• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

- Tri misli o Hristovom rođenju

Bog je postao čovek

To je središnja tajna celokupnog otkrivenja. Svo hrišćansko mišljenje i verovanje neodvojivo je od ove istine. Sveto pismo se može različito tumačiti. Pojedinim tumačenjima se može različito verovati. Ipak, istina o Hristovom rođenju ostaje kao neuklonjiva i nerazrušiva građevina svakog čoveka koji odlučno pripada narodu Božijem. Ni pod kojim uslovima se Hristovo rođenje ne može izbrisati iz sveopšteg, ne samo hrišćanskog nego čovečanskog iskustva.

Sin Božiji je uzeo na sebe telo i krv. Za to je postojala svrha. Njegovo rođenje je ustremljeno ka spasenju ljudskog roda. Da li je za izbavljenje bilo kog i bilo kakvog čoveka bilo potrebno takvo ponižavanje Boga? Pokušao bih da ovo pitanje postavim u drugom vidu: zar je Bog morao samo tako - tj. od Vitlejema do Golgote - da nas spasava? Zar On nije imao drugih puteva, osim da postane čovek? Svakako nema granica Božijoj raznovrsnosti. Gospod je imao beskonačno mnogo načina da nas spasava, a imao je i puno pravo da nas uopšte ne spasava. To što je odredio da se Isus rodi i da živi i umre kao čovek, pa i da ustane iz mrtvih kao čovek, i onako kako će i ljudi iz mrtvih ustajati - to je isključiva posledica Božije dobre volje i slobodnog izbora. Tako je Svevišnji našao za dobro.

Bog je postao čovek za tvoje dobro, za moje dobro, za dobro onih koje znaš i onih koje ne znaš, "Danas vam se rodi Spas..."


Potpuna pravda i ljubav Božija

Gospod Isus je došao na svet da pruži zadovoljenje za greh. Bog je uvređen grehom. Vređanje Boga je opšte, raznovrsno, temeljito i - na žalost - razorno po čoveka i tvorevinu.

Božić nas opominje da je Premilostivi našao izlaz i obezbedio mogućnosti spasenja. Pojmovi u vezi sa delom spasenja imaju svoje ishodište u božićnom početku otelotvorenja izlaza, o kome govorimo, a to je izbavljenje čoveka. U tom smislu naša vera gleda na Spasiteljevo rođenje. Biti rođen za Njega je značilo spustiti se u oblast postojanja beskrajno ružniju i goru nego što je nebesko prestolje i preuzvišena beskonačnost.

Poslužiću se jednim slikovitim poređenjem. Pretpostavi da voliš guštere i to da ih mnogo voliš. Zamisli da si saznao kako nešto ili neko ugrožava gušterski rod. Želiš sigurno da to saopštiš gušterima i da ih naučiš kako da se izbave, ali ne možeš. Zašto? Oni te ne shvataju, jer ti nisi jedan od njih. Suviše je velika razlika između tebe i tih životinjica. Međutim, pretpostavimo da ti imaš mogućnost i moć da postaneš gušter. Ne bi li ti to iskoristio i pretvorio se u guštera i saopštio im kako da se spasu?

Hristos je učinio neizmerno više. Prvo, razlika između tebe i bilo koje životinje je razlika među tvorevinama. Čovek se nesumnjivo razlikuje od guštera, ali ta razlika je u pogledu oblika, sadržaja, biti i sl, te ostaje u oblasti tvorevine, i čovek i životinja su stvoreni. Međutim, razlika između Hrista i čoveka je na sasvim drugom polju. Hristos je u oblasti nestvorenosti, dok čovek je iz oblasti stvorenosti. Te dve oblasti se nikada ne bi srele da nije Gospoda Isusa, Božić je zagrljaj neba i zemlje.

Drugo, žrtva u našem primeru. Ti postaješ gušter, ali ne umireš kao gušter da bi spasao nekog od njih. Gušter ne može iskupiti guštera, ni čovek ne može izbaviti guštera; tvorevina može da se žrtvuje za tvorevinu ali to joj ne vredi, ne spasava je od raspadljivosti. Sva bit (srž, suština) je ogrehovljena. Samo bezgrešni Spasitelj je mogao da primi na sebe grehe svoje tvorevine. Njegovo rođenje je bilo usmereno ka smrti, ali i dalje od smrti. Spasitelj se rodio da umre, ali i da pobedi smrt. On sam sebi nikad nije postavljao pitanje smisla. Tačno je znao zašto je došao na svet, šta ga čeka i gde mu valja biti. Tako je i činio.


Hristova mati

Spasiteljevo delo je veličanstveno i neobično i neograničeno. Ni Hristu ni njegovom delu ništa ne može da umanji važnost, veličinu i slavu: to važi i za okolnosti u vezi sa rođenjem, bračnim stanjem i načinom umiranja. Ipak, nebeski Otac je pažljivo izabrao i odredio sve okolnosti koje se tiču njegovog Sina.

Tako je Isusovu mater Svevišnji izabrao među mnogim devojkama, zaštitio njeno devičanstvo, pružio joj izuzetnu posvećenost i krajnje blagosloven život u Bogu. Naša je dužnost da o toj neobičnoj devojci govorimo s dubokim poštovanjem u dane Božića. Nju će svi naraštaji zvati blaženom (Lk. 1,48). Naš naraštaj nema prava da joj to uskrati.

U samom biću Božijem postoji večno rađanje (Ps. 2,7; Jev. 1,5; Jev. 5,5). Marijinim posredstvom to večno rađanje je ušlo u vreme i prostor. Njenom prirodom je Hristos, večna Reč, prihvatio čovečansku prirodu i postao savršeno jedinstvo potpunog Boga i potpunog čoveka. Istovremeno, Marija je rodila Sina Božijeg i spremnog i sposobnog da prihvati ljudsku svest. Tom svešću je on upoznavao i samog Boga iako je sam po sebi imao savršeno i neposredno saznanje Božanstva i svega ostalog. (Usuđujem se da to poredim sa čovekovim osećanjem dvostrukog dodira, mada sam svestan da je to poređenje bledo i neuverljivo.)

Rađanjem Isusa Marija je doprinela otelotvorenju istine u Hristu. Ta istina je počela da živi u našim svakodnevnim uslovima i okolnostima. Isus je stekao svoje vreme, svoje mesto i osnovu svog boravka. Tako se, jednim rođenjem, istina preselila iz nauke o mišljenju u stvarnost življenja. Marijin sin je bio Sin Božiji, ali istovremeno i Sin Čovečiji, što znači da je istina stekla ruke, noge, oči, uši, meso, kosti, krv, srce itd. Prvo ljudsko biće kome je bio podaren susret sa ovim čovečansko-božanskim iskustvom istine bila je Hristova mati.

Bio bi ozbiljan propust ako se i nje ne bismo setili u ove predbožićne i božićne dane.