• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Ali na koga ću pogledati? Na nevoljnog i na onog ko je skrušenog duha i ko drhće od moje reči." (Isaija 66:2)

Ko danas drhće od Božje Reči? Čini mi se da je vrlo malo onih koji zaista žive puni želje za Bogom - naročito želje da jednostavno budu sa Njim. Toliko se danas vike diže prema tronu Svevišnjega - buka od - takozvanog slavljenja, pevanja i radosnog vikanja. Zanima me da li ti ljudi koji vole da pevaju i viču, koji glasno uzvikuju u Božju slavu, zaista imaju toliko intenzivnu slavu i u svom skrivenom životu s Gospodom. Kada je služba završena i niko više ne sluša osim Onoga koji je zaista važan, da li još uvek imaš tu istu žarku radost u svom duhu, želju da jednostavno budeš sam sa Živim Bogom?

Kako ćete uopšte moći da uživate u Nebu?

Gospod mi je nedavno jasno stavio do znanja da ako sada potpuno ne uživam u Njegovom društvu, želeći da budem sa Njim više nego sa bilo kim drugim na celom svetu, onda se uopšte neću ugodno osećati na Nebu, jer ćemo tamo provesti celu večnost u društvu Svetog Boga koji nas je stvorio.

Uvek sam mislio, da iako sada možda ne želim celim svojim srcem svesno da budem u Božjem prisustvu, da nekako misteriozno neću imati taj problem nakon što umrem. Verovao sam da ću biti spašen od svog trulog religioznog života samo onda kada umrem (a tada, naravno, konačno Nebo!), ali Božji čovek je pre mnogo vekova rekao, "Nema posvećenja u grobu!" (vidi Jevrejima 9:27)

Koliko nas veruje, da iako sada u našim srcima postoji nešto greha i nečeg lošeg, i da će samo Nebo o svemu tome brinuti? Zašto se nadamo nekom budućem spasenju (onda) kada Bog kaže: "Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!" (2. Korinćanima 6:2) Misliš li da iako sada, ovde dozvoljavaš sebi ponos i sebičnost, da će sve to (onda) na Nebu biti sređeno samo od sebe "jer je nemoguće grešiti na Nebu"? Ne zaboravljate li da je Sotona dozvolio da ponos, sebičnost i prevara vladaju njegovim životom, iako je od prvog dana svog stvaranja živeo na Nebu! Moramo videti da Nebo ne može da ukloni naše grehe, jedino Isus - DANAS - može da ukloniti i grehe i snagu greha iz našeg života!

Vrata svetosti

Nemojte me pogrešno razumeti, ne pokušavam reći da će Bog dozvoliti greh na Nebu. Naprotiv, On je pripremio pakao kao konačno otpadno mesto za đavola - i za sav greh svemira! Bog će dozvoliti da kroz vrata uđe samo ono što je sveto. (Otkrivenje 21:27) i zato vas preklinjem da vidite da nije Nebo to što će nas napokon (onda) pročistiti... jedino nas Isusova krv može očistiti i pročistiti, a to se mora dogoditi ovde i sada, DANAS, jer bez svetosti niko neće doći do Neba: "niko neće videti Gospoda." (Jevrejima 12:14)

Ako vam više zadovoljstva pruža čitanje romana ili gledanje televizije, ili odlazak u bioskop, ili isprazni razgovori sa prijateljima, od toga da jednostavno sedite sami sa Bogom, prihvatajući Ga, da delite sa Njime svoje brige i terete, da plačete i da se radujete sa Njime, kako ćete onda moći da podnesete Njegovo prisustvo na "veke vekova"... bez televizije, kompjutera, filmova, politike ili kafe-ćaskanja sa drugima? Biće vam do suza dosadno na Nebu ako ovde i sada niste zaneseni svojim Bogom!

Kako vas Bog može pozvati na Nebo gde je najuzbudljivija stvar ceo dan gledati Njegovo slavno lice, ako se ne osećate kao na Nebu upravo ovde na zemlji onda kada ste sami sa Njim? Zar zaista mislite da ćete jednom kad umrete odjednom da se nađete na Nebu i "hopa!", sada vam se više ne sviđaju svetovne stvari, već samo duhovne? Odjedanput će vam biti najdraže da se družite sa Bogom kada na zemlji (u telu) niste bili u stanju da budete sami sa Njim ni dvadesetak minuta dnevno?

Uzbudljivost smrti

"Za mene život je Hrist, a smrt dobitak... Ali ako je život u telu moj udeo, tada je to za mene vredno muke, i šta treba da izaberem, ne znam. Pritisnut sam s obe strane jer imam želju da odem i budem sa Hristom, što je daleko bolje; a ostati u ovom telu potrebnije je radi vas. A ja sigurno znam da ću ostati i biti s vama za vaš napredak i radost vaše vere..." (Filipljanima 1:21-25)

Kako je ovo neverovatni odlomak. Uostalom, kakav je neverovatan čovek bio Pavle! Ovde on govori kao da može samo da pucne prstima i bude na Nebu kadgod odluči da napusti planetu. Kaže da bi najradije napustio ovaj život i bio sa Hristom na Nebu ali da je spreman i da ostane ako stvarno tako mora - treba!

Koliko je njegov odnos prema smrti drugačiji od našeg. Kada razmišljamo o smrti, često smo zastrašeni u istoj meri kao i nevernici. Još gore, postoji puno vernika koji ne žele "otići i biti sa Hristom" u bliskoj budućnosti. Kada razmišljaju o tome kako će biti sa Gospodom, nadaju se da se to dugo, dugo neće dogoditi, već negde daleko, daleko u budućnosti - ustvari, odlazak na Nebo pokvarilo bi mnoge naše i telesne i "duhovne" planove, uskratilo bi nam "dugačak, produktivan život."

Budite iskreni, zar bi vas oduševilo kada bi se Gospod vratio trenutak pre nego što ćete primiti dugo priželjkivanu diplomu, ili bi radije vaš izbor bio da On pričeka sa svojim dolaskom do dana nakon vašeg diplomiranja? Možda ste vereni pa čekate svoje venčanje. Da li biste voleli da odete na Nebo dan pre vašeg venčanja? Razumete li na šta mislim? Pavle je zaista više od svega na svetu želeo da bude sa Gospodom. Mi priželjkujemo da imamo dug, ispunjen "hrišćanski" život ovde na zemlji - ali voljni smo umreti i otići na nebo... samo onda kad to zaista i moramo - kada smo na to naterani!

Živi mučenici

Ono što Bog danas traži jeste Crkva puna mrtvih muškaraca i žena. Da, mrtvi sebi samima, a to jeste - živih svome Ljubljenom Bogu! Da li ste ikada čitali knjigu "Knjiga Mučenika" koju je napisao Džon Foks (John Fox, FOX'S BOOK OF MARTYRS)? Kakva svedočanstva, muškarci i žene mučeni zbog svoje vere u Hrista koja je svetu izgledala (a i ondašnjoj organizovanoj crkvi) nastranom, jeretičkom, sektaškom i zaludnom, - jer su oni izabrali radije da umru nego da prihvate lažan i varljivi duševni mir od "religije", koja je bila veoma popularna i od same države podržana u to vreme.

Biblija još uvek govori o zastrašujućim vremenima koja dolaze na svet, vremena užasa i nevolja "kakvih nije bilo od početka sveta do sada" (Matej 24:21) "ljudi će umirati od straha." (Luka 21.26) Po Isusu, ova vremena biće vatra koja će iskušati srca vernika i njihovu veri, više negoli bilo šta drugo u istoriji.

Moramo da se pripremimo za ta vremena isto onako kao što je to učinio apostol Pavle. On je otvoreno govorio o tajni na koji način se mogu izdržati patnje, mučenja i progoni sa radošću - "Svakodnevno umirem!" Pavle je bio živi mučenik. On je otišao do krsta i bio je "razapet s Hristom." On je stavio na Božji oltar i smatrao svu svoju snagu, talente i pogodnosti svog života kao smeće kako bi mogao "dobiti Hrista". (1. Korinćanima 15:31; Galatima 2:20; Filipljanima 3:7) Pavle govori o svojim iskustvima u 2. Korinćanima 11, koja bi mnoge današnje slabašne vernike nateralo da okrenu leđa veri, jer ih ne uče o mučeničkom i na krstu raspetom životu, nego samo o "prosperitetu i pobedi vernika." Ali nema pobede bez borbe i nema vaskrsenja bez krsta. Danas mnogo ljudi koji imaju "harizmatična" iskustva odvedeni su u "gornju sobu" bez da su prvo otišli do krsta i tu umrli sebi!

Vaznesenje - Veliki beg?

"A potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti." (1. Solunjanima 4:17)

Mnogi vernici, naročito u Americi, se nadaju da će ih ovaj događaj - koji su biblijski učitelji nazvali "uznesenje Crkve" (engleski "rapture") - izbaviti od patnji o kojoj Biblija kaže da će mučiti ceo svet. Ustvari, ima mnogo onih koji su više uzbuđeni oko ovog "vaznesenja" nego oko samog Isusa. Misle li ovi ljudi da su vredniji od Pavla ili Jakova, kojima je oboma odrubljena glava, te da će uteći iz ovih nevolja? Ili od Petra koji je bio raspet naglavačke, jer se nije smatrao dostojnim biti raspet kao Gospod? Ili Vartolomej kome su u Rimu na živo oderali kožu? A šta je sa milionima svetih kroz istoriju koji su prošli kroz patnje o kojima se ne može ni govoriti i to im je bila nagrada na zemlji za vernost, ili oni koji su čak i sada u zatvorima u komunističkim zemljama - zašto za njih nema vaznesenja? Zašto sebi čestitamo ovde na zapadu i mislimo da smo zaslužili da budemo oslobođeni patnji kada "Ljudi, kojih svet nije bio dostojan nisu primili izbavljenje da bi dobili bolje vaskrsenje"? (vidi Jevrejima 11:35-38)

Velika sablazan (Matej 24:10)

Mislim da je jedna od najtužnijih priča koju sam čuo ona o vernicima u Kini koja se zbila kada su komunisti 1949. preuzeli njihovu državu. Evanđeoske crkve su učile da će Crkva zasigurno biti "vaznesena" pre nego što bilo kakve "velike nevolje" ili patnje dođu na verne. To je toliko postalo centralno učenje da je sva briga i priprema napuštena, i slava za njihovu potpunu sigurnost od zla i progona bila je data u svakoj službi. Tada je komunistička vlada preuzela vlast i surovo napala Crkvu, uključujući zaplenu imovine, batinjanja vernika, hapšenja, zatvaranja, čak su i decu oduzimali od roditelja. Crkva je bila toliko nepripremljena da su bili uhvaćeni nespremni a milioni hrišćana su otpali i odrekli se Hrista misleći da su napušteni od Boga koji nije održao Svoje obećanje. Ah, ali to je to: Bog jeste obećao nevolje, Bog jeste obećao progone!

"U svetu ćete imati nevolju... Jer ko hoće sačuvati svoj život izgubiće ga... I svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu, biće gonjeni." (vidi Jovan 16:33; Matej 16:25; 2. Timotiju 3:12) Ova obećanja koja je Bog dao (ništa manje vredna od Njegovih ostalih) su bila zanemarena prilikom poučavanja tadašnje kineske Crkve... isto kao što su danas zanemarena na Zapadu. Kako je tužno misliti na to da su mnogi postali uspavani verujući da im se nikakva fizička šteta ili patnja ne može dogoditi zato što su oni hrišćani. Isus je rekao: "Nemojte se bojati onih koji ubijaju telo!" (Matej 10:28)

Ja ne kažem da neće biti "vaznesenja", ali ja samo nisam siguran kada će se dogoditi. Verujem da bi Bog mogao da izbavi sve istinske vernike iz "velike nevolje", ali pošto On nije uvek čak ni najvernije hrišćane izbavljao od patnji (u Bibliji ili tokom istorije Crkve), nema garancije da će zaštititi današnje mnoge lenje, svetovne i apatične vernike od nečega što bi ih ne samo probudilo, nego sigurno i odelilo kao istinske ovce od "religioznih" koza. Kada se radi o tome da li verovati u vaznesenje pre "velike nevolje" ili u vaznesenje posle "velike nevolje", moj moto je uvek bio: moli za "pre" ali se pripremi i za "posle". Na taj način ćemo bićemo pripremljeni za bilo šta da se desi a to je upravo ono što Bog želi da budemo - uvek spremni!

Ono što je Bogu najvažnije jeste da Njegov "sveti narod" bude spreman da vlada kao Isusova Nevesta kada se On vrati na Zemlju. Imamo toliko puno upozorenja o nepripremljenosti Neveste (Matej 24:42-51; Luka 21:34-36; 1. Solunjanima 5:2-3), priče koje nam govore o sudbini onih koji nisu bili verni i nisu bili budni (Matej 25:13; Luka 12:35-40, Luka 19:11-27), i molbe Boga, punog ljubavi, kojeg "ne zadovoljava smrt bezbožnika." (Jezekilj 33:11). Trebalo bi da odistinski poslušamo pobožni savet velikog apostola: "Ispitajte se sami da li ste u veri; proverite sami sebe; da li ne prepoznajete da je Isus Hrist u vama - osim ako niste odbačeni?" (2. Korinćanima 13:5)

Trojica koja nisu volela svoje živote

1) Bio je jedan obraćeni hindu hrišćanski mučenik kome su rasparali kožu i ispunili je solju i čili (paprikom) prahom. Svojim je mučiteljima rekao: "Pre obraćenja me je Sotona ranjavao svojim plamenim strelama. Krv Isusova je izlečila te rane. Patnje koje su ove rane prouzrokovale nisu i nešto naročito..." Pobesneli zbog ovih reči počeli su mu derati kožu na živo. "Zahvaljujem vam na ovome," govorio je svojim mučiteljima, "oderite moju staru robu (odeću). Evo, ja ću se uskoro odenuti u Hristov ogrtač pravednosti." Napokon su ga spalili dok se on i dalje molio za svoje mučitelje. (Knjiga Protestantskih Svetaca, Ernest Gordon.)

2) Onda je bio Alen Kameron (Alan Cameron), jedan od "zavetovanih" prognanika za vreme velikog škotskog progona, kome su pokazali glavu i ruke drugog zavetovanog, njegovog vlastitog sina Ričarda (Richard). Postavili su mu okrutno pitanje: "Poznajete li ih?" Poljubio ih je govoreći: "Poznajem ih... Poznajem ih. Pripadaju mome sinu, mom vlastitom dragom sinu. To je Gospod. Dobra je volja Gospoda, koji mi ne može naneti zlo, ni meni ni mojima, nego Njegova dobrota i milost prate nas sve dane naših života..." (Pravedno Sunčevo Svetlo, Džok Parvis (Jock Purvis)).

3) Tomas Hoks (Thomas Haukes) je bio londonski nadbiskup osuđen na smrt lomačom, nakon što je odbio da krsti svoga sina u rimskoj crkvi. Tokom agonije kroz koju je prolazio raširio je svoje goreće ruke i tri puta zapljeskao, što je njegovim prijateljima poslalo poruku da mu Bog daje svoju milost u vatri lomače. 10. maj 1555. (Foksova Knjiga mučenika, Džon Foks).