7. Institucije i službe
Lavan, kog Biblija opisuje u priči o Jakovu i Rebeki, živeo je i radio na prethodno opisani način. Njegovo vreme na zemlji je prošlost, ali je duh i način koji je on primenjivao u svom odnosu prema Božijem radu i ljudima, još uvek živ i prisutan u svetu, a nažalost, i u mnogim crkvama. Pre nego što ostavimo Lavana pogledaćemo još nekoliko aspekata ovog problema. Borba i problemi sa našom ljudskom prirodom ne nestaju time što doživimo nanovo rođenje. Mi jesmo nova stvorenja u Isusu Hristu i Božija prvobitna slika u nama je oživljena. Stari čovek je razapet sa svojom prirodom, ali nije mrtav. Da jeste, Božija reč nas ne bi poticala da usmrćujemo njegove osobine koje su još uvek prisutne u nama (Kološanima 3:5), a naše ponašanje bi bilo bez pogreški. Bogu hvala, što se spasenja tiče, taj stari čovek je zauvek sahranjen i nismo više grešnici koji se moraju boriti svojom snagom. Ali, naše posvećenje je proces koji će trajati dokle god smo živi.
Najistaknutije a možda i dve najjače osobine ljudske prirode jesu potreba za postizanjem/dokazivanjem i potreba za kontrolom. Svojim radom, postizanjem, pokušavamo dobiti potvrdu, kako sami od sebe tako i od drugih, da smo dobri, pametni, sposobni. Kroz to tražimo našu vrednost. Potreba da kontrolišemo stvari, ima svoj koren u strahu od onoga što nam se čini kao pretnja našem životu i našim životnim zamislima. Druga strana ove osobine jeste ta, da kontrolom čovek svesno ili podsvesno, pokazuje i svoju nadmoćnost nad okolnostima i drugim ljudima. Ove osobine su najčešći faktori koji se mešaju i utiču na Božiji rad sa nama i kroz nas. Jedna od najvećih životnih misterija jeste rizik koji je svemogući i savršeni Bog uzeo kada je odlučio da svoj rad na zemlji ostvaruje u saradnji sa nesavršenim čovekom. Koliko god je čovek kao stvorenje fantastično stvoren, na Božiju sliku, ipak je pad u greh slomio njegovu sposobnost da živi onako kako je živeo pre toga. Iako nas doživljaj nanovnog rođenja vraća u obnovu prvobitnog stanja, ipak praktično nema puno onih koji kroz život i rad sa Bogom nikada ne naprave grešku.
Da se greške prave zbog našeg nepotpunog razumevanja Božijih puteva i načina rada i nije najveći problem. Božije sluge su kroz istoriju pravile velike i teške greške, sa posledicama po njih i njihovu okolinu, ali Bog je ipak uspeo da kroz te iste ljude učini velike stvari. Bog ima i razumevanje i strpljenje za naše slabosti. Stvar postaje teža i ozbiljnija kada čovek u svojoj oholosti, počne da kontroliše ono što Bog radi, formira i usmerava prema svojim zamislima, ukusu i motivima, koji nisu u skladu sa Božijim namerama.
Jedan događaj u istoriji Božijeg naroda Izraela ostavio je teške posledice na razvoj cele nacije. Došlo je do rascepa nacije na dva tabora. Kralj Jerovoam dobio je vlast nad većim delom naroda i dobio je potvrdu da je Bog dozvolio da tako bude (1. Carevima 11:27-31). Iako je Bog inicirao celi proces, Jerovoam je odmah počeo da kontroliše situaciju time što je svoje interese stavio na prvo mesto. Plašeći se da će narod otići od njega, time što bi išao u Jerusalim da tamo prinosi žrtve Gospodu, počeo je stvarati sistem kojim je hteo da kontroliše narod i brani svoje interese. Već sam taj stav bio je čudan - čovek kome je Bog dao priliku da postane kralj bojao se mogućnosti da narod ide da obožava Boga na mestu koje mu je Bog odredio? Da se to ne bi dogodilo napravio je dva žrtvenika i dva zlatna teleta i rekao narodu da je to bog koji ih je izveo iz zemlje Egipatske (1. Carevima 12:28-33). Božija reč kaže da je time zaveo narod u greh. Pažnja naroda i predanost njihovog srca bili su skrenuti sa Boga prema idolima. Sve se događalo zamaskirano i pod parolom da će narod i ovako služiti Bogu, te da im je lakše da prinose žrtvu tu, nego daleko da putuju do oltara koji je Bog odredio. Ono što je Jerovoam uradio podseća na ono što je sveštenik Aron, mnogo godina pre toga, uradio pod pritiskom naroda. Verovatno je na neki način narodu ovo i odgovaralo, jer nisu morali previše da se žrtvuju, a ipak su mogli da donekle umire savest. Jerovoam je stvorio jedan alternativni sistem, sa slavama koje su bile nalik na one slave koje im je Bog dao da drže. Sam je odredio datume za te slave, iako je Bog Izraelu već dao kalendar kada da slave njegove slave. Osim toga sam je odredio sveštenike, koji nisu bili leviti, koje je Bog odabrao za tu službu.
INSTITUCIJE
Čitajući ovaj tekst teško je u njemu ne videti sličnosti sa današnjom praksom u mnogim sredinama. Različite denominacije i grupe imaju svoje institucije. Na sastancima i konferencijama istih govori se o "našoj posebnosti", našoj misiji i našim potrebama. Nema ničeg lošeg u tome da različite grupe govore o onome što Bog čini kroz njih, naročito ako se to čini u duhu poniznosti i svesnosti o drugim delovima Hristovog tela. Praksa iz prošlih vremena, nažalost, više govori o suprotnom. Naglašavanje interesa određene grupe/denominacije više je doprinelo cepanju nego jedinstvu Hristovog tela.
Takve i slične aktivnosti često su služile pojačavanju osećaja pripadnosti posebnoj grupi. Ako ti osećaji ujedno utiču i na opadanje ljubavi prema ostalim vernicima u Hristovoj Crkvi, onda stvar dobija sasvim drugi značaj. Stvar tada dobija osobine koje su se očitovale u ponašanju Jerovoama - interesi jedne ličnosti, ili jedne grupe ljudi, bivaju važniji od interesa Božijeg carstva i jedinstva njegove Crkve Neveste. Grupa se sve više distancira od zajednice sa drugima i time doprinosi raskolu Hristovog tela, što je greh u Božijim očima. Jer, kada neko ne raspoznaje Hristovo telo, Crkvu Nevestu, jedinstvo zajedništva nanovorođenih vernika, i vrednuje interese jedne grupe više od interesa Crkve Neveste, bez obzira koja je osoba ili grupa u pitanju, onda time doprinosi rušenju onoga što Bog gradi. Takvo razmišljanje i praksa stoje u suprotnosti sa Božijim namerama za njegov rad na zemlji.
Takve grupe u skladu sa svojom specifičnom teologijom, koju smatraju ispravnijom od drugih, odgajaju u svojim biblijskim školama i seminarima svoju vrstu sveštenika, pastora i vođa, sa ciljem da služe vizijama i radu te specifične grupe. Najtragičnije od svega u ovome je to da se retko kada na programu u tim školama može naći predmet kao što je - "ljubav prema celom Hristovom telu, to jest drugim denominacijama i pokretima". Da cela stvar nije samo problem prošlosti vidi se i danas u načinu na koji mnoge crkve zapošljavaju pastore. Mnoge Božije sluge nikada ne bi mogle raditi u nekim crkvama, zbog toga što ne poseduju diplomu njihove biblijske škole! Bez obzira na očiglednost Božijeg poziva, dara i blagoslova nad tim osobama, mesta za njih nema u pojedinim crkvama zato što nisu deo dotičnog pokreta ili grupe. To se događa kada čovek, gonjen osobinama svoje nepotpuno obnovljene ličnosti, uzima kontrolu nad Božijim radom. Ljudski sistem zamenjuje Božiji način. Isusova Crkva Nevesta jeste manifestacija biblijske raznolikosti u kojoj Duh Sveti odlučuje o tome ko je prikladan za koje mesto i za koju službu. Diplome danas pokušavaju zameniti ono što je za Boga još uvek važnije.
I pored ove žalosne stvarnosti, uvek je bilo, i danas ima, osoba, grupa i škola koje su se u ljubavi držale onoga što je Bogu ugodno. Njima je najvažnije ono što je Bogu najvažnije. "Bog danas radi nešto novo" među svojim narodom. To novo nije u stvari ništa novo, jer je uvek bilo na njegovom srcu. Bog podiže ljude koji imaju perspektivu koja je šira od "jedne grupe". On ne podiže samo pojedince, već celu novu generaciju, sa novim razmišljanjem. Njima imena pokreta i denominacija ne znače puno. Ne mogu ni da razumeju zbog čega je sve tako i koliko god im "roditelji" objašnjavali "opravdanost" svih tih grupa, oni sami kažu: "Pa, zar se ne radi o Isusu?".
Jedan od mojih prijatelja proveo je dvadeset i četiri godine u jednoj grupi, koja je bila vođena i potpuno kontrolisana od strane pastora. Njihova teologija i način bogosluženja bili su po svemu slični bilo kojoj drugoj crkvi. Sami su, kao što to obično biva sa takvim grupama, mislili da niko ne sledi Božiju reč tako revnosno i ispravno kao oni. Pastor je bio taj koji je "čuo Božiji glas i dobijao otkrivenja" (svakako, sve prema njegovoj sopstvenoj tvrdnji) za pravac u kom crkva treba da ide, kao i za sve ostalo. Čak su i privatni životi članova crkve bili podvrgnuti njegovoj kontroli i odlukama, od detalja do takvih životnih odluka kao što je biranje bračnog druga. Gde je trebalo da stanuju, da bi tamo služili Bogu, takođe je bilo na pastoru da odluči. Novac koji je trebalo davati nije bio direktno određen ali im je bilo konkretno preporučivano koliko bi trebalo da daju "za Božiji rad". U ovom slučaju je sav novac završavao u pastorovom džepu, koji je živeo u luksuzu, daleko od članova crkve i uvida drugih ljudi.
Jednom prilikom moj prijatelj je pitao pastora nešto u vezi naučavanja. Pastor je to shvatio kao pobunu protiv njegovog autoriteta i zapretio mu da "bi mogao biti kažnjen bolešću od Boga" zbog takvog stava. Ovakvu izjavu svom bratu u Hristu, bez obzira što je on bio "samo običan član crkve" ne može dati vođa koji ima Isusovog duha i pastirsko srce. Ali vođa sa Lavanovim srcem takve izjave daje vrlo često. Kasnije se pokazalo ko je ta osoba u stvari bila - lažni pastir. Ovakvo ponašanje je vrlo često znak koji tip vođe je osoba i kakva je duhovna sredina. Posedovati ljude kontrolom i pretećim "autoritetom" sušta je suprotnost biblijskom modelu vođstva. Držati ljude na nivou na kome su "uvek zavisni" od višeg autoriteta, bilo da je u pitanju osoba ili grupa, takođe je jedan nezdrav aspekt duhovne sredine. Želja i namera apostola Pavla sa njegovom službom uvek je bila da svaku osobu učini zrelom, kako bi mogla biti zreo i samostalan Hristov sledbenik i učenik (Kološanima 1:28). To ne znači da ne trebamo druge u svom hodu sa Bogom. Ipak, svaka zavisnost od viših autoriteta na način koji Lavanov tip vođa želi da primenjuje, nije biblijska i čini opasan momenat u rastu pojedinaca i grupe.
Granice koje su kroz istoriju stvorene između vernika, bilo teologijom ili posesivnim vođstvom, sve više nestaju. Vernici koji imaju srce Neveste nalaze jedni druge sve više i lakše, "preko svih granica" koje su se podigle u prošlosti. Ne govorimo ovde o razvodnjenoj ekumenskoj teologiji, u ime ljubavi koja ne priznaje istine jevanđelja! Ovo je zajedništvo srca, među onima koji stoje na biblijskom temelju spasenja kroz Hrista, njegov rad na krstu i jedinstva u njemu. Nijedno ime, osobe, grupe, pokreta ili institucije nije imalo i nikada neće imati ulogu sjedinjavanja Božijeg naroda! Ime Isus je jedino ime koje ima silu da spasi i ujedini! Božiji duh verniku daje sposobnost da prepozna pravu Božiju decu.
Tragično je videti kako različiti teološki sistemi i duhovne sredine odgajaju i formiraju vernike. Članovi različitih duhovnih grupa mogu se prepoznati po njihovom izgledu i ponašanju. Sećam se jednog putovanja vozom. Sedeo sam u kupeu i u jednom momentu nova osoba je ušla u kupe. Čim sam je ugledao u meni je jedan glas rekao da je pripadala jednoj poznatoj religioznoj grupi. Hteo sam to proveriti i započeo razgovor sa njom. Nakon svega nekoliko minuta dobio sam potvrdu za ono što sam u prvom trenutku video. Isto se dogodilo i u par drugih situacija. Razlog je to što neke grupe odgajaju i formiraju vernike prema svojoj specifičnoj teologiji i sistemu vrednovanja i ponašanja i na taj način prave kopije. Jevanđelje to ne radi. Jevanđelje izgrađuje svaku osobu prema originalu koji ta osoba predstavlja. Bog nije stvorio "duhovni inkubator" ili fabriku duplikata i kopija, već radi samo sa originalima. Religija, naime, uvek stvara kopije svog sistema.
Crkva Nevesta neće imati sličnosti ni sa jednim posebnim pokretom ili sistemom. Nevesta je zajedništvo pojedinaca koji su spašeni i obnavljaju se u svom originalu, sjedinjeni u ljubavi prema svom Ženiku Isusu Hristu i jedni prema drugima. Sličnost među milijardama Isusovih sledbenika jeste u tome da se mogu prepoznati prema karakteru njihovog Spasitelja i Gospoda, koji se očituje u njihovom ponašanju i međuljudskim odnosima. Bog je čoveka stvorio slobodnim i jevanđelje mu vraća slobodu, koju mu je pad u greh oduzeo. Apostol Pavle upozorava vernike da paze da im niko tu slobodu ne ukrade, ponovo ih uvodeći u ropstvo sistema! (Galatima 5:1).
SLUŽBE
Mnogi su napustili crkve, institucije i organizacije, zato što su uvideli da je sve vođeno i kontrolisano od strane vrha, kao što je to praksa u svetu, i da se od njih očekivalo da se podvrgnu tom sistemu. Osobe koje nisu bile spremne da u svemu budu slepo poslušne i lojalne, i pored svoje Bogom dane obdarenosti i iskrenosti, nisu mogle da dobiju mesto u takvom zajedništvu gde bi služile svojim darovima. U takvim sredinama potpuna podložnost vođstvu važnija je od Božije volje za pojedince. Mnogi koji su, u čežnji za slobodom, napustili takve sredine i započeli nešto novo, nažalost, i sami su uskoro napravili istu grešku - stvorili novi sistem, samo po njihovom ukusu. To je isto jedan od načina "stavljanja ljudskih ruku na Božiji rad". U opasnoj zoni za ovakve poteze nalaze se naročito osobe koje smatraju da pripadaju onoj grupi službi za koje Biblija kaže da su date na izgradnju Crkve (Efescima 4:11-13).
Ako je crkva građena po piramidalnom modelu, te je pastor "glava crkve" onda će verovatno doći do problema, te će se neka od ovih službi osećati ograničenom u toj crkvi. Pastor je titula koja prema svojoj definiciji i praksi u današnjim crkvama ne postoji u Bibliji! Mnogi su iz tog razloga započeli drugu crkvu. Obično se oko tih vrlo snažnih ličnosti okupljaju ljudi i tada se događa ono što Pavle opisuje, da vernici poprimaju svoj identitet u pripadnosti "Pavlu, ili Petru, ili Apolu" (1. Korinćanima 3:4). Pavle to naziva telesnim načinom razmišljanja koje ne bi trebalo da postoji u Hristovoj Crkvi. S obzirom da su čak i te "velike službe" samo obični ljudi, mnogo puta im godi da se oko njih i njihove službe stvara malo carstvo, koje oni i te kako brižljivo čuvaju i grade. Godi im da ih ljudi slede, te se i ovaj način ne razlikuje puno od Lavanovog, iako je sve krenulo u "ime slobode od strane kontrolišućeg sistema" u kom su ranije živeli. Umesto da svakog vernika poučavaju da bude zreo sledbenik Isusa Hrista, čime oni sami vremenom prestaju da budu neophodan faktor, njima godi takva uloga. Biti na blagoslov nekome svojim darom je pozitivna stvar. Biti stalan neophodni momenat za istu osobu je nezdravo i opasno.
Prorok Agej opisuje stanje Božijeg naroda, za koje bi mogli reći da je bilo posledica ovoga što smo spomenuli u vezi institucija i službi. Božiji narod i oni koji su ga vodili, govorili su da još nije vreme za izgradnju doma Gospodnjeg, dok su svi gradili svoje privatne kuće. Koliko god da su se oko svega trudili ništa nije uspevalo niti donosilo rezultate koje su očekivali (Agej 1:3-11). Apostol Pavle opisuje isti duh u svoje vreme i kaže da "se svi drugi brinu samo o sebi, a ne o onome što pripada Hristu Isusu" (Filipljanima 2:21). Ovo su reči Božijih proroka, koje institucije, pokreti i denominacije, kao i pojedinačne službe, već vekovima ignorišu! Međutim, vreme dolazi kada će redosled biti promenjen. Bog podiže vođe koje će se više brinuti za njegov dom i njegovu Crkvu Nevestu, nego za interese jedne grupe. Sve službe koje je Bog podigao i dao Crkvi moraju postati sluge Božijem narodu a ne jednoj grupi. Moraju biti sluge Božijem narodu a ne gospodari.
Crkva Nevesta počinje sama da uviđa da oni koji se ponašaju kao njeni vlasnici i gospodari, zahtevajući predanost i ljubav za svrhe koje ne stavljaju Božiji dom i carstvo na prvo mesto, nisu pastiri po Božijem srcu. Nevestina čežnja za svojim ljubljenim Ženikom jasno je izražena u rečima: "Reci mi, ti koga voli duša moja, gde stado paseš, gde ti stado počiva u podne? Zašto da budem u tugu zavijena među stadima drugova tvojih?" Jedan drugi prevod kaže: "... da ne lutam. tražeći te, oko stada tvojih drugova" (Pesma 1:7). Ovakva čežnja Neveste Crkve za svojim Ženikom Isusom nikada nije bila jača nego danas. Nakon vekova u kojima je bila i progonjena i iskorišćavana od lažnih posednika i organizacija, Nevesta danas dolazi do momenta kada će joj Bog otvoriti oči na način koji će joj želju učiniti toliku jakom, da će vapaj njenog srca doći do srca nebeskog Oca. Umorna je od traženja svog voljenog u različitim stadima koja su obećavala njegovu prisutnost i slavu, a davala su, kao i Lavan, nešto sasvim drugo - svoju teologiju, propovedajući više sebe i ime svoje denominacije ili pokreta, nego svog Ženika. Istrošena stalnim izazovima na predanje i davanje da bi se vizije umišljenih vođa ostvarile, koje ponekad nisu bile ništa drugo do mašta ljudskog srca, radi lične veličine i popularnosti. Ali, još uvek je puna čežnje za onim koji je sve za nju!
Sve to je bacalo senku na njega koji je naše sve, koji jeste čežnja srca onih koji pripadaju Nevesti. Crkva je danas u istoj situaciji kao i nevesta u "Pesmi nad pesmama" na granici iznemoglosti da i dalje veruje da će svog dragog naći u vrtlogu i zbrci religioznih ponuda, stalnog takmičenja između različitih stada i njihovih vođa. Oni čiji zadatak je bio da stado vode pravom Pastiru, umesto toga vodili su stada "sa brda na brdo" (Jeremija 50:6) duhovnih trendova, misleći da to znači biti duhovan i jak vođa. Takve vođe su zaboravile reči Jovana Krstitelja koji je razumeo da je bio samo prethodnik i da je njegov zadatak bio da dovede ljude Ženiku i njemu ih preda.
Nešto se novo događa među Božijim narodom danas! Bog podiže pastire čija srca gore od čežnje da vide Nevestu Crkvu obnovljenu i isceljenu. Oslobađanje i sakupljane Neveste Crkve je rad Duha Svetoga u ovom vremenu i godinama koja su pred nama.
Nevesta se budi i polako izlazi iz svog zarobljeništva.
