misaone refleksije
Kad je navršio dvadeset godina, Aleksandru Velikom je njegov otac, kralj Filip, poklonio konja kojega niko nije uspeo ukrotiti: Bukefala, prekrasnog, ali čudnog i divljeg konja. Aleksandar ga je hteo pripitomiti po svaku cenu.
"Imaš konja koliko hoćeš, sine, zašto ne izabereš nekog drugog", govorio mu je otac.
No, Aleksandar je želeo pripitomiti baš Bukefala. Trudio se preko tri meseca, ali uprkos pažnji, i lepim rečima, izgovorenim kao prijatelju, nije uspevao dugo ostati u sedlu. Oni koji su pokušavali pre njega, govorili su mu: "Slušaj, Aleksandre, pusti ga neka ide u divljinu, još će ti učiniti kakvo zlo!"
Jednoga dana dok je posmatrao svog divljeg prijatelja, Aleksandar opazi da konj drži pognutu glavu kao da je krije između prednjih nogu. Bilo je oko podneva. Razmišljajući, Aleksandar se priseti da se Bukefal tako ponašao uvek za vreme sunčanih dana, a nikada u veče ili za vreme oblačnog vremena. Uostalom, pripitomljavanje je išlo puno lakše kada je bilo oblačno. Odjednom mu pade na pamet: "Možda se konj boji sunca".
Dok je na nebu sjalo žarko sunce, Aleksandar skoči pred Bukefala, zgrabi ga snažno za glavu i svim je snagama podigne uvis. Konj je po prvi put bio prisiljen pogledati pravo u sunce. Aleksandar primeti da više nije plašljivo treptao, u očima mu se videlo da je postao poslušniji, kao da se smešio. Kada je mladić popustio čvrsto remenje kojim beše ščepao konja, njegova glava ostade uspravna, ponosna i mirna. Aleksandar je povikao od sreće, zagrlio ga, skočio u sedlo i pojurio galopom niz makedonske ravnice.
Bukefal je pobedio strah od gledanja u sunce. Tada se ni ljudi više nije plašio.
"A u sinagogi je bio jedan čovek koga je opseo duh nečistog demona, te povika veoma glasno: ah, šta imamo mi s tobom Isuse Nazarećanine? Došao si da nas upropastiš? Znam te ko si, svetac Božiji." (Lk. 4,33-34 EČ)
To je krik naopake religije, religije, đavola, ateista: Bog zadaje strah!
Koliko je ljudi kojima Bog zadaje strah, ljudi koji izbegavaju Boga gde god mogu, govore s njime na brzinu, ne pogledavši ga u lice, ljudi koji se, što pre mogu, udalje od njega s uzdahom olakšanja. Imaju neugodan doživljaj Boga. To je ono što je najudaljenije od pravog odnosa s Bogom, koji je savršena ljubav.
Bepo je bio čistač ulica, radio je svoj posao vredno i temeljno. Znao je da je njegov rad potreban ljudima. Kad bi meo ulice, činio je to polako i jednolično: Kod svakog koraka jedno disanje, i kod svakog disanja jedan zamah metlom.
Korak - disanje - zamah metlom - korak - disanje - zamah metlom... Ponekad bi malko zastao i razmišljao gledajući ispred sebe. Zatim bi nastavio: Korak - disanje - zamah metlom - korak disanje - zamah metlom...
Dok bi se Bepo tako kretao i pred sobom posmatrao neočišćenu ulicu, a iza sebe očišćenu... Pomislio je: "Ova ulica je strašno duga, nemoguće ju je očistiti; hoću li uspeti...?" Bepo je još kratko vreme razmišljao a onda shvatio: "Ne, ne smem nikad misliti na celu ulicu odjedanput. Moram misliti samo na sledeći korak, na sledeće disanje, na sledeći zamah metlom. I uvek ponovo samo na sledeći, i sledeći, i sledeći korak..."
Nastavio je da radi a je zatim ponovo zastao i razmišljao: "Hej, ovakav rad donosi radost i ne pada teško. Ovako se posao uradi dobro i bez muke. Tako to treba da bude. Znači: Korak po korak. Radiš a uopšte ne znaš kako, a i ne izgubiš dah. Cilj biva ostvaren a to je jedino važno."
* Uvodnik - Uredništvo
* Božićni Hristos - Oswald J. Smith
* Neprolazna reč - Aleksandar Birviš
* Josifov život: Bog na delu - Gib Warrick
* Polaganje ruku - Derek Prince
* Sva radost tvoja neka bude Gospod - Vlado Pšenko
* misaone refleksije
* Smešna strana
