• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Sigurno ste nekada imali priliku da vidite one filmove u kojima se ljudi kreću po zemlji bez pokretanja nogu, gde izgleda kao da stoje ali se ipak kreću, kao da lebde iznad zemlje. Takve scene se uglavnom prikazuju u horor filmovima, što nama naravno ništa ne znači, ali je interesantno da je to upravo ono što Bog želi od nas.

Sigurno se pitate šta to želim reći? Prvo treba da odredimo dve krajnosti koje nisu dobre, od kojih je prva krajnost konstantno kretanje i akcija bez Božije volje, a drugo je čekanje do u nedogled, iako Bog od nas želi da nešto uradimo. Hajde da vidimo prvo šta znači kretanje po Božijoj volji, i posle šta je to čekanje na Božiju volju.

Kretanje po Božijoj volji

Ovo podrazumeva da sve što želimo da uradimo, vezano za naš privatni život i službu, mora da bude u skladu sa Božijom voljom. Kad kažemo sve i mislimo na SVE, od velikih i važnih stvari, do onih sitnica koje deluju manje važno. Život po Božijoj volji, je život u skladu sa Njegovom rečju, i u vođstvu Svetoga Duha. Moramo da razumemo da Bogu ništa nije manje ili više važno, sve mu je jednako važno. Kako Ga slušamo u velikim stvarima, tako treba da Ga slušamo i u onim sitnim. Kada znamo Njegovu volju da nešto treba da uradimo, ne treba da čekamo, već treba da poslušamo i učinimo kako nam kaže, ma šta da su posledice i ma kako strašno da nam izgleda situacija. Da pogledamo neke primere prvo nekretanja po Božijoj volji, zatim uspešnog kretanja:

Neuspešno: Svakako jedno od najvećih primera nekretanja po Božijoj volji, je situacija kad je Izrael nakon izlaska iz Egipta, bio pred obećanom zemljom, i kada je narod trebalo samo da uđe u zemlju i zauzme je, jer im je Bog rekao da je On sa njima i da mu veruju. Oni su se ipak uplašili kad su čuli izveštaj 10 uhoda, i zbog tog straha i nevere, čitava jedna generacija je bila primorana da 40 godina luta po pustinji, i izgubila je nasledstvo koje im je bilo obećano.

"I posle četrdeset dana vratiše se iz zemlje koju uhodiše. I vrativši se dođoše k Mojsiju i Aronu i ka svemu zboru sinova Izrailjevih u pustinju faransku, u Kadis; i pripovediše njima i svemu zboru stvar, i pokazaše im rod one zemlje. I pripovedajući im rekoše: Idosmo u zemlju u koju si nas poslao; doista teče u njoj mleko i med, i evo roda njenog. Ali je jak narod koji živi u onoj zemlji, i gradovi su im tvrdi i vrlo veliki; a videsmo onde i sinove Enakove. Amalik živi na južnoj strani; a Heteji i Jevuseji i Amoreji žive u planini, a Hananeji žive na moru i na Jordanu. A Halev utišavaše narod pred Mojsijem; i govoraše: hajde da idemo da je uzmemo, jer je možemo pokoriti. Ali drugi ljudi koji idoše s njim govorahu: Ne možemo ići na onaj narod, jer je jači od nas. I prosuše zao glas o zemlji koju uhodiše među sinovima Izrailjevim govoreći: Zemlja koju prođosmo i uhodismo zemlja je koja proždire svoje stanovnike, i sav narod koji videsmo u njoj jesu ljudi vrlo veliki. Videsmo onde i divove, sinove Enakove, roda divovskog, i činjaše nam se da smo prema njima kao skakavci, takvi se i njima činjasmo." (4. Mojsijeva 13:25-33 RDK)

Uspešno: Kada je Gospod pozvao Avrama, što možemo pročitati u 1. Mojsijeva 12:1-5, verujem da je Avramu bilo teško, jer je morao da napusti sve i da krene u nepoznato. To svakako nije lako, ali na neki način to se traži i od nas, da ostavimo naš dobro poznati i ušuškani život, sa svim svetskim stvarima, i da krenemo na taj put ka obećanoj zemlji. Avram je mogao da kaže Bogu: "Znaš kako, meni je ovde dobro, imam kuću, posao, ženu, cela porodica mi je ovde, navikao sam i ne želim da menjam stil života..." Ali hvala Bogu da je Avram poslušao, i Bog ga je blagoslovio da bude otac mnogim narodima, između ostalog i nama, u duhovnom smislu.

Ima još dosta primera i neuspešnog i uspešnog, ali nećemo druge nabrajati. Vidimo razliku u ova dva slučaja, u prvom ne kretanje po Božijoj reči, što za posledicu ima izgubljeno nasledstvo i dugo godišnje lutanje, sa druge strane kretanje po Božijoj volji, i blagoslov ogromnog potomstva.

Čekanje na Božiju volju

U ovom slučaju čekanje ne podrazumeva da ne treba ništa da radimo i da samo čekamo, već da treba istrajno da molimo, da proučavamo i istražujemo šta je Božija volja za nas. Što se tiče nekih stvari kao sto su pomaganje braći i sestrama, Crkvi, siromašnima, svedočenje ljudima, za to već znamo Božiju volju, ali za stvari kao što su selidba u drugi grad, drugu zemlju ili drugu kuću, zatim brak, posao, služba, to su sve stvari koje zahtevaju čekanje na Božiju volju. Ne jurnjava u našoj snazi, već čekanje na Boga. Postoji mogućnost da nam dođe neka proročka reč što se tiče Božije volje za nas, ali ako toga nema, na nama je da čekamo, da molimo, da čitamo, i da tražimo vođstvo Svetoga Duha. Nekada Božija volja za nas i jeste upravo čekanje. To može biti i najteže za nas, jer je u našoj prirodi da idemo, da radimo, da tražimo, a možda baš Gospod želi da čekamo. Da pogledamo primere uspešnog i neuspešnog čekanja na Božiju volju.

Neuspešno: Jedan od najvećih tragičara u Bibliji, čovek koji je jako dobro krenuo sa Bogom, ali je ubrzo pogrešio i sve izgubio, je svakako Saul. Posle pomazanja Saula za cara nad Izraelom, Bog je za njega imao jedan veliki zadatak, Saul je trebalo da čeka. Nije trebalo da ratuje, da osvaja, nego da ČEKA. Mislim da mu je to bilo najteže. Čitamo u 1. Samuilova 13:8-14 da je Saul čekao neko vreme, onda iz više razloga nije mogao da nastavi da čeka, nego je napravio nepromišljen potez. Znao je da je Božija volja da čeka, ali nije poslušao. Svi znamo šta se potom desilo, Saul je izgubio pravo da vlada nad Izraelom, carstvo je uzeto iz njegove ruke i dato je drugom, i od tada ceo njegov život kreće niz brdo. A trebalo je "samo" da čeka i carstvo bi se utvrdilo u njegovoj ruci.

Uspešno: Gospod Isus je pre svog vaznesenja rekao svojim učenicima u Dela apostolska 1:4 "Ne udaljavajte se iz Jerusalima, nego čekajte Očevo obećanje, o kojem ste čuli od mene." Rekao im je da čekaju. Interesantno, pre svih važnih stvari Gospod nam kaže da čekamo. Oni nisu rekli: "Ljudi, zašto čekamo, treba da izađemo, da propovedamo, da učimo, da krštavamo ljude u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, čekajući ništa nećemo uraditi..." Hvala Bogu da nisu, već su čekali strpljivo, i nisu samo čekali, vec su se istrajno molili, i dobili su ono što im je obećano, Svetoga Duha, tada se rodila Crkva kojoj i mi danas pripadamo.

I u ovom slučaju imamo puno primera uspešnog i neuspešnog koje nećemo spomenuti, ali kontrast između spomenutih situacija je ogroman, u prvom ne čekanju na Božiju volju, što za posledicu ima Saulovog gubitka carstva i Božije naklonosti, dok u drugom čekanje na Božiju volju donosi Carstvo nebesko u srca Isusovih učenika, i Božije nastanjivanje u njima kroz Svetoga Duha, jako velika razlika.

Videli smo razliku između čekanja i kretanja po Božijoj volji. Videli smo uspešne i neuspešne primere u obe oblasti. Rekli smo da su obe krajnosti loše. Pa šta onda treba da radimo? Treba da KRENEMO ČEKAJUĆI. Kako? Nekada kada sam trenirao fudbal, naučio sam da u fudbalu nema stajanja. Kada nemaš loptu, ili si na delu terena gde se ništa ne dešava, ti ne smeš da staneš već moraš stalno da se krećeš, a poželjno je da blago trčkaraš. Poenta toga je da si uvek spreman na brz pokret, noge moraju da su na tempirane za brzu akciju, ti se u suštini krećeš čekajući. Tako i mi duhovno, treba da čekamo na Božiju volju (da molimo, čitamo, istražujemo), i da smo uvek u pokretu, spremni za akciju po Božijoj reči. Znači ne krajnost, nego neka zlatna sredina. Neka nas Gospod sve blagoslovi da imamo strpljivo srce za čekanje na Njegovu volju, i duhovno brze noge za pokret i akciju kada to Bog od nas želi.