12. Evnusi
Velika promena u Jestirinom životu bila je rezultat mnogih dramatičnih događaja. Iz knjige o Jestiri lako se može videti da inicijativa nije došla ni od nje ni od Mordoheja. Ni za jednog od njih dvoje ni u mašti nije postojala takva mogućnost. Bog je celu stvar otpočeo, zbog svog naroda. I još dalje se Božija zamisao protezala, jer Bog uvek u mislima ima više od osobe, više od jednog naroda: "Jer Bog je toliko voleo svet..." (Jovan 3:16). Svet je njegov, delo njegovih ruku i zato je zauvek briga njegovog srca. Sve što on radi za pojedince koji u njega veruju, radi to da bi kroz svakog pojedinca blagoslovio druge. Sve što radi za jedan narod, to ne radi da bi taj narod pomislio da je bolji od drugih naroda, već da bi taj narod bio otkrivenje Božije ljubavi celom čovečanstvu.
Kada je Jestira krenula putem koji je Bog odredio za nju sva potrebna sredstva, za dolazak na poziciju u kojoj bi mogla biti Božiji instrument, bila su joj data na raspolaganje. Kraljevi obično imaju sredstva koja su potrebna njihovim kraljicama da bi bile dostojne predstavnice njihovog carstva. Kraljevi ne moraju da se stide svojih kraljica. Kada je Avram poslao svog slugu da nađe nevestu svom obećanom sinu, Isaku, nije ga poslao na put praznih ruku. Izobilje darova i potrebnih sredstava bilo mu je dato za potrebe buduće neveste.
Osim što je dobila nekoliko žena da joj svaki dan budu pri ruci u procesu pripremanja, Jestira je imala na raspolaganju i nekoliko drugih osoba, koje su joj bile od neprocenjive vrednosti. To su bili kraljevi posebni ljudi - evnusi, koji su imali odgovornost za ceo proces pripremanja buduće kraljice. O tome ko su ti ljudi bili dovoljno svedoči činjenica da je kralj, sve što se ticalo njegovog kraljevstva i priprema za kraljicu, predao njima u ruke. Toliko je bilo njegovo poverenje u njih. Sam kralj nije morao da se brine ni za najmanji detalj.
Ko si bili ti ljudi, šta je bio njihov zadatak i zašto je kralj imao tako veliko poverenje u njih? Da li su ti ljudi i danas prisutni u carstvu Kralja nad kraljevima, u pripremama njegove Neveste? Jesu li takvi ljudi i danas na pozicijama u Božijem Carstvu, radi jedne jedine svrhe - da pripreme Crkvu Isusa Hrista da dođe do određene uloge koju joj je Bog odredio u istoriji - da postane Kraljica, time što će živeti u "bračnom odnosu" sa svojim Kraljem Isusom?
KO SU EVNUSI?
Evnusi su bili osobe koje se najčešće spominju u kontekstu rada u haremu. Da bi mogao da radi u kraljevom haremu muškarac je morao da bude kastriran. Posao koji su radili jednostavno je zahtevao takav poduhvat. Zadatak im je bio da budu čuvari kraljevog harema i da se brinu za mlade devojke, njihov izgled i život u haremu. Kastriranje je hiruški poduhvat a znači: iščupati sa korenom, učiniti nesposobnim za uživanje, onemogućiti izvlačenje lične koristi, biti onesposobljen za reprodukciju. Reč takođe znači - biti sluga na kraljevskom dvoru. Oni su bili potpuno predani i posvećeni interesima carstva, i bezuslovno lojalni kralju. Evnusi su bili ljudi u pozadini, retko viđani i zapažani u javnosti. Ipak, od njih je zavisio skoro ceo razvoj jednog kraljevstva. Bili su od neprocenjive vrednosti za kralja i kraljevstvo.
Isus sam spominje evnuhe u jednom svom govoru o ženidbi. U tom se tekstu spominju tri vrste evnuha (Matej 19:12). Jedna grupa su oni koji su se takvi rodili. Drugoj grupi pripadaju oni koje su učinili takvima da bi mogli biti u službi koju je harem zahtevao. Ovo je verovatno grupa za koju se ovaj pojam najviše vezuje. Isus spominje i treću vrstu evnuha, one koji su dobrovoljno prihvatili da to postanu, da žive na taj način, radi viših ciljeva, kao na primer radi Božijeg carstva. U tom kontekstu Isus ne govori neophodno samo o fizičkom stanju jednog muškarca, već o "duhovnim evnusima". U Starom zavetu spominje se još jedna vrsta evnuha, koja je u stvari bila "izvitoperena verzija". To su bili oni koji su bili kastrirani, uškopljeni zbog idolopoklonstva (5. Mojsijeva 23:1). Takvima nije bio dozvoljen pristup Božijoj zajednici.
Evnusi su bili ljudi od poverenja, te su im se poveravale najvažnije stvari carstva. Oblasti njihovih odgovornosti dovoljno govore o njihovom integritetu, poštovanju i poverenju koje su uživali kod kralja i ljudi. To su bile tri najvažnije oblasti i na njihovoj funkcionalnosti je počivala sigurnost i prosperitet celog kraljevstva. Sama ta činjenica još jednom ukazuje na važnost, ozbiljnost i veličinu ove službe.
RIZNICE
Evnuh sa kojim je čitalac Biblije najbolje upoznat bio je visoki dostojanstvenik, uškopljenik na dvoru "etiopske carice, koji je bio nad svom njenom riznicom" (Dela 8:26-39). Evanđelista Filip vođen Duhom Svetim svedočio je tom evnuhu o Isusu Hristu. Moglo bi se reći da je taj evnuh bio Božiji način da se jevanđelje prenese u Afriku. Pod njegovim nadgledništvom bilo je, na neki način, svo bogatstvo Etiopije. Šta znači biti evnuh u ovoj oblasti odgovornosti koju je on imao?
Spomenuli smo da je jedna od osobina evnuha, bila ta, da nisu mogli sebi priuštiti uživanje, ni korist, od onoga sa čime su radili. Jedan od najvećih problema, bilo da su u pitanju političke, religiozne ili poslovne vođe, jeste zloupotreba novca. Ekonomski skandali su dnevne pojave. Političari i direktori koji imaju svoje tajne bankovne račune na kojima su milijarde, dok narod kojim vladaju nema ni za dnevne potrebe. Malo je onih koji mogu odoleti iskušenju da se obogate, čak i kada to čine na račun drugih. Sećam se jednog od mojih prijatelja koji mi je davno govorio o tome kako će jedan politički sistem podići svest ljudi na takav nivo da će svako odlaziti u prodavnicu i uzimati samo ono što mu je potrebno. Takva ideologija je negde prošlost, negde je još uvek na snazi, ali od realizacije sna o visokoj svesti ni traga ni glasa. Nekima je očigledno "potrebno" mnogo više nego drugima. Novac daje čoveku osećaj samostalnosti, sile i mogućnost da njime situaciju preokrenu u svoju korist. I pored činjenice da se novcem ne može sve kupiti, ipak je požuda često jača od razuma. Novac sam po sebi nije ni dobar ni loš. Način upotrebe novca je ono što ga čini blagoslovom ili prokletstvom. Stav srca prema novcu je odlučujući. Biblija kaže da je ljubav prema novcu koren svakog zla! (1. Timotiju 6:10) Ratovi u svetu često su motivisani ekonomskim interesima.
Crkve u ovom pogledu, nažalost, nisu izuzetak. Biti evnuh u ovoj oblasti znači biti oslobođen požude za novcem. Usudio bih se reći da su vernici koji imaju srce Neveste najlakši plen za one koji su u svom radu motivisani požudom za novcem. Razlog za to je njihova iskrena ljubav prema Isusu, svom Ženiku i želja da daju za Božiji rad. Mnogi lažni apostoli su taj vid Nevestinog karaktera zloupotrebljavali već u prvim danima hrišćanstva. Apostol Pavle piše crkvama da se paze takvih koji na vrlo ubedljiv način govore o "potrebama Božijeg carstva" dok su im motivi prožeti požudom za novcem (2. Korinćanima 11:20). Jedna harizmatska osoba, sa oratorskim darom, može lako da isprazni novčanike slušalaca, motivišući to potrebama da se Božija reč širi, ili da se pomogne siromašnima.
Pogledaćemo nekoliko primera onih koji su bili "evnusi" u ovoj oblasti, a istovremeno i onih koji su bili tome suprotni primeri. Jedan događaj u Bibliji opisuje dve osobe sa potpuno različitim stavovima prema mogućnosti da svojom službom dođu do novca. Jedna je bila "evnuh" u pogledu novca, a druga ne. Događaj koji to opisuje govori o Namanu, generalu sirijske vojske, koji je bio bolestan od gube. Jednog dana je do njega došla vest od jedne jevrejske devojčice da u Izraelu postoji prorok "koji bi ga mogao isceliti" (2. Carevima 5:1-27). Krenuo je na put i došao do proroka Jeliseja, koji mu je dao savet da se okupa u Jordanu sedam puta i da će tako ozdraviti. Nakon početnog negodovanja Naman je ipak poslušao i učinio ono što mu je prorok rekao. Rezultat je bio čudesno ozdravljenje. Njegova zahvalnost posle toga nije imala granice, te je iz zahvalnosti hteo da Jeliseju da novac. Prorok Jelisej, znajući da je čudo bilo Božije delo, nije hteo da primi novac. Jelisejevo srce bilo je "uškopljeno, kastrirano" u pogledu novca i mogućnosti da se on na ovaj način zaradi. Mogao je u svom srcu pomisliti da Naman daje za Božije delo, a on je bio Božiji sluga, zašto onda da ne uzme. Da Jelisejevo srce nije bilo slobodno od požude za novcem i bogatstvom, verovatno bi uzeo zlato i srebro koje mu je bilo ponuđeno i verovatno ne bi bilo mnogo onih koji bi imali nešto protiv toga. Mogli bi reći da je "radnik vredan svoje plate"! Naman sigurno ne bi imao ništa protiv, jer on je živeo u svetu u kome se usluge naplaćuju. Jelisej je međutim znao da je dar kojim je služio drugima bio Božiji dar i da je čudo bilo Božije delo. Isto je znao da sa tim darom ne treba da izgrađuje svoju službu, još manje da se sa službom obogaćuje, već je trebalo dar koristiti ljudima na blagoslov a Bogu na slavu.
Prorok Jelisije je imao učenika po imenu Gijezije (Gehazi). On nije bio "evnuh" u ovoj oblasti i nije mogao da odoli iskušenju. Zbog lakomstva koje je zaposelo njegovo srce Gijezije je otišao za Namanom i lažnim, "pobožnim jezikom" izvukao od njega srebro i odelo "za potrebe Božijeg rada", kako je on to predstavio. U srcu je već imao stvorenu lepu priču o potrebama proročke škole i njenih učenika. Naman, koji je imao velikodušno srce i želeo iz zahvalnosti da daruje Božijem sluzi i radu, nije video ništa loše u tome. Gijezijevi motivi su mu bili sakriveni. Gijezije je, svakako, pokušao da sakrije srebro i podeljenost svoga srca, ali Božijeg proroka nije mogao da prevari. Jelisej koji je bio slobodan u ovoj oblasti i imao je srce evnuha, mogao je da vidi skriveni motiv u srcu onoga čija "požuda za novcem nije bila iščupana iz korena". Propast Gijezijeva nije dremala, i guba od koje je Naman bio isceljen, prešla je na njega.
Mnogi su u ovoj oblasti napravili "dobar posao" od dara koji im je Bog dao. Zbog svoje slabosti prešli su granicu i korumpirali svoju ličnost i službu, kao i jevanđelje. Potrebno je, u kontekstu ovoga, spomenuti da svaki sluga Božiji koji propoveda jevanđelje ima pravo da živi od jevanđelja, kako Pismo i kaže (1. Korinćanima 9:14). Granica između dve mogućnosti - "radnika koji je vredan svoje plate" i bogaćenja na račun jevanđelja uz pomoć darova koje je Bog dao, nije uvek tako jednostavna. Ipak, kada je zloupotreba u pitanju onda je to očigledno i neopravdano, zato apostol Pavle piše o tome otvoreno. Mnogi propovednici danas više govore o novcu nego o Isusu u svojim propovedima. Po njihovom govoru, lako možete proceniti šta se nalazi u njihovom srcu! Jer usta govore od suviška srca! (Matej 12:34)
Dva iskustva u ovoj oblasti su mi pomogla da bolje razlučujem i prepoznajem šta je Božiji glas a šta je manipulacija kada je u pitanju davanje novca. Jednom prilikom na službi, kada je došlo vreme za dobrovoljni prilog, u srcu sam se odlučio za jednu sumu. Biblija nas uči da "svako učini kako je odlučio u srcu, ne nerado ili na silu, jer Bog voli onog ko radosno daje" (2. Korinćanima 9:7). Međutim, govor za dobrovoljni prilog prerastao je u pravu propoved, "koja se često propoveda sa više žara od druge propovedi". Ne tako retko takvi govori pređu granicu biblijskog ohrabrenja u čistu manipulaciju rečima, "da se u veri daje a da će se Gospod pobrinuti za tvoje potrebe posle toga". Potrebno je održati i takve govore, ako su inspirisani Duhom Svetim, a ne manipulacijom. Razlika je u tome što kada je takav govor inspirisan Duhom Svetim onda nisu potrebne mnoge reči i pritisak na ljudska osećanja i džepove. Dugačak govor, da bi se ljudi ubedili da daju, često je znak nedostatka vere kod samog govornika, da Bog može ljude da potakne na davanje. Nije retko da takav govor stvori i grižu savest kod slušatelja ako ne daju više. Tako sam ja nakon dugog i gorućeg govora izvadio još novca. Negde u srcu se pojavila misao da ako ne dam skoro će izgledati da potkradam Boga i njegov rad. Onog momenta kada sam stavio veću sumu u korpicu "čuo sam tihi i jasni glas" u mom srcu koji mi je rekao: "Taj novac nema nikakve vrednosti u mojim očima, jer si ga dao zbog toga što te je govornik "naterao" da daš više od onog što si srcem hteo". Ako je duh manipulacije iza svega toga, stvar oko davanja postaje još ozbiljnija.
Da pojasnim još jednim drugim događajem. Imao sam nešto novca a bližio se kraj meseca. Taj novac mi je bio potreban za osnovne životne potrebe za još dva, tri dana. Odlučio sam da za prilog izdvojim jedan deo, kada sam u srcu "čuo glas" koji mi je rekao: "Meni daješ manje, nego što sebi ostavljaš? Jesam li te ikada do sada izneverio?" Ovo nije imalo veze sa govorom o dobrovoljnom prilogu, jer ga u toj situaciji skoro nije ni bilo. Srce mi je reklo da dam sve što sam imao! Iste večeri, posle službe, kada sam se vratio u svoj stan na podu sam našao kovertu u kojoj je bio novac. Nikada nisam saznao od koga. Bog mi je dao daleko više od onoga što sam želeo da zadržim za sebe.
Jedan televizijski propovednik je jednom prilikom držao gorući govor za sakupljanje novca za izgradnju jedne crkve u oblasti gde je bilo pogubljeno mnoštvo Jevreja. Kroz njegovu službu i organizaciju taj novac je trebalo da se odnese za taj projekat. Velika suma novca se nalazila na bankovnom računu ove organizacije. Kasnije je bilo dokazano da je jedan mali deo otišao tamo gde je bio namenjen a ostatak je ostao u organizaciji tog propovednika. Njegova neiskrenost je kasnije bila potpuno razotkrivena i u drugim oblastima njegove službe. Ako srce nije "kastrirano" ako osoba nije "duhovni evnuh" u određenoj oblasti, teško je suprotstaviti se iskušenju kao što je mogućnost da se osigura budućnost novcem do koga se može doći, na račun jevanđelja. "Nekastrirano srce" padne kada iskušenje naiđe.
Biblija spominje još mnoge negativne primere u ovoj oblasti. Sveštenik Ilije imao je dva sina koji su uzimali za sebe najbolje delove od žrtava koje je narod prinosio na žrtvenik. Pismo kaže da su time prezirali žrtve koje su bile prinošene Bogu (1. Samuilova 2:19, 1. Samuilova 2:29). Valam, koga je Bog u jednoj situaciji upotrebio da umesto prokletstva izgovori blagoslov nad Izraelom, kasnije je pao zbog svog korumpiranog srca i pohlepe za bogatstvom (4. Mojsijeva 22:13 i Judina 1:11). Ljubav prema novcu je jaka sila i ako nas Bog ne oslobodi toga i učini evnusima, iskušenja koja susrećemo nećemo moći lako da pobedimo. Lažni proroci uvek imaju načina da iskoriste iskrene vernike. Nevesta zbog čistote svoje ljubavi prema Hristu, često puta bude iskorišćena od strane ovakvih osoba. Božiji pravi proroci su motivisani Božijom ljubavi za njegovu Crkvu Nevestu i žele joj biti na blagoslov, i ne koriste je za svoje sebične namere. Njihova goruća želja je da vide Nevestu zrelu za ono za šta je Bog želi upotrebiti.
Čak je i među apostolima postajala osoba koja je bila "anti-tip" u ovoj oblasti - Juda. Način na koji je on govorio o brizi za siromašne mogao je ostaviti utisak na one koji nisu mogli da vide motive njegovog srca. Smetalo mu je to što se novac trošio za ulje kojim je Isus bio pomazan, a on sam je bio lopov koji je krao iz zajedničke kase, kojoj je imao pristup (Jovan 12:4-6).
Crkva Nevesta biće vođena osobama koje su "evnusi" u ovoj oblasti, slobodni od požude za bogatstvom. Te osobe će biti pastiri koji pasu Božije stado "ne na silu, nego dragovoljno; ne radi nepoštenog dobitka, nego gorljivo" (1. Petrova 5:2). Uvek su postojali oni koji su odolevali iskušenjima u ovoj oblasti, ne zato što su, ljudski govoreći, bili bolji od ostalih, već zato što su dozvolili Duhu Svetome da obreže i kastrira njihova srca od požude za novcem. Takve će vođe Bog podići u ovim vremenima, da bi vodile Nevestu Crkvu u slobodu da bude blagoslovena Božijim sredstvima, i da bude svetu na blagoslov.
Prorok Danilo je bio savetnik Navuhodonosoru i Valtazaru, kraljevima u Vavilonu, najsilnijem kraljevstvu tog vremena. Okružen slavom i raskoši kraljevstva, živeo je među ljudima koji su bezobzirno koristili sva sredstva da bi došli do visokih pozicija. Većina njih je tada, kao i danas, koristila svoje pozicije da bi mogla da živi raskošnim životom i da ekonomski osigura svoju budućnost. U trenutku pisanja još jedna vest ove vrste je izašla pred svet u vezi jednog od poznatih svetskih političkih vođa čije je bogatstvo neprocenjivo. Većina onih koji žive u toj zemlji nemaju dovoljno sredstava za svakodnevni život. Cela bi zemlja mogla živeti više nego solidnim životom samo od njegovog bogatstva. Bez obzira koja fasada je vidljiva u javnosti, prava priroda ljudskog bića, najčešće nema snage da se odupre iskušenjima ove vrste. Ali, Danilo je bio drugačiji, u sredini koja je bila potpuno korumpirana. U jednoj teškoj situaciji, kada nije bilo pomoći kraljevstvu, Danilo je dobio ponudu od kralja da bude unapređen i bogat, ako protumači ono što niko drugi nije bio u stanju da učini. Danilova reakcija na ponudu govori o integritetu njegovog srca: "Tvoji darovi neka ostanu tebi, i svoje poklone daj drugima. A ja ću caru pročitati ovo što je napisano i kazaću ti šta to znači". (Danilo 5:17)
Ko može biti tako slobodan da odbije ponudu da bude treća ličnost u carstvu i da dobije bogatstvo koje bi mu obezbedilo raskoš i ekonomsku sigurnost do kraja života? Danilo je imao slobodu da to učini, jer mu je srce bilo oslobođeno onoga što ovom svetu toliko znači. Znao je da Bog ima nagrade koje su daleko vrednije od srebra, zlata, pozicija, slave i vlasti! Takve osobe su slobodne da služe, radi dobra drugih a ne radi svojih ličnih interesa. Takve vođe Bog podiže da bi mogle pripremiti Crkvu Nevestu za njen poslednji zadatak.
SLAVA I VLAST
Evnusi, ili uškopljenici, su bili kraljevi savetnici. Današnjom terminologijom rečeno eksperti u različitim oblastima. Međutim, kod evnuha je pored znanja, veoma važan bio i njihov karakter. Kada je kraljica Astina bila smenjena, kralj je izdao naređenje da se nađe nova kraljica. Ceo proces oko toga kralj Asvir je predao u ruke svojim savetnicima i pomagačima - evnusima (Jestira 1:13-14). Istorija svedoči da u političkom svetu niko nije siguran, i da nema sigurnih saradnika. Istorijski dokumenti, uključujući i Stari zavet, svedoče o sinovima koji su ubijali očeve da bi došli na vlast. I među braćom je bilo ubistava iz istog razloga. Sila i vlast opijaju. Oni koji se bore za vlast najčešće nemaju kontrolu nad osećajima i ambicijama koje ih motivišu. Koren prvog greha leži upravo u tome - Božije stvorenje je htelo da ima istu poziciju kao Bog i bude obožavano kao Bog. Slučaj prvog palog bića, Lucifera, može da doprinese razumevanju jačine osećaja u borbi za vlašću, kao i destruktivnost motiva koji kontrolišu osobe koje tome teže.
Znati to, a opet ukazivati ljudima poverenje kroz poslove od kojih zavisi lična sigurnost i karijera, kao i sigurnost celog kraljevstva, nije laka odluka. Ona povlači određeni rizik. U takvim situacijama nije dovoljno potpisati neki papir i dati obećanje o lojalnosti. Nešto daleko jače mora biti prisutno u situacijama kada kraljevi pokazuju takvo poverenje svojim saradnicima. Poverenje ide tako daleko da kralj u njihove ruke stavlja bogatstvo celog kraljevstva, izbor devojaka za njegovu buduću kraljicu i sve to uz poverenje da niko od njih neće pokušati da ga zbaci sa trona i vlasti. Svaki put, kada bi saradnici uradili nešto što je doprinelo boljem razvoju carstva i učinilo ga jačim i slavnijim, sva slava za to pripala bi kralju, a ne njima. Ovakav stav nije prirodan deo ljudskog razmišljanja i ponašanja. Postoje li oni koji gorljivo žele izdići druge iznad sebe, koji iskreno i bez zavisti daju drugima prednost i slavu? Ima li i danas evnuha u toj oblasti?
Biblija kaže da Bog ne deli slavu sa čovekom:" Ja sam Gospod. To je ime moje, i nikome neću dati slavu svoju..." (Isaija 42:8). Da je čovek izgovorio ove reči, mogli bi ih osporavati, ali sam Stvoritelj neba i zemlje izgovara ove reči. Ko može deliti slavu sa onim koji je stvorio život? Mi pevamo pesmu koja kaže: "To je Bog koga slavimo mi, samo njemu slava pripada. Niko na zemlji svoj, slave nije dostojan, to je Bog koga slavimo mi." Jedan od razloga zašto vođe u Isusovo vreme nisu želele da veruju u njega, bio je baš taj što su tražile slavu za sebe (Jovan 12:43).
Ako znamo kakav je Bog i kakav je čovek, trebalo bi vrlo jednostavno da zaključimo da čast i slava ne mogu biti ukazani čoveku, pre nego Bogu. Čovek je bez Boga bespomoćan i kada ga Bog upotrebi mora da zadrži svest o tome ko je zaslužan za postignuto. Ljudske sposobnosti dolaze od Stvoritelja, i ako bi Bog povukao svoj blagoslov i sredstva koja je dao ljudskom rodu na raspolaganje, ona koja su u nama i ona koja su u prirodi, bili bismo nemoćni. I pored toga mi često ne odajemo priznanje i čast Bogu, već ljubomorno želimo da budemo oni koji zaslužuju čast i hvalu za ono što je urađeno. Čak i u slučajevima kada je nepobitno da je ono što se dogodilo bilo Božije delo, iako učinjeno kroz čoveka, kao što su isceljenja, ni onda nam nije uvek lako ne "podeliti slavu" sa Bogom. U čoveku postoji teško isceljiva želja, koju nosi i sam sotona, želja da postane bog.
Kada je prorok Samuel rekao Saulu da ga je Bog odabrao da bude kralj nad njegovim narodom, Saul je bio duboko dotaknut i shvatio je da mu je ukazana čast koje nije bio dostojan, jer je bio svestan svoje malenkosti: "Zar nisam ja iz Venijaminovog plemena, najmanjeg od svih Izraelovih plemena, i zar nije moj dom najneznatniji od svih domova iz Venijaminovog plemena? Zašto mi onda govoriš tako nešto?" (1. Samuilova 9:21) Reakcija na nameru koju je Bog imao sa njim ukazuje na njegovo ponizno razmišljanje o sebi. Bogu se dopada stav ljudi koji o sebi nemaju visoko mišljenje i razumeju svoju nedoraslost zadatku u koji ih Bog poziva. Mnogo puta Bog odabira one koji u očima sveta nisu veliki, koji nemaju veliko samopouzdanje, ali su voljni da se daju Bogu za ono što on želi sa njima da uradi. Kada je takav stav iskren, ukazuje na ljudsku zavisnost od Boga i stvara prostor za njegovo delovanje.
Saul je bio pomazan za kralja i sila Božija ga je promenila. Božija snaga bila mu bila potrebna za pobede u mnogim borbama. Ali, sve što ga je Bog više koristio Saul je sve više zaboravljao ono čega je u početku bio toliko svestan - svoju malenkost i nepodobnost da bude odabran za kralja. Činjenica da je sve to bilo Božije delo postajala je manje važna, te je počeo sebi pripisivati zasluge za ono što se događalo. Ova misao je sve više ispunjavala njegovo srce, tako da je sebi podigao spomenik! (1. Samuilova 15:12) Neko je jednom rekao: "Uspeh je najteža stvar sa kojom čovek može da se suoči i da se sa njom nosi u životu". Teže nam je nositi se sa uspehom nego sa teškoćama. U našoj velikoj potrebi da budemo potvrđeni i da nam se ljudi dive, često u momentima uspeha možemo "ukrasti malo slave" za nas same, iako ona pripada Bogu.
Pre nekoliko godina bio sam pozvan u jednu biblijsku školu. Pre samog dana polaska na put osećao sam se toliko nedostojan tog zadataka da sam odlučio da pozovem školu i da kažem da ne mogu da dođem, jer sam osećao da nemam šta da kažem. Kada sam došao do telefona da ih pozovem osetio sam da je jedan tihi glas u meni rekao da ipak odem. Znao sam da je to bio glas Duha Svetog, iako je sve u mojoj glavi govorilo nasuprot tome. Rekao sam Gospodu da sam voljan da idem iako nemam ništa da dam. Na samom početku bogosluženja u slavljenju počeli smo pevati pesmu "Dođi Sveti duše."
U tom momentu kao da se nebo spustilo na nas. Kada sam izašao da propovedam, još uvek sa osećajem ogromne slabosti, činilo mi se kao da ja nisam govorio. Kao da je neko stajao pored mene i propovedao dok sam ja bio samo "statista". Posle završene propovedi, video sam kako je Duh Sveti delovao na jednu osobu. Niko se nije molio za nju, ali je Božija prisutnost bila nad njom. Ja sam krenuo prema toj osobi kada sam u sebi "čuo glas" koji me je pitao:"Gde ćeš ti?". Bio je to kao mali dijalog između mene i Gospoda. "Idem da se molim za nju" rekao sam u sebi. "Radim li ja tamo nešto?" Bilo je sledeće pitanje. "Da, Gospode, radiš," rekao sam. "Zašto onda ideš tamo?", kao da me je Gospod pitao. U tom momentu sam osetio veliki strah, i ponovo seo na stolicu. Shvatio sam da mi je stvarno Bog govorio, iako se sve događalo u mojim mislima. Razumeo sam da sam bio na putu da uradim nešto što nije bilo Bogu milo. Dok sam uplašen od ozbiljnosti momenta sedeo, kao da mi je Gospod objasnio o čemu se radilo: "Hteo si da odeš do te osobe i da položiš ruke na nju da bi ljudi to videli i tako mislili da sila koja je bila nad njom ima veze sa tobom!"
Video sam i shvatio da je moje srce htelo da zadobije pažnju time što bih se ja umešao u ono što je Bog radio. Time bih ja sebi stvorio ugled "pomazanog propovednika" iako ništa od svega što se događalo nije imalo nikakve veze sa mnom. Tada me je još više uhvatio strah i pomislio sam da sam, mogao i fizički umreti na tom mestu, kao što se dogodilo sa Uzom kada je dotakao kovčeg saveza (2. Samuilova 6:1-7). Bog ne deli svoju slavu sa čovekom! Iako sam bio svestan svoje slabosti pre ovog događaja do te mere da sam skoro odustao od dolaska, kada je Bog u mojoj potpunoj slabosti činio stvari svojom snagom, ipak sam zaboravio sve to i želeo sam da drugi misle o meni više nego što sam tada bio i što jesam. Očigledno je da moje srce nije bilo srce jednog evnuha u ovoj oblasti. Iskreno, nažalost ne verujem da je potpuno čisto i kastrirano ni do današnjeg dana.
U jednoj drugoj situaciji Bog je na divan način, suvereno, izlečio nekoliko osoba. Gladan potvrde i reklame jedva sam mogao sačekati sledeći dan da dođem u crkvu i da čujem kako ljudi govore o tome kako je mene Bog upotrebio. Kao i Saul, tako i mi brzo zaboravimo našu malenkost kada nas Bog u svojoj milosti upotrebi.
Kralj Osija je bio jedan od najuspešnijih kraljeva u istoriji Izraela. Radio je sve što je bilo pravo u Božijim očima i Bog ga je silno blagoslovio, te je bio uspešan u svemu što je preduzimao. Nijedan kralj, ni pre ni posle njega, nije učinio toliko za obnovu u Izraelu kao što je to učinio on (2. Carevima 18:5-8). Kada se smrtno razboleo, zavapio je Bogu i Bog ga je iscelio i zbog njegove molitve mu je dao još petnaest godina života. Božije isceljujuće čudo u njegovom životu postalo je poznato svuda, tako da je čak i kralj Vavilona poslao svoje sluge u posetu Osiji da čuju nešto više o tom čudu. Bog je želeo da vidi šta mu je zaista bilo u srcu. Kada su oni došli, Osija im je pokazao svo svoje bogatstvo. Nekog govora o Božijem čudu nije bilo ni jednom rečju. Želeo je da ostavi utisak na njih i pokaže koliko je i on bogat i uspešan. Vavilonskom kralju to nije bilo potrebno, on se i sam "gušio u bogatstvu". Ono što je želeo da čuje bilo je ono što bogatstvo nije moglo da mu pruži, a o tome mu Osija nije rekao ni reč! Takvo Osijino ponašanje nije bilo ugodno Bogu, te mu je poslao proroka Isaiju sa porukom da će svo bogatstvo i slava koju je imao, nestati. Ali ni to nije uticalo na promenu njegovog srca (2. Carevima 20:14-19). Uzvisio se do visina sa kojih više nije mogao da siđe.
Pre nekoliko godina sam imao priliku da sretnem osobu koju je Bog upotrebio da započne crkvu, koja je divno rasla. Bog je blagosiljao rad te crkve. Na jednom bogosluženju ta osoba je govorila o svom radu i između ostalog spomenula da je postala i milioner. Kao da je taj detalj bio najveći dokaz blagoslova i uspešnosti. Ubrzo nakon toga uspešnost mu je "udarila u glavu" te više nije nikoga slušao, čak ni svoje najbliže saradnike koji su pokušali da mu ukažu na neke stvari u ponašanju i radu. Nije prošlo mnogo vremena a ljudi su počeli napuštati crkvu i ceo rad se raspao.
Ponekad imam mogućnosti da putujem i obilazim različite zemlje. Jedan od mojih dobrih prijatelja jednom je prokomentarisao da često putujem u jednu zemlju. Moj komentar na to, koji kao da je sam izleteo iz mojih usta, bio je da ja tamo mogu odlaziti koliko god hoću. Istog momenta srce mi je bilo preosvedočeno o pogrešnom tonu kojim sam to rekao. Shvatio sam da nije u tome bilo ništa drugog do hvalisanja. Okrenuo sam se mom prijatelju i rekao da sam preosvedočen u srcu da sam to tako rekao samo zato da bih "ispao velik" i zamolio Boga i njega da mi oproste. Siguran sam da je i moj prijatelj to primetio, iako mi iz pristojnosti to nije hteo reći. Srce se brzo uzoholi i zaboravi da je sav uspeh koji doživljavamo ipak samo plod Božije milosti. Važno je da se ne hvalimo ljudima, jer kroz to, naše ime može postati i veće i važnije od Gospoda. Jednog dana će se svako koleno pred njim saviti i svaki jezik će priznati, da je samo Bog dostojan hvale i slave.
Uvek je bilo i onih koji su ovo razumeli i nisu zaboravljali kome slava pripada. Kada je David postao kralj oko njega se sakupila grupa ljudi, koji su manje više svi bili neka vrsta "socijalnih slučajeva". David je razumeo ono što mnogi drugi kraljevi i vođe nisu nikada shvatili. Kada su ovi ljudi videli Davidovo srce i razumeli da nije kao drugi kraljevi i vođe, bez rezerve su mu dali svoju privrženost, a da ih on na to nije prisilio. Vernost koja je nametnuta pretnjama nikada ne dolazi iz srca, pa zato i ne traje dugo. I danas se mogu sresti osobe koje pripadaju crkvama u kojima, naročito ako su deo radnog tima, moraju ponekad da potpisuju papir da će biti lojalni vođama. Iako je vernost u odnosima jedna od normalnih komponenti, ako je odnos zdrav i utemeljen na ljubavi, ipak je daleko od bibljskog principa zahtevati to od ljudi. Isus nije tražio ni usmena obećanja svojih učenika, a kamoli da je zahtevao potpisivanje nečeg takvog. Naprotiv, i u najtežim trenucima podsećao ih je da su slobodni da ga ostave, ako tako žele. Jedino vođe koje ne razumeju prirodu Hristove Crkve, kao i odnose koji vladaju unutar nje i ne shvataju da članovi nisu njihova svojina, mogu tako da se ponašaju.
Evnuh je tip vođa koji ne primenjuje takve metode. Evnusi znaju kome Crkva pripada i kome svaki pojedinac pripada. Oni su svesni da je Isus glava i Ženik Crkve Neveste, a da je svako drugi, bez obzira na poziciju i dar koji ima, u najboljem slučaju sluga Bogu, njegovoj deci i ljudima u svetu.
Oni koji su se sakupili oko Davida, bili su spremni da za njega daju sve, iz ljubavi prema njemu i zbog ljubavi prema Bogu koju su videli u njegovom životu. David je sam razumeo da odanost koju su mu ti ljudi ukazivali nikako ne sme biti pogrešno upotrebljena sa njegove strane. Jednom prilikom David je poželeo vode sa Vitlejemskog izvora, što ne bi bio problem da između njega i Vitlejemskog izvora nije bila neprijateljska vojska. Pošto su čuli želju svoga kralja Davidovi junaci, su bez razmišljanja krenuli da mu donesu vode. Kada je David primio krčag sa vodom, nije pio od te vode, nego je prosuo pred licem Gospodnjim, i rekao:"Nikada ne bih tako nešto učinio, jer poštujem Boga!" (1. Dnevnika 11:15-19) Ovo izgleda besmisleno, posle celog truda i rizika kojem su se zbog njega izložili. To i jeste razlog i objašnjenje. Da je David pio od te vode time bi rekao da je bio vredan njihovog žrtvovanja. Znajući čemu su se izložili David je svojim gestom pokazao da, bez obzira koliko je dobar i voljen kao vođa i kralj, takva požrtvovanost od strane čoveka pripada samo Bogu i nikom drugom. Davidovi junaci su uradili pravu stvar, kao što je i David uradio pravu stvar u toj situaciji. Oni su pokazali pravu vernost prema svom kralju, a on je pokazao da je svestan da samo jedan Kralj zaslužuje takvu predanost, onaj kome je on sam želeo biti veran u svemu!
Jedan drugi čovek, iz Davidovog tima, pokazao je šta znači biti evnuh u toj oblasti. Joav, jedan od Davidovih vojskovođa, napao je jedan grad i zauzeo ga. Međutim, kada je došao do toga da je trebalo učiniti poslednji korak ka potpunom osvajanju, poslao je svoje sluge po Davida. Želeo je da njegov kralj načini poslednji korak kako bi grad dobio njegovo ime. Joav je uradio sav posao, ali je želeo da njegov kralj dobije slavu za to (2. Samuilova 12:26-30).
Dva najveća evnuha u ovoj oblasti svakako su lično Gospod Isus i Duh Sveti. Cela Isusova misija na zemlji imala je cilj da proslavi Oca. Na kraju svoje misije na zemlji Isus je rekao da je učinio sve što mu je Otac dao kao zadatak i tako proslavio Očevo ime (Jovan 8:49-50 i Jovan 17:4). Duh Sveti koji je došao posle Isusa ima isti način rada i cilj. Isus to potvrđuje rečima: "On će mene proslaviti..." (Jovan 16:14)
Više nego ikada ranije, u današnjem hrišćanstvu se veoma često pozivamo na eksperte i hvalimo imenima sa zvučnim titulama. Iako je tako očigledno da Biblija govori o tome da Bog uzima ono što u svetu nema visoki status, mi ipak težimo upravo za onim što Bogu ne znači puno i što mu mnogo puta može biti više smetnja nego pomoć. Titula sama po sebi ne mora biti ni prednost ni smetnja. Kao i uvek, i u svemu, stav srca je odlučujući. U hrišćanstvu danas postoje biblijske škole u kojima niko ne može biti predavač bez doktorske, ili bar neke druge zvučne titule. Isus verovatno ne mogao predavati u većini današnjih teoloških škola! Ovo nije sarkazam već žalosna stvarnost u velikom delu današnjeg hrišćanstva.
Bog ipak ide i dalje svojim putem i on će podići pastire po njegovom srcu. Jeremija govori o pastirima koji se brinu za sebe, a ne za ovce Božijeg stada. Bog govori da će se on sam pobrinuti za svoje stado, kroz pastire koji imaju srce evnuha (Jeremije 23:1-4). Oni će razumeti da je čast biti pozvan od Boga i da čast samo Bogu pripada. Osobine vođa sa srcima evnuha ne govore o njihovoj savršenosti i nepogrešivosti, niti su potpuno imune prema iskušenjima. Ipak, njihov način ponašanja i odnos prema Crkvi Nevesti i njenom Ženiku biće drugačiji od mnogih koji su danas na pozicijama. Bog će podići ljude, inicirati probuđenje u kome ljudske ličnosti neće skretati pažnju na sebe. Manje će se govoriti o velikim propovednicima, a više o velikom Bogu koji upotrebljava jednostavne ljude.
Sećam se mog dobrog prijatelja, japanskog propovednika, koji je pre mnogo godina došao u Skandinaviju, da bi posetio Finsku, gde je u to vreme bilo probuđenje. Kada se vratio odande ja sam ga upitao šta je video u tom probuđenju. Odgovor je bio jednostavan. Rekao je: "Nisam sreo velike ljude, ali su svi, svuda govorili o Isusu!" Ime koje zaslužuje veću pažnju i čast od svakog drugog imena!
Postoje i danas evnusi u oblasti slave i časti. Kao i tada oni su i danas "ljudi koji rade u pozadini". Njihova imena nisu uvek na prvim stranicama oglasa velikih konferencija, niti su članovi velikih odbora hrišćanskih organizacija. A ako bi tu i bili, njihov način ponašanja govori da je onaj koji ih je pozvao i udostojio službe, tema njihovog hvaljenja, a ne rezultati njihovih kampanja i statistike njihovih crkava i organizacija. Mogu da prime ohrabrenje za njihovu službu, ali znaju i da odbiju hvalospeve, za koje znaju da samo Bogu pripadaju. Oni znaju koji pridevi odgovaraju njihovim imenima a koji jedino pristaju Božijem imenu. Znaju se hvaliti svojim slabostima, da bi mogli i nadalje nastaviti da žive u senci Božije milosti.
Kada ih sretneš, prepoznaš da su drugačiji od ostalih vođa. To su evnusi!
NEVESTA
Treća oblast u kojoj su evnusi imali odgovornost bio je harem, za šta se njihovo ime i uloga najčešće vezuju. Imati harem, to jest mnogo žena, u ono vreme bilo je simbol kraljevske sile i bogatstva. Veliki kraljevi imali su mnogo žena, ali samo jedna je bila kraljica. Zadatak i uloga evnuha u haremu bila je odlučujuća, naročito pri izboru kraljice. U razvoju Jestirinog života od nepoznate mlade devojke do kraljice videćemo i važnost uloge koju su evnusi imali. Istovremeno, posmatrajući njihovu službu, u ove tri spomenute oblasti, možemo videti koji će tip vođa Bog upotrebiti da bi svoju Crkvu Nevestu doveo do planirane pozicije za nju.
Devojke odabrane za kraljev harem bile su posle toga pod nadgledništvom evnuha Igaja. Igaj je zapazio Jestiru i posvetio joj posebnu pažnju. On je u njoj video nešto što ga je motivisalo da se pobrine za nju na poseban način i da joj pruži sve što joj je bilo potrebno. Video je u njoj buduću kraljicu! Evnuh Igaj je imao kraljevo poverenje, što je znak da je vrlo dobro poznavao kraljev ukus. Istovremeno to nam govori da je odnos između kralja i evnuha imao posebnu dimenziju. Sve mlade devojke koje su došle u harem, prepoznale su u Igaju autoritet i ukazivale su mu poštovanje. Jestira je imala veliko poverenje u Igaja i njegove savete: "Kada je došao red na Jestiru, kćer Avihaila, strica Mardoheja, koju je on prihvatio kao kćer, da uđe kod cara, ona nije tražila ništa osim onoga što joj je rekao carev evnuh Igaj, čuvar žena." (Jestira 2:15)
Igaj (Ime "Igaj" znači: moje meditacije) i njegova služba su po mnogo čemu slične službi Duha Svetog. Duh Sveti svojim radom privlači srca Isusu. Osobe koji imaju srce Neveste nauče da su najbolja sredstva koja mogu dobiti za duhovni razvoj ona koja Duh Sveti može da im pruži u njihovom odnosu sa Isusom. Takav će izbor biti karakterističan za Crkvu Nevestu u dolazećim vremenima. Crkva Nevesta shvatiće da ljudska sredstva ne pomažu mnogo u onome što Bog želi da ostvari kroz nju. U današnjim crkvama ima previše razmišljanja i metoda koje su pozajmljene iz sveta. Metode i jezik poslovnog sveta preplavili su današnje propovedaonice. Način razmišljanja zapadne kulture postao je veliki deo jevanđelja u mnogim delovima sveta. Formule za brzi rast crkve, prosperitet i ostalo što se smatra znacima uspešnosti, serviraju se i gutaju od mnogih koji ne razlikuju Božije puteve od ljudskih. Pored svih potreba za mnogim dobrim principima koje je Crkva zapostavila, ipak je veoma važno biti svestan da "čarobne formule poslovnog sveta" nemaju magičnu ulogu u ostvarivanju Božijeg carstva na zemlji. Crkva ne može biti vođena istim principima kojima poslovni ljudi vode svoje kompanije. Ovim ni jedna reč nije rečena protiv uspešnih poslovnih ljudi. Naprotiv, u današnjem svetu koji je opsednut požudom za novcem, zaista su potrebni ljudi koji će kroz svoj posao svedočiti o Božijoj prisutnosti u njihovim poslovima. Kao što je nekada u nezdravo konzervativnom hrišćanstvu, intelekt bio skoro "Božiji neprijatelj" danas je stvar otišla u drugu krajnost te je teološki intelekt skoro postao "Božije najvažnije sredstvo".
Ono što će zaista krasiti Nevestu Crkvu neće imati nikakve veze sa spoljašnjom lepotom - zgradama, tepisima u crkvi, titulama onih koji rade u crkvama i lepotom programa. Mi često mislimo da ako u crkvama imamo ono što se u svetu vrednuje da ćemo time privući nove ljude. Ali, ako oni to već imaju i bore se sa prazninom života, zašto onda mi jurimo za tim stvarima? Ljudi traže nešto više od spoljašnje atraktivnosti. A crkve bi trebalo da imaju ono što svet ne može da pruži.
Pre par godina sam na jednom hrišćanskom TV kanalu slušao, samo par minuta, propoved čija je cela sadržina bila o jednom nakitu kao blagoslovu od Boga! Koliko god blagoslovi bili veliki i svedočili o Božijoj dobroti prema nama, ipak nije to ono što nam Sveto pismo kaže da bi trebalo da propovedamo. To je jedan vid tragedije današnjeg hrišćanstva - puni smo zapadnjačkog načina razmišljanja, kao što je izraelski narod nekada bio pun istočnjačkog (Isaija 2:6).
Crkva Nevesta vratiće se jednostavnosti u kojoj je Bog uvek želeo da njegov narod živi. Ono što će Crkvi povratiti ugled i izgubljenu atraktivnost, nisu spoljašnji faktori pozajmljeni od sveta, već povratak Božijoj reči, veri u njenu neprolaznu istinitost i snagu prisutnosti Duha Svetoga. Kada se Jestira pouzdala u sredstva koja joj je Igaj savetovao tada je bila na dobrom i sigurnom putu. Poslednji korak u Jestirinim pripremama bio je pod nadzorom evnuha Sasgaza (Ime "Sasgaz" znači: onaj koji pomaže kod poslednjeg reza, zahvata; poslednji zahvat (u hirurgiji).). Bog u svojoj milosti radi na srcu svog naroda, "obrezuje naša srca" da bi svoju Crkvu doveo u stanje divne Neveste za svog Sina Isusa. Svojom rečju, koja je kao dvosekli mač, Bog razdvaja u životu Crkve ljudsko od božanskog, duhovno od telesnog.
Već u Starom zavetu Bog je dao opis kakve sveštenike želi za svoj narod. Sveštenici su bili ti koji je trebalo da poučavaju narod: "Neka uče moj narod da razlikuje ono što je sveto od onog što nije sveto, neka ga poučavaju da razlikuje ono što je nečisto od onoga što je čisto." (Jezekilj 44:23) Kada vođe naglašavaju natprirodno na način koji ne podleže mogućnosti preispitivanja, spektakularno može lako zavesti ljude mešavinom onoga što je sveto i onoga što nije. Takvi tvrde da je Božija sila delotvorna čak i kada sami ljude guraju na pod. Što bi fudbalskim jezikom rekli - ipak postoji razlika između Božije ruke i Maradonine ruke. Tako je i u situacijama kada se za pomešane manifestacije, zato što su spektakularne, govori da su rad Duha Svetog. Na taj način ljudi gube poštovanje prema radu Duha Svetog i ne usuđuju se da prihvate ono što Bog zaista radi. Skeptičnost postaje deo njihovog razmišljanja zbog svih loših iskustava koja su prethodno imali. Zbog nedostatka naučavanja o razlici između "božanskog i ljudskog", "čistog i nečistog", ljudi postaju žrtve lažne duhovne atmosfere, koja je često puta više senzualna i duševna, nego prava duhovna.
Važno je da se stalno podsećamo činjenice da Nevesta ne pripada ni jednoj službi, pokretu ili denominaciji. Evnusi su bili kastrirani baš iz tog razloga da ne bi bili kušani da iskoriste nevestu za svoje potrebe i uživanje. Ona je morala da se sačuva cela i netaknuta od bilo koga drugog, kroz ceo proces pripreme, kako bi mogla biti predstavljena kralju, ali i odabrana za njegovu kraljicu.
Kao i u druge dve spomenute oblasti, Biblija i u ovoj oblasti ima pozitivne i negativne primere. Jedan antitip, koji smo već spomenuli, bio je kralj Jerovoam. Svim mogućim sredstvima on je pokušavao da "sveže ljude" za sebe. Izgradio je oltare idolima, za koje je rekao narodu da je to njihov bog koji ih je izveo iz Egipta. Hteo je sam da bude "vlasnik naroda" i da ga iskorišćava za svoje potrebe (1. Carevima 12:25-33), umesto da upravlja srce naroda prema Gospodu, da bi bili njegovi i njemu služili celim srcem. Takav je bio i Diotref, vođa crkve koji je branio svojim članovima da se druže sa drugima, koji nisu bili po njegovoj volji (3. Jovanova 1:9-10). Sve je to bilo pod plaštom duhovnosti, da se ne bi "zarazili" pogrešnom teologijom i razmišljanjem, koje nije bilo u skladu sa njegovom filozofijom, koja nije bila ništa drugo do diktatura.
Takve će vođe obično govoriti o tome da crkva ne može imati "dve glave" ili više od jedne osobe u čijim rukama leži krajnji autoritet, i sami zaboravljaju da i lokalna crkva, kao i Crkva Nevesta, ima samu jednu Glavu - Isusa Hrista! (Više o tome u knjizi autora "Silnici ili očevi".) Apostol Jovan je ukorio Diotrefa oštrim rečima zbog takvog autoritativnog načina vođstva. Jedan od razloga takvog stava vođa, koji žele da poseduju narod, jeste njihova nerehabilitovana ličnost. Kroz takav stav i način vođenja oni nadoknađuju nedostatak osećaja lične vrednosti, koji im Bog kroz svoju reč i ljubav želi dati, a ne kroz ulogu i poziciju koju su sebi uzeli.
Žalosno je videti koliko takvih vođa danas ima u crkvama. Duh sveta u ovoj oblasti zaista je zatrovao Crkvu Isusa Hrista. Umesto da imaju Gospoda za primer, takve vođe kopiraju stil vođa, šefova, direktora i careva. Rezultat ovakve filozofije vođstva su mnogi razdori među hrišćanima, u mnogim slučajevima pod parolom "Gospod mi je rekao da započnem ovo i ono". Hiljade iskrenih vernika je doživelo tretman od vođa crkava u kojima su bili, koji nije dostojan imena normalnog ljudskog ponašanja, a kamoli da bi se uvrstio u pastirsku brigu za članove. S druge strane deo odgovornosti snose i sledbenici takvih vođa, jer im Božija reč nije vodilja, već "jaka harizmatska ličnost" u kojoj ponekad vide idola, nekog opipljivog i vidljivog, kao što je i Izrael tražio nakon izlaska iz Egipta. Da se ovo nastavlja u Crkvi može se delimično objasniti i nedostatkom vođa tipa evnuha, koji bi mogli pokazati pravi primer šta znači biti "vođa - sluga" a ne "vođa - gazda". Nevesta Crkva će biti stvarnost u daleko većem obimu nego što je danas, a samim tim će i vođe tipa evnuha biti daleko veća stvarnost nego danas. Jer, bez njih ni Nevesta neće moći da se pripremi. Evnusi su ključne osobe u pripremi Neveste za njenu krajnju destinaciju - Kraljica Kralja svih kraljeva, Isusa Hrista Božijeg Sina!
Jedan od najboljih primera evnuh tipa vođe u ovoj oblasti svakako je Jovan Krstitelj, zadnji prorok Starog zaveta, preteča Mesije. Za njega Biblija govori da je trebao da pripremi put Mesiji, Ženiku. Njegova služba je opisana sledećim rečima: "Ići će pred Bogom pun Duha i snage kao Ilija, da srca očeva obrati deci i neposlušne mudrosti pravednih, da Gospodu pripremi spreman narod." (Luka 1:17) Zapazimo reči "da Gospodu pripremi narod!" Onome kome narod pripada!
Služba Jovana Krstitelja imala je veliki uticaj na izraelski narod. Njegovi učenici i sledbenici bili su toliko "očarani" pomazanjem njegove službe da su verovali da je on možda bio obećani Mesija. Jovan sam po sebi, kao čovek, nije bio imun na iskušenja da i sam dobije takve misli. Ko ne bi sa takvom službom ponekad pomislio da je posebna ličnost. Kaže se da je Jovan za vreme svoje kratke službe krstio ogroman broj ljudi, stotine hiljada, čak se spominju i milionske cifre. Kome takav uspeh ne bi "udario u glavu"? Reč kaže da je pri kraju svoje službe priznao javno da on nije ono što su ljudi mislili, nije Mesija, već "glas onoga što viče u pustinji: Poravnajte put Gospodu". (Jovan 1:19-23)
Kada je Isus započeo svoju službu ljudi su ga sve više sledili. Jovanovi učenici su imali problem sa tim i rekli su svom učitelju da reaguje na to. Ali, ovaj Božiji silni prorok, čije je srce bilo srce evnuha, razumeo je stvari bolje od svojih učenika. Jovanova reakcija na pritisak njegovih sledbenika, da se suprotstavi novom pokretu i sačuva slavu svoje službe, jeste klasičan primer koji bi svaki vođa u Božijoj Crkvi trebalo da sledi! Jovan Krstitelj priznaje nešto što bismo mogli reći da je samo po sebi jasno, a opet mnogima toliko teško da razumeju: "Ko ima nevestu, mladoženja je. A mladoženjin prijatelj, koji stoji i sluša ga, veoma se raduje zbog mladoženjinog glasa. Tako se i ja radujem i radost je moja potpuna". (Jovan 3:29)
Tri momenta u ovom priznaju su veoma važna za svakoga ko veruje da ga je Bog pozvao u službu pripremanja Neveste njegovom Sinu. Ja verujem da svaka od pet spomenutih službi, koje je Bog dao svojoj Crkvi za njenu izgradnju i pripremu - apostol, prorok, evangelizator, pastir i učitelj mora imati srce evnuha! Ove službe, zajedno, slika su poglavara i jedinog Pastira Crkve - Isusa Hrista, i odraz su njegove službe! Mnogo puta se čuje da je pastor vođa i pastir crkve. Ta tvrdnja nije utemeljena na Bibliji. Ta misao dolazi od pogrešnog tumačenja starozavetne uloge kralja i svetskog načina razmišljanja! Titula pastora je izraz koji prema praktičnoj definiciji jednostavno ne postoji u Božijoj reči, već naginje ljudskoj alternativi i opasnoj mogućnosti da zameni velikog Pastira Crkve, čovekom! Koja misao stoji iza toga lako će prepoznati oni koji su poznavaoci Božije reči. Ni jedna od spomenutih pet službi, sama po sebi, nema potrebni kapacitet da bude pastir jednoj lokalnoj crkvi, a još manje celoj Hristovoj Crkvi! Svaki takav pokušaj i praksa, izraz su ljudskog sistema. Bilo da se tiče lokalne situacije, ili šireg služenja u Crkvi Hristovoj, ove službe mogu samo zajedno u jedinstvu i ljubavi, biti na blagoslov i na izgradnju Hristovog Tela, njegove Neveste. Svaka od ovih službi jeste pastirska po svojoj prirodi, jer joj je uloga da vodi srce svakog vernika Pastiru ljudske duše i Ženiku ljudskog srca!
Priznanje Jovana Krstitelja mora se sagledati u sklopu kulture u kojoj je živeo i koja je prisutna u Bibliji, to jest kulture jevrejskog naroda, da bi se razumela snaga njegovog priznanja. Postoje mnoge teorije o svadbenim običajima tog vremena i teško je ulaziti u detalje. Ono što je sigurno jeste da je cela svadbena ceremonija tog naroda jedna proročka slika odnosa između Boga i njegovog naroda, između Hrista i njegove Crkve. Zato Jovan Krstitelj upotrebljava ovu sliku, znajući da oni koji ga slušaju mogu, i da bi morali da razumeju o čemu govori. Priča o ocu Avramu, njegovom sinu, njegovom sluzi i Rebeki je zbog toga predslika onoga o čemu govorimo.
Ženikov prijatelj (kum) bio je poseban gost na svadbi. Mesto na kome je sedeo bilo je najbliže ženiku i nevesti. Kada je na svadbenoj gozbi bilo vreme za ženika i nevestu da se povuku i odu u sobu koja je bila posebno uređena, u kojoj će provesti svoju prvu bračnu noć, jedini koji je imao pravo da ide sa njima i da ih sledi jedan deo puta, bio je ženikov prijatelj. Kada bi došao do praga te sobe, on bi tu stao i povukao bi se na pristojno odstojanje od njih. Tu je bila njegova granica. Od tog momenta je nešto novo, toliko intimno počinjalo, da niko, čak ni prijatelj ženika, nije imao pristup toj novoj fazi odnosa između ženika i njegove neveste. Njegova uloga se tu završavala. Njegov zadatak je bio ispunjen. Još jedan mali detalj mu je bio omogućen, koji niko drugi nije mogao doživeti. On jedini mogao je da čuje usklik radosti ženika kada se sjedinio sa svojom nevestom. Kada je to čuo ženikov prijatelj mogao je sam da uzvikne, iste reči koje je Jovan Krstitelj uzviknuo: "Radost moja sada je potpuna!".
Dubina ovoga je vrtoglava! Značenje ovog teksta dopire do onog dela srca koji samo Bog i evnusi poznaju. Ni jedna osoba, bez obzira na titulu, teološku diplomu ili poziciju, ne može ovako da postupi, ako joj srce nije kastrirano, ako nije evnuh. Ovo je Božiji rad, Božiji dar, Božiji proces u životu onih koji su pozvani da pripreme Nevestu za Božijeg Sina, Isusa Hrista. Jovan Krstitelj je doživeo nešto što ni jedna druga osoba nije doživela. Najveći prorok, ikada od žene rođen, a ništa veći od najmanjeg u Božijem carstvu, kako je sam Mesija, Isus o njemu svedočio (Matej 11:11), imao je čast da svojom službom bude deo početka jedne potpuno nove faze Božijeg rada na zemlji. U tom periodu, u Božijem radu sa svojim narodom, sa svojom Crkvom Nevestom, napravljen je veliki, novi korak ka sjedinjenju Ženika i njegove Neveste. Jovan je shvatio da je njegovo vreme došlo kraju, da je njegova služba ispunjena, kao i da je došlo vreme da se povuče i da mesto da onome što je Bog planirao za dolazeće dane. Radovao se kada je video da ljudi odlaze od njega i dolaze Isusu! Doživeo je stvarnu dubinu istine, koje mnoge vođe nikada za svoga života ne dožive - Nevesta pripada Ženiku, nikome i ničemu drugom! Neka nam sam Bog svojim Duhom otvori oči za ovu svetu istinu! Neka nas sam Bog obreže i kastrira naša srca! Sam Bog neka ne dozvoli da jednog dana čujemo glas Ženika koji bi nam rekao da mu nismo bili prijatelji, već da smo hteli da posedujemo njegovu Nevestu i iskoristimo je za naše interese.
Primer Jovana Krstitelja prodire duboko u srce i razotkriva najdublje motive. Reže neumoljivo delove srca koji nisu prožeti čistotom namera u našem radu za njega. Ovaj primer upozorava svakog od nas, naročito svakog vođu, da ne stoji između Ženika i njegove Neveste, poziva nas svetim pozivom i zahteva od nas srce evnuha! Sve službe koje su uključene u rad u Božijem carstvu moraju biti ove prirode i karaktera, ako uopšte žele doprineti pripremi Neveste Hristove za sjedinjenje sa njenim Ženikom, da bi svet video da je Bog poslao svog Sina radi spasenja ovog sveta!
Apostol Pavle piše o onome što ga je motivisalo u radu sa ljudima: Jer revno se brinem za vas kao što to Bog čini, jer sam vas obećao jednom mužu, Hristu, kako bih vas doveo pred njega kao čestitu devicu." (2. Korinćanima 11:2) Tu leži razlog Pavlove snažne reakcije zbog pokušaja nekih vernika da se njegovim, ili imenom nekog drugog apostola, hvale i sledbenicima njihovim nazivaju (1. Korinćanima 3:3-5). Pavle je, kao i Jovan Krstitelj, razumeo kome Nevesta pripada. Kako bi Hristova Crkva danas izgledala kada bi denominacije ili bilo koja organizacija ili pravac u hrišćanstvu, i njihove vođe, sa ovakvom revnošću govorili vernicima da pripadaju Hristu a ne njihovoj grupi?
Ni jedna istinska biblijska služba, bilo kog kalibra, ako je sa srcem i prirodom evnuha, ne stvara pokret iza sebe, i učenike po svom kalupu i po svom imenu! Pitanje je da li su pokreti koji su nastali pod uticajem "velikih vođa" sa nekastriranim srcima, naneli više štete nego koristi Hristovom telu, njegovoj Crkvi Nevesti. Da su bili toliko revni da sačuvaju jedinstvo Crkve, koliko su goreli da se distanciraju svojom teologijom od ostalih, možda bi davno Isusova molitva "da svi jedno budu" dobila daleko veće proporcije nego što ih danas ima. Ova izjava ni na koji način nije doprinos i ohrabrenje bilo kakvom ekumenskom pokretu koji ne priznaje da postoji samo jedan temelj za jedinstvo Božijeg naroda - razapeti i uskrsli Isus Hristos! Ekumena koja se ne temelji samo na njemu, nije samo u njemu i radi njega, nije ni inicijativa ni zamisao nebeskog Oca! Još gore, ona verovatno služi ciljevima Božijeg neprijatelja.
AUTORITET EVNUHA
U svom naučavanju o Božijem radu na zemlji u budućnosti i pre njegovog drugog dolaska na zemlju, Isus govori o proroku Iliji i njegovoj službi, kao o veoma važnom elementu. Sam Isus je rekao da je služba Jovana Krstitelja bila, na jedan način, ispunjenje tog proroštva (Matej 11:14), ali da je ta služba i deo poslednjeg vremena i poslednje pripreme Neveste Crkve: "Evo, ja vam šaljem proroka Iliju pre nego što dođe veliki i zastrašujući Gospodnji dan. On će obratiti srce očeva ka sinovima i srce sinova obratiće ka očevima, da ne dođem i ne udarim zemlju uništenjem" (Malahija 4:5-6). Jedan vid obnove Neveste biće sjedinjenje Božijeg starozavetnog naroda Izraela sa novozavetnim delom Crkve, kroz zajedničkog Mesiju, Isusa! To će biti Crkva Nevesta koja će biti ispunjena Božijom slavom kao nikada do sada. Pismo kaže da će zemlja biti puna poznanja i slave Božije kao što su mora puna vode! (Isaija 11:9)
Važno je da vidimo šta je bila služba proroka Ilije, jer je po Isusovim rečima ta služba jedan od najvažnijih momenata u obnovi svega što je Bog rekao da će biti obnovljeno. Opis ove službe je u sledećem tekstu: "Tada Ilija pristupi celom narodu i reče: Dokle ćete hramati na dve strane? Ako je Gospod istiniti Bog, idite za njim, a ako je Val, idite za njim. Ali narod mu ne odgovori ni reči" (1. Carevima 18:21). Prvi na programu obnove bio je odnos između Boga i njegovog naroda. Gospod je bio Muž Izraelov, i oni njegova Žena. Njihovo podeljeno, neverno srce, trebalo je da se obnovi i potpuno vrati svom prvom Mužu, kao što je i prorok Osija govorio.
Druga stvar ticala se jedinstva Božijeg naroda. Ilija je pozvao narod da se sakupi i onda je izgradio oltar Gospodu, od dvanaest kamenova, koliko je bilo i izraelskih plemena (1. Carevima 18:30-31). Jedinstvo Božijeg naroda bio je vrlo važan deo njegove misije i službe. Nevesta je jedna. Isus će imati samo jednu Nevestu na svadbenoj gozbi u Nebu. Ali, jedinstvo Neveste nije samo nebeski prizor, ili nešto što će se tek tamo dogoditi. Ovde na zemlji Nevesta je takođe jedinstvena, samo jedna! Ta Crkva će zajedno sa svojim Gospodom i Kraljem vladati hiljadu godina na zemlji. Hristova Crkva Nevesta je isceljeno Hristovo telo, na kome su prirodne grane ponovo na svom mestu zajedno sa onima koje su nakalemljene (Rimljanima 11:24). Današnje podeljeno hrišćanstvo će biti isceljeno kroz Ilijinu vrstu službe. U sred najdublje svetske krize Bog će ovom vrstom proročke službe opet staviti svoj narod pred izbor, da ako je Gospod pravi Bog da ga onda i sledi celim srcima. Njegova milost i njegova revnost će učiniti to još jednom pre završetka istorije čovečanstva. To će svetu koji je u dubokoj krizi biti svedočanstvo i znak Božije ljubavi i doprineti isceljenju odnosa među narodima.
Ovog puta Bog će svom narodu podići vođe koje imaju srce evnuha. Oni će imati autoritet koji dolazi od Boga a ne od neke organizacije ili posebne denominacije. Te vođe će svako pojedinačno a i zajedno biti toliko slične svom velikom Pastiru, da će svet u njima prepoznati onoga koji ih je poslao. Sami će biti slobodni kao i njihov Gospod od stvari koji bi mogle da budu otvorena vrata za neprijatelja. Isus je bio i ostaje najveći evnuh koji je ikada postojao, u svim spomenutim oblastima. Čist od svega što je deo ljudske korumpirane prirode, mogao je pobednički da izvrši ono što mu je Otac poverio. Isus na jednom mestu kaže da u njemu nije bilo ničega što je pripadalo prirodi ovog sveta i da zato neprijatelj nije mogao protiv njega (Jovan 14:30).
Jedan od duhovno najgorih i najmračnijih perioda u istoriji Izraela, bio je period vladavine kralja Ahava i njegove žene Jezavelje. Jezavelja (Izebela) je kontrolisala svog muža i celi narod. Zabranila je obožavanje Gospoda i zavodila je narod da se klanja Valu. Vladala je strahom i ubistvima onih koji su joj se našli na putu. U toj situaciji, u najvećoj duhovnoj tami Izraela, Bog je podigao proroka Iliju, koji se suprotstavio Jezevelji, njenom načinu vođstva i suočio je ceo narod sa njihovim načinom života. I posle smrti svog muža Jezevelja je nastavila da manipuliše i iskorišćava narod. Ali i njen kraj se približavao. Bog je pomazao Juja da istrebi idolopoklonstvo a i samu Jezevelju. Kada je on došao do mesta gde je Jezevelja prebivala, našao ju je našminkanu i samouverenu. Juj (Jehu) se okrenuo, pogledao gore na zid i povikao: "Ko je za me? Ko? I dva, tri evnuha pogledaše na nj s prozora. On im reče: Bacite je dole! I oni je baciše i krv njena pršte po zidu i po konjima. Juj je pogazi nogama" (2. Carevima 9:32-33). Da su evnusi bili ti koji su je u ovoj situaciji bacili sa zida je simbolična predslika duhovne stvarnosti koja će se dogoditi u svetu u vreme obnove Crkve Neveste.
Jezeveljin duh je verovatno najčešća i najjača sila koja kroz razne vođe vlada svetom. Taj duh je deo ljudske grešne prirode i najčešće se manifestuje kroz kontrolu, strah i fizičko nasilje. Mogli bi jednom rečju reći da je to duh ovoga sveta i način vladanja u ovom svetu. Strašno je konstatovati koliko je ovaj duh prisutan i u crkvama. Jedini način oslobođenja od ovog duha za Crkvu Nevestu je kroz službu evnuha. Jedini način da se svet oslobodi Jezeveljine tiranije jeste kroz oslobođenu i obnovljenu Crkvu Nevestu koja će živeti u bliskom odnosu svojim Ženikom Isusom! Jezevelja je bila tako uništena da je niko više nije mogao prepoznati! Ono što psi nisu pojeli od njenog mrtvog tela ostalo je na zemlji kao đubrivo. Tako će sve one sile koje danas muče čovečanstvo izgledati kada se Crkva Nevesta podigne u čistoti i sili Duha Svetoga, na blagoslov čovečanstvu. U periodu koji će biti najveće iznenađenje koje je svet ikada doživeo, a koji je Bog pripremio pre nego što se njegov Sin vrati po svoju Nevestu, svet neće moći ni da prepozna ono što je hiljadama godina bilo "na vlasti". Sve što je Bog kroz svoje proroke rekao biće obnovljeno i Crkva Hristova, koja je novi čovek u Hristu, uradiće ono što je Adam ispustio iz ruku, prevaren od sotone.
Onaj po kome, i radi koga je sve stvoreno, koji je umro da nas otkupi od vlasti greha i uskrsnuo da bi mogli pred njim živeti, Bog svemogući, rekao je da će on sagraditi svoju Crkvu i da je vrata paklena neće nadvladati! (Matej 16:18)
NAGRADA
Kada se pogleda na život i službu evnuha skoro je neizbežno steći utisak da se radi o asketskom načinu života, sa toliko samoodricanja, da sve više liči na "samouništenje" nego na život vredan življenja. Isus je u svom govoru o evnusima spomenuo one koji su se odlučili za takav život radi Božijeg carstva. Isus napominje da su te reči teške za razumevanje još teže za prihvatanje ako osoba ne stavi svoju odluku u kontekst večnosti. Ako je ovozemaljski život sve što nam je na raspolaganju, i Bog ne postoji, onda bi se odluka za ovakav način života graničila sa ludošću. Ali, ako večnost postoji i u nju verujemo, a osim toga postoji i vera u Boga koji nas je stvorio i zna svrhu za svakog od nas, onda stvar dobija potpuno drugačiju perspektivu.
Interesantno u svemu ovome jeste značenje života kao "duhovnog evnuha" i da li postoji ikakva nagrada, ili motivacija koja im daje osećaj zadovoljstva i ispunjenosti, iako su se odrekli mnogih stvari bez kojih se mnogim ljudima život čini besmislenim. I danas postoje evnusi u Božijem carstvu, sa istim osobinama, ali u duhovnom smislu. Ove osobe, mogu se odreći stvari i izvesnog načina života, da bi mogli predanije i efektivnije da služe Božijim namerama. Apostol Pavle piše o takvom načinu života i naglašava da su neki za to pozvani jer inače ne bi bilo istog efekta u radu za Božije carstvo bez takvog žrtvovanja (1. Korinćanima 7:31-35). Za nekoga to znači da se, zbog Božijeg poziva, odrekne mogućnosti da bude bogat, da stvori sebi karijeru ili obezbedi mesto rada koje bi drugi samo mogli poželeti. Podvlačim da odluka o tome nije sveta sama po sebi, jer mnogi misle da se karijera i u Božijem carstvu može napraviti, možda čak i sjajnija od one koju čovek žrtvuje u svetu. Stvar je samo u tome da li je u pitanju Božiji jasan poziv ili ne. Mnogi ljudi su ostavili poslove sa sjajnim perspektivama, radi Božijeg carstva i bilo je očigledno da je Bog sve to vodio. Isto tako, mnogo je onih koji su to uradili iz svog ubeđenja, umesto da su Bogu služili svojim poslom na mestu na kom su radili. Pošto je veliki deo hrišćanstva još uvek uređen po ugledu na ovaj svet, onda se i u Božijem carstvu može dogoditi da čovek postane "mali papa" u nekim krugovima, što u svetu ne bi nikad postao. Sama terminologija koja se u mnogim crkvama koristi, kao što su "prvi pastor" biskup, direktor misijskog komiteta, i slično, govori o mogućnosti da čovek doživi unapređenje kroz takav crkveni sistem. Ko je uspešan vođa u hrišćanskom svetu često se procenjuje istim merilima kao i u svetu - veličina rezultata, broj napisanih knjiga, na koliko je konferencija govorio, u koliko je zemalja bio, ko ga poznaje i sa kim se druži... i da ne nabrajamo. Pitam se gde bi Isus na ovoj listi uspešnosti imao svoje mesto? Ipak, niko kao on nije uticao na ovaj svet!
Isto tako, ako se procenjuju ovim merilima, evnusi nemaju šanse da se ubroje među uspešne ljude u ovom životu. Njihova imena jedva da se ikada vide i spominju. Šta god da su dobro uradili, sva slava za to pripala bi njihovom kralju. Nepravedno, mogli bi se reći. Gledano merilima kojima mi merimo uspešnost života, oni bi bili jedni od najmizernijih ljudi na ovom svetu. Postoji li za njih ikakvo zadovoljstvo i nagrada? Ako postoji kakva je?
Kada je Isus pozvao svoje učenike da ga slede jedno od prvih pitanja koje mu je Petar postavio bilo je šta će oni dobiti za uzvrat, ako sve ostave i krenu za njim. Ljudi su retko spremni nešto žrtvovati ako im to ne obećava neku vrstu koristi. Na to pitanje Isus nije rekao da će nagradu dobiti samo u nebu, već im je opisao nagradu koju mogu očekivati za vreme ovozemaljskog života (Matej 19:27-29). Za sve što su bili spremni da ostave radi njega i njegovog Carstva, Isus im je obećao sto puta više od tih stvari, uz još jedan neprocenjivi bonus - večni život. Sve to zajedno, pomešano sa nevoljama svakidašnjice, pripada životu na zemlji.
Evnusi su kušani da sami sebe vide kao neuspešne ljude, bez vidljivih rezultata i zbog toga se mogu ponekad osećati bezvrednima. Ako bi se život Isusa Hrista na zemlji vrednovao merilima koja svet upotrebljava, onda bi on kao vođa, verovatno dosta nisko kotirao. Iako je učinio stvari koje niko nikada nije uspeo, niti će ikada uspeti da učini, ipak mnogi bi rekli, da se cela priča tragično završila. Sledbenici su se razbežali a on je na kraju razapet sa razbojnicima. To je bila zahvalnost ovog sveta Božijem Sinu za sve što je učinio - isceljivao bolesne, hranio gladne, podizao mrtve... Ali, priča se tu ne završava. Nikada nikom Bog nije dao takvo priznanje kao što je Isus dobio, i nikada ničije ime nije samo promenilo istoriju, već i danas menja živote ljudi. On je i dalje jedina nada čovečanstva, što će se u dolazećim danima sve jasnije očitovati.
Evnusi koji su odabrali da "izgube svoj život" radi Božijeg carstva trebaju i ohrabrenje i nagrade. Zato im je sam Bog dao fantastično obećanje: "... Neka uškopljenik ne kaže: 'Evo, ja sam suvo drvo'. Jer ovako kaže Gospod: 'Uškopljenicima koji drže moje Šabate, koji biraju ono što je meni ugodno i koji se drže mog saveza, daću u svom domu i među svojim zidovima spomenik i ime, nešto što je bolje od sinova i kćeri. Daću im večno ime, koje se neće zatrti." (Isaija 56:3-5) Ovakvo silno obećanje Bog im je dao znajući kakva iskušenja idu uz taj poziv. Izgledati kao "suvo drvo" bez ploda, sigurno zna da bude povod komentarima koji nisu ohrabrujući. Prorok Isaija je takođe iskusio borbu i osećaj kao da je sav njegov uloženi trud bio uzaludan (Isaija 49:4). Kada pored svega toga osoba nema mogućnosti, kao što je evnusi nisu imali, da produži svoje ime na zemlji, kroz decu, onda cela perspektiva postaje još mračnija. Deca su ipak nešto što je u ovozemljskom životu daleko dragocenije od bilo kog drugog bogatstva.
U poslednjim godinama mnogo se govori o potrebi da dobre vođe "reprodukuju" sebe i svoj stil, time što će u mladu generaciju posejati ono što oni imaju. Sama ideja izgleda jako privlačna, jer ko ne bi voleo imati dva tri primera onih propovednika i vođa koji su toliko značili Crkvi i svetu. Sama misao je aktuelnija sada možda više nego ikada u nekim krugovima u svetu - klonirati ljude dobrog kvaliteta i ukloniti one koji imaju previše mana. Sama stvar i nije novog datuma, svet je toj sotonskoj strategiji bio i ranije izložen. Međutim, Bogu ova ideja nije privlačna. Da je bila, ne bi mu bio problem da stvori nekoliko Davida, Mojsija, apostola Pavla, te tako reši stvar. Ne, Bog ima mnogo bolju strategiju. Za njega je svaka osoba na svetu jedinstveno sredstvo i kopije mu nisu potrebne. Čak i posle obraćenja Bog nije od Petra napravio nekog boljeg čoveka menjajući Petrovu ličnost. Nego je od te ličnosti stvorio ono što je znao da u Petru postoji, iako je bilo zarobljeno mnogim kompleksima i manama. Svaku osobu Bog usavršava. U tome i jeste lepota Božijeg jevanđelja i njegove mnogolikosti.
Tragično je zato videti, kako različiti teološki sistemi stvaraju svoje tipove vernika. Čovek može ubrzo po susretu sa osobom zaključiti kojoj denominaciji pripadaju, jer je ponašanje tipično za sistem u kome žive. Pripadnici jedne denominacije se mole na isti način, i maniri su im isti. Mlade vođe koje kopiraju starije čak i u ponašanju, time gube svoju Bogom danu originalnost. Pavle Timoteju i drugim mladim saradnicima ne kaže da ga kopiraju, već da se ugledaju na njegovu predanost Bogu. Svet tako radi, zato što svet živi po sistemu vrednovanja koji ne dozvoljava osobi da bude ono što jeste, već od nje traži ponašanje i razmišljanje koje je priznato od tog sistema. Interesantno je videti današnji zapadni svet, koji se toliko hvali demokratijom, a u suštini sve više liči na diktaturu koja ne toleriše ono što štrči i što se ne pokorava normama i shvatanjima koja su "važeća i priznata". Zakoni su svakako potrebni, jer bi inače u svetu došlo do anarhije. Ali reći da svi moraju priznati moje shvatanje nije više stvar zakona, već diktature. Od ove prakse ni crkve nisu slobodne.
Uloga službi koje Novi zavet spominje kao naučavajuće službe u Hristovoj Crkvi jeste da svakog vernika, sa posebnom ličnošću koju svako ima, predstave Bogu kao savršenog Hristovog učenika (Kološanima 1:28). Ni jedna od njih nije težila da "sebe reprodukuje" u nekom drugom, već da pomogne toj osobi da u svojoj jedinstvenoj ličnosti razvije Hristov karakter, a ne njegove fizičke manire. Vođe moraju umirati svemu što služi njihovom uzvisivanju i što im daje povoda da misle da su ljudi toliko zavisni od njih da se bez njih ne može. Svako je potreban - niko nije neophodan! Kao što izreka kaže: "Koga nema bez njega se može". Odnos u kome postoji zavisnost i u kome osobe osećaju da moraju "preko vođe do Boga" nije zdrav biblijski odnos. Sam Isus je sebe učinio "suvišnim" i rekao učenicima da je bolje za njih da ih ostavi, jer će na taj način sami sazrevati u svom odnosu sa nebeskim Ocem. U jednom hijerarhijskom sistemu lako se dogodi da "vođa na vrhu" mora biti deo svakog sastanka, svake odluke, svake molitve i na taj način daje signale da je neophodan u svemu. Ako to još doprinosi njegovom osećaju vrednosti, onda je stvar još ozbiljnija.
Pošto su evnusi bili nesposobni da dobiju potomstvo na zemlji, Bog im je obećao nešto bolje od sinova i kćeri. Njihovo ime neće dalje živeti kroz sinove, ali neće ni izumreti. Bog je obećao da će njihovo ime biti upisano na stubovima i zidovima nebeskog Hrama. Oni koji za života na zemlji nisu gradili "svoja carstva" već su u svemu dali slavu Bogu, biće od Boga počastvovani čašću koja ne bledi. U mnogim slučajevima smo mi ljudi toliko željni potvrde, da skoro izvlačimo iz ljudi komentare i komplimente koji hrane naše potrebe. A često puta bi te reči zaista trebalo samo Bogu da pripišemo. Božija reč kaže da nije onaj verodostojan koji sebe preporučuje, već koga Bog preporučuje (1. Korinćanima 10:18).
Vođe, evnusi, neće stavljati svoja imena, ili imena svojih organizacija visoko i vidljivo. Oni će uvek ukazivati na Isusa, koji je jedini vredan časti i slave. Sami znaju da postoji nešto bolje od popularnosti i priznanja koje dolaze od ljudi.
Evnusi, su tip vođa koje Bog podiže da pripreme Nevestu za njenu slavnu budućnost i zadatak - da proslavi svog Spasitelja i Ženika Hrista i da bude čovečanstvu na blagoslov!
