Naslovna » Magazin » Arhiva » #45 » ....

Antiohijska crkva

Michael Green

Crkva predstavlja glavni kamen spoticanja velikoj većini ljudi koji gledaju spolja unutra, u želji da vide ima li tu hrišćanstva ili života. Možda će reći: "Bog da, crkva ne!"

Ovaj stav je vrlo razumljiv stav. Mislim, da se može videti koliko je to rašireno, počneš li ispitivati ljude koji ne idu u crkvu da li se ikada mole. Na svoje zaprepaštenje, utvrdio sam da se mnogi od takvih - redovno mole ili čitaju Bibliju. Međutim, oni nikad ne prekorače crkveni prag. Uostalom, zašto bi?

Čini mi se da niko u apostolsko vreme nije zauzimao takav stav, dakle "što dalje od crkve". Uticaj Crkve bio je u svakoj pojedinosti isto tako upečatljiv kao i uticaj pojedinaca. Svakako, bio je i jači od njega, jer njihovi međusobni odnosi odražavali su hrišćansku ljubav u akciji, a ne postoji ništa privlačnije od toga. Kao da niko nije ni pomišljao na to da je crkva previše dosadna, previše pristojna, previše odvojena od stvarnosti - kako se danas često misli. Možda je to tačno. Možda vredi pogledati neku od crkava iz Dela apostolskih i videti kakav nam uvid ona može pružiti u neke od današnjih problema s crkvom. Opis zbivanja nalazimo u jedanaestom poglavlju Dela.


Hrišćanstvo kao kontrakultura

Antiohija je bila glavni grad bogate, moćne rimske provincije Sirije. Smatrali su je trećim gradom sveta, posle Rima i Aleksandrije. Bila je mnogonarodna, vojna sila, libertinska, bogata i luda za seksom. Tu je bilo mnogo jevreja sa posebnim građanskim povlasticama, na koje su bili ljubomorno ponosni. Uprkos tome što su iz života iscedili što su najviše mogli, građani Antiohije kao da nisu bili potpuno zadovoljni. Javljali su se natpisi uklesani na kamenju upućeni Sreći, Sudbini, Serapisu, Besmrtnosti i tako dalje. Bilo je mnogo horoskopa, a postoje i podaci koji upućuju na raširenost astrologije i bavljenje magijom.

Upravo u tom hirovitom, i tako neobično savremenom gradu, hrišćanstvo je postalo "svetskom religijom". Upravo je odavde izgrađen prvi evropski mostobran hrišćanske misije. Da nije bilo Antiohije, hrišćanstvo je moglo ostati podkultura judaizma. Umesto toga, postalo je kontrakultura i preživelo i rastakanje judaizma, i pad Rimskog Carstva.

Živimo u vreme kada najveći deo modernog sveta ne smatra hrišćanstvo kontrakulturom, ne solju usred raspadajućeg društva, nego više pobožnjačkom podkulturom onih koji su voljni žrtvovati svoje umove i prilagoditi svoje ponašanje u nadi da će, kad završi ovaj život, moći biti pobožni na nebu. Privatni kult, koji je u svojoj suštini veoma sebičan. Nikakav naročit i različit životni stil, osim običaja sastajanja u ogromnoj i hladnoj zgradi, uz svetlost sveća ili miris tamjana, i to jednom nedeljno ili mesečno.

Za razliku od toga, crkva u Antiohiji smatrala se radikalnom alternativom, kontrakulturom, trećom rasom, koja nije bila ni paganstvo, ni judaizam. Antiohijski hrišćani nisu ostavljali takav utisak zbog podrške institucionalne (državne) crkve: nje nije bilo! Niti zbog klerikalne stručnosti: svi su bili laici. Niti zato što su dubokoumno razglabali o problemima rasta crkve sa nekim "stručnjakom" - ekspertom za ta pitanja. Oni su uspeli, jer su bili Božja kontrakultura. Gotovo svaki aspekt te radikalne alternative uobičajenom načinu života u Antiohiji, mora da ih je mnogo koštao. Sumnjam da danas možemo uopšte delotvorno evangelizirati bez korenitog obrta u crkvenom životu, prioritetima i stavovima. I sa zabrinutošću, pitam se: možemo li ga očekivati?


Crkva koja nije ćutala

Prvo što saznajemo o osnivanju te glasovite crkve trebalo bi nas zaustaviti. Nije bila rezultat smišljenog i planskog delovanja. Niko nije onamo poslao misiju. Dogodilo se to gotovo "slučajno". Hrišćani, vrlo obični ljudi koji su shvatili da im je nakon Stefanove smrti u Jeruzalemu postalo "prevruće" da bi onde i dalje ostali, ostavili su svoje domove i odlutali do Antiohije. Prirodno, čavrljali su sa svima koje su sreli o novom događaju: Božji je Mesija, tako dugo očekivan, stvarno došao, bio pogubljen, uskrsnuo, i ljudi ga mogu upoznati.

Tu su poruku prvo ograničili na Mesijin narod, Jevreje. Međutim, razmišljajući o širini vizije njihovog vođe Stefana, mora da su se zapitali zašto da se ograniče samo na Jevreje kad je Isusova smrt imala sveopšte značenje. Tako su počeli govoriti drugim ljudima, Grcima (Dela 11:20); i njihova je poruka naišla na spreman odaziv. Nisu li žitelji Antiohije tražili zadovoljstvo i ispunjenje? Sada su konačno mogli doći do njega kroz Evanđelje - Radosnu vest. Nisu li tražili oslobođenje od sputanosti, od robovanja seksualnim orgijama, lošim odnosima, mahnitom traganju za bogatstvom i stiska demonskih sila? Ovi jerusalimski hrišćani govorili su im da mogu dobiti oslobođenje kroz Božjeg Sina lično, Isusa.

A u gradu za koji se zna da je poštovao mnogo "gospodara" Isusovo Gospodstvo bilo je važan deo cene učeništva. Čini se da su se ti ljudi tako postavljali; nije prošlo dugo, i nastala je crkva koja se sastojala i od jevrejskih, i od paganskih pripadnika. Ostvaren je potpuno nov korak u hrišćanskom svedočenju, jer šačica hrišćana "na godišnjem odmoru" nije mogla ćutati o svom Gospodu.

Sve dok članovi crkve ne budu dovoljno oduševljeni da svojim prijateljima i poznanicima pričaju o Isusu, niko im neće verovati da oni stvarno imaju Radosnu vest koju vredi čuti i kojoj se treba predati. Zapreke, prevelika poštovanja i crkvenjaštva moraju pasti ako crkva ponovno želi postići da je se ozbiljno uzima i sluša.

Naravno, širom sveta postoje mnoge gorljive crkve. Međutim, sve ovo je pre izuzetak, negoli generalno stanje crkve. Želimo li doživeti sveobuhvatnu eksploziju svedočenja običnih ljudi, onda mora doći do obrta u crkvama. Obrt u stavovima sveštenstva: ono se treba prestati smatrati jedinim oruđem misije. Obrt u shvatanjima članova: oni moraju shvatiti da je svedočenje u nekom obliku ili na neki način odgovornost svih hrišćana. Obrt u delatnostima crkve u korist organizovanja obučavanja te oslobađanja ljudi od trivijalnih delatnosti okrenutih prema unutra da mogu postati "društvo na dobrobit nečlanova", što je i osnovna namena crkve.

Starešine treba da shvate da obučavanje je od životne važnosti za njihovu crkvu. Nije ni potrebno govoriti da to neizmerno jača svest o "službi svakog člana" unutar crkve, ljudi otkrivaju da to mogu, da mogu da služe, i nema veće radosti od pomaganja drugima da dođu veri.

Obično je najteže pridobiti crkvu da razmišlja evangelizacijski i da stvarno priželjkuje rast. Mnoge crkve čine sve da bi stanje ostalo onako kako je uvek bilo - ugodno, ne preteće, ne remeteće. No, crkva nije namenjena tome!

Postoji crkva u Singapuru, koja ima sasvim drukčija shvatanja. Na primer, neki bračni par iz ovdašnje zajednice sebi kupi ili iznajmi stan u nekom stambenom bloku. Oni se usele u njega, i zatim tu najnormalnije žive i svakoga koga upoznaju jednostavno pozivaju u crkvu. "Crkva, gde je to?" - pitaju ih. "U našem stanu, broj 126," glasi odgovor. Video sam jednu takvu kućnu crkvu, u kojoj se nedeljom redovno skupljalo i do šezdeset ljudi na bogosluženje, a koja je obuhvatala i niz molitvenih ćelija u toku nedelje, i ćelija za proučavanje Pisma i uzajamno staranje. To je bio duh od kojeg su bili načinjeni oni koji su evangelizirali Antiohiju. Treba nam više takvih.

Deo iz knjige: EVANGELISM - NOW AND THEN, Michael Green.
"Ateista je čovek koji gleda kroz teleskop i pokušava da objasni ono što ne vidi."
- O.A. Battista

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 375
Ukupno: 2355639
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/045/03.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.