Naslovna » Magazin » Arhiva » #86 » ....

Josifov život: Bog na delu

Gib Warrick
"A mi znamo da Bog u svemu radi za dobro onih koji ga vole, onih koji su po njegovom naumu pozvani." (Rim. 8,28 SSP)

Pravi čovekov karakter se ne razvija u spokojstvu, već u nevoljama. Bog kao topioničar zlata, odvaja zlato od šljake i to u vatri kušnje i nevolje. Bog uvek koristi okolnosti da bi se pokazalo šta je u čoveku - kakav je on ustvari. Što se tiče Josifovog života, ništa u njegovom rođenju i vaspitanju ne ukazuje na buduću veličinu koja ga je jednog dana očekivala; ali Bog je imao velike stvari na umu za njega, zbog toga je on trebao proći kroz "vatru kušnji" pre negoli što to postigne - bude mu dato. Zagledajmo se malo u Josifov život, jer iz njega možemo štošta naučiti.

Tri karakteristike se ističu u priči o Josifu (1. Mojsijeva, poglavlja 37-50.). Prva je obeležena ovim rečima: "donošaše Josif zle glasove o njima [o braći] ocu svom." (1. Mojsijeva 37,2). Josif se nije uključivao u zla dela svoje starije braće, već je o njihovom ponašanju jadikovao kod svog oca. Sadržaj Josifovog "zlog izveštaja" o njegovoj braći nam nije dat, ali poštenje i integritet, bile su stalne karakteristike u njegovom životu.

Druga karakteristika je da je Josif bio Jakovljevo omiljeno dete i on je to pokazao tako što mu je poklonio lep šareni ogrtač (1. Mojsijeva 37,3). Ovakvo favorizovanje postalo je kasnije seme za ljubomoru i zločin od strane njegove braće. Koliko se Josif razmetao svojom čašću mi to ne znamo, ali krivica za ljubomoru mora biti stavljena na Jakova, jer je favorizovao jednog od svojih sinova.

Međutim, najvažnija karakteristika su Josifovi snovi koji se odnose na njegovu buduću sudbinu kao gospodara u porodici. Ovi snovi su pojačali neprijateljstvo braće prema njemu, dok su izazivali iznenađenje i nerazumevanje kod Jakova. Da li je od Josifa bilo mudro da kaže svoje snove porodici, to je diskutabilno. Nije Josif taj koji je dao tumačenje svojih snova, nego njegova porodica, koja je u njima videla značenje gospodstva. Umesto da prime ovu "poruku" od Boga za njihovo dobro, mržnja i ljubomora ih je navela da prodaju Josifa u ropstvo.

Možemo li tu videti neke paralele sa Hristovim životom? Jevanđelje po Jovanu piše: "K svojima dođe, i svoji Ga ne primiše." (Jovan 1,11). Ipak, on je rekao o sebi: "Omrznuše na me nizašta." (Jovan 15,25). On, koji je bio bez greha, je bio odbijen od strane svojih najbližih i sunarodnika i bi predan da se razapne na krst (Jovan 19,15; Luka 19,14).

Iako su njegova braća mislila da su završili sa Josifom za svagda, Bog nije... Bog nije završio, već je tek počeo! Mogli bismo odustati od nekoga kao beznadežnog, ili smatrati okolnosti suviše mračne da bi se nešto dobro moglo izroditi, ali Bog je uvek tu da okrene stvari. Nije gotovo dok Bog tako ne kaže! Dakle, Bog je preuzeo Josifovu stvar u svoje ruke.

Josif nije imao moći da promeni svoj život. Bio je potpuno u rukama drugih, bio je rob. Kako je Bog mogao dopustiti takvu okrutnost, posebno posle tolikog "obećavanja"? No, ovde do izražaja dolazi vera. To nije bio Josifov život nego Božji. Nije na glini da dovodi u pitanje sud i veštinu Glavnog grnčara. Ono što je prolazilo kroz Josifov um možemo samo nagađati; međutim, ono što vidimo je zavisnost od Boga i moralni integritet.

Ove dve teme su iznesene u 1. Mojsijevoj 39. Josif je prodat Petefriju koji je brzo primetio da sa Josifom u kući, celo njegovo domaćinstvo prosperira - sve što je Josif radio bivalo je blagoslovljeno. Bog je ovde dobio zasluge, a ne Josif. Jer kada se ispolje vera i zavisnost od Boga u životu vernika, od tog života Bog prima čast - biva proslavljen. Kada je samovolja prisutna, pojedinac traži čast za samog sebe.

Zatim vidimo Josifov integritet. Petefrijeva supruga ga iskušava da počini seksualni greh (preljubu), njegov odgovor je bio: "Ne daj Bože!". To je dokaz njegove svetosti. Svetost ne samo da izbegava zlo, ona ga se i gnuša - beži od njega.

Pre nego što Bog poveri neku odgovornost čoveku, njegov integritet mora biti testiran do krajnjih granica. Ponekad to radi otvoreno, a ponekad skriveno. Takav je bio slučaj sa Isusom. Kada je došlo Njegovo vreme službe, prvo je bio odveden u pustinju, i u tajnosti bio kušan 40 dana. Karakter mora da se testira iznutra i spolja pre nego što može da počne služba za Boga. U našem Gospodu, nije bilo nesavršenstva koje je trebalo ispraviti, jer je sve kod Njega bilo savršeno, ali On kao čovek je morao biti testiran da pokaže to savršenstvo.

Josif, omražen i odbačen od svoje braće, a zatim lažno optužen i bačen u tamnicu, ušao je u najtamniji period u svome životu. Sigurno ga niko ne bi krivio zbog samosažaljenja. Međutim, šta mi u stvari čitamo? "Gospod je bio sa Josifom, i pokazao mu milost, i dao mu prednost u očima čuvara zatvora" (1. Mojsijeva 39,21). Božje prisustvo menja najveću tamu u svetlost, najveću muku u radost i mir. Josif je to naučio u zatvoru.

U najmračnijem času našeg Spasitelja u Getsimaniji, u mislima uprtim u krst koji Ga je čekao, On sebe stavlja u ruke svoga Oca govoreći: "Ne moja volja, nego tvoja da bude." Kakva samopredaja i poniznost! Nešto od ovoga je oličeno i u Josifovom životu - jer uprkos svemu on je nastavio da veruje Bogu.

Josifovi snovi i njihovo značenje je bila ona poslednja kap u čaši mržnje i odbacivanja kod njegove braće: "Gle, evo onog što sne sanja... Onda ćemo videti šta će biti od njegovih snova." (1. Mojsijeva 37,19-20). Interesantno je primetiti da snovi takođe igraju ključnu ulogu i u njegovom uzdizanju. Koliko god da su fascinantna bila njegova tumačenja peharnikovog i pekarovog sna, duhovna mudrost i vera iskazana kroz Josifa je bila da "sva tumačenja pripadaju Bogu" (1. Mojsijeva 40,8). Dakle, tajne pripadaju Bogu, a ako san ima tumačenje, onda njegovo značenje može doći samo od Boga. Josif je u ovome bio iskušan da pokaže i nauči, i da nastavi da zavisi od Boga, a ne da se oslanja na svoju vlastitu mudrost.

Mi ne možemo da ga krivimo zbog toga što je želeo da bude oslobođen i da zaklinje peharnika da ga pomene faraonu kad bude na slobodi. No, Josif je morao da nauči još jednu važnu lekciju: Bog sve radi u svoje vreme! U Božjem planu, postojao je još važniji san da se protumači i njegovo još mnogo veće uzdignuće od puke slobode iz zatvora. Iako je morao da sačeka još dve godine, rezultat čekanja je bio daleko veći od ičega što je Josif mogao i da zamisli. Isto tako je bilo i sa Isusom, "koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst" (Jevrejima 12,2). Da li želite najveći blagoslov? Onda dozvolite Bogu da vam ga On daruje, u svoje vreme.

Faraon je imao dva sna koja su ga uznemirila, pa je pozvao svoje gataoce da ih protumače. Kada nisu uspeli, bacio ih je u zatvor. Kada je ovaj najmoćniji čovek na svetu bio suočen sa svom ljudskom nemogućnosti i nesposobnosti, vera u Boga je došla u prvi plan. Peharnik se setio Josifa i preporučio ga faraonu. Zbog ozbiljnosti situacije, Josifa su "na brzinu" sredili i očistili, i doveli pred faraona.

A šta je Josif rekao faraonu? "To nije u mojoj vlasti, Bog će javiti dobro Faraonu" (1. Mojsijeva 41,16). Ovo nije lažna skromnost, nego iskreno priznanje realnosti. Gataoci su bili primorani da vide da tako nije bilo sa njima. Josif čak ne uzima zasluge za to što je Božji kanal za interpretaciju. Josif je naučio da napusti veru u sebe i veruje Bogu tokom više od dve godine boravka u zatvoru.

Faraonova reakcija je bila brza i direktna. Josif biva uzdignut na poziciju drugog čoveka po rangu u Egiptu: "Ti ćeš biti nad domom mojim, i sav će ti narod moj usta ljubiti; samo ću ovim prestolom biti veći od tebe" (1. Mojsijeva 41,40). Josif, posle svog poniženja i muke, biva uzdignut, dati su mu novo ime i supruga. Tako je bilo i sa našim Gospodom. Bio je odbačen od svoje braće i ponižen: "Zato i Bog njega povisi, i darova mu ime koje je veće od svakog imena" (Filipljanima 2,9), a darova mu i nevestu (Efescima 5,22-32).

Josif je počeo rad za koji ga je Bog pripremio. Proći će još devet godina pre negoli što će Gospod Josifa da ponovo uzvisi. Josif koristi sedam od tih devet godina da sačuva dovoljno hrane da nahrani narod. Kako je glad odmicala, i lične žitnice ljudi bivale ispražnjene, Josif je počeo da prodaje žito. S obzirom na njegovu poziciju, on je imao povoljnu priliku za korupciju i ucene - da se lično obogati, ali očigledno da to nije činio.

Među masama koje su se sjatile u Egipat u toku gladi, došla su i njegova braća. Ovih deset muškaraca nisu se ničim isticali - bili su samo još jedna gladna grupa, koju kod kuće čeka još gladnih usta koje treba nahraniti. Josif je lično nadgledao prodaju žita (1. Mojsijeva 42,6), tako da je bio u prilici da odmah prepozna svoju braću, ali oni njega nisu prepoznali. No, koja je bila Josifova prva misao? Osveta bi bila prirodna, ali Josif je imao Božje misli: "Setio se snova koje je imao o njima" - snova kroz koje mu je Gospod nagovestio da će imati vlast nad svojom braćom (1. Mojsijeva 42,9; 1. Mojsijeva 37,5-10).

Mi nikada ne smemo smatrati sebe centrom Božjih planova; Isus je uvek taj centar. Josif je sada kada je imao moć da se osveti i "natrlja nos" svojoj braći, jer su ga mrzeli i ismevali zbog njegovih snova, je ustvari razumeo da je nešto daleko veće u pitanju.

Josif je tražio od njih da dovedu svog brata Venijamina u Egipat pre nego što dobiju više žita. Smestio ih je u zatvor, verovatno da razmisle o svemu, a pustio ih tri dana posle, načuo je od njih šta mu je bilo potrebno da zna: "Doista se ogrešismo o brata svog, jer videsmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato dođe na nas ova muka" (1. Mojsijeva 42,21). Bog je bio na delu, radio je na Josifovom i srcima njegove braće!

Vrativši se kući sa kupljenim žitom, Jakov je pobesneo čuvši da su rekli toliko o sebi i da je Venijamin morao da ide u Egipat. Juda, čija je bila ideja da se Josifa proda u ropstvo, je istupio i obećao sebe kao jemca za Venijamina. Tada ih je Jakov pustio da se vrate u Egipat.

Kada je Josif ponovo video svu braću, on nije imao pojma koliko im je muke trebalo da Venijamina dovedu u Egipat. Za trpezom, Josif zahteva da Venijamin ostane u Egiptu, čuvši to braća su bila potpuno slomljena. Voleli su svoga oca, i nisu želeli da trpi bol u srcu ako nikad ponovo ne vidi Venijamina. Dakle, Juda je ispričao Josifu celu priču o tome kako im je teško palo to što Venijamina treba da vode u Egipat. On je čak ponudio da ostane kao rob, tako da Venijamin može da se vrati kući ocu: "Jer kako bih se vratio k ocu svom bez deteta, da gledam jade koji bi mi oca zadesili?" (1. Mojsijeva 44,34).

Josif je sada potpuno slomljen, nije mogao više da izdrži. On je sada bio siguran da su se njegova braća pokajala za zlo koje su mu učinila, bio je presvedočen da je Bog promenio njegovu braću. Više nije bilo potrebno da se krije i mogao je da im posvedoči kako je Bog zlo okrenuo u dobro, da je iza svega Bog imao svoju svrhu (1. Mojsijeva 45,8; 1. Mojsijeva 50,20).

Dogodilo se izmirenje i opraštanje među braćom. Josif im je oprostio i bio oslobođen od ogorčenosti i odbačenosti.

Sve loše okolnosti Josifovog života razvile su njegov integritet, zavisnost od Boga i veru u Boga (Rim. 8,28). Kada je imao 110 godina i bio blizu smrti, Josif je imao jedan poslednji zahtev. Nikada ne gubeći iz vida Božju svrhu i obećanja, on je zavetovao svoju braću da ponesu njegove kosti kada krenu iz Egipta - u obećanu zemlju. Narednih 430 godina njegove kosti su stajale kao tihi podsetnik da Bog nije završio sa njima - da još velike stvari stoje pred njima. Neka život svakog vernika bude konstantan podsetnik da najbolje Božje tek dolazi.

Sa engleskog prevela: Blaženka Šunjić.
Tagged: karakter| kušnja|
"Jer si Ti velik i tvoriš čudesa; Ti si jedan Bog. Pokaži mi, Gospode, put svoj, i ići ću u istini Tvojoj; učini neka se mili srcu mom bojati se imena Tvog."
- Psalam 86:10-11

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1921
Ukupno: 2554663
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/086/03.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.