• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Jedan moj prijatelj, slikar, zaželeo mi je darovati svoje umetničko delo. Pitao me: "Šta želiš da bude na slici?" Odgovorio sam: "Staza koja vodi prema vrhu planine." Šta misliš, zašto sam poželeo sliku s tim motivom, a nisam ljubitelj planinarenja? Ta me slika podseća na brdo Božjeg proviđenja i na stazu kojom je hodio Avram.

U prvoj biblijskoj knjizi, u Postanku, upoznajemo Avrama i Saru, muža i ženu, koji nisu mogli dobiti dete. Avram je živeo nomadskim životom, putujući iz jednog mesta u drugo. Bio je čovek vere, poslušan Božjem vođstvu, i uprkos nepovoljnim okolnostima, oslonjen na obećanje da će Bog od njega podići velik narod. I zaista, tek nakon mnogih godina čekanja, u poodmakloj dobi, Avram i Sara su dobili dete - Isaka. U poslanici crkvi u Rimu, apostol Pavle snažno naglašava veličinu i nepokolebljivost Avramove vere. On kaže: "Protivno svakoj nadi, Avraam se nadao i poverovao je da će postati otac mnogih naroda, kao što je rečeno: 'Toliko će ti biti potomstvo.' Nije se pokolebao u veri kada je uzeo u obzir svoje već obamrlo telo - bilo mu je skoro sto godina - i Sarinu mrtvu utrobu." (Rim. 4:18-19 SSP) Kad je Avram imao sto godina, dugo očekivani se potomak rodio. Stari roditelji su se zasigurno osećali ushićeno i radosno, jer se protiv svake ljudske nade, ostvarila Nada, koju je Bog poticao i podupirao. U ljudskim se očima dogodilo čudo. Trenutak slavlja i sreće je konačno došao.

Misliš li da je tu kraj priče? Posle ovakvog razvoja događaja, ja bih odahnuo i rekao: "Kako je lepo da su Avram i Sara pod stare dane, u miru i tišini, mogli uživati srećne trenutke!" Ipak, se dogodilo nešto neverovatno. Jednako neverovatno kao i samo rođenje deteta. Isak je bio još u dečačkoj dobi, kad je Avramu od Boga stigla zaprepašćujuća zapovest. U Knjizi Postanja, na samome početku dvadeset i drugog poglavlja, nailazimo na reči koje je Bog uputio Isakovom ocu: "Uzmi sada sina svog, jedinca svog milog, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gde ću ti kazati." (1. Moj. 22:2 RDK) Avram je zasigurno, nakon primanja ove poruke, stajao nem od boli, uzdrman i potresen. No, idući biblijski stih počinje sa: " I sutradan rano ustavši Avram..." (1. Moj. 22:3 RDK) Da, Avram se već iduće jutro sa Isakom i dvojicom svojih slugu zaputio prema odredištu. Možda se pitaš kako je moguće da je dobri Bog tako nešto zatražio od Avrama? Verujem da je Bog ovime hteo pokazati samo deo svoje boli, dok je spremao svoga Sina na putu prema Golgotskom krstu.

U podnožju brda, Avram je ostavio sluge. Sa sinom je krenuo prema vrhu. Isak tada nije bio ni svestan toga što se treba dogoditi. Nosio je drva za žrtvu paljenicu, ne znajući da upravo on treba biti žrtvovan. Kad su stigli na mesto, koje im je Bog označio, Avram je podigao žrtvenik i naslagao drva na njega. Svezao je svoga sina i položio ga na žrtvenik. U potpunosti je bio poslušan Božjoj naredbi. Uzeo je i nož u ruku. U tom trenutku, kad zastaje dah, nebo se oglasilo. Avram je začuo glas anđela Božjeg, koji je povikao: "Avrame! Avrame!" (1. Moj. 22:11) Čim se Avram odazvao, anđeo je nastavio: "Ne diži ruku svoju na dete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svog, jedinca svog, mene radi." (1. Moj. 22:12 RDK) Avram je podigao oči i opazio u blizini ovna - kako se zapleo u grmlje. Shvatio je da je Bog još jednom napravio čudesan zahvat u njegovome životu. Prineo je ovna kao žrtvu paljenicu umesto svoga sina Isaka. Avram je prozvao to mesto "Gospod će se pobrinuti". Budući da se Bog pobrinuo za drugu žrtvu, sin mu je bio spašen. Kada su govorili o tome mestu, ljudi su toga vremena rekli: "Na brdu, gde će se Gospod pobrinuti." (1. Moj. 22:14 RDK)

Dragi čitatelju! Možda i ti hodaš stazom boli. Tvoja kušnja ne mora biti velika poput Avramove, no - "bol je bol", kako kaže jedan pesnik. Možda je tvoje srce ispunjeno tugom a oči su ti u suzama pred idućim jutrom. Ako je tako, želim te podsetiti na Avrama. On je - u punoj poslušnosti prema Božjoj zapovesti, iduće jutro poranio i pošao prema udaljenome brdu. Kad se uspeo na brdo i doživeo nebeski zahvat, shvatio je da to neće biti mesto duboke boli i očaja, već mesto Božje staranja. Isus je umro na krstu za grehe ljudi, upravo da bi ti imao priliku za novi život, i da bi umesto brda greha, očaja i tame, ti imao svoje brdo Božjeg proviđenja, brdo gde će Bog susresti tvoju potrebu. Stoga te ohrabrujem da prihvatiš životne izazove, makar oni vodili stazom boli.

Imao sam 22 godine. Živio sam na selu u nesređenoj porodici. Moj je otac bio dobar čovek u treznom stanju. U pijanom je stanju bio nepodnošljiv. Iz sve je snage i bez razloga vikao na moju majku, pretio joj i dovodio je skoro do sloma živaca. Ponekad bi se zatvorio u susednu sobu i ćutao. Drugi put bi uletio u svađu i još je više pojačao. I majci, i sestri, i meni je bilo neizdrživo, ali, nismo znali šta nam je činiti - s tim se moralo živeti. Do onog dana, kad je moja majka, sva uplašena, utrčala k meni u sobu. U suzama mi je saopštila: "Znaš što, dete moje, polako pakuj svoje stvari. Sutra ćemo otići - bilo gde i bilo kuda. Ja ovo više ne mogu podnositi. On se nikada neće popraviti niti promeniti." Za mene je to bio šok. Bio sam zatečen: morao sam sve ostaviti i poći. Mislio sam da je to najgore što se može dogoditi. Strašno mi je bilo krenuti u nepoznato. Lutali smo iz jednog mesta u drugo. U početku smo po celi dan i po hladnom vremenu radili na raznim imanjima, poput branja kukuruza, ne bismo li zaradili za život. Na kraju smo dospeli u Zagreb, gde su nam rođaci pomogli da se u prvi trenutak snađemo. U tim prvim mesecima i godinama neizvesnosti, boli, plača i tuge, teško je bilo predvideti da će neko dobro proizići iz našeg bega. Ali, danas, nakon mnogo godina od tih događaja, s punim uverenjem mogu reći: staza boli dovela nas je do brda Božjeg proviđenja. Bog je učinio zahvat, mene i majku zaštitio od toga da nam stradaju živci, a pružio nam je i priliku za novi život i predanje - u Gospodu Isusu Hristu. Naučio sam živeti od toga da Gospod proviđa - kako ono potrebno za moje materijalne, tako i ono za moje duhovne potrebe. Danas znam da ako živim u iskrenom predanju Bogu, svaka staza vodi na brdo Božjeg proviđenja.

Stoga i tebe, prijatelju, pozivam da uzmeš Bibliju u ruke. Pročitaj još jednom ovaj događaj iz Avramova života. Podigni oči prema brdu Božjeg proviđenja. Poput psalmiste, koji je pevao: "Podižem oči svoje ka gorama; odakle mi dolazi pomoć? Pomoć je meni od Gospoda, koji je stvorio nebo i zemlju." (Ps. 121:1-2 RDK) Podigni oči prema nebu. Hrist je umro na krstu umesto tebe, da bi to brdo njegovog raspeća, postalo brdo Božjeg proviđenja za tebe. Kao i Avrama, Bog nas poziva na predanje. Bez predanja, brod Božjeg proviđenja, ostaće zauvek u magli. Međutim, sa predanjem Bogu, kad god se nađem u kušnji ili pod teretom svakidašnjih izazova, svoje oči upirem prema Gospodu Isusu Hristu i kažem s pouzdanjem: "Koliko god da mi je teško u srcu, koliko god da me u ovom trenutku srce boli, verujem da to samo hodam stazom, koja vodi na brdo, i to brdo Božjeg proviđenja, brdo Božjeg staranja - mesto na kojem ću osetiti Božju ruku pomoći..."

Netko je to lepo rekao: "Neke planine Bog je postavio u tvom životu zato da bi te kroz njih mogao blagosloviti." Stoga nemoj klonuti: Bog se brine.


Vlado Pšenko
vladimir.psenko@zg.t-com.hr
www.krscanski-radio.hr