• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Pažljivo usmeravajući pogled na sebe samog i posmatrajući svoje unutrašnje stanje, iskustveno sam se uverio da ne volim Boga, da nemam ljubavi ka bližnjem, da ne verujem ničemu pobožnom i da sam prepun gordosti i slavoljublja.

(1.)

Ja ne volim Boga - jer ako bi Ga voleo, neprestano bi razmišljao o Njemu srcem punim zadovoljstva. Svaka misao o Bogu dobavljala bi mi novu slast. Naprotiv, ja mnogo češće i mnogo draže razmišljam o svetskim stvarima, a razmišljanje o Bogu za mene predstavlja napor i muku. Ako bi Ga voleo, razgovor sa Njim, kroz molitvu hranio bi me, naslađivao i privlačio na neprestano opštenje sa Njim, ali ja ne samo što se ne naslađujem molitvom, nego osećam napor baveći se njome, borim se sa mrzovoljom, slabi me lenjost i spreman sam da se pozabavim čim bilo nevažnim, samo da skratim ili prekinem molitvu.

U ispraznim zanimanjima vreme mi leti neprimetno, a pri sećanju na Boga, pri postavljanju sebe u Njegovo prisustvo, svaki sat mi izgleda kao godina. Kad neko nekog voli, tada tokom dana neprestano misli o njemu, brine o njemu i pri bilo kom poslu voljeni mu ne izlazi iz misli; a ja u toku dana jedva da odvojim i jedan čas da bi se duboko udubio u razmišljanje o Bogu i da bih u sebi rasplamsao sebe u Njegovoj ljubavi, a 23 časa vrlo spremno prinosim revnosne žrtve strasnim idolima! Dakle, ako se ljubav prema Bogu poznaje prema ispunjenju Njegovih zapovesti: "ako me ljubite, zapovesti moje držite", kako govori Gospod, a ja zapovesti Njegove ne držim, otud izlazi pravilan zaključak da ja ne volim Boga.

(2.)

Ja nemam ljubavi prema Bližnjem - jer, ne samo što ne mogu da za dobro bližnjega položim žrtvu, - dušu svoju (Po Jevanđelju) nego ne mogu da žrtvujem svoju čast, svoje imanje i mir radi dobra bližnjega. Sa većim zanimanjem slušam o nesreći bližnjega i ne žalostim se nego bivam ravnodušan ili još gore nalazim zadovoljstvo. Rđave postupke brata ne pokrivam ljubavlju, nego ih sa osuđivanjem objavljujem. Njegovo blagostanje izaziva kod mene zavist i prezrenje.

(3.)

Ja ne verujem u doktrine vere; niti u besmrtnosti, niti Jevanđelju. Jer, ako bi bio tvrdo ubeđen da posle groba postoji večni život u Hristu, i nagrada za zemaljska dela, bez prestanka bi razmišljao o tome; sama pomisao o besmrtnosti bi me užasavala i život bi ovaj provodio kao stranac koji se sprema da stupi u svoju otadžbinu. No, naprotiv, i ne mislim o večnosti i svršetak svoga kratkog života smatram nekakvom krajnjom tačkom moga postojanja. Tajna se misao usadila u meni: ko zna šta će biti posle smrti? Ako i govorim da verujem u besmrtnost, onda to govorim samo razumom, a moje srce stoji daleko od čvrste uverenosti, o čemu otvoreno svedoče moji postupci i stalna briga o blagoustrojstvu zemaljskog života.

Kada bi sveto Jevanđelje, kao reč Božija, bilo sa verom primljeno u mom srcu, ja bih se neprestano njim zanimao, rado bih ga izučavao, naslađivao bih se njime i sa dubokom pobožnošću bih čak i gledao na njega. Premudrost, blagost i ljubav, skriveni u njemu dovodili bi me do ushićenja; naslađivao bih se poukama o zakonu Božjem i dan i noć; hranio bih se njima kao svakodnevnom hranom i svim srcem bih težio ka ispunjenju njegovih pravila. Ništa zemaljsko ne bi moglo da me odvoji od toga. Naprotiv, ako retko i čitam ili slušam reč Božiju, to biva po nuždi i zbog radoznalosti, i pri svemu tome, ne stižući do duboke pažnje, ja osećam suvoću, odsutnost i nezainteresovanost, i kao da se radi o nekom najobičnijem čitanju ostajem bez ikakvog ploda.

(4.)

Prepun sam gordosti (ponosa) i osećanja samoljublja. Videći u sebi dobro, želim da ga stavim na uvid i gordim se njime pred drugima ili sam sam u sebi zadovoljan sobom; nekada i pokazujem spoljašnje smirenje, ja ga pripisujem svojim sopstvenim snagama i sebe smatram višim od drugih ili u najmanju ruku ne gorim od njih. Ako u sebi primetim porok, trudim se da ga opravdam, da ga prikrijem velom nužnosti i nevinosti; ljutim se na one koji me ne uvažavaju, smatrajući da ne umeju da cene ljude. Obdarenostima svojim, gordim se, a sve neuspehe u mojim poduhvatima smatram uvredljivim za sebe i radujem se nesreći mojih neprijatelja (pa i "prijatelja"). Ako i težim ičem dobrom tu imam za cilj pohvalu ili sopstvenu korist ili svetsku utehu.

Ukratko rečeno, neprestano od sebe činim sopstvenog idola kome bez prestanka služim, tražeći u svemu čulno zadovoljstvo i hranu mojim slastoljubivim strastima i požudama. Iz svega što sam nabrojao vidim da sam gord, preljubočinac, nevernik, da ne volim Boga, i da mrzim bližnjega: Šta od toga može biti grešnije? Stanje duhova tame je bolje od mog položaja; makar i ne voleli Boga, makar i mrzeli čoveka, oni ipak veruju i drhte, a ja? Može li biti jadniji udeo koji me očekuje? I od čega još može biti strašnija presuda nego od ove nebrige i nerazumnog života koje ja vidim u sebi?