Naslovna » Magazin » Arhiva » #53 » ....

Obožavanje u duhu

Humphrey Duncanson
"Oci naši moliše se Bogu na ovoj gori, a vi kažete da je u Jerusalimu mesto gde se treba moliti. Reče joj Isus: Ženo! Veruj mi da ide vreme kad se nećete moliti Ocu ni na ovoj gori ni u Jerusalimu. Vi ne znate čemu se molite; a mi znamo čemu se molimo: jer je spasenje od Jevreja. Ali ide vreme, i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac hoće takve bogomoljce. Bog je Duh; i koji Mu se mole, duhom i istinom treba da se mole." (Jovan 4:20-24 RDK)

U levitskom sistemu judaizma, obožavatelj je bio onaj koji prinosi žrtvu Bogu (vola, ovcu ili golubicu), on bi svoju žrtvu dao svešteniku koji bi je dalje za njega prineo pred Gospoda - u njegovo ime. Prema ovom sistemu, takva osoba se zvala obožavatelj ili štovatelj po svojoj praktičnoj predanosti tom delu Zakona.

Kada je žena na Jakovljevom izvoru razgovarala s Gospodom o obožavanju, rekla je: "Oci naši moliše se Bogu na ovoj gori" (Jovan 4:20). Ona je jasno ukazivala na koncept obožavanja koji se sastojao od određenih rituala na određenim mestima poput onih na koje nailazimo u judaizmu - Jerusalimski hram. I upravo je to mesto Bog odabrao kako bi otkrio svoju nameru da uspostavi novi oblik obožavanja.

Kao odgovor na hvalisanje ove žene Gospod je rekao: "Ali ide vreme, i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac hoće takve bogomoljce." (Jovan 4:23). Značajno je ovde spomenuti kako Gospod uvodi misao o istinskim obožavateljima u svetlu primedbe ove žene, na taj način jasno pokazujući da je ono što se smatralo obožavanjem po Levitskom Zakoniku samo sena istine, tj. stvari koje će doći. Ono što nam ovde Gospod u stvari govori jeste da rituali koji su se primenjivali u levitskom sistemu nisu nikada u potpunosti mogli zadovoljiti Božji zahtev za istinskim obožavanjem. U budućnosti On sam će podići ljude koji će biti od Njega obdareni prirodom istinskih obožavatelja i koji će mu biti ugodni. Oni će, kako Isus kaže, obožavati Oca u duhu i istini. Više od toga, dodaje Isus, oni to čine po Božjoj volji: "jer Otac hoće takve bogomoljce".

Šta je to bilo? Slavljenje u duhu i istini!

Pisac poslanice Jevrejima, pišući o tom starom redu, kaže nam, "Jer da je na zemlji, ne bi bio sveštenik, kad imaju sveštenici koji prinose dare po zakonu. Koji služe obličju i senu nebeskih stvari, kao što bi rečeno Mojsiju kad htede skiniju da načini: Gledaj, reče, da načiniš sve po prilici koja ti je pokazana na gori." (Jevrejima 8:4-5). Dakle, pismo jasno podučava da su službe u hramskom svetištu sada postale istrošene i zastarele, kao i samo svetište. Jer oni su bili samo senka dolazeće istine. U isto vreme, Petar nas uči da je uveden novi red sveštenika. Govoreći o pojedincima koji čine crkvu, on kaže: "I vi kao živo kamenje zidajte se u kuću duhovnu i sveštenstvo sveto, da se prinose prinosi duhovni, koji su Bogu povoljni, kroz Isusa Hrista." (1. Petrova 2:5).

Obožavanje se dakle više ne sastoji od žrtvovanja volova i koza, kako su to radili sveštenici leviti. Umesto toga, ono se danas sastoji od duhovnih žrtava koje polažu sveštenici jednog novoga reda. Stoga obožavanje više nije proces koji se čini mehanički, već je kako to Gospod Isus kaže u Jovanu 4, služba koja se vrši u Duhu. To znači, da Božji Duh u srcu vernika stvara note, reči ili dela obožavanja - "obožavanja" Gospoda Isusa Hrista i Boga Oca.

Vrlo je važno primetiti da hrišćansko obožavanje ne zahteva mesto, kao što je to zahtevalo Judejsko levitsko obožavanje, da obožavatelj ide na bilo koju određenu geografsku lokaciju, ili da izvodi tačno utvrđenu liturgijsku ceremoniju. Levitski se sistem naime u potpunosti vezivao za zemaljsku Svetinju u Jerusalimu, do te mere da su jevrejski preseljenici u Vavilonu retorički sami sebe pitali: "Kako ćemo pevati pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj? (Psalam 137:4). Osim toga, ritual te službe je bio striktno određen zakonima koji su činili levitski red. To nije slučaj sa hrišćanstvom, jer su sinovi Božji dovedeni u sferu slobode Duha. Stoga su nastojanja nekih da se uvede jedinstvena praksa redosleda radnji na bogosluženju, ili kada se okupljamo da se setimo Gospoda u činu Večere Gospodnje, čine tako neprirodna, nametljiva, ako ne i komična.

U Hrišćanstvu se obožavanje prinosi u Duhu, na bilo kom mestu i u bilo koje vreme, jer je put do Svetinje nad Svetinjama sada postao slobodan (Jevrejima 9:4). A to je uspostavljeno onda kada je Gospod Isus trijumfalno na krstu uzviknuo: "Svrši se!" (Jovan 19:30). I upravo onda i upravo tamo, zastor koji je razdvajao najsvetiji prostor - Svetinju nad svetinjama - od vanjske sobe je bio rastrgan od vrha prema dnu (Marko 15:38). Staro se svršilo a novo je nastalo.

Dakle, vernik danas ne mora čekati na takozvani "sastanak obožavanja" kako bi se poklonio u dubokoj odanosti i obožavanju, jer Duh po kojem hrišćanin obožava Boga, nije ograničen geografskom lokacijom, prilikom ili liturgijskim protokolima. Duh je uvek prisutan uz vernika, prebivajući u njemu. Hrišćanin je pozvan da bez prestanka boravi u Svetinji nad svetinjama, i po Bogu je potpuno opremljen da ga obožava. A to bi trebao i činiti, jer je to prvi posao svakog hrišćanina.

Izvor: Grace and Truth Magazine, septembar 1999. Preveo: Ante Miliša.
"Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina čovečijeg i ne pijete krv Njegovu, nećete imati život u sebi."
- Jovan 6:53

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 273
Ukupno: 2337637
Generisano za: 0.012''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/053/02.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.