Naslovna » Magazin » Arhiva » #53 » ....

Duhom ispunjen život

A.W. Tozer
"... nego se punite Duhom." (Ef. 5,18)

Kada bi svaki hrišćanin hteo ili morao biti ispunjen Svetim Duhom, teško da bi tema "ispunjenje Duhom" uopšte bila predmet rasprave među hrišćanima. Ipak, neki tvrde da ispunjenje nije za obične hrišćane, nego samo za propovednike ili misionare. Drugi drže da je mera Duha primljena kod čina novorođenja jednaka onoj koju su učenici primili na dan Pedesetnice i da je svaka želja za dodatnim ispunjenjem nakon obraćenja jednostavno uzaludna. Dok neki imaju mlaku nadu da će možda jednoga dana biti ispunjeni, a drugi izbegavaju ovu temu kao jednu o kojoj znaju vrlo malo i koja može biti uzrok polemika ili čak problema.

Ja ovde želim hrabro ustvrditi - a to je moje čvrsto uverenje - da svaki hrišćanin može imati obilnu puninu Svetoga Duha i u daleko većoj meri od one koju je primio kod svog obraćenja, a mogu reći i u daleko većoj meri od one koju uživa većina novorođenih hrišćana danas. Važno je da ovome priđemo ispravno, jer dok sumnje nisu odstranjene, vera za primanje ispunjenja nije moguća. Srce koje sumnja Bog neće iznenaditi izlićem Svetog Duha niti će ispuniti onoga koji ima doktrinarna pitanja (mentalne prepreke) o mogućnosti ispunjenja Duhom.

Da bi vam otklonio sumnje i stvorio sigurno iščekivanje, preporučujem smerno proučavanje same Božje Reči. Dakle, ovu moju stvar voljan sam staviti pod lupu učenja Novog zaveta. No, ako nas pažljivo i ponizno ispitivanje samih reči Hristovih i Njegovih apostola ne dovede do vere da možemo sada biti ispunjeni Svetim Duhom, onda ne vidim razloga da gledamo bilo gde drugde. Vrlo je malo važno što kaže ovaj ili onaj verski učitelj za ili protiv toga. Ako nas o nekoj doktrini ne poučava samo Pismo, onda to znači da ona ne može biti potkrepljena nikakvim božanskim argumentima i celo nastojanje za njenim ispunjenjem su bezvredni tj. uzaludni.

Neću ovde iznositi tu stvar za one koji tvrde drukčije. Neka nesigurni ispitivači ispituju dokaze za sebe, te ako ustvrde da u Novom zavetu nema garancije za veru da se može biti ispunjen Duhom, onda neka prestanu ovo čitati. Ono što ću reći odavde je dalje upućeno ljudima i ženama koji su prevladali ta pitanja i sigurni su da kad' ispune uslove, stvarno mogu biti ispunjeni Duhom Svetim - da je to sigurna volja Božja za svako Njegovo dete.

Pre nego što neko može biti ispunjen Duhom, mora biti siguran da li to i zaista želi. Uzmite to krajnje ozbiljno. Mnogi hrišćani žele biti ispunjeni, ali je njihova neodređena i romantična želja teško dostojna da bi se nazvala i željom. Oni gotovo nemaju predstave šta bi ih to i koštalo, da se to zaista ostvari.

Zamislimo da razgovaramo sa nekim radoznalcima, tj. revnim mladim hrišćaninom koji od nas traži da ga poučimo o Duhom ispunjenom životu. Zbog važnosti prirode pitanja mi ćemo ga, koliko god je moguće bolje ispitati - uputiti:

"Jesi li siguran da želiš biti ispunjen Duhom koji će, iako je u svojoj blagosti i ljubavi sličan Isusu, ipak zahtevati da bude Gospodar celog tvog života? Jesi li voljan da tvoju ličnost preuzme neko drugi, čak ako je to sam Duh Božji? Ako će Duh preuzeti brigu o tvom životu, On će bez postavljanja ikakvih pitanja, očekivati pokornost u svemu. On u tebi neće tolerisati grehe tvoga srca, čak ako ih dopušta i opravdava većina hrišćana. Pod gresima se podrazumevaju: samoljublje, samosažaljenje, sebičnost, samopouzdanje, samopravednost, samoobrana, samoveličanje, itd. Videćeš da će Duh biti u oštroj suprotnosti s lakim metodama sveta i sa mnoštvom onih unutar zidova crkve. On će biti ljubomoran i na tvoje dobro. Neće ti dozvoliti da se hvališeš, razmećeš ili ističeš. Oduzeće upravljanje tvog života od tebe. Zadržaće sebi pravo da te testira, disciplinuje i čisti radi dobra tvoje duše. On te može lišiti mnogoga onog zadovoljstva koje mnogi hrišćani uživaju, ali koje je za tebe izvor istančanog zla. Kroz sve to On će te tako neizmerno, tako snažno, tako sveobuhvatno i tako prekrasno 'umotati' u ljubav da će ono tvoje što si izgubio izgledati kao dobitak, a tvoje male boli kao užitak. A ipak, tvoje telo će 'cvileti' pod Njegovim jarmom i vikati protiv toga kao tereta preteškog za nositi. A tebi će biti dozvoljeno da u svom telu uživaš u uzvišenoj povlastici trpljenja da "dopunjuješ šta nedostaje Hristovim mukama" za Njegovo Telo koje je Crkva. Sada, sa svim tim uslovima pred sobom, želiš li još uvek biti ispunjen Duhom Svetim?"

Ako vam se sve to čini strogim ili surovim, setite se da put krsta nikada nije bio lagodan. Sjaj i čar koji prate popularne verske pokrete lažni su kao i sjaj krila anđela tame kad' se na trenutak pretvori u primamljivog anđela svetla. Duhovna strašljivost koja se boji pokazati krst u njegovom pravom karakteru, nigde i nikada ne može biti opravdana. Ona na kraju može rezultirati samo razočaranjem, tragedijom i "brodolomom vere".

Pre nego možemo biti ispunjeni Duhom, želja za ispunjenjem mora biti sverazarajuća. To mora postati najveća i najvažnija stvar u našem životu, tako snažna i tako nametljiva kao da će istisnuti sve drugo. Stepen ispunjenja u jednom životu savršeno se podudara sa jačinom stvarne želje. Od Boga uvek primamo onoliko koliko stvarno (ozbiljno) želimo. Jedna velika prepreka Duhom ispunjenom životu jeste teologija samodovoljnosti, koja je danas tako široko prihvaćena među evanđeoskim hrišćanima. Prema njenim idejama, žarka želja jeste dokaz nevere ili pomanjkanja spoznaje Pisma. Reč Božja sama opovrgava ovakvo mišljenje, a i činjenica je da to nikada ne čini stvarnu svetost među onima koji se toga drže.

Dalje, sumnjam da je ikada iko primio to božansko nadahnuće kojim se mi ovde bavimo, a da najpre nije iskusio razdoblje duboke teskobe i unutrašnje nedovoljnosti (manjkavosti). Versko zadovoljstvo uvek je opasan neprijatelj duhovnom životu. Biografije "svetih ljudi" uče da je put do velikoga duhovnog iskustva uvek vodio kroz mnoga trpljenja i unutrašnje boli. Izreka "put krsta", iako se pojavila u određenim krugovima da prikaže nešto lepo, čak izazovno, stvarnom hrišćaninu još uvek znači ono što je uvek i značila - put odricanja i gubitka. Niko i nikada se nije radovao krstu, kao što se i niko i nikada nije radovao ni vešalama.

Hrišćanin koji traži bolje stvari i koji se na svoje zaprepaštenje našao u stanju potpunog očaja ne treba biti obeshrabren. Očajanje koje je podstaknuto iz vere, zbog svojeg JA je dobar prijatelj, jer ono uništava jednog od najsnažnijih neprijatelja srca i priprema dušu za službu i vođstvo nebeskog Utešitelja. Osećaj potpune praznine, razočaranja i mraka može (ako smo budni i mudri da znamo šta nam se događa) biti samo senka u dolini senki koja vodi do onih plodnih polja koja leže malo dalje. Ako to ne razumemo dobro i odbijemo ovakvu "disciplinu Božju", potpuno možemo promašiti svu blagodat koju Bog ima u svom umu za nas. Sarađujemo li sa Bogom, On će ukloniti životne udobnosti koje su nam tako dugo služile kao bolničarka ili mazile nas kao majka, i nas staviti tamo negde gde ne možemo primiti drugu pomoć od drugog nego od samog nebeskog Utešitelja. On će otrgnuti od nas lažne stvari koje neki zovu "fasada i maska" i pokazati nam koliko majušni mi zaista jesmo. Kad završi s nama, razumećemo šta je Gospod mislio kada je rekao: "Blago siromasima u duhu."

Ipak, budite sigurni da nas u tim bolnim pročišćenjima Bog neće napustiti. On nas nikada neće napustiti ni ostaviti niti će biti gnevan na nas ako omanemo ili nas koriti zbog toga. On neće raskinuti svoj savez sa nama, niti preinačiti ono što je izašlo iz Njegovih usta. Bićemo mu dragoceni "kao zenica svoga oka" i bdiće nad nama kao majka nad svojim detetom. Njegova ljubav neće izneveriti čak ni onda dok nas vodi kroz ova iskustva samo-raspeća, koja mogu biti tako stvarna i tako strašna da ono što osećamo možemo izraziti jedino kroz vapaj: "Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?"

Držimo se ispravno naše teologije oko svega ovoga. Nema u tom bolnom lišavanju nijedne ljudske zasluge. "Tamna noć duše" ne poznaje nijedan mračan trag izdajničkog svetla samopravednosti. Mi trpljenjem ne zaslužujemo pomazanje za kojim čeznemo niti nas to "pustošenje duše" čini ugodnima Bogu, a niti nam daje dodatnu blagonaklonost u Njegovim očima. Važnost iskustva lišavanja leži u Njegovoj snazi da nas odvoji od prolaznih i jalovih interesa života i usmeri natrag prema večnosti - nepropadljivim stvarima. Ono služi da isprazni našu zemaljsku posudu i pripremi nas za ulivanje svoga Svetog Duha.

Ispunjenje Duhom, dakle, traži da predamo sve svoje, da pretrpimo jednu unutrašnju smrt, da oslobodimo srce od vekovima starog, nagomilanog, Adamovog smeća te otvorimo sav prostor za nebeskog Gosta.

Duh Sveti je živa Osoba i treba sa Njime postupati kao sa osobom. Nikad ne smemo o Njemu misliti kao o slepoj energiji ili kao o nekoj bezličnoj sili. On čuje, vidi i oseća kao i svaka osoba. On govori i čuje kad mi govorimo. Možemo mu ugoditi ili ga ožalostiti ili utišati kao i svaku drugu osobu. On će uzvratiti na naše plaho nastojanje da ga upoznamo i uvek će nas susresti na pola puta.

Ma kako divno iskustvo krize pre ispunjenja Duhom bilo, moramo znati da je to samo put do nečega većeg: ta velika stvar je naše doživotno hodanje u Duhu, kad On obitava, upravlja, podučava i osnažuje nas svojom silnom Osobom. A da bi smo nastavili tako hodati u Duhu, potrebno je prihvatiti određene uslove. Oni su za nas predstavljeni u Svetom Pismu i tamo su da ih svi jasno vide.

Duhom ispunjen život zahteva, na primer, da živimo u Reči Božjoj kao što riba živi u moru. Time ne mislim samo na lično proučavanje Biblije ili odlaženje na "biblijske časove" u crkvi. Mislim na to da moramo "dan i noć razmišljati" o Svetoj Reči, da je moramo ljubiti, gostiti se i hraniti njome svakoga sata dana i noći - da nam je ona uvek u mislima. Kada i običan svakodnevni posao preuzme našu pažnju, mi ipak, uvek možemo sa nekom vrstom blagoslovenoga duhovnog odsjaja u svome umu se i dalje držati Reč istine.

Da bi smo ugodili obitavajućem Duhu u nama, Hrist nam mora postati sve za nas - naša "alfa i omega". Sadašnji posao Duha jeste da proslavi Hrista i sve što On čini ima to za krajnji cilj. Mi naše misli moramo učiniti čistom svetinjom za Njegovo sveto stanovanje. On obitava u našim mislima, a prljave su mu misli odvratne kao i prljava haljina na nekom slavnom kralju. U vezi sa svime ovime moramo imati radosnu veru koja će se održati kako god krajnje neodlučno naše emocionalno stanje bilo.

Duhom obitavajući život nije neko posebno de luxe izdanje hrišćanstva koje uživa samo neki mali broj određenih, retkih i privilegovanih koji su slučajno stvoreni od bolje i osetljivije materije nego oni drugi. Naprotiv, to je normalno stanje za svakoga izbavljenog čoveka i ženu na ovom svetu.

Pavle to predstavlja kao "tajnu koja je bila sakrivena od postanja sveta i naraštaja, a sad se javi svetima Njegovim, kojima Bog naumi pokazati kako je bogata slava tajne ove među neznabošcima, koje je Hristos u vama, nada slave..." (Kol. 1,26-27 RDK).

Izvor: A.W. Tozer, THE DIVINE CONQUEST.
"Ovaj je Bog naš Bog Spasitelj, u vlasti su Gospodu vrata smrtna."
- Psalam 68:20

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 305
Ukupno: 2335698
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/053/01.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.