• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Jerusalimom je toga dana vladalo uzbuđenje. Nakon dugih godina bratoubilačkog rata narod je ponovno bio ujedinjen, a neprijatelj sa juga je bio pobeđen. Važnije je od svega, da je nakon dvadeset godina duhovne obamrlosti slavljenje uspostavljeno u novom glavnom gradu ujedinjenog carstva. Saulova vladavina završila je njegovom smrću u borbi, i sada je mlad David na čelu naroda. Bila je to duga noć. Konačno je svanula zora.

David je objavio narodu da će vratiti kovčeg Gospodnji u Jerusalim. Desetine hiljada ljudi skupili su se u gradu na proslavu. Svaka porodica i pleme imali su svog predstavnika, a ljudi su živeli u velikom iščekivanju ovog događaja.

"Sigurno je Bog zadovoljan", verovatno je pomislio David. "Njegov je narod ponovno ujedinjen, sad možemo uspostaviti slavljenje. Kakva šteta što Saul nije bio poslušan Gospodu i nije povratio kovčeg Božji", razmišljao je u sebi. "Ali sada nije vreme za tugovanje. Ja ću se radovati pred mojim Gospodom". "A David i sav dom Izrailjev udarahu pred Gospodom u svakojake sprave od drveta kedrovog, u gusle, u psaltire, u bubnje, u svirale i u kimvale." (2. Sam. 6:5).

Tragedija se zbila iznenada. Volovi zapeli, a mladi Uza pružio je ruku da zaustavi kovčeg. Istog trenutka je pao mrtav! David se skamenio. Tišina je pala na ljude kada je vest doprla do gomile. Šta ovo sada znači?

Bes, postiđenost i strah obuzeli su iznenada Davida.

"Zašto Gospode?" - zavapio je. "Zašto baš sada? Pa, ja činim ono što si ti zapovedio. Zašto Uza? On je samo dotakao kovčeg?"

lako je David bio zbunjen, znao je da ne može nastaviti put sa kovčegom dok ne sazna zašto je Bog osudio njegovo delo. Obuzelo ga je razočarenje. Da samo zna zašto... Šta je to uradio, pa je pao u Gospodnju nemilosti?

Možeš li zamisliti tugu sa kojom se David vraćao kući, sam, sa svog propalog slavlja?

Na početku se činilo da će to biti predivan događaj. Nema sumnje da se borio sa osećajima vlastitog neuspeha i samoosude, dok se u isto vreme borio i sa besom koji je osećao prema Bogu.

"I ožalosti se David što Gospod ubi Uzu. Zato se prozva ono mesto Fares-Uza do danas. I uplaši se David od Gospoda u onaj dan, i reče: Kako će doći k meni kovčeg Gospodnji? (2. Sam. 6:8-9)

Većina nas može se poistovetiti sa Davidovim osećanjima. Većina nas je takođe preživela vreme kada smo učinili korak vere i suočili se sa razočaranjem i teškom situacijom. Zašto? To je pitanje koje postavljamo ponovno i ponovno.

Razočaranja mogu biti rezultat reakcije drugih ljudi na nas. Oni nas mogu razočarati kada su nam najviše potrebni, izneverivši naša očekivanja.

Bez obzira na to o kakvom razlogu je reč, razočaranja dovode do mogućnosti povrede, obeshrabrenja, ogorčenja, besa, nepoverenja straha. Učinak krajnjeg razočaranja možemo povlačiti u sebi mesecima i godinama, ometajući time odnos sa nebeskim Ocem. Zašto je tako važno da se konstruktivno suočimo sa razočaranjima i da vidimo njihovu svrhu? Zašto Bog dopušta da nas ona snađu?

U svojoj knjizi "Ne gubi uzalud svoje tuge" (Don't Waste Your Sorrows) Paul Billheimer nas upozorava na činjenicu da razočaranja mogu biti izvor velikih blagoslova ako na njih reagujemo pravilno. Ništa nas ne može emocionalo povrediti, osim ako sami sebi dopustimo loš stav. Situacije koje izazivaju razočaranja će proći, ali naša reakcija na njih određuje moralne i duhovne odluke, koje opet utiču na naš život, zauvek.

Dokle god bude ljudi, biće i razočaranja. Jedan moj prijatelj jednom je rekao: "Imaćemo jedinstvo, pa makar ja ostao sam"! Naći izlaz iz razočaranja uključuje naučiti kako da se suočimo sa slabostima drugih. To od nas zahteva da razvijemo strpljivost, fleksibilnosti dublje razumevanje Božjih puteva. Treba da naučimo, da u svakoj situaciji reagujemo onako kako želi Bog. To ne znači da treba postati otirač, ali od nas se traži da reagujemo sa Hristovog nivoa, bez obzira na to kako drugi postupaju prema nama.

Naučiti jesti u miru

Hrišćani su ti koji uče voleti i prihvatati jedni druge kao braću i sestre, koji uče jesti svoj ručak u miru. Sećam se da sam kao dečak pucao od besa na sestru i brata prilikom porodičnog ručka, ali se isto tako dobro sećam da tata nije podnosio našu prepirku za stolom! On je strogo zahtevao da naučimo jesti u miru.

Neka od razočaranja dolaze zbog naših nestvarnih očekivanja od drugih. Postati hrišćanin ne znači postići trenutno savršenstvo? Treba naučiti ljubiti svoju braću i sestre, baš kao što je nekada trebalo naučiti "jesti u miru".

Kada si razočaran delima brata ili sestre, nemoj "ih se odreći" ili prestati da gradiš zajedništvo sa njima. Možda je Bog doveo tu osobu, u tvoj život sa ciljem da naučiš važne lekcije. David je rekao: "Znam da su sudovi Tvoji, Gospode, pravedni, i po pravdi me karaš." (Ps. 119:75)

Ljudi koji nam se čine "teški" možda su od Boga iz ljubavi nama darovana "bol". Da smo ti i ja tako puni ljubavi, kao što često mislimo da jesmo, ne bismo imali teškoća reagovati na ljude "koje je teško voleti". Verujem da nas Bog često dovodi u iskušenje da otkrijemo slabosti vlastitog karaktera i loše stavove, kako bi on mogao delovati na njih.

Nadvladati svoj ponos

Car David je bio primoran da se suoči sa razočaranjem kada je Uza umro, a to je zahtevalo veliko samoponiženje sa Davidove strane. Mogao je zatvoriti svoje srce i osuditi Boga za ono što se dogodilo. Umesto toga, on je tražio Boga da o njega dozna što je sam učinio krivo i koju pouku Bog ima za njega. David je naučio poniziti se, da bi otkrio Božju nameru u toj tragičnoj situaciji.

Poniznost znači ne samo biti iskren, nego prilagoditi se Božjoj perspektivi. Mnogi su ljudi načelno iskreni, ali nisu dosledni u osudi greha i prihvatanju Božje naklonosti grešniku. Ako želimo učiti od razočaranja, moramo zadobiti oba oblika: osuditi greh i ljubiti grešnika.

Za one ljude koji su naučili da pitaju Boga zašto je dopustio neku situaciju da ih snađe ili šta želi da nauče iz nje, razočaranje može da prouzrokuje veliki duhovni rast i značajno duhovno razumevanje. Ali, s druge strane, ponos je najveća prepreka učenju u teškoćama i razočarenjima. Iako možda mislimo da nam je u razočarenju najpotrebnije saosećanje, mislim da je vrlo važno spoznati ponos. Pobediti svoj vlastiti ponos, je ključna tačka prema pobedi i razumevanju kada smo razočarani. Razmatrajmo kako nas ti simptomi mogu sprečiti da reagujemo na pravilan način:

- Ponos vidi pogreške drugih, ali se nikada ne poistovećuje sa njihovim slabostima. Kada drugi pogreše, možemo reagovati ovako: "Da, i ja sam već učinio tako", ili "Shvatam, da nije Božje milosti i ja bih to učinio."

- Ponos gotovo nikada ne priznaje pogreške ili svoju odgovornost. Kada to ipak čini, nalazi opravdanja ili objašnjenja i ne kaje se za učinjeno zlo.

- Ponos okrivljuje druge, kritikuje i objašnjava zašto su drugi pogrešili.

- Ponos proizvodi okrutnost, aroganciju, samodovoljnost i nezdravu samostalnost.

- Ponos je više zainteresovan da bude prihvaćen u očima ljudi, nego da bude pravedan prema Božjem standardu.

- Ponos brine da pobedi u argumentima, a ne da sačuva prijatelja.

- Ponos nikada ne izgovara reči: "Pogrešio sam. To je moja krivica. Oprosti mi."

- Ponos zahteva. Usredotočuje se na ono što nije bilo učinjeno za nju, a ne na ono što jeste. Žudi za prošlošću ili budućnošću, a nikada nije zadovoljan sa sadašnjošću.

- Ponos donosi razdor. Ponos kaže: "Moja grupa, ili crkva, ili denominacija sadrži više istine nego druge."

- Ponos sudi situacije po tome što one znače za ljude, a ne za Boga. Ponos ne gleda na Božju perspektivu.

- Ponos kritikuje, ruši, uništava ugled i uživa u širenju vesti o neuspehu i grehu.

- Ponos okrivljuje Boga i druge, kada stvari krenu lošim tokom.

- Ponos opravdava ogorčenost i bes.

- Ponos vodi k sažaljevanju, sažaljevanju i još većem sažaljevanju.

- Ponos kaže da osoba može doseći duhovnu dubinu u kojoj se postaje slobodan od ponosa. Stavlja svoju sigurnost u nakazni oblik samopravednosti, a ne u krst Isusa Hrista.

Najbolniji, razočaravajući doživljaj moga života bio je kada sam spoznao ponos: svoj vlastiti i ponos drugih.

Čuo sam o razdorima u crkvama i o dubokim sukobima među ljudima, ali nikada nisam niti pomislio da se to može dogoditi i meni. U našoj zajednici stavili smo naglasak na međusobne odnose i na jedinstvo, na to da smo "porodica" u kojoj se međusobno ljubimo. Bio sam ponosan da se "ističemo" u crkvi. Kada sam gledao na druge grupe u crkvi, osećao sam odvratnost prema njihovoj plitkosti i nedostatku lične topline. lako tada nisam hteo da priznam, nisam mogao zamisliti da budem javno poistovećen sa nekim delovima Tela Hristova zbog njihovog hladnog pristupa evangelizaciji i nedostatka radikalnog učeništva.

Učio sam šta treba da su prioriteti u Telu Hristovom i naglašavao stil života koji je bio vredan Carstva Božjeg. Isticao sam da je crkva zajednica hrišćana, kao i važnost najviših osobina zajedništva. Još uvek naučavam o tim pitanjima, ali pre deset godina to sam radio do tolike krajnosti da Isus nije više bio središte moga života, nego su to bili drugi vernici.

Bili smo zajednica ljudi koja je bila zaslepljena sobom. Videli smo sebe kao jedinstvo, a kada se to dogodilo, iskrsnuo je velik problem.

Postavili smo tako visoke standarde za sebe da ih je bilo nemoguće održati, ne samo drugima - nego i nama samima.

Na kraju smo se okrenuli jedni protiv drugih. Božić 1975. godine je bio najtužniji dan moga života. Našao sam se toga jutra sedeći na krevetu i posmatrajući svoje srušene snove. Sanjao sam o ljudima u zajedništvu ljubavi koji žive Evanđelje tako dosledno da mogu zatresti celu Zemlju, ali sam u svoju računicu uspeha zaboravio da ukalkulišem čovekovu podložnost padu. Naš je neuspeh bio tako užasan, bio sam toliko povređen zbog vlastitog greha, a i zbog greha drugih, da sam poželeo umreti.

Ne mogu opisati taj strašan bol koji sam proživljavao. Osećao sam se kao satrven, odbačen, izneveren i povremeno čak besan na one iste ljude koje sam toliko ljubio. Naš mali raj ljubavi i izlečenja pretvorio se u pakao razorenih odnosa. Bio sam suočen sa grubom stvarnošću u šta se sve čovek pretvori kada nije pod kontrolom Božje milosti.

Sa velikom zahvalnošću Bogu sećam se tih užasnih, crnih meseci. Bilo je to najbolnije razdoblje moga života, ali i najbolje. Bog je učinio više u tim danima sloma i zgaženih snova nego što se može i zamisliti; pokazao mi je mene samog, moje duboke nesigurnosti i moj ponos, upoznao sam sebe više nego celog preostalog života. U isto vreme on mi je pokazao više svoje milosti, ljubavi i vernosti nego sam mogao i zamisliti da postoji.

Zbog bola kroz koji sam prolazio u tim danima, te zbog isceIjenja i iskupljenja koje je došlo nakon moje poniznosti pred Bogom i ljudima, naučio sam mnoge pouke.

Kad se prelomna tačka konačno dogodila u meni, Bog mi je otkrio koren mog lošeg stava prema drugima. Plakao sam kada sam čuo kako mi nežno govori: "Opraštam ti i obnavljam sve ono što je izgubljeno."

To mi je iskustvo skrenulo pažnju na veliku opasnost od ponosa i ispunilo me dubokom nežnošću prema onima koji su iskusili velika razočarenja i bili povređeni u dodiru sa ljudima.

David se ponižavao uvek iznova. Biblija kaže da je on bio "čovek po srcu Božjem". David je bio taj koji je napisao 51. Psalam: "Onda će Ti biti mile žrtve pravde, prinosi i žrtve paljenice; onda će metati na žrtvenik Tvoj teoce." (stih 19).

Za Davida slomljenost nije značila obeshrabrenje, beznađe ili povređenost. Bila je to poniznost, ono što je suprotno ponosu. Zbog toga je David u svakom razočarenju naučio nešto. Njegovi Psalmi slavljenja izvirali su iz prese životnih razočarenja.

Ako želimo imati poverenje u Boga i da ga upoznamo kao Oca, onako kao David, moramo se pred njim poniziti. Kad stvari krenu loše, možemo tražiti Božji razlog za njih, ili otvrdnuti srca i postati ponosni. Srednjeg puta nema. Mešavina poniznosti i ponosa neće doneti rezultate koje Bog želi. Čak ako i nismo u danoj situaciji učinili ništa loše, još uvek treba naučiti oprostiti i blagosiljati naše neprijatelje. A to se može dogoditi jedino ako smo ponizna srca.

Kada je Isus one noći sam klečao u Getsemanskom vrtu, njegovo je srce bilo bolno. Suočio se sa krajnjim iskušenjem - sa smrću. Otac je od njega tražio tešku stvar, ali nije bio primoran učiniti išta protiv svoje volje. Prihvatio je Očev plan jer ga je poznavao i jer mu je verovao.

Hrist je rekao: "Ne moja volja, nego tvoja neka bude". Budući daje znao Očevo srce, bio je bezuslovno poslušan. To nije bilo iznuđeno od zapovedničkog Oca, nego je to bila reakcija poverenja na ljubav.

Način na koji se suočavamo s razočarenjima i sa voljom Božjom u našem životu možda pokazuje više od bilo čega drugog koliko smo sigurni u Božju ljubav i koliko smo blizu Očeva srca.