• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"I dok su bili onde, dođe vreme da se Marija porodi. I ona rodi svog sina prvenca pa ga povi u pelene i stavi u jasle jer za njih nije bilo mesta u gostionici." (Luka 2,6-7 SSP)

Kada o Isusovom rođenju pričate ljudima u Africi, i po prvi put da oni o tome čuju, žene ne mogu doći k sebi od čuda da je u tom presudnom času Marija bila sama. Da, bio je pored nje i njen muž Josif, ali kada se porađa jedna Afrikanka tu je onda čitava gomila žena, i svaka zna šta treba da uradi i kako da pomogne. Za njih je neshvatljivo da u događaju od tolike životne važnosti, kao što je porođaj, da je neko kroz to morao proći sam, pogotovo ako je to prvi put.

Marija je bila sama

Marijina osamljenost u ovom trenutku, kažu Afrikanke, najteži je trenutak ovog događaja. Ljudi trebaju ljude, pogotovo kad im pođe loše. Žena treba drugu ženu pogotovo, kada se prvi put porađa. Zašto Bog nije Isusovo rođenje uredio drugačije? Zašto se u blizini nisu našle neke iskusnije žene? U Evanđeljima ne čitamo ništa o tome, tako da možemo uzeti u obzir pretpostavku da je Marija zaista bila sama u tom času.

No, u prvim vekovima posle Isusovog rođenja ljudi nisu to hteli shvatiti ili su odbijali prihvatiti moguću činjenicu da je Marija bila baš posve sama u tom času. Tako, neki crkveni oci su se trudili da ovu usamljenost malo ublaže. Oni su se često pozivali na apokrifno tzv. Jakovljevo evanđelje (nema ga u biblijskom kanonu) - u kojem Josif ide da traži pomoć. Istina, tamo kaže da su baš tada skoro svi imali neki preči posao, ali desilo se čudo... Pred Josifa je iznenada izišla jedna babica koja je pošla sa njime i pomogla Mariji.

Postoje opisi još nekih čudnovatih događaja u tom lažnom evanđelju. Crkveni oci su pokušali da osvetle tamnu atmosferu i uveličaju sam događaj manifestacijom nekih čuda, ali iz kanonskih Evanđelja mi saznajemo: Da je Marija u času porođaja bila posve sama, a da su se neka čuda odigrala pred pastirima, a ne pri samom činu porođaja. Dakle, ta čuda su izmišljena i pridodata su kasnije, sa namerom da se "naduva" taj svečani trenutak.

Mora da to nešto znači, kada Luka prikazuje Mariju kako se sama porađa: Kada Bog dolazi na svet, ima mnogo manje od bilo koga od nas. Siromašniji je od bilo koga. Čak, ako samo imamo i neki klimavi krov nad glavom, opet smo bogatiji nego što je bio Sin Božji tada.

Ova samoća i skromnost nam pokazuju koliko je Bog ozbiljno shvatao trenutak kada je dolazio među ljude - On dolazi tiho i bez mnogo buke.

Međutim, ovo nam pokazuje još nešto: Isus je bio sam kad se rađao i sam kada je umirao. Negde u podnožju krsta stajala je Njegova majka, ali ni malo tako blizu kao kada je dolazio na ovaj svet. Ni da ga rukom dotakne, iako bi i to bila neka uteha. Najbliži mu je bio razbojnik koji je uputio nekoliko reči razumevanja, ali je i on bio razapet i umirao. Negde iz daljine čuo se opor vojnički glas, neki plač, neki žamor ljudi. Kada je Isus zadnji put uzviknuo, bio je usamljeniji nego kada je prvi put, kao beba, zaplakao u štali. U tome vidimo koliko je On daleko bio voljan ići u svojoj ljubavi. Samo On zna koliko je teško ljubiti - koliko to zna puno da košta.

"Kad su oni otišli, Josifu se u snu pojavi Gospodnji anđeo i reče mu: "Spremi se, uzmi dete i njegovu majku i beži u Egipat..." (Matej 2,13 SSP)

Tek što je dete došlo na svet, već mora bežati. Josif i porodica beže u izgnanstvo - dete traži utočište - azil. Reč azil ovih godina upotrebljavamo češće nego ranije. Stvaramo nove reči. Ko je pre nekoliko godina spominjao reč "energetska kriza" ili "ekologija" ili "globalno otopljenje"? Sada su to reči sa kojim se susrećemo skoro svakoga dana. Znamo ko traži azil. To je čovek kome je život u njegovoj domovini u opasnosti, pa traži utočište u tuđoj zemlji. Nekada su ovi ljudi rado primljeni, a nekada su smetnja. Pogotovo kad ih je na hiljade ili stotine hiljada. Ovi ljudi ugrožavaju život domaćina, uzimaju im radna mesta, remete uobičajeni red.

Bog u izgnanstvu

Ne razmišljamo da je onaj čijeg se rođenja sećamo na Božić bio izbeglica. Čim je Božji Sin došao u naš svet, već je morao bežati u sigurnost. Bekstvo u Egipat jedan je od važnijih delova Božićnog događaja. On nam zvuči sasvim drugačije kada ga uzimamo zajedno sa "idiličnom" pričom o novorođenčetu u jaslama, ali priča nema "hepi end": Irod, kralj po milosti Rima, sedeći na svom klimavom tronu zaključi da ga ovo dete rođeno u Vitlejemu ugrožava. David, najpoznatiji judejski kralj potiče iz Vitlejema. Zato Irod šalje svoje vojnike da na vreme spreče svako iznenađenje i dokrajče nove početke Davidovog doma.

Međutim, Josif je bio upozoren. Dan kada Isus treba umreti još nije došao. Tako je ova mala porodica pobegla odatle gde su ih mogli uništiti. Egipat je za jednog pravog Izraelca bio prava suprotnost od njegove zemlje. Tu su bili mnogobrojni hramovi lažnih bogova, obožavali su kipove, a liberalna kultura je samo zbunjivala jednog pobožnog Jevrejina. Ostali su tamo sve dok Irod nije umro.

Da, Isus je bio izbeglica. Bog u izgnanstvu, u izbeglištvu. Tako nam ga prikazuje evanđelist Matej. No, nije li to neki slabi Bog kad mora u izgnanstvo?

Pitanje je na mestu, jer zadire u suštinu celoga događaja. No, Bog zna čekati dok ne dođe Njegov dan. Dozvoljava tiranima da haraju svetom, ali tada stupa na scenu i sve uzima u svoje ruke. To je kao kada u zimu sneg i led prekriju zemlju, a seme strpljivo čeka u zemlji, dok topli zraci prolećnog sunca ne zasjaju i ne otope led. Zemljoradnici u visinskim krajevima Etiopije imaju izreku koja kaže: "Ne pitajte zemlju šta u njoj raste, jer ona to ne zna." Zemlja ne zna, a mi ne vidimo šta u njoj klija. Samo možemo očekivati žetvu. Mnogi moćnici ovog sveta žive i vladaju kao da su jedini, ali oni ne znaju da Bog zna čekati i trpeti, dok ne dođe Njegov trenutak.

Drugi put, Isus neće doći ni tiho, ni obično, već u velikoj slavi (Matej 24:30). Tada će postati jasno: Ko je Onaj koji ima zadnju reč...