• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Kažu da poslednje reči koje čovek izgovori pre same smrti dolaze pravo iz srca. Kažu da je Napoleon Bonaparte, poznati francuski general, dok je ležao i umirao rekao sledeće: "Umirem pre svog vremena i telo će mi se vratiti u zemlju. To je sudbina čoveka kojeg zovemo Veliki Napoleon." Na svojoj smrtnoj postelji, francuski pisac i filozof Voltaire, je uputio ove reči svome lekaru: "Napustili su me i Bog i ljudi! Daću ti pola svog bogatstva ukoliko mi produžiš život za još šest meseci". Isus je takođe tokom zadnjih šest sati svog života, dok je visio između neba i zemlje, i prolazio kroz veliku patnju, rekao sedam reči i time nam otkrio bogatstvo svog unutrašnjeg bića.

Razapeti nekog, bio je oblik mučenja koji je doslovno oduzimao dah iz raspete osobe. Težina tela koju bi nosile samo ruke bi odmah izazvala jak bol u prsima, paralizovala bi pektoralne mišiće i zbog toga bi disanje postalo izuzetno teško. Osoba koja je razapeta mogla bi udahnuti, ali bi imala velikih poteškoća izdahnuti. Kako bi izdahnula, trebalo je da se odupre stopalima i ispraviti noge kako bi popustio pritisak koji se nalazio na rukama i prsima. Međutim, to bi izazvalo tako strašnu bol u stopalima koja su bila pribijena čavlima da bi ona odmah prestala sa takvim naprezanjem. Smrt bi obično nastupila za dva-tri dana. No, kada su Rimljani želeli prekinuti agoniju raspetog, oni bi mu polomili noge. On tada ne bi mogao odupreti se i ispraviti noge i ubrzo bi se ugušio. Vojnici su polomili noge razbojnicima koji su bili razapeti sa Isusom kako bi im ubrzali smrt, Isusu ih nisu polomili, jer je On već bio umro (Jn. 19:31-33). Tako se ispunilo proroštvo iz Starog zaveta gde se kaže da mu ni jedna kost neće biti polomljena (Jn. 19:36). Upravo u takvoj je situaciji, boreći se za svaki dah, Isus izgovorio svoje poslednje reči.

Većina razbojnika i kriminalaca, puni prkosa i besa, verovatno bi uzvikivali psovke i uvrede dok su ih pribijali za krst. Međutim, Isus, pun zapanjujuće mirnoće i neizrecive ljubavi je posredovao kod svog Oca za svoje mučitelje. Molio je za njih: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine." (Lk. 23:34 EČ). Ovu sliku je najbolje opisao jedan anglikanski biskup, rekavši: "Kada je krv najveće žrtve počela teći, najveći od svih sveštenika počeo je posredovati." Obzirom da je Isus bio Bog u obliku čoveka (bogočovek), On je mogao osuditi svoje mučitelje ili ih jednim svojim dahom uništiti. Međutim, šta bi On tada svojom patnjom postigao? On je došao spasiti a ne osuditi i uništiti. Njemu je bilo draže umreti za krivce, a složićete se sa mnom, za to je trebalo imati više snage i hrabrosti, nego li za osvetu.

Nije nimalo ljudski moliti se za svoje mučitelje, u prirodi čoveka je da uzvrati, da se osveti. No, Isus je bio u stanju da postupi drugačije zbog svog bliskog odnosa sa Ocem. To mu je dalo unutrašnju snagu da oprosti. Učinivši to, ispunio je reči proroka Isaije: "... jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grehe mnogih, i za zločince se moli." (Isa. 53:12 RDK).

Dirnut pokajanjem i verom jednog od razbojnika koji je bio razapet istovremeno sa Njime, Isus mu je rekao: "Zaista, kažem ti. Danas ćeš sa mnom biti u raju." (Lk. 23:43 DS).

Priča o razbojniku koji se pokajao pokazuje da je Bog zadovoljan jedino sa poniznima. Rulja, dželati, vojnici i drugi razbojnik, svi su mu se rugali (Lk. 35-39). Oni nisu mogli videti ko je Isus zapravo bio, jer su bili prepuni sebe. No, taj je razbojnik imao potpuno drugačiji stav (Lk. 23:40-43). On je prepoznao svoju vlastitu krivicu i jad, i pravednost određene mu kazne, opet, on je razumeo da je Isus bio nevin (41. stih) i prepoznao je Isusa kao Mesiju (42. stih). Ovo pokajničko ponašanje i vera, pokrenulo je Isusa i On obećao mu je više nego što je ovaj ikada mogao i da zamisli. Razbojnik je Isusa zamolio da ga ne zaboravi, za možda deset, petnaest ili pedeset godina, kada se On bude vratio da uspostavi svoje carstvo. Međutim, Isus ga je uverio da će ga tog istog dana uzeti sa sobom u Raj, da će mu dati nešto još bolje.

Izraz "raj" (eng. paradise) je reč persijskog porekla i označava vrt užitaka. Ta se je reč koristila u Septuaginti (LXX), grčkom prevodu Starog zaveta, da bi se opisao rajski vrt. Ova reč se, takođe, koristi i u Drugoj Korinćanima 12:34, gde se govori o nebu, i u Otkrivenju 2:7. U ovoj priči o razbojniku pokajniku možemo videti sa koliko velikim zadovoljstvom Isus oprašta grehe. Stoga, dođimo ponizno Isusu da primimo oproštenje, zdravlje i osigurano mestu u Božjem raju.

Čak i dok je umirao, Isus je bio preokupiran drugima. Mislio je na svoju majku, između ostalih, i napravio aranžmane kako joj ništa ne bi nedostajalo. "A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi." (Jn. 19:26-27 EČ).

Kada patimo, mi postanemo toliko preokupirani vlastitom patnjom da zaboravimo na one oko sebe. Sve što treba je slaba zubobolja ili glavobolja i odmah sve počne da nas nervira i postanemo osetljivi, razdražljivi. Stoga je neverovatno ovde pogledati na Isusa, raspetog na krstu, kako pravi planove da zbrine svoju majku. Marija, Marijina sestra, Marija Magdalena i Jovan svi su oni stajali na podnožju krsta i Isus je bio željan da ih uteši. Usprkos patnjama kroz koje je prolazio, teškoće koje je imao prilikom disanja, agonija i tuga koja mu je ispunjavala dušu, On nije mogao ostati hladan prema očaju onih koji su Ga sledili sve do tog časa i koji se nisu bojali da se identifikuju sa Njime. U stvari, u evanđeljima možemo videti da je Isus uvek bio vrlo osetljiv sa onima koje bi susreo. (Mt. 9:36; Mt. 14:14; Mt. 15:32; Mt. 20:34).

Marija, Njegova majka, vrlo potresena gledajući kako joj muče i vređaju sina kao kakvog kriminalca, sigurno bi rado zamenila svoje mesto sa Njime, da je to bilo moguće. Ona je puno pretrpela zbog Njega i On je bio svestan toga. Kada je Simeon držao u rukama Isusa, dok je bio beba, pre trideset godina, izjavio joj je da će jednoga dana zbog njenog deteta, duša joj biti kao mačem probodena (Lk. 2:35).

Obzirom da je Marija bila udovica, Isus, njen prvorođenac, bio je službeno dužan pobrinuti se o tome, kada On ode da njegovoj majci ništa ne nedostaje. Ali za Isusa je to bilo više od dužnosti. On je doživljavao njezinu bol i bio je brižan pobrinuti se za njenu dobrobit. Viseći tako između neba i zemlje, On je napravio najbolji mogući aranžman za nju. Zadužio je Jovana da se brine za nju, svog učenika i najboljeg prijatelja (Jn. 13:23). Znao je da će se Jovan brinuti o njoj kao za svoju vlastitu majku (Jn. 19:27).

Jesu li naša srca ispunjena samilošću kao što je bilo i Gospodnje srce? Jesmo li voljni učestvovati u patnjama onih oko nas? Često možemo čuti kako ne bi smo smeli sebi dozvoliti "da se istrošimo" pomažući drugima, nego da moramo svoju "energiju" sačuvati za sebe i kako ne bi trebalo da smo "previše osećajni" za druge. Ali, osim da se zaštitimo od slamanja, zar nismo pozvani širiti malo više ljubavi u ovom haotičnom svetu? Zar služiti drugima ne znači "trošiti se"? Zar nas to ne uči Isus?

Nakon pet i po sati agonije, na vrhuncu svoje patnje, Gospod je uzviknuo: "... Bože moj, Bože moj, zašto me ostavi?" (Mt. 27:46 EČ).

Kada je Matej, evanđelista, zapisao ove reči on je naglasio da je Isus postao odvojen od Boga onako kako je trebalo da budemo zauvek mi odvojeni od Njega. Nikada pre ovaj bliski odnos između Isusa i Njegovog Oca nije bio narušen. Osećaj napuštenosti koji je Isus imao, bio je više nego stvaran. Otac ga je bukvalno napustio i okrenuo se od Njega zbog naših greha. To se dogodilo upravo onako kako je prorok Isaija to predvideo pre nekoliko stotina godina:

"Prezren beše i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da Ga nizašta ne uzimasmo. A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da Ga Bog bije i muči." (Isa. 53:4-6 RDK).

Bog se okrenuo od Isusa i izlio svoj gnev na Njega kada je On na krstu na sebe preuzeo naše grehe. Ne možemo izmeriti patnju koju mu je ovo razdvajanje nanelo, ali možemo dobiti ideju o tome kada vidimo Njegovu strašnu agoniju kroz koju je prolazio u Getsimanskom vrtu (Mk. 14:33; Lk. 22:41-44).

Isus je rekao, dok je još bio sa svojim učenicima, da nema veće ljubavi od ove, kada čovek položi svoj život za prijatelje (Jn.15:13). Apostol Jovan je ponovio to u svom prvom pismu kada je napisao: "Po tom spoznasmo ljubav Božju, što on za nas život svoj položi; tako moramo i mi položiti život za braću." (1. Jn. 3:16).

Položiti svoj život za druge nije lako. No, i pre nego li pomislimo kako bi smo položili svoj život, možda bi smo mogli pokloniti malo više vremena, pažnje i ljubavi onima oko nas, upravo sada i to svakodnevno. Da im se svakodnevno dajemo, služimo im, žrtvujemo za njih...

Pred samu svoju smrt, ispucanih usana, Isus je povikao: "... Žedan sam!" (Jn.19:28 RDK).

Isus je bio Bog. Božji Sin je umro na krstu za naše grehe. No, Isus je bio u celosti i čovek. Kao čovek, On je kao i mi osećao glad, žeđ i umor, i nije se ustručavao da to kaže. Kada je na krstu povikao da je žedan, Isus je ispunio proroštvo koje se nalazi u Psalmima (Ps. 69:21). Ko bi pomislio da će Onaj ko je došao kao izvor žive vode svim ljudima jednog dana sam patiti od žeđi?

Obzirom da je Isus, kao ljudsko biće, osetio glad, žeđ, usamljenost i druge ljudske stvari, On je u stanju da nas razume i pomaže nam. On je u stanju da uteši i ohrabri nas u trenucima naših ličnih patnji (Jev. 2:18 i Jev. 4:15-16).

Pre nego li izdahnu Isus još reče: "... Dovršeno je." (Jn. 19:30 SSP).

U tri se evanđelja kaže da je Isus uzviknuo pre nego što je izdahnuo, ali samo Jovan kaže šta je Isus rekao. Isus je glasno povikao. Njegov uzvik nije bio uzvik smrti nego uzvik pobede. On je upravo ostvario najveću pobedu ikada ostvarenu. Svoj je život živeo savršeno poslušan Bogu i Njegova smrt na krstu je upravo otvorila čoveku vrata do nebesa. On je uništio zid koji je razdvajao čoveka od Boga i uskraćivao ga Božje naklonosti.

Sada kada je put do neba raščišćen, šta je nama činiti? Biblija kaže: "Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu, pošto svagda živi - da se moli za njih." (Jev. 7:25 EČ). Mi, apsolutno ništa ne možemo učiniti kako bi smo zaradili svoje mesto u Raju (Ef. 2:8); Isus je to za nas zaradio. Jednostavno Ga zapitajmo da nam oprosti grehe i da nas pomiri danas sa Ocem. Premda mi još nismo tamo, već od danas možemo uživati u radostima večnog života (Jn. 7:38).

"Tada Isus povika veoma glasno i reče: Oče, predajem svoj duh u tvoje ruke. I kad ovo reče, izdahnu." (Lk. 23:46 EČ)

Ove zadnje Isusove reči su istovetne sa molitvama koje su jevrejske majke učile svoju decu da izmole pre odlaska na spavanje. Ova je molitva izraz potpunog poverenja u Boga. Dolazi iz psalma u kojem je car David stavio svoju budućnost u ruke Gospoda Boga potpuno siguran da će Bog delovati i pomoći mu (Ps. 31:16). Umirući, Isus se prepustio Očevim rukama jer je znao da je Bog za Njega pripremio divne stvari. Ustvari, Isus je znao da će ga Otac, nakon Njegove patnje, uskrsnuti i posaditi na najviše mesto iznad svega drugoga. Kada je ove svoje patnje Isus spomenuo nekim svojim učenicima On je uvek govorio i o slavi koja nakon njih Ga čeka (Mt. 16:21, Mt. 17:9, Mt. 17:22-23). Ova nada slave koju će imati dala je Isusu snage da prođe kroz patnje i da ustraje sve do kraja (Jev. 12:12).

A šta je sa nama?

U vremenima kada prolazimo kroz patnju, kada nam se čini kao da nas samo mrak okružuje, kada smo obeshrabreni i ispunjeni tugom, okrenemo li se tada Bogu? Predamo li sami sebe Njemu na brigu? Da li zaista verujemo da je On za nas pripremio velike stvari i slavne stvari - život večni?

Šta tebe još sprečava da danas svoj život predaš u Njegove ruke? On te želi blagosloviti i okružiti te svojom naklonošću.