11. Dilema i rešenje
U svemu ovome može da se nametne pitanje - Zašto to ne doživljavaju svi ili veći broj ljudi? Drugo pitanje bi bilo slično ovom, ali provokativnije i vrlo često postavljano - ako je Bog tako dobar, zašto svuda po svetu dnevno umire toliko dece i odraslih, upravo zbog nedostatka osnovnih sredstava za život? Ako je Bog ljubav, kako onda da je svet pun nasilja a ljudska istorija neprekidna priča o ratovima, gladi i zlu? Pravi li Bog razliku među ljudima? Ne, svakako ne, i ako bi to bilo moguće, iskreno moram da kažem da mi, ni po kojim kriterijumima o zasluzi, ne bi bili primer onih koji su Božiji ljubimci i prioritet u odnosu na druge. Mi kao familija nismo nikakav prototip savršenog života ili vere posebnog kvaliteta.
Uz dužno poštovanje prema specifičnim situacijama i shvatanje da se u ovoj tematici sve dileme ne mogu lako objasniti, želeo bih da spomenem tri faktora za koja ipak verujem da utiču na meru Božijeg delovanja u našem svakidašnjem životu. Opet, ovo nije nikakva formula niti metoda, već razmišljanje i delimično lično iskustvo u vezi ovoga o čemu knjiga i govori.
Vera
Vera igra značajnu ulogu u životu svake osobe, bez obzira da li je u pitanju vernik ili ateista. Biti ateista ne znači biti nevernik, već verovati u nešto drugo, a ne u Boga. Život je nezamisliv bez vere. Vera je osnovna pokretačka snaga u životu. Vera u nešto nas iz dana u dan nosi dalje u životu. Koliko motivacije čovek ima za sledeći dan zavisi od vere, ali i od vrste vere, to jest u šta osoba veruje. Kao što jedna izreka kaže: "Svako je blažen prema svojoj veri". Ko veruje u Boga, od Njega očekuje blagoslov. Osoba koja veruje u Darvinovu teoriju dobija od nje blagoslov u smislu životnog uporišta, pogleda na život, shvatanja kako da živi život i šta joj život nudi u pogledu večnosti. Vera u "svemogućnost novca" daje ljudima motivaciju da rade ono što donosi novčanu zaradu. Svaki objekat verovanja odgovara na veru ljudi po svojoj mogućnosti. Ako je Bog živ, onda nema logičnijeg stava nego od Njega očekivati odgovor na u Njega stavljeno pouzdanje. Na jednom mestu u jevanđelju, Isus kaže da je sve moguće onome ko veruje. (Mk. 9:23) Na mnogo mesta u Bibliji opisuju se događaji u kojima sam Bog, sam Isus, odgovara na veru ljudi u Njega, time što to nagrađuje svojim delovanjem osobu koja se pouzdaje u Njega. Biblija kaže, a i sama po sebi je ova izjava logična: "Bez vere je Bogu nemoguće ugoditi, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže". (Jev. 11:6)
Definisati veru, opisati njenu prirodu, veoma je važno da ne bi došlo do zbrke, koja se tako često pojavi u vezi ovog pojma. Biblijska definicija vere ne stavlja naglasak na čovekovo pokušavanje i sposobnost, te se zbog toga ne radi pre svega o osećajnoj jačini vere. Izvor vere nije u nama već u onome u koga ili čega verujemo. Čovek se može napregnuti koliko god hoće da veruje u komad drveta i da mu kaže: "Ti si moj bog". Ali, to je drvo i ništa više. Ne radi se, dakle, o našem naprezanju i pokušavanju da dovoljno snažno verujemo, već se radi o verodostojnosti onoga u koga ili čega verujemo. U slučaju verovanja u Boga, radi se o pouzdanju i poverenju u Njega. Ako osoba o sebi nešto kaže i tvrdi, njene spomenute osobine imaće uticaja na nas u onoj meri koliko mi u to verujemo. Ako je poverenje u osobu veliko, onda nam je "vera u tu osobu velika". Vera je onda poverenje i pouzdanje u ono što osoba koja nam se predstavlja kaže o sebi ili šta drugi kažu o njoj. Poverenje ili vera u osobu zavise najviše od poznavanja te osobe. Isus podstiče ljude i kaže u jevanđelju: "Imajte vere u Boga". (Mk. 11:22)
Drugim rečima, Bog kao ličnost, sa svojim osobinama, vredan je našeg pouzdanja i poverenja. Dok govori o lepoti koju je Bog dao cveću, koje danas jeste a sutra nije, Isus kaže: "Zar neće mnogo više oblačiti vas, maloverni"? (Mt. 6:30) Isus želi da nam kaže da, gledajući Božiju brigu za, na izgled, malo važne detalje, možemo verovati da je još sigurnije da će se brinuti za nas. A to onda treba da se odrazi u našem pouzdanju u Njega, a ne u malovernosti.
Reakcija ljudi na nečiji pokušaj da mu predstave osobu, da je preporuče ili kritikuju, često zna biti ovakva: "Ma, znam ja njega, ne moraš mi ti pričati!" Ako iz iskustva znamo da nas neko nije izneverio, lakše će nam biti da imamo poverenje u tu osobu. Upoznavajući Boga, kroz Njegovu reč i iskustva sa Njim, naša vera u Njega trebala bi da raste.
Da bih opisao samo ono što smo mi kao familija doživeli od ekonomskih i drugih čuda, treba mnogo više prostora. Opet, kada krize naiđu, na žalost moram da priznam, da vera ne dolazi automatski da će se čudo ponoviti. Trebao bih imati mnogo više poverenja u Njega, koji je toliko puta pokazao svoju vernost prema meni. Isus je učenicima rekao, posle svih čudesa koja su videli, da bi trebali da imaju više vere u Njega. To je logičan razvoj u odnosu u kome se iz situacije u situaciju ponavlja vernost partnera.
Kad god smo bili u nekoj vrsti krize, moja bi supruga rekla: "Biće interesantno videti kako će to Bog ovog puta rešiti." Ja sam bio više sklon strahovanju i napetosti kada su u pitanju bila rešenja, naročito za ekonomske potrebe. Kroz sve ove godine zbog mnogobrojnih čuda i u meni je poverenje u Boga poraslo. Čudno je da mi ljudi, koji nismo uvek u stanju da održimo datu reč, sumnjamo u Boga koji ne može lagati?! Razlog tome je možda taj da smo Boga sveli na intelektualni nivo, te mislimo da je On onoliko velik koliko mi to možemo razumom sebi da predstavimo i da ono što mi nismo u stanju da uradimo ni On ne može, ili ne želi, da učini.
S ove tačke gledano, mogli bi da kažemo da je odgovornost na našoj strani i da sve zavisi od jačine naše vere. Važnije od toga je da razumemo, da se ne radi o tome "koliko jaka je naša sposobnost da verujemo", već koliko je ono u čega verujemo vredno našeg poverenja. Razlika između ova dva pojma je ogromna. "Ja verujem" podrazumeva aktivnost i lako postaje moj pokušaj da dostignem "potreban nivo". Poverenje podrazumeva, pre svega, verodostojnost osobe u koju se uzdam. Znati da osoba ima ono što meni treba, a uz to i poznavati njenu voljnost da mi da to što mi je potrebno, stvara veru u smislu pouzdanja u osobu i njenu voljnost da deluje u moju korist.
Ako je na jednoj strani savršeni Bog, koji stoji iza svake svoje izgovorene reči, onda problem sigurno nije kod Njega, već u razlozima nepoverenja prema Bogu. Zbrka često nastaje kada mi počnemo da analiziramo naše osećaje u pogledu verovanja. "Ne osećam ništa" česta je izjava ljudi koji pokušavaju da veruju u Božije delovanje. Pravo, duboko poverenje se ne poljulja lako ni pod napadima nepredviđenih okolnosti, koje mogu da utiču na osećaje.
Jedan od najlepših primera takvog poverenja u Boga pokazao je Avram po pitanju Božijeg obećanja za sina. "Nije se pokolebao u veri kada je uzeo u obzir svoje već obamrlo telo - bilo mu je skoro sto godina - i Sarinu mrtvu utrobu. I nije sa nevericom gledao na Božije obećanje, nego se osnažio u veri i dao slavu Bogu, potpuno uveren da Bog može i da učini ono što je obećao." (Rim. 4:19-21)
Naglasak nije na Avramovoj sposobnosti da u svakom momentu bez problema veruje. To se pokazalo i time što je u momentima sumnje pokušao da ostvari Božije obećanje svojom snagom pre Božijeg vremena za ispunjenje istoga. Avram nije bio uveren u jačinu svoje vere, već u Božiju sposobnost da učini šta je obećao. To je priroda prave vere - poverenje u Onoga koji je rekao da ono što je rekao može i hoće da ispuni.
Vera u Boga, vera u večnost, neminovno bi trebala da utiče na način života ovde na Zemlji. Životni stil kome se prilagođavamo u mnogome utiče na našu potrebu za Božijim delovanjem i ujedno pokazuje kome, ili čemu, ukazujemo poverenje. Zbog toga se, između ostalog, Božija čuda češće događaju u situacijama u kojima su ljudi "prisiljeni" da daju šansu Bogu i da žive u poverenju u Njega. Praksa pokazuje da u siromašnim i drugim teškim okolnostima ljudi češće daju Bogu mogućnost da učini nešto za njih, nego oni koji žive u, ljudski govoreći, sigurnijim sistemima. Čudesa se manje događaju u onim delovima sveta u kojima su zdravstveni i ekonomski sistemi bolje organizovani. Na kraju ipak naše poverenje odlučuje ko i šta će imati najviše uticaja na naš život.
Isceljenje uha
Pošto vera ne može uvek da se meri prema osećajima, teško je ponekad znati da li osoba koja kaže da veruje, zaista veruje ili se radi o osećaju koji i nije stvarni odraz unutrašnjeg presvedočenja. Isto tako, ima situacija kada, iako se ni ne nadamo rezultatu koji priželjkujemo, to se ipak dogodi. Jedno malo čudo, koga je Soila doživela, ohrabrujuće je svedočanstvo o Božijoj milosti, u situaciji kada njena vera nije ni imala vere da će se nešto dogoditi. Ovo je njena priča o tome.
Jedne jeseni sam dobila jaku upalu uha. Molila sam se i mnogi drugi su se molili za ozdravljenje mog uha, ali ništa se nije dogodilo. Na kraju sam otišla kod doktora koji je pregledao uho. Posle pregleda, doktor je rekao, na jedan dosta hladan i indiferentan način, da je sposobnost da čujem na to uho znatno smanjena i da će tako ostati. Njegov način da mi to saopšti učinio je da sam se vratila kući tužna i obeshrabrena. Ali, u sebi sam rekla: "Ako ti ništa ne možeš da uradiš, ima koji može! Uskoro sam otputovala za Finsku u posetu roditeljima. Jednog dana me je jedna stara prijateljica, koja je postala hrišćanka, pozvala na bogosluženje. Rekla je da će jedna žena propovedati i moliti za bolesne. Iako nisam htela da idem, kasnije sam se predomislila i otišla. Nakon propovedi je bila molitva za sve koji su imali potrebe, ali sam prvo pomislila da ne vredi da idem za molitvu, jer se toliko njih već molilo za mene. Ali, na kraju sam ipak otišla da se moli i za mene. Molila je za moje uho, ali se ništa nije dogodilo. Pre nego sam krenula na svoje mesto, ta žena je rekla nekoliko reči o meni kao osobi, koje su me veoma ohrabrile i razveselile. Na putu kući, gotovo sam igrala od radosti, te sam rekla Bogu: "Gospode, nije mi više ni važno da li ću biti izlečena ili ne, ja želim samo da služim Tebi!" Kada sam se probudila sledećeg jutra, moje je uho bilo potpuno zdravo! Haleluja, hvala i slava Isusu za to!
U ovom doživljaju moje supruge postoji mala pouka u vezi našeg gledanja na veru. Očigledno je da se nije radilo o njenoj velikoj veri, ili jakom osećaju da će ozdraviti. Mogli bismo reći da se u ovom slučaju manifestovalo obećanje kada je Isus rekao da prvo tražimo Božije carstvo, a da će nam se ostalo dodati.
Ipak, jedan primer nije dovoljan da bi se stvorila sigurna metoda, što se sa verom i ne može učiniti. Postoje biblijski principi, ali problem nastaje kada pokušamo da stvorimo sistem verovanja da bi došli do isceljenja, materijalnog blagoslova i ostalog što želimo i što nam treba. Tada se fokus verovanja u osobu pretvori u metodu, što nije nikada bila priroda prave biblijske vere. Bog nikada nije želeo da vera bude išta drugo nego odnos pun poverenje u Njega.
Upravo zbog poteškoća u procenjivanju kakva je vera osobe u nekoj situaciji, nezahvalno je upoređivati doživljaje i donositi zaključke.
Životni stil
Ranije je već spomenuto da svaka ideologija doprinosi načinu života, te da i jevanđelje svojom porukom ima uticaj na stil života onih koji veruju u Isusa Hrista, koji je centralna tema jevanđelja.
Jov, jedan od prvih pisaca u Bibliji, najviše poznat po patnjama koja je pretrpeo u svom životu,. kaže na jednom mestu: "Go sam izašao iz utrobe majke svoje, go ću se i vratiti u utrobu zemlje", kaže jedan prevod. (Jov 1:21) Verovati u ovu postavku ne zahteva religioznost. Ovo je logična tvrdnja. Niko od nas ništa ne ponese s ovog sveta. Bilo da verujemo ili ne verujemo u život posle smrti, znamo da ostavljamo sve onima koji su ostali posle nas. Oni koji ne veruju u večnost pokušavaju zgrnuti što više u ovom životu, da bi doživeli bar neku vrstu "blaženstva", ako bogatstvo uopšte može to da pribavi čoveku.
Oni koji veruju u život posle smrti isto tako znaju da od materijalnog iz ovog života neće ništa poneti u večnost. Vera u večnost s Bogom utiče, ili bi bar trebala da utiče, na razmišljanje i vrednovanje sadašnjosti. Jevanđelje nije prevashodno promoter nekog specijalnog načina života u pogledu materijalnih dobara. Ljudi često misle da je asketizam odraz verovanja i prave svesnosti o večnosti. Međutim, to nije tačno, kao što nije tačno ni to da je materijalno bogatstvo dokaz balgoslovljenosti od Boga i ispravnosti verovanja. Ono što jevanđelje, pre svega, naglašava jeste potpuna okrenutost Bogu i razumevanje prolaznosti života, što čoveku daje slobodu u odnosu na sve u ovom životu.
Osim Isusovih reči i saveta kako da se odnosimo prema materijalnim stvarima u životu, način života hrišćanina veoma mudro opisan je rečima apostola Pavla: "... Vreme je kratko. Ubuduće i oni koji imaju žene - neka budu kao da ih nemaju; i koji plaču - kao da ne plaču; i koji se raduju - kao da se ne raduju; i koji kupuju - kao da ništa nemaju; i koji koriste stvari ovoga sveta - kao da ih ne koriste, jer prolazi obličje ovoga sveta." (1. Kor. 7:29-31)
U ovim rečima je srž jevanđelja. Život je prolazan, kao i ceo sistem koji je čovek stvorio. Večnost je pred nama i u njoj nema vrednovanja koja su važeća u ovom svetu i najčešće se temelje na materijalnim vrednostima. Apostol Pavle dalje govori da je on naučio da živi i u nemaštini i u izobilju, te da ni jedno ni drugo ne utiču na formiranje njegove životne filozofije. Naprotiv, njegova životna filozofija utiče na formiranje njegovog života.
Svi ljudi veruju u nešto! To nešto se odražava u njihovom svakodnevnom životu. Ako ljudi ne veruju da je čovek večno biće i da je ovaj život samo deo večnosti, tako će se i ponašati jedni prema drugima i prema samom životu. Oni koji ne veruju da je čovek najuzvišenije stvorenje, već ga stavljaju po vrednosti na isti nivo sa životinjama, upotrebljavaju često snagu, vreme i novac za ozdravljenje mačke, psa ili foke. Isti ti ljudi nemaju uvek dovoljno empatije za čoveka, nego im pred nosom može od gladi umreti!
Pre nekoliko godina, u Americi je preko jednog tv-programa objavljeno da se sakuplja novac za jednu povređenu životinju i za jedno dete crnačkog porekla. Otvorena su dva računa i posle završenog sakupljanja na računu za povređenu životinju je bilo više novca nego za dete! Ja verujem da Bog još uvek vidi ljudsko biće kao krunu svog stvaranja. Ono je stvoreno na Božiju sliku, a ne mačka ili pas ili bilo koja životinja, iako su mu i oni dragi, jer je i njih iz ljubavi stvorio.
Čuđo sa hlebom
Setio sam se jednog malog čuda koje su naši dobri prijatelji doživeli. Odmah sam im telefonirao, da bih čuo sve iz prve ruke i dobio potvrdu oko svih detalja. Anne i Goran su naših godina i poznajemo se skoro tri decenije. Uvek su živeli za Gospoda, voljni da drugima budu na pomoć i blagoslov. Evo njihove priče.
"Davne 1981. godine, tek što smo započeli naš zajednički život, odlučili smo da radimo s ljudima koji su imali problem s alkoholom i drogom", priča Anne. "Napustila sam svoj stalni posao, da bi se u tom radu pridružila svom suprugu. Njegova tadašnja plata bila je oko 180 evra. Stan je koštao 140 evra mesečno. Za život baš ne ostane mnogo. No, bili smo mladi, voleli Isusa celim srcima i puni goruće želje da ovim ljudima pomognemo. Voleli smo izazove u životu.
Jednog dana htela sam da mesim hleb. Imali smo dve forme za hleb, od dve litre. Brzo sam napravila testo i ostavila da uskisne i naraste. Pomolila sam se da Bog blagoslovi hleb. Za to vreme, čitala sam jednu divnu knjigu o svakodnevnom životu hrišćanina. Kada sam posle nekog vremena pogledala na testo, na moje zaprepašćenje, videla sam ogromnu gomilu koja je prekrila celu radnu dasku u kuhinji, veličine 2m sa 0.70m. Odmah sam otrčala do obližnje prodavnice i kupila još dve takve posude na rasprodaji i dve kile brašna, što je koštalo baš onoliko koliko sam imala novca.
Kada sam se vratila kući, morala sam brzo da se pobrinem za testo koje je naraslo. Stavljala bi četiri vekne u rernu i čim bi bile gotove, odmah bi u iste posude stavljala testo, pa opet u rernu. Tako sam ceo dan pekla hleb. Kada se moj muž vratio uveče sa posla, cela radna daska je bila puna sveže pečenih vekni i testa koje je čekalo da bude stavljeno u rernu. Pošto naš zamrzivač nije bio dovoljno velik za sav hleb, podelili smo blagoslov s komšijama i prijateljima. Veliko čudo s hlebom dogodilo se u našoj maloj kuhinji. Hleb je bio izvanredno ukusan i mnogima na uživanje.
Samo sedam dana kasnije, ista stvar se dogodila dok sam mesila kolače. Testo za kolače je raslo i postalo mnogo veće od onog što se prema receptu može napraviti. Zar je Bog stvarno zainteresovan za kolače? Svakako da jeste, inače ne bi blagoslovio testo na ovako čudan način. U ovom slučaju smo mogli zaista citirati reč iz Psalma 34:9 gde u mnogim prevodima piše: "Probajte, okusite i vidite kako je dobar Gospod..."
Kao da ovo nije bilo dovoljno, pa nam je Gospod priredio još jedno veliko iznenađenje. Kada smo se preselili u stan u kojem se dogodilo čudo s hlebom, poneli smo paket praška za pranje od kilogram i po. Obično smo prali dve - tri mašine veša svake sedmice. Primetili smo da koliko god da mi peremo, paket sa praškom se nije praznio. Uselili smo se u taj stan u februaru i za sve vreme stanovanja, do kraja augusta, prašak za pranje je trajao i nije se potrošio.
Živeli smo u stvarnosti Božijeg obećanja u Mateju 6:33, da ako prvo tražimo Njegovo Carstvo da će nam se ostalo dodati. Shvatili smo da je Božija želja da naučimo da živimo u zavisnosti od Njega u svim životnim oblastima. Kad mi ispružimo naše prazne ruke prema Bogu, on želi da ispuni sve naše potrebe na divan način, prema Njegovim mogućnostima". (Fil. 4:19)
Zajedništvo
Treći značajan momenat da bi se briga našeg nebeskog Oca mogla očitovati u našim životima je takođe veoma važan. Radi se o našim međusobnim odnosima, o zajedništvu koga trebamo da imamo jedni sa drugima. Počeo bih hipotezom, koja bi ujedno mogla biti i pitanje svakom pojedincu, a i celoj ljudskoj zajednici. Krenimo od pretpostavke da nema Boga i nikakvog natprirodnog momenta u našem svetu. Jednostvano, "veliki prasak" je uzrok svemu, stvari se razvijaju tokom nebrojenih milijardi godina i danas smo tu gde jesmo. Duhovni svet ne postoji, greh je izmišljen pojam. Čoveku ne treba pomoć nekog izmišljenog bića koga zovemo Bog, u koga još neki nedovoljno obrazovani ljudi, iz neshvatljivih razloga, veruju u dvadeset prvom veku.
Drugi momenat ove pretpostavke bio bi da zlo nije sastavni, urođeno - nasledni deo ljudske prirode, kao što Biblija tvrdi. Ova pretpostavka je, u tom slučaju, dobra i pozitivna, jer ne opterećuje ljudsku savest. Ali je i teška, jer kako onda objasniti zlo koje je svuda u izobilju prisutno. Nastavljamo i kažemo da nam je evolucija dodelila različite sposobnosti. Što se savršeniji oblici evolucije pokazuju, bilo bi logično da ljudsko biće, u kome onda nema zla, pomisli bar ponekad na dar života i kako bi bilo najbolje da taj dar upotrebi dok je ovde na Zemlji. Zar ne bi bilo dobro, da to ljudsko "dobro biće" rezonuje otprilike ovako. Pošto smo svi u istoj situaciji i niko od nas ne zna dan svog odlaska odavde, a posle toga nas više i tako nema, onda da bar jedni drugima učinimo ovaj kratki boravak ovde na Zemlji lepim i ljudskim.
Zar nije ovo dobra ideja? Ne bi trebalo da bude teška za ostvarivanje, jer ljudi smo i po toj filozofiji smo dobri! Neko se, igrom slučaja, rodio sa ovakvim ili onakvim genima i u različitim okolnostima, ali je većina dovoljno obdarena da bi mogla učiniti nešto dobro od svog života. Ako bi se svima pružila ista prilika, koju su neki igrom slučaja dobili, svet bi verovatno drugačije danas izgledao. Dajući iste mogućnosti svima, doprineli bismo mnogo više da čovečanstvo živi u miru i ljubavi i održava prirodu svima na blagoslov i radost. Umiranja od gladi ne bi bilo, jer je očigledno da hrane ima dovoljno za ceo svet.
Iz ove hipoteze nameće se pitanje. Deo čovečanstva, koji se smatra visoko obrazovanim i prosvetljenim do te mere da mu nije potreban nikakav Bog, ima svakodnevno mogućnost da pokaže svoju vrednost i visoki stepen razvijenosti prema evolucionarnom sistemu, dobrim delima prema svojim saputnicima na planeti Zemlji. Pošto smo svi i tako na putu "iz ničega u ništa", čemu gomilanje novca i nekretnina? Pošto smo ljudi, "bez naslednog greha u genima", mogli bismo da učinimo da na celoj Zemlji bude raj za sve nas, kada već ne verujemo da ga ima posle smrti.
Ako je znanje snaga, kako da smo tako slabi u oblasti činjenja dobra jedni drugima, uprkos sve većem znanju? Čak i da Boga nema, neko je dobro rekao u najčitanijoj knjizi u istoriji čovečanstva - Bibliji: "Ljubi bližnjega svojega, kao samog sebe", i praktikovanjem toga bi stvari drugačije izgledale! (Mt. 22:39)
Ko god da je to rekao, dobro je rekao. Jer, u ljubavi nema zla! Onda, krenimo i radimo za dobro sveta, svaki od nas pojedinačno i zajednički menjajmo ovaj pakao na Zemlji u ono za čim svi čeznemo - radost, mir i blagostanje! Budimo dosledni imena koje nosimo i bez vere u Boga - budimo humani!
Eto jednostavne ideje. A i pitanja - zašto se to onda više ne događa u našem svetu, nego su takve stvari i dalje retkost u odnosu na količinu zla koga dnevno činimo jedni prema drugima?!
Izgleda da tu ipak nešto škripi. Svi bismo hteli da tako bude, a malo je onih koji to i rade. Zašto? Kao da nas nešto sprečava u našim dobrim namerama. Ne samo da ne radimo ono što znamo da je dobro, i što bismo hteli da ljudi nama čine, nego činimo jedni drugima zlo, dan za danom od kada je sveta. Ni milijarde narednih godina neće ovo promenuti, sve dok Boga držimo izvan naših zamisli. Bog nas toliko ljubi da nam je dao savršeni plan oslobođenja od sile koja nas je zarobila i paralizovala u pogledu činjenja dobra. Isus Hristos je jedino pravo rešenje za ovaj svet!
Postaviti ovo pitanje samo grupi ljudi koja se ideološki razlikuje od vernika bilo bi nepravedno i licemerno. Jer, kao što među ateistima ima ljudi koji slede zakon o dobrim delima, koji je u ljudsko srce upisao Stvoritelj, tako i među hrišćanima ima mnogo onih koji ne rade ono što je i u njima od istog Stvoritelja upisano, i pored toga što u Njega veruju. Svi smo u istom problemu koji je, hvala Bogu, već rešen kroz ono što je Isus Hristos učinio za čovečanstvo, i što je Otac nebeski i pre Isusove smrti i uskrsnuća imao u mislima i nalagao ljudskom biću da po tome živi. U Starom zavetu Božiji zakon spolja je delovao na čovekovu savest, a uskrsnućem Isusa Hrista čoveku je omogućeno da doživi nanovno rođenje i time bude "gonjen iznutra" da čini ono što Božiji zakon kaže, jer je taj isti zakon tada u samom ljudskom biću oživljen.
Mogućnost i način
Istorija jednog događaja opisuje mogućnost da živimo drugačiji život, a istovremeno i način na koji je to ostvarljivo. Posle čovekovog pada u greh, Bog stalno radi na oporavku celog svog stvorenja. Kao što je od samog početka naumio, tako i sada, na tome radi u saradnji sa čovekom. Kroz doživljaj nanovnog rođenja, zajedništvo Boga i čoveka je opet uspostavljeno, a time i mogućnost saradnje u ostvarivanju Božijeg nauma sa svetom.
Već u samom početku, patrijarh i otac vere Avram dobio je od Boga obećanje o blagoslovu, ne samo za njega, već kroz njega i za celo čovečanstvo. Bog mu je takođe dao informaciju da će njegovi potomci biti robovi u Egiptu. Egipat je slika sveta u kojem pali čovek pokušava da ostvari "raj na zemlji" bez Boga i zmijino obećanje da će sam postati bog. Faraon je bog tog sistema. On je model ljudskog pokušavanja da dostigne neostvarivo - da postane bog, gospodar života, bez ikakve zavisnosti od bilo kakvog božanskog momenta iznad sebe. Život u Egiptu ima potpuno drugačiji sistem vrednovanja od onoga koji Bog ima.
U tom svetu, Božiji narod smatran je nedostojnim i neprikladnim da bude bilo šta drugo osim robova, jer nisu hteli da priznaju faraona za boga, niti da prihvate način života u tom sistemu. Faraonu je to smetalo do te mere da je na kraju hteo da uništi ceo Božiji narod. To je ustvari fizička manifestacija praistorijskg sukoba između zmijinog i Božijeg semena, koji se često ponavlja na različite načine. Rimsko carstvo je istu metodu primenilo kada je Cezar, koji je bio smatran bogom, hteo da uništi hrišćane koji ga nisu priznavali za božanstvo i jedinog vladara. (1. Moj. 3:15)
Ljudsko biće u tom sistemu nije sposobno da živi u ljubavi, jer u sistemu bez istinitog Boga, mesta za pravu ljubav nema. Bog je ljubav i ako nije prisutan i dobrodošao u sistemu, onda u njemu nema ni prave ljubavi, za kojom svi težimo. Da bi narod Izraela mogao da manifestuje Božiju svrhu sa njim, a time i celim čovečanstvom, potrebno je bilo da bude oslobođen iz Egipta, "kuće ropstva", kako bi mogao da živi u slobodi koju je Bog namenio čoveku.
Izlazak iz Egipta nije bio ostvaren vojnim snagama i metodama, već Božijom suverenom intervencijom. Krv žrtvenog jagnjeta je bio oslabađajući faktor, a ujedno i predslika žrtve Božijeg jagnjeta, Isusa Hrista. (Jn. 1:29)
Ta žrtva i danas je Božiji oslobađajući čin za pojedinca i celo čovečanstvo iz "kuće ropstva", to jest od sile greha, koja je prepreka da se Božiji potencijal u ljudskom biću oslobodi i bude funkcionalan kroz svaku osobu na korist celom čovečanstvu.
Ova istina o izlasku iz "kuće ropstva" božanskim sredstvima početak je putovanja čovečanstva iz beznađa u budućnost punu nade. Dok svet ne shvati i ne prizna svoju nemoć, da san o drugačijem svetu nismo u stanju da ostvarimo svojom mudrošću i snagom, dotle će i istorija čovečanstva nastaviti da bude "krvava istorija" i neostvariv san. Čovečanstvo svojim snagama stalno pokušava da dođe do blagostanja na Zemlji. Čeznemo za mirom, ali ne uspevamo da ga ostvarimo. Svi bismo hteli da budemo voljeni, ali nismo u stanju da volimo. Svi bismo hteli da vidimo gladnu decu ovoga sveta situ i obučenu, ali nas sopstveni egoizam sprečava da budemo oni koji će tome doprineti. Sanjamo o toj "obećanoj zemlji", o mestu na kojem razum i ljubav zajedno vladaju, a opet nam danas sve to izgleda dalje nego ikada ranije.
Iz Egipta, "kuće ropstva", Božiji narod je trebalo da ode u zemlju koju mu je Bog obećao. Ta zemlja je predslika Neba, predslika mesta Božijeg prebivanja među ljudima i večnosti zajedno s izvorom života, samim Bogom. Put do te zemlje nije bio dug, ali se pretvorio u dugačko putovanje koje se za čitav narod moglo završtiti potpunom katastrofom. Putovanje je, zbog neposlušnosti, išlo kroz pustinju. Problem ipak nije bio pustinja, već kako izaći iz "pakla na zemlji u obećanu zemlju". To je i danas najveći problem čovečanstva. U suštini jednostavno, ali tako teško ako pokušavamo da to ostvarimo samo ljudskim sredstvima.
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
