• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

- Prenos blagoslova, autoriteta i isceljenja.

Da je bilo prepušteno samo ljudskom razumu da odluči kojih su šest osnovnih doktrina hrišćanske vere, sasvim je verovatno da doktrina polaganja ruku nikada ne bi bila uključena. Međutim, u krajnjem slučaju, najbolji komentar na Bibliju je sama Biblija. U ovom članku razmotriću aspekte četvrte od nabrojanih doktrina u Poslanici Jevrejima - polaganje ruku (Jev. 6:2).

Kako tačno treba razumeti ovaj izraz "polaganje ruku"? To je čin u kojem jedna osoba stavlja ruke na telo druge osobe, imajući za cilj neko duhovno događanje. Ovaj čin je obično praćen bilo molitvom, bilo proroštvom ili su prisutna oba.

Izvan sfere religije, ovaj čin polaganja ruku nije nešto čudno ili strano normalnom ljudskom ponašanju. Na primer, u nekim delovima sveta, kada se dvojica muškaraca koji su prijatelji sastanu, za njih je normalno da polože svoje ruke na rame jedan drugome. Ovaj čin predstavlja priznanje njihovog prijateljstva i njihovog zadovoljstva što su se sreli. Ili, kada majka ima dete koje se žali na glavobolju ili groznicu, sasvim je prirodno - u stvari, gotovo instinktivno - za majku da stavi ruku na čelo svog deteta i na taj način uteši dete. U sferi religije, praksa polaganja ruku se može smatrati kao produžetkom ili adaptacijom onoga što su u osnovi prirodna ljudska dela. Kao religijski čin, polaganje ruku obično označava jednu od tri moguće stvari.

Prvo, polaganjem ruku pojedinac može na taj način preneti duhovni blagoslov ili autoritet na onog na koga se ruke stavljaju. Drugo, polaganjem ruku pojedinac može na taj način javno priznati (usvojiti) neki duhovni blagoslov ili autoritet već dat od Boga onom na koga se ruke polažu. Treće, polaganjem ruku neki pojedinac se može tako javno posvetiti (predati) Bogu za izvršenje nekog posebnog zadatka ili službe. S vremena na vreme, ove tri svrhe se mogu kombinovati u jedan isti čin polaganja ruku. Dakle, nema pravila.


Dva Starozavetna presedana

Ako se sada okrenemo Bibliji, nalazimo da je polaganje ruku bila prihvaćena praksa u najranijim zapisima Božjeg naroda, kao što se vidi po knjizi Postanja. Na primer, u 1. Mojsijevoj 48:14 čitamo kako je Josif doveo svoja dva sina (Jefrema i Manasiju) njegovom ocu Jakovu da od njega prime blagoslov: "A Izrailj pruživši desnu ruku svoju metnu je na glavu Jefremu mlađem, a levu na glavu Manasiji, tako namestivši ruke navlaš, ako i jeste Manasija bio prvenac."

Isprva, Josif je mislio da je njegov otac napravio grešku, pa je pokušao da natera oca da prebaci ruke, stavljajući desnu ruku na glavu Manasije, prvenca, a levu ruku na glavu Jefrema, mlađeg sina. Međutim, Jakov je kazao da je bio svestan božanske smernice u postavljanju desne ruke na Jefrema i leve na Manasiju. Sa rukama još uvek u istom položaju, on je nastavio da blagosilja dva dečaka, dajući prvi i veći blagoslov Jefremu, a manji blagoslov Manasiji.

Ovaj tekst jasno pokazuje da je postajala prihvaćena praksa polaganja ruku i izgovaranja blagoslova. Jakov je tako trebao da prenese blagoslov na njegova dva unuka polaganjem ruku na njihove glave, i štaviše, da je veći blagoslov je prenet putem Jakovljeve desne ruke, a manji putem leve.

U našem drugom primeru, čitamo da kada je Mojsije došao blizu kraja svoje zemaljske službe, da je zatražio od Gospoda da imenuje novog vođu nad Izraelom, koji bi trebalo da bude kadar da preuzme Mojsijevo mesto. Način na koji je Gospod ovo odredio vidimo u 4. Mojsijeva 27:18-20: "A Gospod reče Mojsiju: Uzmi k sebi Isusa sina Navinog, čoveka u kome je duh moj, i metni ruku svoju na nj. I izvedi ga pred Eleazara sveštenika i pred sav zbor, i podaj mu zapovesti pred njima. I podaj mu od slave svoje, da ga sluša sav zbor sinova Izrailjevih."

Način na koji Mojsije obavlja ovu zapovest Gospodnju je zabeležen u stihovima 22. i 23. istog poglavlja: "I učini Mojsije kako mu zapovedi Gospod; i uzevši Isusa postavi ga pred Eleazara sveštenika i pred sav zbor. I metnu ruke svoje na nj, i dade mu zapovesti, kako beše zapovedio Gospod preko Mojsija." (4. Moj. 27:22-23)

Posledica polaganja ruku na Isusa Navina je zabeležena u 5. Mojsijevoj 34:9: "A Isus sin Navin beše pun duha mudrosti, jer Mojsije beše metnuo na nj ruke svoje. I slušaše ga sinovi Izrailjevi, i tvoriše kao što zapovedi Gospod preko Mojsija."

Iz ovih stihova vidimo da je ovaj čin polaganja ruku od Mojsija na Isusa Navina bio od velikog značaja kako za Isusa Navina, tako i za Izrael kolektivno.

Ovim Bogom uspostavljenim činom, Mojsije je ostvario dve glavne svrhe. Prvo, on je preneo na Isusa Navina određenu meru duhovne mudrosti i časti koju je on dobio od Boga. Drugo, on je javno priznao pred celim skupom Izraela Božije imenovanje Isusa Navina kao novog lidera kojeg je trebalo da slede.


Novozavetne uredbe o isceljenju

Hajde da sada u Novom zavetu pogledamo koju ulogu ima polaganje ruku. Nalazimo da postoji pet različitih svrha polaganja ruku, koje mogu da se koriste u skladu sa pravilima i primerima iz Novog zaveta. To su: polaganje ruku za fizičko izlečenje, za krštenje u Svetom Duhu, za prenošenje duhovnih darova, za slanje misionara van njihovih lokalnih crkava, i za imenovanje đakona i starešina unutar lokalnih crkava.

Prva od njih (i jedina koju ćemo pogledati u ovoj studiji) je direktno povezana sa službom fizičkog isceljenja. Ovlašćenje za nju dato je od strane samog Isusa u završnom poslanju izrečenom svojim učenicima na kraju njegove službe na Zemlji, kako je zapisano u Marku 16:17-18. U ovim stihovima Isus imenuje pet natprirodnih znakova koji će pratiti propovedanje Evanđelja i koje može tražiti svaki vernik (koji objavljuje Evanđelje) kroz veru u ime Isusa.

Peti od ovih znakova je sledeći: "A znaci onima koji veruju biće ovi... na bolesnike metaće ruke, i ozdravljaće." (Mk. 16:17-18)

Ovde je polaganje ruku u ime Isusa naznačeno kao sredstvo kojim fizičko ozdravljenje može biti pruženo onima koji su bolesni. Kasnije u Novom zavetu, u Jakovu 5:14-15, nešto drugačije, je opisan sledeći obred: "Boluje li ko među vama, neka zove starešine crkvene, i neka se oni mole nad njim i neka ga pomažu uljem u ime Gospodnje; molitva vere pomoći će bolesniku i podignuće ga Gospod, a ako je grehe počinio, oprostiće mu se."

Ovde je opisan obred pomazanja bolesnih uljem u ime Gospodnje.

Oba ova obreda podjednako su efikasna samo ako se izvode kroz veru i u ime Gospoda Isusa. U slučaju pomazanja uljem, posebno se navodi da molitva (i ispovedanje greha) mora da prati ovaj čin. U odlomku o polaganja ruku na bolesne u Markovom jevanđelju, nema posebnog pominjanja molitve. Međutim, u većini slučajeva bilo bi prirodno da se moli za bolesne osobe, pri polaganju ruku na njih.

Opet, kada se vrši pomazanje bolesnih uljem, prirodno je, zaista, gotovo instiktivno - da se i polože ruke na njih, u to isto vreme.

Na ovaj način dve odredbe su kombinovane u jednu. Međutim, to ne mora biti tako. Sasvim je biblijski da se polože ruke na bolesne, bez pomazanja uljem. Isto tako, sasvim je biblijski da se bolesnik pomaže uljem bez polaganja ruku. No, pitanje koje se prirodno postavlja je sledeće: Da li postoji razlika u upotrebi ili svrhama između ova dva obreda: od polaganja ruku na bolesne i pomazanja bolesnih uljem? Postoje li situacije kada je prikladnije koristiti jednu uredbu, a ne drugu? I ako je tako, šta su biblijski principi po kojim se rukovodi njihovo korišćenje?


Za današnje hrišćane

Odeljak u Poslanici Jakovljevoj oko pomazanja uljem počinje sledećim rečima: "Boluje li ko među vama, neka zove starešine crkvene." Pošto je Poslanica Jakovljeva upućena pre svega hrišćanima (doduše među jevrejskim narodom), izraz "među vama" izgleda da se uglavnom odnosi na vernike. Ovo se uklapa u zapovest: "neka zove starešine crkvene".

Osoba koja ne ispoveda veru i nije povezana sa hrišćanskom crkvom ne treba da bude uključena u frazu "među vama"; niti bi takva osoba znala ko su crkvene starešine koje treba da pozove. Čini se, dakle, da je ova uredba pomazanja uljem prvenstveno namenjena onima koji već ispovedaju veru u Hrista i povezani sa hrišćanskom crkvom.

Druga važna lekcija sadržana u ovom odlomku iz Poslanica Jakovljeve je da Bog očekuje da su hrišćani povezani sa crkvom, a da starešine ove crkve treba da budu spremni da služe u veri, prema Pismu, fizičkim potrebama članova njihovih crkava. Fraza "neka zove starešine crkvene, i neka se oni mole nad njim i neka ga pomažu uljem u ime Gospodnje", implicira oba: prvo, da je svaki hrišćanin povezan sa crkvom na takav način da ga njene vođe poznaju, a zna i on njih; i drugo, da su ove vođe spremne da služe bolesnim članovima crkve, prema naredbama i obećanjima koje je Bog dao crkvi.

Ako bismo pogledali drugi obred polaganja ruku na bolesnike, kao što je navedeno u Marku 16. gde se jasno vidi da kontekst sugeriše da ova uredba ima za cilj da ide zajedno sa propovedanjem Evanđelja neobraćenima - da je njegova primarna upotreba dakle za one koji se još nisu obratili ili koji su nedavno došli u veru, u spasenje.

Ovaj zaključak dolazi iz činjenice da je ovaj, kao i ostali natprirodni znaci o kojima je Isus govorio, dolazi odmah nakon njegove zapovesti da se Evanđelje objavljuje po celom svetu, kako je dato njegovim sledbenicima, u Marku 16:15-17 čitamo: "I reče im: Idite po svemu svetu i propovedajte jevanđelje svakomu stvorenju. Ko veruje i krsti se, biće spasen, a ko ne veruje, biće osuđen. A znaci koji će pratiti one koji veruju biće ovi..."

Isus zatim nabraja pet natprirodnih znakova, zaključno sa isceljenjem bolesnih putem polaganja ruku. To ukazuje da je svaki od ovih natprirodnih znakova, uključujući i isceljenja bolesnika, namenjen od Boga kao svedočanstvo božanske istine i autoriteta evanđeoske poruke u mestima gde poruka nije prethodno objavljena.

To je u skladu sa opisom evanđeoske aktivnosti sledbenika sa kraja Markovog evanđelja: "A oni iziđoše i propovedaše svuda, i Gospod ih potpomaga, i reč potvrđiva čudesima koja su se posle pokazivala."

Ovo ukazuje da je primarna svrha ovih natprirodnih znakova - uključujući isceljenje bolesnih kroz polaganje ruku - da potvrdi istinitost evanđeoske poruke među ljudima koji je nisu prethodno prihvatili. Izgleda jasno, dakle, da je metod čina za bolesne, kroz polaganje ruku, u ime Isusa prvenstveno namenjen ne za osvedočene hrišćane koji su već članovi crkava, već za neobraćene ili za one koji su tek došli veri u Hrista.

Na koji način će isceljenje doći kao rezultat polaganja ruku? Pismo ne daje nikakav precizan ili detaljan odgovor na ovo pitanje. Isus kaže samo sledeće: "na bolesnike će ruke polagati, i ozdravljaće bolesni."

Ovim rečima Isusa, dve stvari ostaju unutar Božje suverenosti: precizan način na koji će se manifestovati iseljenje, i precizna dužina vremena u kojem će proces isceljenja trajati. Rame uz rame sa ovim možemo staviti reči Pavla iz 1. Korinćanima 12:6: "I različna su dela, ali je jedan Bog koji čini sve u svemu." Ovde, kod polaganje ruku na bolesnike, postoji ono što Pavle naziva "različitim delima". To jest, proces ozdravljenja nije uvek svaki put isti!

U jednom slučaju, polaganje ruku može biti kanal kroz koji natprirodan dar isceljenja funkcioniše gotovo trenutačno. U takvom slučaju, osoba koja polaže ruke, ovim činom prenosi natprirodnu isceliteljsku moć od Boga na telo onog na koga su ruke položene, i vrlo često ova druga osoba oseća u svom telu ovu Božju natprirodnu silu.


Postepen proces?

U drugim prilikama, međutim, uopšte ne postoji osećaj (vidljiva manifestacija) sile, a polaganje ruku je jednostavno čin vere i poslušnosti Božjoj reči. Međutim, ako je vera istinita (prava i iskrena), izlečenje će postepeno uslediti, iako možda nema nikakvog dramatičnog ili natprirodnog iskustva.

Dakle, ponavljam, Hristos ne precizira dužinu vremena u procesu ozdravljenja. Ponekad kompletno isceljenje dolazi odmah, čim su ruke položene na bolesnu osobu. U drugim prilikama, međutim, dolazi do izlečenja samo u vidu postepenog procesa. U ovom drugom slučaju je najvažnije da lice koje traži isceljenje aktivno nastavi da veruje Bogu, sve dok izlečenje ne postane potpuno.