamenu (Jovan 2:13-22 i Matej 24:1-2). Dok su se učenici još uvek divili hramu kao građevini i duhovnom centru njihove nacije, očekivali su da će i Isus biti impresioniran. Znajući budućnost, Isus nije bio impresioniran, a ni žalostan, jer je sve to bilo na putu da nestane. Istorija je kasnije dokazala istinitost njegovih reči. Bog je hteo da ide dalje, da se otkrije na novi, snažniji način. Hram i sistem bili su premaleni za novu dimenziju Božijeg otkrivenja. Naše današnje forme su premale za ono što Bog želi da daruje nama, a kroz nas i svetu. Forme nikada ne smeju biti svetije od života!
Ono što je važno u Isusovom stavu prema hramu i celokupnom sistemu bogosluženja bilo je to da nije pokušao da ga sruši. Isto tako nije pokušao ni da ga sačuva. Išao je u hram, poštovao je to mesto i njegovu ulogu sve dokle god je služila Božijim namerama. Ali, je svesno počeo da napušta ceo sistem jer je razumeo da je tome došao kraj. Umesto toga ulagao je svoje vreme i energiju u grupu ljudi, koju je odgajao u novom duhu, duhu onoga što je Otac otkrio da dolazi. Sve to nije bilo nimalo jednostavno, jer ti isti učenici nisu razumeli Božije namere i sami duboko u sebi i u svom razmišljanju, živeli su u takvom sistemu.
Bilo je to vreme kada je trebalo da se počne sa gradnjom novog hrama, od "živog kamenja". Čovek kao osoba je prvenstveno Božiji hram, a onda se kroz zajedništvo verujućih izgrađuje pravi Božiji, živi hram. Zajedništvo Boga i čoveka je uvek bila Božija metoda za sve što je Bog hteo da radi na zemlji. Bog nije nikada gradio sistem i nikada ga neće graditi. Forme su sredstva za rad, podložne promenama, a ne cilj Božijeg zajedništva sa čovekom. Dve najpogrešnije odluke koje je izraelski narod doneo u svojoj istoriji bile su želja da imaju kralja kao i svi drugi narodi i da izgrade hram. Koliko god da je Bog u svojoj milosti kroz sve to delovao, ipak to nikada nije bila zamisao za njegov narod, a nije ni danas (2. Dnevnika 6:5). Jedan od najvažnijih vidova Božije obnove biće upravo povratak ka njegovoj prvobitnoj zamisli za njegov narod i Crkvu, u ovim oblastima.
Hrišćanstvo se danas nalazi u situaciji koja je slična onoj u kojoj se tada nalazio starozavetni narod. Evangeličko hrišćanstvo koje se svojim načinom bogosluženja razlikovalo od tradicionalnih crkvenih sistema, između ostalog po tome što nije imalo nekakav poseban liturgijski sistem ili program, danas se nalazi u istoj situaciji. Bogosluženja su postala jednolična liturgija samo na drugačiji način. Sama liturgija ne mora biti nešto negativno, problem je više u tome od čega se ona sastoji i čemu daje mesta. Duh Sveti je jedini koji može voditi u pravo bogosluženje. Naš novi sistem bogosluženja postao je tesan za Božije delovanje i došlo je vreme da zastanemo i zapitamo se - ima li Bog nešto više i bolje od ovoga za svoj narod? Činjenica je da su u zapadnom svetu crkve sve praznije, iako su ljudi više nego ikada gladni i otvoreni za duhovnu dimenziju života. Svet traži odgovore na egzistencionalna pitanja, traži zajedništvo koje ima pravi smisao - deliti život jedan sa drugima.
Crkva jeste zajedništvo ljudi koji su doživeli duhovni preporod i okusili ono što pripada dolazećem svetu, onom u kome su Božija vrednovanja temelj međuljudskih odnosa. To bi trebalo da bude vidljivo u Crkvi, kojoj nažalost, danas baš ta dimenzija nedostaje.
Umesto dinamičnog života koji se opisuje u jevanđeljima i Delima apostolskim, crkve su izgradile svoje građevine i sisteme, koji se sve više pokazuju nedovoljnim za ono što Bog želi da radi. Nikakve moderne metode nemaju snagu da promene stanje. Crkvi je danas potrebno nešto novo - a to novo je da se vratimo onome što je Bog od početka zamislio, njegovom prvobitnom planu, koji smo putujući negde zaboravili i izgubili.
Vreme u kome živimo izazov je pred kakvim Crkva Isusa Hrista nije nikada ranije stajala. Izazov od Boga i od sveta! Kao što je Jestira u danima velike krize i opasnosti, bila izazvana za svoj narod, a samim tim i za ceo svet, tako je i današnja Crkva pred izazovom. Verodostojnost jevanđelja i jedan važan deo dokaza Božijeg postojanja zavisi od Crkve, njenog stanja i ponašanja. Umesto da promenimo sadržinu jevanđelja, da bi je prilagodili korumpiranoj ljudskoj prirodi, moramo pustiti da stare forme ustupe mesto novoj meri života koju Bog želi da izlije na Crkvu, a da se ne pravi kompromis na uštrb istine jevanđelja. Crkva se ne mora stideti jevanđelja! Jevanđelje je još uvek Božija sila za spasenje svakoga ko veruje! (Rimljanima 1:16)
