14. Povratak prvobitnoj zamisli
Ohrabrujuće je videti da danas među Božijim narodom svuda po svetu dolazi do buđenja u pogledu ovih stvari. Mnoštvo koje je napustilo razne crkve još uvek ljubi Gospoda i čezne za pravim zajedništvom. Većina nas svesna je da je pravo zajedništvo neophodno, ali ga često ne nalazimo zbog sistema aktivnosti koje nam oduzimaju sve vreme i snagu, tako da ne stižemo do onoga što je najvažnije. Život najvećeg broja crkava temelji se na programima punih aktivnosti, a pravom zajedništvu i važnim životnim stvarima daje se vrlo malo vremena i prostora. Površnost naših odnosa krade od atraktivnosti koju bi Crkva mogla i trebalo da ima.
Tako, u ovim prelaznom periodu, kao i u mnogim prethodnim, postoji velika zbunjenost među vernicima. Pitanje koje mnogi postavljaju je: "Šta je to novo što je potrebno i što je na Božijem programu?" Mnogi se nadaju nekom novom "duhovnom talasu i trendu", jer stalno slušaju vođe koje o tome govore. Nekima je duhovnost trka za novim duhovnim doživljajima. Mnogi se pitaju gde da idu ako moraju da napuste svoje sadašnje crkve, u kojima vođstvo nije voljno da se menja? Neki to pokušavaju rešiti "uvozom" onoga što se u drugim krajevima sveta događa, a što je teško primenljivo u njihovoj situaciji. Čežnja za stvarnim Božijim životom daleko je veća od onoga što se danas u crkvama nalazi ili što se može postići "tehničkim promenama".
BOŽIJA PRISUTNOST
Crkva Nevesta vratiće se onome što Božija reč opisuje kao jedan od glavnih momenata u svedočanstvu o Božijem postojanju - zajedništvo u kome se manifestuje Božija prisutnost. Od samog stvaranja Bog je želeo da ima blisko zajedništvo sa ljudima. Bio je prisutan u Edemskom vrtu i Adam i Eva su bili svesni njegove prisutnosti (1. Mojsijeva 3:8). Svom starozavetnom narodu rekao je da želi da prebiva među njima: "Neka mi načine svetilište jer ću prebivati među njima." (2. Mojsijeva 25:8) Mojsije je razumeo da je jedina stvarna razlika između Božijeg naroda i ostalih naroda upravo u ovome: "Po čemu će se znati da sam našao milost u tvojim očima, ja i tvoj narod? Zar ne po tome da ti ideš s nama..." (2. Mojsijeva 33:16) Ništa drugo nije bitnije od ovoga! Ako je Bog među nama onda se manifestuje nešto što religija ne može da postigne i ljudi kroz to dobijaju svedočanstvo o Bogu i njegovoj stvarnosti. Apostol Pavle govori o duhovnoj dinamici novozavetnog zajedništva i bogosluženja na kojima se Božija prisutnost očituje na način na koji ljudi mogu da dožive da je Bog među nama (1. Korinćanima 14:25). Važnost ovoga je toliko velika da cela filozofija bogosluženja, bez obzira na forme, mora težiti tome i toj svrsi.
HODATI SA BOGOM
Celokupni biblijski izveštaj govori o Božijoj želji da živi u zajedništvu sa nama. Bog želi da nam to zajedništvo bude tako normalno da možemo sa njim hodati i znati da je uvek sa nama i da je prisutan u svakoj situaciji našeg života. Bog nije dao čoveku šemu sa različitim ritualima koji se moraju slediti i po kojima bi čovek nekako trebalo da dođe do Boga. U svom susretu sa Samarjankom, Isus joj je objasnio da odnos sa Bogom ne zavisi od mesta ili drugih spoljašnjih faktora, već isključivo od stava srca (Jovan 4:19-24). Mnogo puta se odnos sa Bogom gradi na mnoštvu spoljašnjih faktora, pa ako isti nisu prisutni, osoba posumnja u Božiju prisutnost u njenom životu.
Kada Biblija opisuje život Enoha ne spominje velike stvari koje je on učinio za Boga. Ceo izveštaj o njegovom životu je vrlo kratak: "Enoh je sve vreme hodio sa Bogom. Zatim je nestao, jer ga je Bog uzeo." (1. Mojsijeva 5:24) Gde god da je Enoh išao Bog je bio sa njim. Možda to možemo reći i ovako - gde god da je Enoh išao bio je svestan Boga i verovao je da je on sa njim. Nije mu bilo potrebno specijalno mesto, ili vreme, da bi imao zajedništvo sa Bogom. Time ne želim reći ništa loše o posebnom mestu i određenom vremenu, već da ne možemo Božiju prisutnost ograničiti samo na te prilike. Bog se ne susreće samo u manastiru ili crkvi, ili na nekom specijalnom "svetom mestu". To bi značilo da je Bog ograničen na ta mesta ili posebno vreme.
Mnogi hrišćani, nažalost, tako doživljavaju svoj odnos sa Bogom. Zbog toga mnogi žive život koji se sastoji od dva dela. Jedan deo je svakidašnjica, posao i druge obaveze. Drugi deo je onaj "duhovni" koji se najčešće svodi na nekoliko sati nedeljno. Na godišnjem odmoru nije neophodno da je Bog tamo, jer onda, kako mnogi kažu, žele da se opuste. Čak i mnoge crkve tako funkcionišu - kada dođe leto, kao da je i Bog otišao na godišnji odmor. Programi su mnogo kraći, jer, eto leto je, pa da ne odugovlačimo kad su ljudi i onako na odmorima? I onda kada leto prođe, onda se opet zauzmemo, jer počinje novi termin. Cela problematika oko ovoga deo je filozofije koja još uvek govori na takav način da se ljudima čini da je crkva jednino pravo mesto za "duhovne aktivnosti". To utiče na shvatanje svakidašnjice sa Bogom i potkrada dinamičnost koja postoji u svakodnevnom hodanju sa Bogom, kako je Bog od početka zamislio.
Ako se sretnemo na ulici ili u prodavnici, Isus je sa nama i među nama! Ne moramo otići u crkvu da bi se, ako je potrebno, zajedno pomolili. Ne govorimo o farisejskom ponašanju da bi nas drugi videli, već o mogućnosti da imamo zajedništvo sa Bogom bilo gde da smo. Apostol Pavle kaže da Bog ima plan po kojem želi da živimo (Efescima 2:10), vođeni njegovim Duhom. Crkva Nevesta shvataće sve više ovu jednostavnu, ali danas zatrpanu istinu, da se zajedništvo ne gradi ritualima, već odnosom sa Bogom i jedni sa drugima.
JEDNOSTAVNOST
Mudri Solomon je došao do jednog interesantnog zaključaka na osnovu svog velikog životnog iskustva: "Bog stvori čoveka jednostavnim, a on snuje nebrojene spletke." (Propovednik 7:30) On koji je probao sve što je mogao u životu i toliko mudrosti stekao, mnoge velike stvari uradio, dolazi do ovog tako važnog zaključka. Bog želi jednostavnost! Komplikovanost je često loš znak i odraz je nečega što nije čisto. Birokratija nije nikada dobar znak stanja u kome se nalazi jedno društvo.
U samom početku ljudi su hodali sa Bogom i izražavali svoju zahvalnost Bogu žrtvovanjem. Noje je bio prvi koji je sagradio oltar i na njega prineo žrtvu zahvalnicu Bogu. Isto tako učinio je i Avram. Bog je bio vrlo zadovoljan tim načinom i nije od njih tražio nikakve komplikovanije rituale. Zbog toga im je dao i instrukcije oko izgradnje oltara: "Napravite mi oltar od zemlje i na njemu prinosite svoje žrtve paljenice i žrtve zahvalne, svoju sitnu i krupnu stoku... Ako mi budeš pravio oltar od kamena, ne gradi ga od klesanog kamena. Ako ga obrađuješ gvožđem, tada ćeš ga oskrnaviti." (2. Mojsijeva 20:24-25)
U ovom tekstu postoji istina koja ukazuje na važnost jednostavnosti u našem bogosluženju. Srce je Bogu važno, a ne mnoštvo rituala, aktivnosti i posebnih formi. Sve se to može raditi bez srca. Priroda religije je takva da pokušava dobrim delima da zasluži Božiju potvrdu. Zato im je Bog rekao da oltar prave od zemlje, najobičnijeg materijala. Poznavajući čovekovu prirodu Bog je znao da će čovek poželeti da se "više žrtvuje za Boga" time što će hteti da napravi bolji i lepši oltar Bogu. Zato je Bog rekao da u tom slučaju pravi oltar od prirodnog kamena, a ne od klesanog. Upotreba alata, to jest svaki ljudski učinak morao je da bude isključen. Razlog je taj što Bog dobro poznaje našu prirodu i zna koliko smo skloni dodavanju onome što on radi, da bi pažnju skrenuli na naš učinak. "Ovo smo mi uradili, sa naših deset prstiju..." izjava je kojom ljudi često ističu sebe i svoje zasluge. Ljudska priroda želi da se divi svom radu i time obožava sebe. U tome jeste priroda sotonskog obećanja Adamu i Evi da će biti kao bogovi. Time bi i on sam došao u centar pažnje jer je ljudska pala priroda sredstvo koje on upotrebljava za svoj rad na zemlji. Zato im je Bog rekao da od neobrađenog kamena sagrade oltar.
Hrišćanstvo je tokom istorije pravilo upravo ovu grešku. Zgrade za Boga su se gradile, i još uvek se grade, iako Pismo izričito naglašava da Bog ne živi u hramovima sagrađenim ljudskim rukama (Dela 17:24). Programi su skrojeni ljudskim umom, umesto vođstvom Duha Svetoga. Bog se ne prilagođava našim programima, već od nas očekuje da prepoznamo delovanje Duha Svetoga i da ga sledimo. Bogosluženja se sve više grade na profesionalizmu, umesto na toplini duše i atmosferi koja je plod Božije prisutnosti. Jedno ne mora da isključi drugo, ali činjenica je da se to, nažalost, često događa.
Apostol Pavle je upozoravao prve hrišćane da ne budu prevareni, kao što je zmija prevarila Evu, "plašim se da se tako i vaše misli ne odvrate od iskrene i čiste predanosti Hristu" ili jednostavnosti, kako jedan prevod kaže (2. Korinćanima 11:3). Opis bogosluženja prve Crkve dosta se razlikuje od današnjih. Prva Crkva davala je mnogo više mesta vođstvu Duha Svetoga i sudelovanju mnogo većeg broja ljudi u bogosluženju. Svako je mogao doprineti onim što mu je Bog na srce stavio i time se umanjivao naglasak na posebnim programima i osobama. Spontanost je imala mnogo veću šansu nego danas, kada je ponekad sve do tančina isplanirano. Samo planiranje ne mora biti prepreka, ali ako programom čovek ima kontrolu, onda je daleko manja mogućnost da Duh Sveti dobije svoju tačku u programu.
Jednostavnost je lepa i atraktivna. Kada stvari postanu komplikovane to je najčešće znak da je ljudski faktor previše prisutan i želi da kontroliše. Nešto slično birokratiji u politici - čim je put do rešavanja stvari dugačak i prolazi kroz mnoga vrata i ruke, to je znak da je nešto trulo u tom sistemu. Ako u jednom odnosu jednostavnost nestaje, čovek se pita o čemu se radi. Gde je prisutna ljubav tamo su prisutne i iskrenost i jednostavnost.
AUTENTIČNOST
Pogled na stanje današnjeg hrišćanstva, dovoljan je da čovek izgubi veru u ovakvu slavnu budućnost Crkve. Može li se ovo stvarno dogoditi pre dolaska u nebo? Nije li ovo utopija, ili samo san o onom nebeskom? Moramo biti realni i ne smemo zaboraviti da živimo u nesavršenom svetu. Odgovor je u nečem sasvim drugačijem od onoga što fizičkim očima vidimo i što nama izgleda mogućim. Odgovor se nalazi u Isusovim rečima koje je rekao svojim učenicima, kojima su, iako su bili u društvu sa njim, mnoge stvari izgledale nemoguće: "... ljudima je to nemogućno, ali Bogu nije; jer Bogu je sve moguće." (Marko 10:27) Scenario budućnosti mora da se sagledava kroz Božiji plan a ne kroz okolnosti i naše sposobnosti da to razumemo.
Procenjivati mogućnost Crkve da promeni tok istorije i stanje u svetu tako što ćemo gledati na njeno sadašnje stanje, može nas odvesti u kritikovanje, razočarenje i pasivnost. Božija reč nas uči nečemu drugačijem. Ona kaže da njen Ženik i Gospod, ima sasvim drugačiji stav. On je sebe dao Crkvi da bi je priveo k sebi obnovljenu i slavnu! (Efescima 5:25-27) Ova činjenica je vrlo izazovna i preispitujuća za svakog od nas. Mnogi traže dobru crkvu. Nekada se ponesemo spoljašnjim sjajem i onda posle "medenog meseca" počnemo zapažati mane zajedništva u kome smo. Tu počinje borba - da li da odemo i tražimo bolje zajedništvo ili da ostanemo i budemo deo promene koja je potrebna? Često u svemu tome zaboravimo da smo i sami nesavršeni. Ako smo dosledni takvom razmišljanju, ta bi zajednica izgubila na kvalitetu onog momenta kad bi mi, sa takvim stavom, postali deo nje. Jedino važno pri takvoj odluci jeste pitanje da li je zajedništvo autentično, to jest iskreno, pravo. Ako jeste, počevši od vođa pa do ostalih delova zajedništva, onda nema razloga za napuštanje zbog izvesnih mana. Jer ako i mislimo da postoji bolje to može biti relativno i isto tako nesavršeno. Iskrenost i želja da se zajedno raste kao i spremnost da u ljubavi nosimo slabosti jedni drugih (Galatima 6:2 i Rimljanima 15:1), jedini je temelj na kome se može graditi pravo zajedništvo. Interesantno je da se reč da "nosimo bremena jedan drugoga" odnosi na moralne nedostatke koje zapažamo jedni kod drugih. Imati nekoga za prijatelja zbog svega što je ta osoba, bila bi korupcija, rekao je jedan čovek (Elijas Kaneti). Reći da je neko u crkvi zato što je sve tamo dobro, bila bi slična tvrdnja. Nemoguće je nesavršenim ljudima da stvore zajedništvo bez problema. Ipak, volja za iskrenim zajedništvom i spremnost na trpljenje da bi bilo bolje, bolji su od sanjarenja o savršenom. Govoriti o boljem je potrebno, jer uvek može biti bolje, ali je pitanje koliko je svako spreman da se žrtvuje da do toga i dođe. Menjanjem crkve i zajedništva teško se dolazi do boljeg rešenja, iako je i to ponekad neizbežno.
Opis Crkve Neveste može se tako svrstati u kategoriju "snova". Ipak, ja verujem da će svet jednom ugledati takav Božiji rad sa svojom Crkvom. Crkva na zemlji nikada neće biti bez mane, ali će biti daleko više od ovoga što je danas. On je obećao da će izgraditi svoju Crkvu i da je vrata paklena neće nadvladati. Problem sa Crkvom u svetu i pogledom sveta na Crkvu, nije u njenoj nesavršenosti. Daleko opasnije je kada tvrdimo da je ono što radimo uvek Božija mera, čak i ako je očigledno da nije tako. Dvoličnost i samouverenost su dve najnepoželjnije osobine vernika u očima sveta. Ljudi lako vide šta je prava stvar a šta nije, jer i ako osoba nije nanovo rođena ipak u sebi nosi sliku svog Stvoritelja i ima osećaj za vrednosti za koje smo stvoreni.
Sećam se događaja kada su nam jednom prilikom prijatelji bili u poseti. Naša kćerka Sara tada je imala oko tri godine. Bilo je vreme za spavanje i mi smo sa našim prijateljima otišli u njenu sobu da se pomolimo sa njom. To smo uvek radili, a ovog puta kao da se u meni pojavila želja da molitveni trenutak pre spavanja bude malo "jači", pa i da naši prijatelji vide "kako nam je dete duhovno", to jest kako smo mi dobri roditelji. Ja sam kleknuo pored krevetića i dok smo molili i pevali rekao Sari: "Saro, podigni ruke Gospodu." Nikada neću zaboraviti njene krupne oči, koje su me sa takvom čistotom pogledale i njene reči: "Tata, ne može čovek ništa izigravati!" Bila je to životna lekcija koja je odgovarala Isusovoj izjavi da bi trebalo da budemo kao deca.
Svet je umoran od formi, dogmi i pravila ponašanja. Na religioznoj pijaci danas postoji ponuda u izobilju i mnoge nisu ništa drugo do prevare. Ono što ljudi traže i žele su stvarnost i autentičnost a ne "duhovne fraze i prazne forme". Nešto što duši daje pravu hranu, ne samo "osećajni ili intelektualni fiks" ili duhovne vežbe koje više umaraju nego što daju potrebni mir. Isus je pozvao k sebi sve koji su umorni od pokušaja da pronađu smisao, od traženja pravog. Crkva bi trebalo da bude kao njen Gospod - autentična, odsjaj onoga kome Crkva pripada. Crkve danas u mnogim slučajevima više liče na loše kopije "zabavljačkih sala" ili biznisa kojima autoritativne vođe upravljaju za ličnu dobit. Najbolje reklame za istinitost jevanđelja nisu perfekcionisti već oni koji se usuđuju da budu ono što jesu, u milosti i ljubavi koju Bog daje. Čovek je bez obzira na sve ideologije i dalje slika svog Tvorca i ima nezamenljivu čežnju za onim što je stvarno i pravo. Naše mane i poteškoće koje imamo ne odbijaju ljude od Boga ili našeg zajedništva. Ali, neiskrenost i dvoličnost ih sigurno odbija i to opravdano.
Autentičnost i ljubav su dve najprivlačnije sile! Time je naš Spasitelj Isus privlačio ljude, time i Crkva Nevesta može da ih privuče i ukaže na Boga.
NA PUTU
Nebeska domovina naša je poslednja stanica, naše odredište. Šta bi ovozemaljski život bio bez te istine? Nažalost ta istina sve više gubi svoje značenje u današnjem hrišćanstvu i životu hrišćana. Kao da se istina o Isusovom drugom dolasku potisnula sa propovedaonica. Naročito u poslednjih par decenija toliko se propoveda o materijalnom blagoslovu sada i ovde, da se čini da nekima večnost i nije tako važna. Kao da nema ničega posle ovog života. Kao da su svi blagoslovi u tome da se ovde živi dobar život. Sećam se kada sam se obratio koliko se puta pevala jedna divna pesma o Nebu i čežnji da se tamo stigne.
Danas kada propovedanje o svim materijalnim blagoslovima ovde na zemlji puni uši vernika, to kao da je istisnulo uzbuđenje i radost što smo na putu za nebo. Naša je destinacija ipak važnija od svega! To je naša najveća uteha i bez te istine čak bi i hrišćanski život na zemlji izgubio veliki deo svog smisla. Bez trunke sumnje u Božiju želju da nas blagoslovi i materijalnim dobrima ovde na zemlji, ipak je daleko važnije da su nam srca puna zahvalnosti za večno izbavljenje koje nam je Bog dao, kao dar kroz veru u Isusa Hrista. To je dar čiju vrednost ne mogu zameniti nikakva ovozemaljska bogatstva.
Psalmista Asaf je u vezi ovoga prolazio je kroz duboku krizu, koja je uticala i na njegov odnos sa Bogom. Posmatrao je ljude koji nisu marili za Boga i upoređivao je njihov život sa svojim. Oni su bili uspešniji, zdraviji, dok se on borio ne samo sa lošom ekonomijom već i sa mnogim drugim stvarima u životu. Svi njegovi napori da živi čistim i Bogu ugodnim životom činili su mu se besmislenim. Zavideo je tim ljudima i bio je kušan da pomisli da njegova predanost Bogu nema smisla. Ali, jednog dana, kada je o svemu razmišljao i približio se Bogu, uvideo je najvažnije - shvatio je da je život na zemlji prolazan i da ga čeka nešto što ti drugi ljudi nisu ni verovali. To mu je promenilo čitavu perspektivu i dalo stvarima u ovom životu pravo mesto. Video je da je kraj priče daleko važniji za njega koji se uzdao u Boga. To mu je povratilo životnu radost i zahvalnost Bogu za ono što je najveće - dar večnoga života! Tog momenta je sadašnjost, zbog večnosti, dobila svoje pravo značenje: "Koga imam ja na nebu? Osim tebe, druge radosti na zemlji nemam." (Psalam 73:25) Razumevanje stvarnosti neba daje ovozemaljskom životu ispravnu perspektivu.
Isus, naš Ženik, je u nebu. Mi smo na putu za nebesku svadbu. Nije pogrešno već ovde govoriti i pevati o mestu na kome ćemo provesti večnost. Zbog toga ne moramo biti toliko "nebeski" da nismo u stanju da sa obe noge hodamo po zemlji i da učestvujemo na normalan način u svemu što ovaj zemaljski život sadrži. Rešenje nije u fizičkom odvajanju od sveta, nego životu u svetu ali sa srcem na nebu! Prava duhovnost je praktična, prisutna. Nije izolovana od sveta, ili bivstvovanje u nekom nestvarnom duhovnom svetu. Nije ni siromaštvo i odricanje od svega lepog, neka vrsta asketizma, kroz koji se želimo odlepiti od sveta i "preseliti u nebo". Ne! Ipak, istina je da bez nebeske, večne perspektive ne bi bilo pravog smisla ni sa ovozemaljskim postojanjem i životom. "Večnost ukinuta - ko još onda želi da živi?" (Elijas Kaneti) Biti toliko zauzet ovozemaljskim stvarima da nam one zamrače perspektivu, ne može biti ispravno. Pored svega, mi koji verujemo u večni život, jesmo samo prolaznici ovde, a to razumevanje utiče na način života. Svesnost da je ovaj život samo tranzitni period trebao bi biti važan momenat u oblikovanju naših života ovde na zemlji. Hrišćanstvo su u početku nazivali "put". Sam naziv govori o odnosu prvih hrišćana prema životu na zemlji, da su bili svesni da im ovde nije domovina, već da su na putu za pravu domovinu - nebesku.
Kada je Izraelski narod, oslobođen ropstva u Egiptu, krenuo u obećanu zemlju, Bog im je rekao da ponesu sa sobom jednostavan šator za svoja bogosluženja. Bio je to šator sastanka, u kome bi se Bog otkrivao svom narodu. Oni sami su bili na putu i zbog toga je i ostalo bilo prilagođeno tome. U tranzitnom periodu su sva sredstva za život bila laka za nošenje. Ništa od svega što su nosili sa sobom nije smelo biti teret niti smetnja putovanju ka cilju. Način života nije bio formiran u skladu sa onim što su posedovali, već u skladu sa svrhom i ciljem putovanja. Bog je želeo da ih nauči kako da žive u tom prelaznom periodu. Hteo je da razumeju da će se on brinuti za njih i njihove potrebe, da ne bi morali da traže sigurnost u bilo čemu drugom osim u njegovoj prisutnosti i brizi za njih.
Još jedna strana ovog putovanja je bila važna da je uvide i nauče, a to je da oni nisu bili samo mnoštvo pojedinaca, već jedan narod. Nije trebalo da razmišljaju samo individualno već i kolektivno. Njihova egzistencija nije bila garantovana sposobnošću pojedinca da sebi sakupi mnogo, već činjenicom da su bili jedan narod, zajedništvo. Čak nisu smeli ni hranu da sakupe kao rezervu za sledeći dan. Bog je hteo time da ih nauči da se pouzdaju u njega za svoje potrebe u svakom novom danu. Ako bi neko od njih uspeo da sakupi više hrane nego što mu je bilo potrebno za taj dan, onda mu višak nije bio rezerva za sutrašnji dan. Ako je neko hteo da sačuva nešto hrane za idući dan, ta bi se hrana pokvarila i ne bi mogla da se jede sledećeg dana. Tako je svako imao ono što mu je bilo potrebno za taj dan, a Bog je garantovao da će svakog dana biti dovoljno za potrebe svakog od njih (2. Mojsijeva 16:16-20). Na taj način trebalo je putovati kroz tranzitni period od Egipta, zemlje ropstva, do obećane zemlje.
Vreme u kojem živimo toliko je značajno za Božiji plan za Crkvu i svet, da nam je neophodan isti način života i isti stav prema materijalnim dobrima da bi se ostvarilo ono što je Bog naumio. Svaki put kada je, kroz istoriju, Božije carstvo trebalo da se manifestuje na jedan novi, vidljiviji način, ova dimenzija u zajedništvu vernika uvek je pokazivala svoju neophodnost i doživljavala je obnovu. Iako je to stil života koji je Bog želeo za svoj narod u svako vreme, jer život i nije ništa drugo nego tranzit, ipak u kriznim situacijama u svetu ovo dobija novu važnost. Crkva je odmah nakon Isusovog vaznesenja doživela taj izazov i prihvatila ga. Zbog toga je i imala do sada najveći uticaj na svet. Crkva Nevesta će prevazići dostignuća te Crkve, jer će veličina otkrivenja Božije slave biti još veća od one koja se otkrila tadašnjoj Crkvi i kroz nju.
Mi danas ne živimo tako i verovatno nećemo shvatiti potrebu za takvim načinom života, dok ne razumemo da je vreme u kome živimo vreme kada Božije carstvo treba još jednom da se očituje u svetu, na još silniji način nego u vreme prve novozavetne Crkve. Za takav način života potrebna su srca inspirisana budućnošću koju Bog ima sa Crkvom Nevestom. Crkva Nevesta zna da je život na zemlji daleko više od materijalnog luksuza i da Božiji blagoslov ima daleko veću svrhu od ličnog zadovoljstva i sigurnosti. Sve što je Bog stvorio jeste za čovekovo uživanje, ali nikako ne za to da nas isto uživanje udalji od njega. Nevesta je mnogo više zainteresovana za svog Ženika nego za njegove darove. Njoj je više stalo do svadbe nego do trenutnih uživanja koja joj se nude u ovom svetu.
Kada je Bog svojim kaznama nad Egiptom na kraju doveo i samog faraona na kolena, postojala je još jedna prepreka. Faraon je shvatio da više ne može zadržavati narod koji je Bog sebi predodredio. Ipak je po svaku cenu hteo nešto da zadrži, a to su bila materijalna dobra Izraelaca. On koji je imao sve, ipak je hteo da ima još malo više. Ljubav prema novcu izvor je svakog zla. Faraon i Egipat, simboli sistema ovog sveta, ne verujući u večni život sa Bogom, bili su gonjeni pohlepom za materijalnim stvarima. Za njih, drugog smisla u životu i nije bilo.
Ista sila se i danas bori protiv Božijeg naroda. Ako đavo nije uspeo da nas zadrži u "kući ropstva", u ropstvu greha, pokušaće uvek da nas uvuče u materijalizam i da nas na taj način spreči da živimo život koji je prožet vrednostima Božijeg carstva. Jedna od poslednjih stvari koju i mi hrišćani predajemo u Božije ruke, u službi za njegovo carstvo, jeste naše materijalno imanje. Egipatska filozofija zna da se uvuče duboko u naša srca. Bogu je bilo lakše da izvede ceo narod iz Egipta, nego da Egipat izvuče iz njihovih srca!
Mojsije je razumeo Božiju zamisao za svoj narod i nije se potčinio faraonovom zahtevu da materijalna dobra ostave u Egiptu. Razlog koji je Mojsije predstavio faraonu važio je tada a važi i danas. Mojsije je razumeo da se materijalni blagoslovi ne mogu smatrati privatnom imovinom, i nečim čime je svako mogao sam po svojoj volji da raspolaže. Objasnio je faraonu da moraju da ponesu svu svoju imovinu. Razlog za to bio je daleko uzvišeniji od ličnog interesa, zato je Mojsijev odgovor faraonu bio sledeći: "Zato i naša stoka mora da ide s nama. Ni papak neće ostati, jer ćemo od stoke uzeti ono što nam je potrebno za službu Gospodu, našem Bogu, a ni mi sami ne znamo šta ćemo prineti kao žrtvu u čast Gospodu dok ne stignemo tamo." (2. Mojsijeva 10:26)
Mojsijevo objašnjenje sadrži jednu od najvažnijih istina u životu sa Bogom. To je istovremeno jedna od najtežih istina vezanih za naš praktičan život. Sve što jesmo i što imamo Božija je svojina. On nam je dao život, on nas je oslobodio iz ropstva iz kog se sami nikada ne možemo osloboditi. On nam je dao spasenje i večni život. Od njegovog blagoslova zavisi naš život. Sve što nam je ovde darovano ima svoju svrhu - da svojim životom svedočimo o Božijem postojanju i večnosti. Sve nam je na raspolaganju njegovom dobrotom, ali na zemlji ništa nije večno. Naš način života svedoči o tim istinama. Tokom istorije Crkva Nevesta svojim životom ukazuje na ovu istinu celom svetu. Njen stav prema materijalnim stvarima joj omogućuje da bude pravi upravitelj blagoslovima koje Bog izliva na nju. Ne samo radi nje već i radi celog čovečanstva.
Borba oko ovog dela života uvek je teška. U svetu se sve meri materijalnim bogatstvom! Ono je, kako većina ljudi misli, najvažnije u ovom životu. Dobra ekonomija se nekad smatra "svemogućim momentom" iako stvarnost govori nešto drugo. Zbog toga je i borba u našoj duši tako teška kada dođe do pitanja kome ili čemu ćemo služiti - Bogu ili bogatstvu. Jedno između ta dva gospodari našim srcima. Ako Bog gospodari onda bogatstvo nije smetnja. Ako bogatstvo gospodari onda je Bog smetnja. Upravo zbog toga je sposobnost upravljanja materijalnim blagoslovima jedan od ključnih momenata u širenju Božijeg carstva na zemlji.
Zbog toga su Crkvi potrebne vođe sa srcima evnuha, slobodne od pohlepe i sebičnih motiva. Takve vođe mogu da podignu na noge Crkvu Nevestu, koja će moći da primi blagoslove a da ih sebično ne čuva samo za sebe, već da ih prosleđuje onima koji su u potrebi. Sve čime Bog blagosilja svoju Crkvu treba da bude na raspolaganju onome što doprinosi ostvarenju njegovog plana. Ponavljavam, ovo nije dogma o asketizmu, stalnom paćeničkom samoodricanju. Radi se o tome da budemo slobodni od duha koji vlada u sistemu ovoga sveta.
Apostol Pavle opisuje ovakvu slobodu tako što govori o mogućnosti da ako nešto posedujemo, da se prema svemu odnosimo kao i da isto nije u našem trajnom posedovanju, ili da možemo i bez toga: "... i koji kupuju, kao da ne poseduju; i koji koriste svet, kao da ga ne koriste u potpunosti, jer prolazi obličje ovog sveta. A želeo bih da budete bez briga." (1. Korinćanima 7:30-32) Ovaj stav govori o svesnosti da živimo u prolaznom svetu, život nije zauvek ovde. Time nam Božija reč govori da su svi materijalni blagoslovi sredstva, a ne cilj ovog života. Za Boga je bilo važnije da ceo narod uđe u obećanu zemlju nego da pojedinci gomilaju blago za sebe tokom prolaska kroz pustinju, dok ostali nemaju ni za osnovne potrebe. Mi koji verujemo u večnost i život posle ovog života, trebalo bi više da budemo svesni ove istine i voljni da je praktikujemo, za svedočanstvo svetu da postoji carstvo u kome vladaju Božiji principi i vrednovanja.
Kada Biblija opisuje ljude vere jasno je da je ovaj momenat bio sastavni deo i jaka motivacija za njihov način života. U dubini njihovih srca živela je vera, vizija o dolazećem svetu i to im je davalo inspiraciju i snagu za svaki dan u ovom životu: "Svi su oni umrli u veri, a da nisu primili ono što im je bilo obećano, nego su to videli izdaleka i pozdravili, izjavljujući da su stranci i privremeni stanovnici u zemlji u kojoj su živeli. Jer oni koji tako govore dokazuju da revno traže domovinu." (Jevrejima 11:13-14)
Ovo je divan tekst koji opisuje životni hod vernika na zemlji. Iako u ovom životu na zemlji nisu primili sve čemu su se nadali i verovali, ipak nisu posustali u svojoj veri. Iskustvo sa Bogom dalo im je sposobnost da očima srca vide dolazeći svet! To su prigrlili kao da je već bilo tu i to ih je motivisalo da žive kako su živeli. Znali su da postoji nešto što je daleko vrednije od materijalnog uživanja u ovom životu. Kada čovek pogleda na današnje hrišćanstvo izgleda da veoma mali broj ovo razume, a još manji broj želi ovako da živi. Da bi Božije carstvo bilo vidljivije u ovom svetu, Bog će u dolazećim vremenima podići Crkvu Nevestu da to manifestuje. Ta Crkva će biti motivisana najvećim obećanjem koga je čovečanstvo moglo dobiti - da putovanje kroz ovaj tranzitni period završava dolaskom kući, Bogu, našem Ocu "od koga sve dolazi i zbog koga postojimo" (1. Korinćanima 8:6). Preosvedočeni da onaj koji je dao ovo obećanje govori istinu i da je spreman da je ispuni, crpeli su iz toga snagu za svaki dan i za način života koji je bio svedočanstvo svetu u kome su živeli. Zato Pismo i kaže da ih "svet nije bio dostojan" (Jevrejima 11:38).
Svesnost o ovome formira život, odnos sa Bogom, odnos sa ljudima kao i odnos prema celom životu. Ovaj deo života Crkve Neveste biće obnovljen i vidljiv svima, jer će ona živeti motivisana istinom da je nebeska domovina stvarnost!
NAZAD U SVET
Bog kroz pojedince i svoj narod manifestuje svoju prisutnost u svetu. To su osobe koji žive u zajedništvu sa njim i po njegovim principima i zakonima. Zbog uticaja greha na čovečanstvo Bog je oduvek želeo da odvoji svoj narod od drugih. On je drugačiji po svom načinu života i to bi trebalo da bude vidljivo svima onima koji ga okružuju. Na taj način pojedinci i Božiji narod postaju svedočanstvo nečega drugačijeg, a time i povod drugima da se okrenu živom Bogu.
To razdvajanje, mnogo puta odlazi u pogrešnom pravcu. Razdvajanje, koje je bilo i jeste po Božijoj volji, nije samo fizičko. Razlika mora biti veća i dublja od fizičke razdvojenosti. Fizička granica između dva sveta ne može da spreči duhovni uticaj jedne strane na drugu. Principi po kojima jedna strana živi čine je drugačijom od druge. Kroz celu istoriju se može videti da iako je fizički odvojen od drugih, Božiji narod nije uvek bio drugačiji po svom načinu življenja. Ne lagati i ne krasti nije samo stvar na kojoj strani granice čovek živi, već šta u sebi nosi i po kojim principima živi.
Pogrešno razumevanje poziva da se odvojimo od sveta, stvorilo je nezdravo odstojanje između vernika i ljudi izvan zajedništva koje mi vernici imamo jedni sa drugima. Neki religiozni pravci smatraju čak da će se opoganiti kroz kontakt sa "paganima". Zbog ovoga je Isusovo druženje, sa onima koji su bili jako nisko na lestvici vrednovanja u tadašnjem vremenu, šokiralo ljude, naročito one koji su se smatrali boljima od drugih, te se nisu ni mešali sa njima.
Da bi so imala ikakvog efekta, mora biti tamo gde je potrebna! Mi ne možemo stalno "soliti jedni druge" u našem zajedništvu. Već u samom početku može se videti da su osobe koje su bile Božiji predstavnici imale blizak kontakt sa drugima. Kada je trebao kupiti grob za Saru, Avram je pregovarao sa onima među kojima je bio stranac. Međutim oni su njega smatrali "poglavarom koga je Bog među njima postavio" (1. Mojsijeva 23:5). Oni koji nisu poznavali Boga prepoznavali su ga u onome ko je živeo među njima i imao takav odnos sa Bogom. Bog je sve vreme želeo da drugi narodi to vide u njegovom narodu. A da bi to bilo moguće Izraelci su morali imati neku vrstu komunikacije sa drugima. Njihova različitost je morala biti rezultat pre svega unutrašnjih kvaliteta.
Isus je učinio nešto što je bilo revolucionarno za jevrejski narod, ali ne i za Boga. Bog je postao čovek i svakako da je hteo da bude među ljudima. Apostol Pavle o tome piše i kaže ovako: "U pismu sam vam napisao da prestanete da se družite s bludnicima. Pri tom nisam mislio da se uopšte ne smete družiti s ljudima ovog sveta koji su bludnici ili pohlepni ili iznuđivači ili idolopoklonici, jer biste inače morali da izađete iz sveta". Upravo u ovome mnogi ljudi u crkvama prave grešku. Odvoje se fizički od sveta, iako mnogo puta u njima ima isto toliko sveta kao i u ljudima oko njih. So može imati uticaj samo tamo gde greh utiče na ljude svojim uticajem propadljivosti. Crkva Nevesta će se vratiti ljudima u svetu! Živeće u svetu, ali neće biti od sveta! Kao i njen Ženik. Naš zadatak nije da sudimo svetu! Apostol nastavlja i kaže da je to Božije pravo, a ne naše! Kada je došao na ovaj svet Isus nije došao da ga osudi, već da ga spasi (Jovan 3:17).
Svi mi imamo komšije, ljude sa kojima živimo u našoj okolini. Nelogično je da ih pozovemo u crkvu, ako ih u naš dom nismo pozvali. Nelogično je da im govorimo o Bogu na nebu ako ga bar delimično ne vide u svom komšiluku! Ne možemo im govoriti o Bogu koji je ljubav, ako nikada u nama nisu videli izraze te ljubavi! Crkva se mora vratiti svetu, jer ljudi neće da idu u crkvu! Bog nije nikada rekao da bi mi trebalo da sedimo u crkvama i čekamo da ljudi dođu do nas. Isus je rekao "idite po celom svetu i propovedajte jevanđelje". Ne - "sedite i čekajte", već - "idite i govorite". On sam je to činio! Niko se od religioznih ljudi njegovog vremena nije toliko družio sa ljudima kao on, istiniti Bog! Ni danas nije mnogo drugačije. Većina nas hrišćana sedi u crkvama i svojim kućama, umesto da idemo i budemo "so i svetlo" među ljudima. Ne moramo ići u Afriku da bi bili misionari. Dovoljno je da izađemo iz svog doma ili pozovemo nekog da dođe kod nas.
Vreme je da svaki vernik počne da radi ono što naši sistemi pokušavaju da rade time što platimo jednu osobu, ili njih par, da rade ono što bi svi mi trebalo da radimo - služimo ljudima oko nas, motivisani ljubavlju našeg Spasitelja, koji je dao svoj život za spasenje sveta. U svojoj molitvi Isus moli upravo za to: "Ne molim te da ih uzmeš od sveta, nego da ih sačuvaš od zla" (Jovan 17:15).
ČEŽNJA
Kada osoba sretne drugu od koje je voljena, i koju ona celim srcem voli, onda je uzbuđenje u očekivanju svakog novog susreta veliko. Čežnja za tom osobom je prisutna svakodnevno. Cela Biblija se završava gromoglasnom izjavom Duha i Neveste da čeznu za Ženikom Isusom Hristom: "I Duh i Nevesta kažu: 'Dođi!' I ko god ovo čuje, neka kaže: 'Dođi!'" (Otkrivenje 22:17). Svima nam je upućen poziv da glasno i gorljivo izražavamo čežnju za dolaskom našeg Spasitelja Isusa. Što dublje zalazimo u Božiji kalendar, čežnja Crkve Neveste za njim biće sve jača i vidljivija.
Čežnja za Ženikom nije ograničena samo na Isusa, koga čekamo. Ljubav prema njemu se ne može odvojiti od ljubavi prema svima koji njega ljube i pripadaju Crkvi Nevesti. Car David ushićeno izražava svoju radost pripadanja zajedništvu onih koji ljube Boga:"U svetima koji su na zemlji, u njima slavnima, sva je radost moja." (Psalam 16:3) Ovo je jedan od najvažnijih momenata u opisu Crkve Neveste - prepoznaće se po tome da svi koji joj pripadaju ljube jedni druge i prepoznaju se upravo po ljubavi prema svom Ženiku Isusu. Svi rođeni od Duha Svetoga jesu Božija deca, svi imamo istog Oca! Na putu smo za istu svadbu! Šta drugo možemo onda nego da se volimo ljubavlju kojom nas Otac sve ljubi! Pre same svadbe, u obnovi sveta koja će biti posledica obnove Crkve i obraćenja jevrejskog naroda svom Mesiji Isusu, Nevesta će biti na blagoslov ranjenom svetu. Ta Crkva, Nevesta, kada živi u dubokom odnosu sa svojim Ženikom, može da primi puninu Božijeg otkrivenja! Božija punina u njegovoj Crkvi Nevesti, biće na blagoslov celom čovečanstvu!
Obnova koju Bog već sprovodi u svom narodu, podignuće Crkvu do nivoa na kom će pojedinci i narodi biti toliko privučeni Bogu, da će pitati Nevestu: "Po čemu je dragi tvoj bolji od drugih, o najlepša među ženama? Po čemu je dragi tvoj bolji od drugih, pa nas tako zaklinješ?" (Pesma 5:9). Isus naš Ženik je živi Bog! Kada naša ljubav za njega raste, ljudi ne mogu da odole a da ne pitaju o čemu se tu radi. Kad kupimo novi auto ili nešto drugo, rado se pohvalimo drugima, volimo da razgovaramo o tome i da čujemo dobre komentare.
Koliko će nas ljudi više ispitivati o Isusu, kada vide da je naša ljubav prema njemu ogromna: "Šta je toliko fantastično u vezi tog Isusa, u koga verujete i koga toliko volite?" To je cilj obnove, obnovljena Nevestina ljubav prema njenom Ženiku Isusu. Sa tim počinje svako probuđenje, svaka evangelizacija, svaki proboj Božijeg carstva na zemlji. Oni koji su gledali nevestu videli su da je ona posebna, drugačija i lepša od svih drugih žena! Tako će i Isusova Nevesta biti drugačija od svih religioznih sistema i duhovnih ideologija. Sastavljena od svih naroda sveta, koji vole Isusa i jedni druge! U svetu u kome mržnja vlada, Crkva Nevesta biće utočište umornim dušama. Umesto neuspelih političkih pokušaja oko integracija etničkih grupa, umesto zakona koji nemaju snage da sačuvaju svet od rasizma i drugog zla koje je u paloj ljudskoj prirodi, Crkva Nevesta će konačno postati so i svetlost sveta!
Pre neki dan sam razgovarao sa jednom osobom koja pripada jednoj grupi ljudi koju svet prezire i odbacuje. Kada je ta osoba došla kod lekara i ušla u njegovu kancelariju, lekar je spontano rekao: "Vidim da si ti drugačiji. Osećam se tako dobro u tvojoj prisutnosti!" To je srce Neveste, to je slava onih koji su njegovi i koje je Ženik njihovih duša otkupio krvlju svojom da budu njegovi. U takvima prebiva njegov život i ljubav! A to se vidi i oseća, čak i među onima koji ga još nisu upoznali. Ono što svet prezire i odbacuje, to je Bogu drago da uzme u svoje ruke, blagoslovi i upotrebi. "On podiže siromahe iz blata, spašava najbednije, one koji su bili bačeni zajedno sa smećem, daje im mesto među počasnim zvanicama, mesto među najmudrijima i najboljima..." (Psalam 113:7-8 (The Message, slobodan prevod.)) Nevestina lepota nije u osobinama koje ovaj svet naglašava, već u ljudima čija su srca promenjena silom ljubavi Isusa Hrista.
Još davno je Pismo prorokovalo: "Ovako kaže Gospod nad vojskama: 'U to vreme deset ljudi iz svih jezika kojima govore narodi uhvatiće jednog Judejca za skut i govoriće: 'Idemo s vama, jer smo čuli da je Bog s vama." (Zaharije 8:23) Ovo je onaj stepen duhovne atraktivnosti koji ni ateisti ne mogu da opovrgnu i kažu da nije stvarnost. Čistota i ljubav na način kojeg se ni sam Bog neće stideti, već će reći: "Ovo je moja Crkva, Nevesta mog Sina, moj ljubljeni narod!" A narodi će u Nevesti videti onoga koji je njen Ženik, njen Otac, njen Stvoritelj, njeno sve, i u tome prepoznati svog Stvoritelja, Spasitelja i svog nebeskog Oca! Cela zemlja biće puna slave Božije i njegovog poznanja. To duhovno probuđenje dosegnuće svaki deo sveta, na Božiji sedmi dan, Božiji šabat, za odmor svim narodima!
Kada nevesta nađe ljubav svog srca onda ona govori o svom ženiku da je on najlepši od svih. Njeno srce je predano njemu. Normalno je da o njemu svima govori i da se njime hvali. U sve okrutnijoj atmosferi religioznog takmičenja i ratovanja u svetu, i pokušaju da se Isusu oduzme posebnost koju mu je Bog Otac dodelio, njegovo će ime sve više sijati među narodima! Njegova jedinstvena uloga, kao Spasitelja sveta i jedinog posrednika između Boga i čoveka (1. Timotiju 2:5), postajaće sve jasnija, velikim delom kroz jasnije manifestovanje obnovljene Crkve Neveste. On je i dalje ono što je rekao da jeste - put, istina i život! (Jovan 14:6) On je jedini koji može da oslobodi od tereta greha, jedini koji ima vlast i silu da nam da večni život i ispuni prazninu u duši. Isus je jedini pravi Ženik ljudske duše!
Čežnja je predodređena da se ispuni, naša za njim i njegova za nama. Bog nije sve ovo započeo da bi se na kraju dogodio promašaj. On je svemoguć i koliko god nam sve ovo izgledalo nemoguće, zvučalo kao utopija, revnost Gospodnja će to učiniti (Isaija 37:32). Bog je najbolje ostavio za kraj! Svet nije prepušten sebi, Otac nebeski još uvek je onaj koji se brine za svoj svet. Bog neće dozvoliti silama antihristove prirode da sjedine njegov narod. Ono što će lažni ekumenizam postići jeste bludnica, nikada Nevesta! Nevestu ne sakupljaju nikakvi sistemi ili poglavari i samoprozvani očevi, nego samo njen Ženik!
Celokupna prošlost predstavlja borbu oko Neveste i njenog srca. U dolazećim danima ta borba će biti sve jača i beskrupoloznija. Đavo zna da su mu dani odbrojani. On zna da onaj koji ga je na krstu totalno pobedio, dolazi po svoju Nevestu. Ona pripada samo njemu, nikakvoj organizaciji ili takozvanoj univerzalnoj crkvi, čiji je poglavar ljudsko biće. U toj celoj borbi Bog Otac ima prvu i poslednju reč. Lavanovo vreme je odmereno i bliži se svom kraju. Nevesta će biti oslobođena, kao što je i izraelski narod bio oslobođen iz Egipta, iz kuće ropstva. Koliko god da je faraon umišljao i pokušavao da bude bog, bio je i ostao samo smrtnik. Čovek ne može da spreči Boga u ostvarivanju njegovih namera. Niko ne može zadržati pod svojom kontrolom ono što je Bog za sebe odredio i otkupio! Ženik Crkve nije religiozni mit, niti mrtav kip. Ne, on je uskrsli i živi Spasitelj koji je pobedio smrt i osigurao spasenje svakom ko u njega veruje.
On voli svoju Nevestu, čak i ono što je ona danas, puna nečistoće i slabosti. On ima snagu i vlast da je promeni, zato je sebe i dao da je posveti svojom ljubavlju i očisti silom svoje izmirujuće žrtve na krstu. U njegovim očima, ona je već onakva kakva će jednog dana i u stvarnosti biti - čista i puna slave!
"Sva si lepa, voljena moja, i nema na tebi mane." (Pesma 4:7)
Ko može da vidi Nevestu kao takvu, taj je može i nesavršenu ljubiti!
