• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

U drevnoj crkvi bila je grupa od četrdeset vernih vojnika u jednoj rimskoj legiji koji su bili osuđeni na smrt zbog toga što su verovali u Isusa Hrista. Odveli su ih nasred smrznutog jezera i ostavili ih da pomru od zime. Dana im je sloboda izbora da ukoliko se odreknu svoje vere u Isusa Hrista, mogu u bilo koje vreme da se vrate sa ledenog jezera i prijave vojniku na straži.

Usred te spore i hladne noći stražar na obali je video oblak pun anđela kako lebdi iznad mesta gde su mučenici stajali na zimi. Kako su jedan za drugim padali, tako su im anđeli stavljali krune na glavu i podizali ih na nebo. Za sve vreme ledena atmosfera je odjekivala pesmom "Četrdeset mučenika i četrdeset kruna".

Konačno su svi mučenici otišli, osim jednoga čija je kruna još uvek lebdela nad njim u vazduhu, ali niko je nije prihvatao. Stražar je iznenada začuo korake i gle, jedan od četrdesetorice mučenika se našao pored njega. Taj je napustio svoje mesto.

Stražar ga je dugo posmatrao dok je beležio njegovo ime, a zatim je progovorio: "Bezumniče, da si ti video ono što sam ja video noćas, ne bi izgubio svoju krunu. Ali ona ipak neće biti izgubljena. Ti zauzmi moje mesto, a ja s radošću uzimam tvoje." Stražar je krenuo napred u smrt i slavu, dok je hor ponovo zapevao: "Četrdeset mučenika i četrdeset kruna." "Budi veran do smrti pa ću ti dati venac života."


Velika nova nada

Razlog zašto Isus Hristos toliko znači ljudima je u tome, što je On doneo jednu veliku novu nadu - nadu života posle smrti. On je iščupao žaoku smrti i od groba je načinio pobedu - pobedio je i smrt i grob. On "je uništio smrt, obasjao život i neraspadljivost evanđeljem." (2. Tim. 1:10) Do dolaska Isusa Hrista ljudi su umirali bez nade. Svi su se plašili smrti. Zato što je smrt bila najveći neprijatelj. Svi su mrzeli smrt, borili se protiv smrti i plašili se njenog dolaska. Isus je govorio o budućem životu, životu punom sreće i radosti, životu u kome neće više biti bola i patnje. Svet nikada ranije nije čuo o takvom životu.

Možeš li da zamisliš koliko je to značilo onima koji su se plašili zlih duhova, onima koji su celog svog života bili potčinjeni ropstvu, ili onima koji su strepeli od vatre čišćenja. Razmisli o jednom neznabošcu! Sve što je on mogao da zamisli, to je bio težak život pun patnje i reinkarnacije (ponovnog rođenja u budućnosti) u nekom drugom telesnom obliku, a zatim, konačno potpuno gubljenje svesti u nekom panteističkom bogu.

O, kakve li radosti i olakšanja kada su čuli o slavnom vaskrsenju i životu beskrajne sreće sa Isusom Hristom! Kakva je to samo nada! Kakvo oslobođenje! Nema seobe duše! Nema reinkarnacije u telima životinja ili drugih ljudi! Nema čistilišta i straha od zlih duhova! Nikada više neće biti patnje! Umesto svega toga nebo, Raj, Očeva kuća, mnogi stanovi. Život sa Hristom tamo gde vlada beskrajna radost i neopisivi mir.

Taj život počinje onog trenutka kada duša napusti telo, i on večno traje. Prvo život sa Hristom u Raju, zatim slavno vaskrsenje kada će duša i telo ponovo biti sjedinjeni, i konačno Božije Nebo. Kakav divan izgled za budućnost! A to je sve moguće samo zato što je Isus Hristos došao da nas otkupi od greha. Kakvog li otkrivenja! Da Isus to nije učinio, ne bi bilo nikakve budućnosti. Sve bi bilo mračno, beznadežno i očajno. Isus nam je omogućio Nebo.


Prvi hrišćani

Prvi hrišćani su zbog toga mogli da pevaju duhovne pesme i slavopoje, dok su ih lavovi rastrzali u areni. Zato su oni koji su bili razapeti na krstovima mogli glasno da kliču: "Hristos je Pobednik!" Zato su mogli da se suoče sa Neronom i arenom. Znali su da sklopiti oči na zemlji, znači otvoriti ih u Nebu. Znali su da biti odsutan iz tela, znači biti prisutan sa Gospodom. Nije ni čudo što su dozvolili da im tela budu spaljena. Nije ni čudo što su rado prihvatali nevolje i mučeništvo. Nije ni čudo što su se u stvari radovali šibanju i bez otpora odlazili u tamnicu. Nije ni čudo što su polako trulili u mračnim, hladnim zatvorima, pateći od velike nemaštine i gladi. Njihove oči su bile uprte u budući svet. Znali su da je mnogo bolje umreti i biti sa Hristom - kudikamo bolje.

Zašto bi se plašili onih koji samo mogu da ubiju telo? Dželatova sekira je otvarala vrata Nebeskog grada i ubrzavala njihov put.

Zar je važno ako su izgubili svu svoju imovinu na zemlji? Zar je važno ako su gladovali ovde? Zar je važno ako ih je svet mrzeo i proganjao u ovom životu? Oni nisu živeli za sadašnjicu. Ovaj svet nije bio njihov dom. Oni nisu mislili na današnjicu. Njihove misli su bile u večnosti.

Ko bi osim Isusa mogao da prouzrokuje takvu promenu? Njihovi filozofi nisu znali. Njihovi naučnici nisu mogli da im otkriju budućnost. Njihove religiozne vođe nisu imale nikakva obaveštenja. Zemaljski učitelji su mogli samo da nagađaju. Nisu poznavali istinu, i zato nisu ni mogli da govore sa autoritetom.

Samo je Isus mogao da podigne zavesu i dozvoli im da vide ono što dolazi posle groba. Jedini je On mogao da im kaže o budućnosti. To niko drugi nije mogao, zato što niko drugi nije ni znao. Isus je već bio tamo; Nebo je bilo Njegov dom. Zato što poznaje Nebo, mogao je da nam ga i opiše. On je bio sasvim siguran u ono što je govorio.

Nijedan neznabožački filozof nije mogao da razabere i vidi drugi svet. Čak su i Jevreji veoma malo znali, iako su postojali izuzeci. David je na primer, mogao da kaže: "Ja ću otići k njemu, ali se on neće vratiti k meni". On je bio ubeđen da će se sastati sa svojim sinom na tom drugom svetu. Jov je takođe mogao da vidi nešto malo o budućnosti. "Kad umre čovek" pitao je, "hoće li oživeti?" Zatim je kroz uzvišeno otkrivenje došao odgovor: "Ali znam da je živ moj iskupitelj, i na posletku da će stati nad prahom. I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u telu svom videti Boga. Ja isti videću ga, i oči moje gledaće ga, a ne drugi. A bubrega mojih nestaje u meni." (Jov 19:25-27) Danilu je takođe bila data vizija o životu posle smrti. "I razumni će se sijati kao svetlost nebeska, i koji mnoge privedoše k pravdi, kao zvezde vazda i doveka." (Dan. 12:3) Zatim u Davidovom besmrtnom dvadeset i trećem Psalmu imamo jedno od najslavnijih Božijih otkrivenja: "I ja ću nastavati u domu Gospodnjem za dugo."


Isusov dolazak

Sa Isusovim dolaskom svet je konačno primio potpuno otkrivenje o budućem blaženstvu. Slušajte Ga kako govori svojim učenicima: "U domu moga Oca ima mnogo stanova; da nije tako, zar bih vam rekao: idem da vam pripremim mesto. I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet i uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja." (Jn. 14:2,3)

Čujte Ga kako govori Marti ispred Lazarevog groba: "Ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene - živeće - ako i umre." (Jn. 11:25) Kakvo je to samo slavno otkrivenje! Besmrtan život! Da li je iko ikada pre Isusa mogao tako nešto da nam ponudi? "Čovek neće umreti," On je rekao, "Čovek će živeti večno." Kakvog li pobedničkog proglasa! Zatim, kao vrhunac svega, Njegovo obećanje umirućem razbojniku: "Danas ćeš biti sa mnom u raju."

Zbog toga je Pavle mogao hrabro da kaže: "Imam želju da umrem i da budem sa Hristom, što je kud i kamo bolje." "Znamo,naime, ako se sruši naša zemaljska kuća, koja je kao šator, da imamo zgradu od Boga večnu kuću na nebesima." A zatim dodaje: "Znamo da ćemo - kad se on pokaže - biti njemu slični, jer ćemo ga gledati onakvog kakav je."

Isus je bio Taj koji je obećao vaskrsenje iz mrtvih. Zato mi sada znamo da ćemo biti podignuti posle smrti. Telo i duša će se ponovo sjediniti. Tada ćemo sa snažnim, večnim, besmrtnim, duhovnim i slavnim telima živeti sa Hristom za sva vremena, bez greha i bola, služeći Bogu i živeći besmrtnim životom. "Smrti, gde ti je pobeda? Smrti, gde ti je žalac?" O, grobe, gde je tvoja pobeda? Nije ni čudo što je Jovan uzviknuo: "Blaženi su mrtvi koji odsad umiru u Gospodu."

Ali to je bilo posle Isusovog vaskrsenja, kada nam je Hristos dao svoje najveće otkrivenje. To otkrivenje nam je dato kroz Jovana dok je bio na ostrvu Patmosu: "Oni neće nikad više gladovati, ni žedneti, niti će ih sunce peći niti kakva žega, jer će Jagnje, koje je nasred prestola, biti njihov pastir i vodiće ih na izvore žive vode; a bog će otrti svaku suzu sa njihovih očiju... I noći neće više biti i neće im biti potrebna svetlost svetiljke, ni sunca, jer će ih Gospod Bog obasjavati i carovaće u sve vekove."

Da li je uopšte potrebno da nastavljam? Ja ne mogu ni da počnem da vam sve kažem. Toliko je mnogo Njegovih otkrivenja o budućnosti. Kakvi su samo neki ljudi bezumnici zato što žele da žive samo ovozemaljskim životom. "Taština nad taštinama, sve je taština." Zaista je tako! Počnimo dakle da živimo za životom koji dolazi. Naša pesma bi trebalo uvek da bude: "Na zemlji sam samo stranac, nebo je moj dom!"


Život koji dolazi

Da li si bio razočaran? Da li te srce boli? Zar nema leka bolu koji te muči? Da li ovaj svet loše postupa sa tobom? Imaš li nekoga ko te voli i brine o tebi? Da li je to uopšte i važno? Uskoro će se sve završiti i u večnosti biti ispravljeno. Nikad više nećeš biti gladan ili žedan. Nikad više nećeš biti usamljen ili napušten. Tvoja poslednja suza će biti obrisana. Tvog bola će nestati i tvoja patnja će biti okončana. Nikakav teret te neće više pritiskati. Nećeš više osećati nijedan bol srca. Nikad više nećeš biti umoran. Nebo će konačno biti tvoje.

Zar će onda biti važno što su te ljudi kritikovali i ogovarali? Zar ćeš se onda zabrinuti zbog toga što su te zaboravili? Kako je brzo Lazar zaboravio svoje dronjke, gladovanje, pse, hladne noći i dane bez prijatelja! Da, on je šta više zaboravio i bogataša koji ga je ostavio da onako jadno pati. No, konačno je bio utešen. Kako je razbojnik brzo zaboravio strašni krst, surove eksere kojima je bio prikovan i gomilu koja je urlala pogrde! Ali konačno se našao sa Hristom u Raju. Kako su mučenici brzo zaboravili lavove i vrelo ulje! Oni su sada sa Hristom, a tako će biti i sa tobom.

Nema takve tuge kao što je tuga zbog rastanka. Jedan za drugim naši prijatelji i naši voljeni odlaze od nas, a mi ostajemo sami sa bolom u srcu. Neznabošci nemaju nade. Oni jako i bolno zapomažu za svojim milim i dragim koji je zauvek otišao. Oni se u očajanju zbog gubitka bacaju na grob ili se seku i čupaju kosu dok krv ne poteče. Nemaju nade da će se ikada ponovo sresti. Isto je i sa svima onima koji nisu spaseni. Kada se poklopac kovčega zatvori i kada bace poslednji pogled na lice svoga voljenog bića, nada u njihovim srcima umire, te se pitaju da li će moći da nastave sami u životu.

Ali dolazi Isus. On govori o životu posle smrti. On otvara vrata Neba. Zato možemo u trenutku da vidimo besmrtnost i da shvatimo da ćemo moći ponovo da se sretnemo sa svojim dragim na drugom svetu. Ta beba od koje ste rastavljeni ovde, biće sa vama na Nebu. Tvoj ljubljeni muž od koga te je smrt rastavila i koji je otišao pre tebe, čekaće te tamo. Onaj mili i dragi koji je odavno otišao dočekaće te sa dobrodošlicom kada i ti konačno tamo odeš. Ono lice koje nikada ne možeš da zaboraviš ponovo ćeš videti. Kada je Isus došao, On je čovečanstvu doneo sigurnost o ponovnom susretu sa svojim milima i dragima koji su ranije otišli. Uslovi koje je On postavio su veoma jednostavni i zato niko ne bi trebalo da se plaši.

Kako bi iko mogao da odbije takvo blaženstvo? Ko bi mogao da okrene leđa takvoj budućnosti? Nažalost, ipak ima nekih nerazumnika koji sve to odbijaju. Oni ne znaju Hrista. Oni se ne obaziru na Njegovu ponudu. Ne žele da Ga prihvate za svog Spasitelja. Za takve nema nade. Oni moraju da poginu. Vatreno jezero će biti njihova večna sudbina, a kruna i vladarsko dostojanstvo koje su mogli da nose biće podareni drugima.

Da li si ti prijatelju veran, i da li će kruna biti tvoja? Da li ćeš zasijati zauvek kao zvezda? Da li je Isusov dolazak promenio tvoju budućnost i da li očekuješ da ćeš živeti sa Gospodom kroz celu večnost? Ako si prihvatio Gospoda kao svog ličnog Spasitelja, onda će sve biti tvoje - sve ono što je obećao. No, ako Ga nisi primio onda nikada nećeš imati udela u Njegovim obećanjima. Dakle prihvati Gospoda još danas, prihvati Ga upravo SADA!