• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

- Treba li svi hrišćani da žive život poput Pavlova? Ako da, kako?

Nema mnogo hrišćana koji bi se usudili uporediti sa apostolom Pavlom. Njegov život je bio život radikalnog učeništva i služba Isusu Hristu: "Ne dajmo ni u čemu nikakva spoticanja, da našu službu ne pokude, nego se u svemu pokazujemo kao Božiji služitelji u mnogoj strpljivosti, u nevoljama, u nuždama, u pritešnjenosti, u batinama, u tamnicama, u bunama, u tegobama, u bdenjima, u postovima, u čistoti, u znanju, u strpljivosti, u dobroti, u Duhu Svetom, u nelicemernoj ljubavi, u istinitoj reči, u Božijoj sili, oružjem pravednosti - desnim i levim." (2. Kor. 6,3-7 EČ). Za koga od nas se ovo može kazati?

Možda ćemo reći, Pavle je natprosečan, izuzetak koji potvrđuje pravilo. Mi smo obični hrišćani, ali da li se tako može objasniti razlika? Šta je sa Pavlovom zapovesti: "Ugledajte se na mene, kao što se i ja ugledam na Hrista!" (1. Kor. 11,1). Ili sa njegovom izjavom: "... trčim prema cilju za nagradom na koju nas Bog u Hristu Isusu gore poziva. Koji smo, dakle, savršeni, mislimo ovo..." (Fil. 3,14-15). Trebaju li svi hrišćani živeti hrišćanski život poput Pavlova? Ako da, kako?


Udobna fotelja?

Hrišćanski život za Pavla nije uvaliti se u fotelju dignuti noge i gledati kako se svet okreće. Pavle ne kaže za sebe: "Dok sam bio farizej morao sam k'o lud raditi za Boga. Sada kad sam našao Hrista mogu jednostavno otkačiti." Pavle više nije bio farizej, ali nije izgubio ništa od svoje farizejske revnosti. On ju je jednostavno transformirao, ne služeći više sebi, nego Isusu kao Gospodu.

Pavlova želja kao hrišćanina je bila da bude u Hristu: "... i našao se u njemu, nemajući svoje pravednosti koja potiče od zakona, nego pravednost do koje se dolazi verom u Hrista..." (Fil. 3,9). Ali pravednost po veri nije vodila Pavla do bezbrižnosti. "Ne kao da sam već uhvatio ili da sam već došao do savršenstva, nego nastojim - ne bih li uhvatio, pošto je i mene Hristos uhvatio." (Fil. 3,12).


Druga milja

Pavle je bio hrišćanin koji je išao dalje od dužnosti. On nije samo poslušao Boga. On je išao dalje. Odrekao se svog prava da kao drugi apostoli vodi ženu sa sobom na misijska putovanja. Obično nije tražio materijalnu pomoć od svojih obraćenika dok je nosio evanđelje, iako je sam Isus dao evanđelistima pravo na takvo uzdržavanje. Umesto toga, radio je vlastitim rukama za hranu. Iako je bio slobodan, postao je rob svima. Prilagodio se običajima ljudi koji nisu bili poput njegovih: "Iako sam slobodan od svih, sebe učinih služiteljem sviju... Tako sam Judejima bio kao Judejin... Onima koji su bez zakona bio sam kao da sam i ja bez zakona... Slabima sam bio [kao] slab, da bih pridobio slabe..." (1. Kor. 9,19-22).

Ovakvo ponašanje nije puko izvršavanje zahteva. Ono nadilazi zahtevano. Pavle ne čini jednostavno minimum - samo ono što mora - da bi zadovoljio Boga. On ide drugu milju - radi ono što može.


Apostol sportista

Pavle uspoređuje sebe sa sportistom. Sportisti se ne povlače po udobnim foteljama. Oni su na poslu - treniraju. Odlaze na trkalište i trče. Odlaze u ring i boksaju. Pavle kaže: "Stoga ja trčim tako... tako se borim pesnicom... nego mučim svoje telo i potčinjavam ga..." (1. Kor. 9,26-27).

On ne govori o borbi protiv grešnih želja, kako misle neki stariji tumači Biblije. Pavle, kao sportista podređuje svoje fizičko telo teškoćama, izabirući teži put službe. Budući da je odbio platu, morao je zasukati rukave i raditi rukama da bi preživeo. On se tako odricao materijalne udobnosti koju je mogao uživati kao dovoljno plaćeni radnik. Verovatno nije mogao da priušti sebi meso ili vino, kao i sportista koji se toga odriče dok trenira. Sportisti su živeli polno uzdržano. To je činio i Pavle namećući sebi neženstvo. Kao trkač koji mora moći izdržati fizičku bol na treningu i takmičenju, Pavle se predao telesnom trpljenju svake vrste, jer je rigorozno služio evanđelju.

Tako gledano, njegova služba se razlikuje od službe drugih koji su birali put manjeg otpora. On se naziva slugom Hristovim: "Jesu li Hristovi služitelji? Kao bezumnik govorim, i ja sam još više; više sam se trudio, više sam bio u tamnicama, bio sam bijen previše, u smrtnim opasnostima mnogo puta. Od Judeja sam pet puta dobio četrdeset manje jedan udarac, triput sam bio šiban, jedanput zasut kamenjem, triput sam doživeo brodolom, noć i dan proveo sam na dubokom moru. Često sam putovao, bio sam u opasnostima od reka, u opasnostima od razbojnika, u opasnostima od svog naroda, u opasnostima od mnogobožaca, u opasnostima u gradu, u opasnostima u pustinji, u opasnostima na moru, u opasnostima među lažnom braćom, u naporu i muci, mnogo puta u nespavanju, u gladi i žeći, u mnogom pošćenju, u studeni i golotinji." (2. Kor. 11,23-27 EČ)

Pavlov stil hrišćanstva nije isključivao materijalne teškoće i telesno trpljenje. On je svoje materijalno blagostanje stavio u Božje ruke, kao što je to Isus zapovedio: "Tražite najpre carstvo Božje i njegovu pravednost". Pavle je iskusio i jedno i drugo i želju i izobilje: "Umem i u skromnosti živeti, umem i obilovati; upućen sam u sve i svašta, - biti sit i gladovati, obilovati i oskudevati." (Fil. 4,12). Mnogi propovednici su naučili ovo drugo ali ne i ono prvo. Mogu to biti propovednici i tvrditi da imaju Duha Božjeg. Ali Pavle, koji je doveo Duha Svetog u centar hrišćanske teologije, pokazuje im kako živeti po Duhu i praktično izgleda. Život u sili Duha ne isključuje iskustvo fizičkog trpljenja i materijalne potrebe.


Zašto ići drugu milju?

No, Pavle nije bio mazohista koji uživa u trpljenju. Nije ni idealizirao trpljenje kao vrlo samo po sebi. Zašto se onda dobrovoljno podredio teškoćama? Zašto je išao drugu milju?

Pavle je video svoj samopožrtvovni način života kao sredstvo kojim se nešto postiže. To nešto nije značilo zadobiti sigurnost u vlastito spasenje. Jedino Isusova žrtva na krstu može doneti sigurnost spasenja. Pavle nije nameravao postati "super-hrišćanin" time što je radio više od dužnosti. Kao farizej se razlikovao od ostalih Jevreja jer nije držao samo Mojsijev Zakon, nego i rabinske naredbe koje su zamišljene da "ograde Zakon" kako bi se sprečilo da se ljudi uopšte približe Božjem Zakonu i prekrše ga. Farizeji su se smatrali boljima od drugih, jer su u svojoj poslušnosti išli drugu milju, ali Pavle, hrišćanin, nije bio zainteresovan pokazati se boljim od drugih.

Pavle nije bio trkač koji je želeo pobediti druge. Pavle se odrekao svojih prava i slobode i zato iskusio mnoge teškoće, jer je želeo da i drugi pobede. U hrišćanstvu nema nadmetanja. Svi koji veruju su pobednici. A Pavlov cilj je bio pomoći drugim ljudima da veruju u evanđelje i tako dobiju istu nagradu, koju i on očekuje, večni život: "... svima sam bio sve - da svakako neke spasem" (1. Kor. 9,22). Ljudi su bili skloniji verovati u poruku koju je propovedao čovek koji nije na kraju propovedi tražio novac za hranu i stan. Poruka evanđelja lakše prodire u srca slušatelja ako se propovednik poistoveti sa njima. Pavle tako nije želeo samo propovedati evanđelje, na čega ga je Hrist pozvao. On je želeo propovedati ga uspešno: "... da ne učinimo kakve smetnje evanđelju o Hristu." (1. Kor. 9,12).


Nepropadljivi venac

Postoji drugi razlog zašto je Pavle bio spreman nadići poziv dužnosti u hrišćanskom životu i službi. Trkači su se takmičili za propadljiv venac od lovorovog lišća koji vene samo nekoliko dana posle trke. Vernici međutim, trče za nepropadljiv venac, za dar spasenja koji traje večno. Nagrada je tako veličanstvena da svako žrtvovanje naspram nje izgleda malo. Pavle nije proračunavao koliko će ga koštati samoodricanje. On to nije morao, jer je cilj bio neprocenjive vrednosti. Njegova vrednost se ne može izmeriti. Kao što trkač usmerava svoje oči na ciljnu liniju, tako je Pavle upravljao pogled ka večnoj nagradi, i u tom svetlu on je shvatio da nije previše činiti ne samo ono što Bog zahteva od nas nego i više od toga. Trkač se dragovoljno podređuje samoodricanju i trpljenju za propadljiv venac. Zar se ne podrazumeva da i mi činimo isto, pa i više za nepropadljiv? Tako je razmišljao Pavle.

Pavle se nije bojao da će izgubiti spasenje ako ne uspe dati sve od sebe. To nije smisao njegovog truda i žrtve. Teško da bi ga Bog odbacio od spasenja samo zato što se nije odrekao svojih prava i sloboda. Ako se trkač mora teško boriti da bi zadobio propadljivi venac, a može čak i ne postići ga, ko je onda uopšte u stanju zadobiti nepropadljiv vlastitim naporima? Pavle se nije borio da bi se na kraju spasio, već zbog toga što je buduće spasenje tako veliko, da je u njegovim očima svako odricanje od zemaljskog zadovoljstva izgledalo maleno.


Bog traži dobrovoljce

Pavle je osećao duboku težnju učiniti za Gospoda više no što on to zahteva od njega u ispunjenju službe na koju je pozvan. On je to činio zbog veličine dara spasenja i želje da ga mnogi drugi ljudi prime.

Međutim, danas su mnogi hrišćani zadovoljni kad mogu reći: "Obavio sam svoju dužnost, ispunio sam što je Bog od mene tražio..." Možda ne moramo biti svi kao apostol Pavle! Ali ne želiš li biti poput njega? Zar mu se ne diviš? Zar tvoje srce ne gori za ljude koji ne poznaju Isusa Hrista, a mogli bi ga susresti kroz tebe, kroz tvoj dodatni trud da im kažeš Evanđelje? Ne osećaš li se sebičnim kad insistiraš na svojim pravima, a mogao bi ih se odreći i nekoga dovesti bliže Bogu?

Naravno, treba da dozvolimo Bogu da se pobrine i za naše potrebe. On ne želi da izgorimo kao pregorela sijalica. Ali potaknuti Duhom Božjim i nadahnuti Pavlovim primerom, trebalo bi da se osećamo slobodnim preskočiti granicu zahteva i zakoračiti u područje dobrovoljne službe. Pavle nas poziva da mu se kao dobrovoljci pridružimo u najvećoj inicijativi (misiji) koja je ikad postojala, naime upoznati svet sa Božjom ljubavi i spasenjem kroz njegovog Sina Isusa Hrista.