• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Ovaj naslov "dosadno hrišćanstvo", mu dođe nešto kao četvrtasti krug ili željezno drvo. Jer troma, siva dosada, ta "pustoš duše" kako ju je nazvao Šelgunov, i hrišćanstvo - mislim hrišćanstvo koje je nešto više od šupljeg naziva - ne mešaju se ništa lakše nego ulje i voda. Hrišćanstvo je dinamika. Ono je avantura - avantura čoveka sa Bogom u svetu.

Pa ipak, hrišćanin koji si dosađuje, ta nemoguća mogućnost, često je stvarna stvarnost. Život nekih hrišćana sastoji se od šetnje iz jedne dosade u drugu: od crkve do kuće, od kuće do crkve. Kada su na bogosluženju odsutni su duhom. Ponekad i otvore usta, ali ne da slave Boga već da zevaju. Blizu pameti im je pomisao da ne dolaze u crkvu. Ali tada ih ipak grize savest. Uostalom i kada su kod kuće - zevaju. Ne znaju šta će sa sobom. Rešenje tog problema koje im je omogućila suvremena civilizacija nudi se samo od sebe: isključiti mozak - to prvo! Uključiti kutiju u regalu, uvaliti se u meku fotelju i pustiti đavolu da se brine o našoj dosadi. (Da me ne biste pogrešno razumeli: nije TV-prijemnik od đavola niti sve ono što se na njemu vidi nužno poteče iz tog izvora. Ali čim smo seli pred TV-prijemnik sa isključenim mozgom - dakle, ne vrednujući obnovljenim umom ono što gledamo - otvorili smo širom vrata svakovrsnom lepo upakovanom zlu.)

Dosadno hrišćanstvo: od vatre koja je nekad gorela ostalo je samo još posivelo ugljevlje. Istina, negde duboko ispod površine krije se žeravica. Ali u suštini: ni vruće ni hladno nego - nešto između. Mlako. A mlakost je bljutavilo i dosada.


Dosadna stagnacija

Kako se dosada uvlači u hrišćanski život? Ona se uvlači čim nestane dinamike duhovnog rasta. Duhovnom stagnacijom otvaramo širom vrata dosadi. Hrišćanski život je stalan pokret. Biti hrišćanin znači idi - trčati, kaže Pavle, sezati se - ka određenom cilju. Dok god su u našem duhovnom životu, kao u kakva atletičara, sve energije skupljene, svi mišići napeti a oči uperene ka cilju, dok god zaboravljamo ono što je natrag a sežemo se za onim što je napred, hrišćanski život je avantura. Čim se opustimo, čim pomislimo da smo već (dovoljno) postigli, polako nastupa besciljno, dosadno tumaranje.


Spoznaja Isusa Hrista

Šta je cilj prema kojemu se trebamo sezati da bi naš hrišćanski život ostao avantura? Apostol Pavle je imao jedan najuzvišeniji cilj kome je bio usmeren sav njegov život, i poradi koga je sve ostalo u životu smatrao gubitkom: spoznanje Isusa Hrista.

U čemu se sastoji spoznanje Isusa Hrista? Da bismo spoznali Isusa Hrista očito moramo nešto znati o njemu - o njegovu životu, njegovoj smrti i uskrsnuću, o tome kako je on Bog i čovek u isti mah itd. Ali spoznanje nije isto što i znanje o nečemu. Znati nešto o nečemu jeste čisto intelektualna teoretska stvar. U Bibliji se, međutim, spoznanje ne tiče samo teorije, već nadasve iskustva, prakse. Kad se u Starom zavetu za Adama kaže da je "poznao" svoju ženu Evu, onda to ne znači, na primer, da je on znao kako ona izgleda, te ju je mogao prepoznati među ostalim Božjim stvorenjima, već da je on stupio sa njom u najintimniji odnos. Tako je i spoznanje Isusa Hrista ne samo stvar mišljenja, već nadasve ponašanja.

Dva najvažnija događaja u životu Isusa Hrista u kojima kulminira njegova služba jesu njegova smrt i njegovo uskrsnuće. Apostol Pavle razlaže spoznanje Isusa Hrista s obzirom na ta dva bitna aspekta njegove službe. On govori da želi upoznati snagu njegova uskrsnuća i imati zajedništvo u njegovim patnjama.


Zajedništvo u Hristovim patnjama

Stvari sad izgledaju još zapetljanije nego što su izgledale na početku. Značenje izraza "zajedništvo u njegovim patnjama," još je manje jasno od značenja izraza "spoznanje Isusa Hrista". Počeću time što ću kazati što zajedništvo u Hristovim patnjama ne znači.

Prvo, tu nije reč ni o kakvom mazohizmu - o bolesnom uživanju u samim patnjama. Drugo, tu se ne radi ni o tome da se na ovom svetu treba patiti da bi nam na onom svetu bilo bolje: što se više ovde patimo to nam se ugodnija budućnost sprema u nebu. Istina, Biblija obećana onima koji ovde plaču da će se tamo utešiti, onima koji ovde trpe da će tamo klicati od veselja (vidi 1. Pet. 4,13). Ali ona nas nigde ne ohrabruje da svesno nanosimo bol sebi (npr. srljamo u trpljenje) da bismo u nebu uživali. Patnja će se višestruko isplatiti, ali to nije razlog da u patnju krenemo.


Hristove i Pavlove patnje

Da bismo otkrili šta apostol Pavle misli pod zajedništvom u Hristovim patnjama, treba da setimo svrhe i značenja Hristovih patnji. I za Hrista se kaže da ga je Bog nakon muke na krstu ovenčao radošću: postavio ga je sebi s desne strane i dao mu svaku vlast. Ali to nije bio razlog njegove patnje. On je patio da bi drugima doneo spas: ranom njegovom mi se iscelismo. Cilj njegova trpljenja je bila dobrobit, spasenje drugih.

I Pavlove patnje su imale isti cilj. On je trpeo zato što ga je u trpljenje vodila ljubav prema ljudima kojima je propovedao Evanđelje. Stoga on piše Kološanima: "Radujem se dok trpim za vas i u svome telu dopunjujem ono što nedostaje mukama Hristovim" (Kol. 1,24).


Žrtva za druge

Iskusiti zajedništvo u Hristovim patnjama znači žrtvovati se u ljubavi prema drugima, radi njihovog spasenja, njihove dobrobiti. To je cilj koji treba mobilisati sve naše energije i naše talente. No upravo to mnogi hrišćani nisu naučili. Oni su zaokupljeni samim sobom. Svoje talente, energiju, svoje slobodno vreme i svoj novac troše isključivo na sami sebe. Zaboravljaju na onu Isusovu izreku: "Ko hoće život svoj spasiti, izgubiće ga" (Mk. 8,35). I tako dok se sebično bave samim sobom život im izgubi dinamiku i postanu sami sebi dosadni. Nisu naučili tajnu: "Ko izgubi svoj život poradi mene i Evanđelja, spasiće ga" (Mk. 8,35).

Pavle nas poziva da se trsimo da spoznamo Isusa Hrista kroz zajedništvo u njegovim patnjama za ovaj svet. On nas poziva da stavimo svoje vreme svoju energiju i svoje talente u službu Gospodu - da pomognemo nemoćnoj starici, da posetimo teška bolesnika, da posvedočimo nekome ko još ne zna za Hristovu ljubav... Ako se odazovemo njegovu pozivu, siva, hladna dosada će nestati iz našeg života kao magla pred toplim suncem.


Snaga Hristovog uskrsnuća

Spoznati Hrista za Pavla ne znači samo imati zajedništvo u njegovim patnjama, nego takođe i iskusiti silu njegova uskrsnuća.

Za neke hrišćane snaga Hristova uskrsnuća isključivo je stvar prošlosti. Oni veruju da je svemoćni Bog pobacao stražu pred Isusovim grobom, da je odvalio grobni kamen i uskrsnuo Isusa od mrtvih. To je sve što imaju: puko teoretsko znanje o očitovanju Božje sile pri Hristovom uskrsnuću.

Za druge je snaga Hristova uskrsnuća stvar budućnosti. Oni se nadaju da zlo i smrt ipak na kraju neće trijumfovati. "Odjednom, u tren oka, na posljednju trubu - jer, zatrubiće - i mrtvi će uskrsnuti neraspadljivi i mi ćemo se izmijeniti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost" (1. Kor. 15,52-53). Bog će biti jači od smrti! U to nemaj sumnje. No da li je to sve što uskrsnuće znači u životu hrišćanina?


Sila u svakodnevnici

Kada Pavle govori o doživljavanju sile Hristova uskrsnuća, on ne misli samo na prošlost i budućnost. On nadasve misli na sadašnjost. Sila uskrsnuća za Pavla nije samo predmet teoretskog znanja ili pak samo predmet nade. Ona je za Pavla sadašnje iskustvo. Sila uskrsnuća treba prožeti svakodnevnicu vernika.

Jedna od najlepših molitvi u Novom zavetu jest Pavlova molitva za efeske vernike. Između ostalog on za njih moli sledeće: "... da vam (Bog) dadne prosvijetljene oči vašeg srca da uvidite koliko je u nama koji verujemo izvanredno velika njegova snaga koja odgovara delotvornosti silne moći njegove, što je pokaza u Hristu uskrisujući ga od mrtvih i postavljajući ga sebi s desne strane na nebesima iznad svakog poglavarstva, vlasti, sile, gospodstva i iznad svakog imena koje se naziva ne samo u ovome svetu nego i u onome koji će doći" (Ef. 1,18-21). Obratite dobro pažnju na ovu molitvu. Njen sadržaj je revolucionaran: ista snaga kojom je Bog podigao Isusa Hrista iz mrtvih delotvorna je sada u životu hrišćana.

Hrišćani većinom žive ispod svojih mogućnosti, ponekad čak i tako kao da Isus Hrist nikada nije uskrsnuo. Ponašaju se poput učenika neposredno nakon Hristova raspeća: prestrašeni su, razočarani - sve su im lađe potonule. Nije ni čudo onda što se pojavljuje besciljnost, što dolazi do monotonije. Nedostaje u životu dinamike koju unosi iskustvo sile uskrsnuća.


Zašto nema sile?

Zašto kod mnogih hrišćana sila uskrsnuća nije deo njihove svakodnevnice? Problem sigurno nije do Boga. Često nije problem ni do njihova maloverja. Da bismo doživeli silu Hristova uskrsnuća nije dovoljno da samo za to usrdno molimo. Ako sedimo udobno zavaljeni u fotelji baveći se sami sobom, nema koristi od takve molitve.

Mnogi hrišćani su poput majke koja hoće dete, ali neće porođajne muke. Oni hoće doživeti silu Hristova uskrsnuća a od zajedništva u njegovim patnjama za druge beže kao od kuge. Savremena medicina možda može pomoći ženi koja neće porođajne muke da ipak oseti radost majčinstva. Ali hrišćaninu koji beži od patnje ništa ne može pomoći da doživi silu uskrsnuća. Bez umiranja nema uskrsavanja. Upravo patnja, žrtva za druge, prilika je za očitovanje Božje pomoći. Ako pođemo s Hristom u život žrtve za druge, sila njegova uskrsnuća sigurno će nas pratiti.


Nemoguća mogućnost

Dosadno hrišćanstvo. To je zaista nemoguća mogućnost ako smo svim svojim srcem usmereni ka onom najuzvišenijem cilju: spoznanju Isusa Hrista. Dva pola tog spoznanja - zajedništvo u Hristovim mukama i iskustvo sile njegova uskrsnuća - najbolje su sredstvo protiv dosade, te kostobolje života. Oni čine hrišćanski život avanturom s Bogom u svetu: po zajedništvu u Hristovim patnjama stalno na rubu ponora, a po sili njegova uskrsnuća stalno van svake opasnosti.