10. Dečija kolica i automobili
Sara je rasla i naša selidba se približavala. Nedostajala su nam dečija kolica. Kao i uvek, moja je žena i ovog puta bila vrlo specifična u svojoj želji kakva kolica bi želela da nađemo za Saru. Razumljivo, jer ona je provodila najviše vremena sa njom. Prema njenoj želji kolica su trebala da budu crvena, s korpicom za stvari ispod sedišta, a da dete gleda napred. Osim toga, i model je bio određen - "Emaljunga", poznata marka dečijih kolica u Švedskoj.
S obzirom na naše skromne ekonomske mogućnosti, i ovog puta smo se prvo okrenuli ka onom jeftinijem tržištu, to jest kolicima koja neko prodaje jer im nisu više potrebna. Reč polovna mi zvuči pogrešno, jer nekada su stvari na tom tržištu kao nove. Oglase smo često čitali, ali ni traga ni glasa od onog željenog.
Jednog dana zvoni telefon i javlja se naša prijateljica iz crkve, naša komšinica. Gotovo izvinjavajući se, počela je da objašnjava zašto zove. Naime, rekla je da imaju dečija kolica, ali da je već nekoliko godina prošlo otkako je njihovo dete bilo beba, pa je bilo malo stid da pita da li bi nama nešto tako odgovaralo. Znajući želju moje supruge, nisam pokazivao odmah neko veliko interesovanje, već sam diplomatski odgovorio: "Zavisi", a onda dodao ono neizbežno pitanje, da ne bi zvučalo potpuno nonšalantno: "A, kakva su to kolica?"
Možda je baš ovakva vrsta reakcije uzrok da mnogi i ne žele da pitaju druge da li im treba stvar koju bi im mogli dati, jer ako im ne bi odgovarala, osećali bi da njihova stvar i nije vredna. Ljudi, ponekad iz tog razloga bacaju stvari. Na moje pitanje, ona je počela da opisuje kolica. "Pa, znaš", rekla je, "kolica su crvena i imaju korpicu ispod sedišta, a dete sedi i gleda napred." Jedva sam stigao i da reagujem malo pozitivnije, kada je spontano dodala: "I, znaš, to je ona marka - Emaljunga." Pošto je sve štimalo, ali je bila potrebna potvrda "šefa" za ove stvari, rekao sam joj da može popričati sa Soilom.
Soila je otišla i pogledala kolica - kao po porudžbini! I to u dobrom stanju. Stvar je bila rešena. Još jedno malo čudo, našeg dobrog nebeskog Oca, koje je obradovalo naša srca i ohrabrilo nas da verujemo Njegovim obećanjima da ako se brine za vrapce, da onda još sigurnije želi da se brine za nas. On je naš nebeski Otac i Njegova briga za vrapce i ljiljane nije veća od Njegove brige za nas, Njegovu decu.
Auto
Da ljudi daju dečija kolica, možda i nije velika žrtva, neko bi rekao. Za nas nisu toliko kolica bila čudo koliko Božiji način na koji se pobrinuo za našu potrebu. Ali, da li su ljudi spremni drugima da daju veća kola od dečijih kolica? Onu vrstu koja tolikom broju ljudi znači u životu i više nego bi trebalo.
Sve, osim jednog automobila, za naših dvadeset i sedam godina braka, Gospod nam je dao na način na koji nismo očekivali. Kupovina nekog boljeg auta je skoro uvek bila iznad naših mogućnosti. Onaj auto koji smo jednom prilikom kupili za malo novca (današnjih tri stotine evra) bio je i najgori koji smo imali.
Oduzelo bi previše vremena da svaki slučaj opisujem, ali ću jedan spomenuti. Nismo imali u to vreme auto, a zbog posla koji se sastojao i od čestih putovanja, bio nam je potreban jedan solidan auto. Jedan prijatelj, koji je to znao, spomenuo mi je da bi hteo da mu napravim poklone za njegove poslovne prijatelje. Pokloni su bili kaliografski ispisani biblijski tekstovi iz Solomonovih "Mudrih izreka". Onako usput, spomenuo je da bi nam možda mogao pomoći oko auta. Ja nisam želeo da pustim mašti na volju da počne da sanja previše o bilo čemu u vezi ovog obećanja. Posle nekoliko dana je nazvao i rekao da su on i supruga odlučili da nam daju njihov drugi auto "Hondu Civic", samo četiri i po godine staru. Zvučalo mi je neverovatno, i znajući da imaju tri sina u godinama kada se polaže za vozačku dozvolu, činilo mi se i nepravedno prema sinovima da nama daju taj auto. Osim toga, njegovoj supruzi je bio potreban auto za posao.
Vreme je prolazilo i on se nije javljao, te sam ja posle razgovora sa Soilom odlučio da ga nazovem i kažem da ne mora da misli na to obećanje, da razumem da je možda previše da nama poklone auto. Čim sam ga nazvao, rekao je da je baš i on hteo da nas nazove u vezi auta. Ja sam mu odmah rekao da nije potrebno da o tome misli, ali mi je on na to odgovorio da je sve u redu i da mogu doći po auto.
Priči pripada i sledeći detalj. Nakon što nam je dao to obećanje, bio je malo zabrinut da nije prenaglio s obećanjem. Jednog dana, našeg prijatelja nazvao je jedan njegov poslovni partner i zamolio ga da dođe do njegove kancelarije. Stigavši tamo, primio je kovertu u kojoj je bio ček. Razlog tome je bilo zadovoljstvo zbog dobre saradnje i želja ove firme da ga za to malo ekstra nagradi. Ček je bio napisan na sumu sasvim dovoljnu da naš prijatelj kupi potpuno novi auto!
Nebeski Otac se pobrinuo za našu potrebu kroz našeg prijatelja, a za njihovu potrebu kroz jedan drugi izvor. Našim prijateljima, koji nisu bili hrišćani, ove stvari su bile veoma čudne, ali istovremeno i svedočanstvo da je Bog zainteresovan za naš celokupni život, a ne samo duhovne potrebe. Jednom prilikom, jedno od naše dece nas je pitalo: "Zašto baš mi dobijamo automobile i druge stvari?" Odgovor može biti samo jedan - zato što se Otac nebeski brine, a mi imamo potrebe! Pošto smo odlučili da živimo na ovakav način, potrebno nam je više ovakvih čuda nego drugima koje je Bog blagoslovio na drugi način.
Bilo bi pogrešno, a i opasno je opisivati sve ovo na način koji bi bilo kojim detaljem skrenuo pažnju s Božije očinske velikodušne brige za čoveka, na neku duhovnost koja bi se ljudima pripisivala. Time bi pažnja otišla od Boga i Njegove ljubavi i milosti na čoveka. Značilo bi da Otac nebeski ima ljubimce, ili da su dotični ljudi posebni i da žive na nekom "višem duhovnom nivou" te da ih Bog zbog toga blagosilja. To bi značilo da je pristrasan, a On to nije. On dozvoljava da sunce greje i dobre i zle, kaže Biblija. (Mt. 5:45)
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
