• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

- Četiri istine o spasenju koje svaki hrišćanin treba da zna.

Mnogi vernici su isfrustrirani i depresivni kada posmatraju svoj vlastiti hrišćanski život, a ponekad počnu sumnjati u svoje spasenje zbog tolikog broja učinjenih padova i promašaja. Ovde četiri date istine o spasenju mogu nam biti od pomoći u trenucima kada nam se "vera poljulja".

1. Istina: Oproštenje

Kada smo došli Gospodu Isusu kao grešnici i kada smo Ga prihvatili za svoga ličnog Spasitelja i Gospoda, Bog nam je oprostio grehe i učinio nas pravednima, i to na temelju prolivene Hristove krvi za nas (Rim. 3:23-26).

Dok je Isus bio razapet na krstu, naši gresi su bili položeni na Njega i On je podneo potpunu kaznu zbog njih. Dakle, ne postoji više osude za grehe za one koji su prihvatili Hrista kao svoga Spasitelja. Svaki greh koji je ušao u naš život je već osuđen i plaćen kaznom, kada je Hrist za nas umro na krstu (Isa. 53:5-6; Jev. 9:28; Jev. 10:12-14).

Možda bi neko na ovo hteo prigovoriti: "Dobro, ako je to istina, to ne čini nikakvu razliku da li i dalje grešimo ili ne." Ne, Hristova smrt je napravila veliku razliku, jer na osnovu ove prve istine možemo uživati u blagodatima sledećih triju istina spasenja.

2. Istina: Nova priroda

Kada smo prihvatili Hrista za svoga Spasitelja, Bog ne da nam je tada oprostio i opravdao nas pred sobom, već nam je i darovao novu (božansku) prirodu. Kroz čin nanovorođenja postali smo deca Božja (1. Pet. 1: 23; Jak. 1:18; 2. Pet. 1:4). Ova nova priroda ljubi Boga a mrzi greh, ona ima želju da živi ne grešeći, a ako zgrešimo ona učini da se osećamo veoma jadno. Ni jedan novorođeni hrišćanin ne može biti istinski srećan kada greši - živi u grehu.

No, neko će zapitati: "Zašto onda ja radim (i dalje) grešne stvari kada imam novu prirodu? Ja to ne želim činiti, ali uprkos svim mojim nastojanjima ja (iznova) ih činim."

Ne samo da imamo novu prirodu koja mrzi greh, već i dalje imamo i staru (grešnu) prirodu koja voli greh. Novi zavet kaže da se unutar nas odvija sukob. Stara priroda želi da čini greh, a nova priroda želi ugoditi Bogu (Rim. 7:14-25).

Pored ovoga, mi posedujemo i savest koja nam govori da je ono što želi nova priroda - ispravno, a ono što želi stara priroda, da je (uvek) pogrešno. Međutim, svi mi često otkrijemo da je stara priroda sa svoji grešnim željama i požudama veoma snažna u vremenima kušnje. Ona nas prosto ponese, zarobi nas i mi počnemo činiti stvari koje naša nova priroda mrzi i koje naša savest optužuje.

Kada se sve završi, onda žalimo i odlučujemo se da nikad više nećemo to uraditi. Međutim, treba da znamo: da sami nemamo snagu da se odupremo kušnji. Šta onda možemo uraditi? No, tu je i treća istina spasenja, koja nam može pomoći.

3. Istina: Sveti Duh

Kada smo prihvatili Isusa kao svoga Spasitelja i doživeli novorođenje (Jn. 3:3-8), Bog nam je darovao svoga Svetoga Duha, da se nastani u nama - u našem srcu (Ef. 1:13; Gal. 4:6). Sveti Duh u naše srce izliva ljubav Božju, što osećamo kroz uverenje u našoj duši da su nam gresi oprošteni, imamo sigurnost spasenja i imamo mir Hristov. Uopšte, osećamo se drugačije, nosimo unutar sebe neku duboku radost koju ništa ne može pomutiti (Rim. 5:1-15).

Međutim, kada dozvolimo sebi da ponovo "padnemo" u greh, onda Sveti Duh bude ražalošćen, On tuguje, jer nas gubi. On se povlači i mi više ne osećamo onu duboku radost i mir u duši. Sveti Duh je jedno sa Bogom Ocem i Sinom i On mrzi na greh, On je pravedan i svet (Ef. 4:30). Iz tog razloga dokle god smo u grehu ne možemo imati zajedništvo sa Bogom, naš greh nas je odvojio od Njega (Isa. 59:1-2).

Osoba Svetoga Duha nam nije darovana samo da u naše srce utvrdi ljubav Božju, tj. da nam da sigurnost spasenja. On je takođe naš Utešitelj (Jn. 14:16-17), što znači da nam On želi pomoći u našoj ličnoj borbi sa grehom. On nam daje snagu da kažemo "Ne!", našoj staroj prirodi i da pristanemo uz volju Božju, da činimo stvari koje su Bogu Ocu ugodne.

Bog od nas očekuje da živimo u skladu sa željama Svetoga Duha - da ga sledimo - i da se odupremo staroj prirodi: "Po duhu hodite, i želja telesnih ne izvršujte." (Gal. 5:16). To je poput onog događaja kada je apostol Petar hodao po vodi (Mt. 14:28-30). Sve dok se on pouzdavao i gledao na Gospoda Isusa to ga je držalo, davalo mu silu, da hoda po vodi. No, kada je svoju pažnju usresredio na vetar i talase, odmah je počeo da tone - okolnosti su mu naškodile. U našem hrišćanskom iskustvu moramo računati na Gospoda u svakom koraku koji načinimo, da nam na svakom našem koraku On može dati Svoju silu i pomoć svoga Svetoga Duha (Mt. 14:24-31; Jn. 15:4-5), i da znamo Njegovu volju, da je tvorimo (Ef. 2:10).

4. Istina: Zajedništvo

Spasenje nas dovodi u zajedništvo sa Bogom. Postoji radosno osećanje između nas i Boga kao našega Oca i nas kao njegovog deteta. Možemo uživati u slušanju njegovog glasa, onoga šta nam On govori kroz svog Svetoga Duha preko Reči Božje. Osećamo se slobodnima da razgovaramo sa Njime o svemu, o svim našim problemima, poput deteta koje spontano i slobodno traži pomoć od svoga tate, a čini to jer zna da ga tata voli.

Međutim, kada je dete neposlušno, tata je nezadovoljan i zabrinut za svoje dete, i on mora sprovesti disciplinske mere koje bi detetu pomogle u razlikovanju dobra od zla, i koje će ga učiniti mudrijim i zrelijim. Iako otac kažnjava svoje dete, odnos između njega i deteta se nije promenio, samo njihovo radosno zajedništvo je narušeno.

Tako biva i u našem zajedništvu sa nebeskim Avom (Na aramejskom: Tata, vidi Rim. 8:15). Kada padnemo u greh mi smo i dalje Njegova deca, i dalje važi istina da je Hrist bio osuđen i za taj naš počinjen greh, i da je on uklonjen - opran krvlju Hristovom. No, zajedništvo sa našim Ocem i sa Sinom je narušeno a Sveti Duh je ražalošćen. Otac će nas ukoriti za našu neposlušnost i možda i kazniti, naročito ako istrajavamo na zlom putu - grehu.

Ako dođemo k njemu i ispovedimo svoj greh, ponizimo se, zbog našeg greha i neposlušnosti, onda možemo dobiti Očevo oproštenje, kao što je otac oprostio svome detetu koje mu je priznalo i shvatilo svoju grešku. Kroz naše pokajanje od učinjenog greha naše zajedništvo sa Ocem biva obnovljeno i mi opet možemo osetiti slobodu, mir i radost u svom odnosu sa Bogom (1. Jn. 1:9).

Dakle, kada dete Božje sagreši ono nije izgubljeno, jer ga Bog prihvata na temelju učinjene Hristove žrtve za grehe. Takođe, ni njegov odnos sa Bogom nije ukinut, ono je još uvek dete Božje - Bog je njegov Otac. Međutim, njihovo zajedništvo je narušeno - prekinuto, a da bi ono bilo obnovljeno dete Božje mora učiniti priznanje i pokajanje od greha.

Važno je napomenuti opet tu istinu: da istinsko dete Božje nikad ne ostaje u grehu, jer je u njegovoj novoj prirodi to da mrzi greh i da ga on čini nesrećnim. No, ako neko za sebe tvrdi da jeste dete Božje a istrajava u grehu, tj. ne može ga ostaviti, onda takav u sebi nema nove prirode - nije nanovorođen (1. Jn. 3:6-9).

Postoji jedna važna stvar koju treba da se zna ako želimo negovati blisko zajedništvo sa Bogom, tj. steći Njegovu potpunu naklonost: Moramo tvoriti Njegovu volju. Ukoliko izbegavamo svesno ili nesvesno činiti volju Božju, onda smo svakako za Njega jedno problematično dete Božje. Naša mala spremnost da izvršavamo Božje zapovesti je znak da Avu ne ljubimo baš potpuno, celim srcem, već pre "platonski" (Jn. 14:15; 1. Jn. 2:3-5). Apostol Jakov kaže da je "vera bez dela mrtva vera" (Jak. 2:17) a slično bi smo mogli i reći i za ljubav: "ljubav bez poslušnosti je mrtva".

Dete Božje treba tako da živi da konstantno vodi brigu o činjenju volje Božje, da iskoristi svaku priliku koju Otac šalje da bi učinilo neko dobro (Gal. 6:9-10; Jak. 4:17). Ako dozvolimo sebi da te prilike samo prođu pored nas, onda ne gubimo samo priliku već i naklonost (Jn. 13:23), i Božje blagoslove, kako sadašnje tako i buduće - one nebeske nagrade (Mt. 10:41-42; Mk. 9:41; Mt. 7:22-23).