Naslovna » Magazin » Arhiva » #43 » ....

To sam ipak ja!

Valter Niče

Da li ste nekada videli dete kako stoji ispred ogledala i izvodeći razne grimase smeje se liku sa druge strane? Kada dete shvati da je to ustvari ono samo nastaje veliko razočarenje. To je jako bitan korak u razvoju deteta.

Slično je i sa čitanjem Biblije. Razne biblijske priče može čovek godinama da čita, ili sluša, a ipak ne dolazi do tog jako bitnog saznanja: To sam ja! U Bibliji je jedna priča koja na poseban način prikazuje čovekovo shvatanje. Kada čovek zna da čita između redova - upoznaje sam sebe. Hteo bi ovu priču, koja se nalazi u Evanđelju po Luki 15 od 11. stiha na dalje, da malo detaljnije analiziram.


Dva sina

"Jedan čovek imaše dva sina, i reče mlađi od njih ocu: Oče! Daj mi deo imanja što pripada meni. I otac im podeli imanje."

Sasvim obična porodica. Otac, majka i dva sina. Pa ipak, odjednom nastaje jako neprijatna porodična situacija. Jednog jutra mlađi sin ustaje i kaže: "Daj mi to što je moje, oče."

"Molim?"

"Hoću da odem iz kuće. Daj mi novac koji mi pripada. Hoću da dobijem svoje nasledstvo odmah. U ovoj kući je postalo neizdrživo. Želim bolje proživeti svoj život. Neću u ovoj kući da se "ukiselim". Već mi je svega dosta."

Otac ustaje bez reči. Majci po obrazima teku suze. Otac sav poguren odlazi do porodične kase. Uzima novac odatle, i teškog srca predaje mlađem sinu njegov deo.

"I potom za nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u daleku zemlju..."

Mlađi sin se, pun nade, na brzinu oprašta od svoje porodice - i odlazi.

Šta je Isus hteo ovim primerom da pokaže? Otac je slika Boga. Sin predstavlja čoveka, koji želi da živi svojim životom, koji želi da bude slobodan od svega što ga ograničava, i koji vidi da promašuje cilj, i da njegov život nema pravog ispunjenja. To je slika mladog čoveka, koji očekuje veliku slobodu.

Ko traži svoje nasledstvo, taj indirektno proglašava darodavca mrtvim. Koliko ljudi živi u ovakvim okolnostima? Znaju, da je Stvoritelj živ, ali su ga proglasili mrtvim. Mrtvim u sopstvenim životima. Ne žele sa njime imati ništa zajedničko. Samo što dalje od njega! Njegovo prisustvo je nepoželjno, čovek želi ići svojim putem.

"...i onamo prosu imanje svoje živeći besputno."

Kada bi ovaj deo njegovog života bio predstavljen na moderan način, možda bi imali dovoljno materijala, možda celu foto-reportažu. I mnogi ljudi bi rado čitali priče koje su u vezi sa njegovim životom. Razuzdan seksualni život, pijanstva, odvratan rečnik, žurke i ostale prividne "radosti". Pa ipak, Biblija ne budi prljavu fantaziju. Svako od nas zna kako je izgledao njegov "slobodni" život.


Mesto slobode - potreba

"A kad potroši sve, postade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji."

Plod njegove nove slobode je bila glad, beda, nedostatak i briga. Poznajem mlade ljude koji su hteli da prežive "sve što im život pruža" a koji su na kraju nezadovoljni, iscrpljeni i u velikoj duševnoj krizi završili u nekom ćorsokaku. Tražili su ljubav a našli su samo trenutnu sreću.

"...otišavši pribi se kod jednog čoveka u onoj zemlji; i on ga posla u polje svoje da čuva svinje."

Dok je mladić imao dovoljno novca, imao je i puno prijatelja, mnogi su ga tapšali po ramenu, mnogo devojaka ga je saletalo. A sada, u bedi i siromaštvu, bio je potpuno sam. A otac? Bog? Otac je ostavio svog najmlađeg sina da ode. Bog nije bedinerka koja ide svuda za nama. Bog nam dopušta da idemo svojim putem... Sa svim pratećim posledicama. Pa ipak, otac je svako veče stajao pored prozora zagledan u daljinu. Koliko puta su mu oči bile pune suza pri pomisli na svog sina. Priželjkivao je njegov povratak.

Bog je stvorio čoveka tako, da bi On, Bog, i svaki čovek, mogli ići zajedno kroz život. Čovek je prilagođen životu sa Bogom, svojim Stvoriteljem. Samo tako može živeti potpuno ispunjen život.

Ako čovek, koji je stvoren da bude u jedinstvu sa Bogom, Božje prisustvo intenzivno ne doživljava, onda mu to suštinski u životu nedostaje. Sa srećom, koju sam sebi gradi doživljava propast.

Ako čoveku nedostaje kontakt sa Bogom, nastaje unutrašnja praznina. Čovek se trudi da je nečim ispuni. Sa čime? Alkoholom, televizijom, provodima, sportom itd.


Obrt u životu

Kod svinja se mladi čovek setio:

"Ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: Oče! Sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednog od svojih najamnika."

Shvatio je. Bio je čovek koji je shvatio da je ustvari pobegao od Boga. Čovek koji je shvatio da ga ustvari progone krivica i greh. To je uvreda za Boga, kada čovek odbacuje ovaj odnos, zavisnost od svog Stvoritelja. Sa time što željno gleda samo na svoje interese indirektno govori svom Stvoritelju da je lažov. Ne veruje, da je u Hristu ispunjenje (Jovan 10,10). Na taj način samo potvrđuje svoje nepoverenje prema Bogu.

Razmišljanja sina se lako mogu dokučiti: Tu, pored svinja je gladovao. Kod njegovog oca je svaki sluga dobijao dobru večeru. "Izobilje hleba", to je nešto za čime sada toliko čezne. To je prvi podsticaj ka obraćenju. Sin pošteno priznaje, da je u velikoj potrebi, i zato želi da se vrati i moli svog oca, da ga primi makar kao slugu (naravno, uz pretpostavku da će dobiti nešto za jelo).

"I ustavši otide ocu svom. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga."

Otac trči sinu u susret. Bog ide čoveku u susret. Poziva svakog od nas. Poziva posredstvom Biblije, posredstvom nemirnih vremena, besanih noći, nesreća, posredstvom drugih hrišćana, žalosti, bolesti, nedostatka. Gospod Isus Hrist nam otvara naručje: "Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti."

"A sin mu reče: Oče, sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj."

Ovde je suštinska razlika između onog, što je sin hteo ocu da kaže, i onog što mu je stvarno rekao. Rekao je manje nego što je hteo. Nije rekao sve o čemu je razmišljao dok je bio pored svinja. Uporedite ta dva stiha, molim.

Prilikom susreta sa ocem nedostaje sinovljeva molba: "...primi me kao jednog od svojih najamnika."

To ima poseban i jako važan uzrok. Motivacija za kontakt sa ocem se suštinski promenila. Dok je bio kod svinja, motivacija mu je bila nemaština i glad, a prilikom susreta sa ocem se već potpuno pomirio sa time šta će biti sa njim. Problem gladi odjednom nestaje u pozadini događaja. Sin sada ima samo jednu želju: da prizna ocu svoju krivicu i da ga zagrli.

Otkud odjednom takva promena u razmišljanju? Razmotrimo ponovo taj susret oca i sina. Otac ne govori nikakve pridike, ne traži od sina nikakav "probni period", ne postavlja uslove pokajanja. Jednostavno ga prihvata beskonačnom nezasluženom ljubavlju.

Sada se mladom čoveku otvaraju oči. Još nije video svog oca u takvom izdanju.

Čovek, koji po prvi put shvati da je svemogući Bog postao čovek, da bi na sebe uzeo krivicu, koja je na čoveku; čovek, koji postane svestan da ga svemogući Bog ljubi takvom ljubavlju, da je - i kada bi na zemlji bio potpuno sam - zbog njega došao, da bi zbog njega umro; takvom čoveku, koji shvati Božju ljubav, potpuno je svejedno, da li trenutno ima obilje ili nedostatak, da li je trenutno jako srećan ili ne - takvom čoveku je stalo samo do jedne stvari: da sledi Gospoda Isusa Hrista i da mu u potpunosti pripada.

"A otac reče slugama svojim: Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. I stadoše se veseliti."

To je početak pravog hrišćanskog života: radost! Pravi hrišćanski život nije putovanje putem pored koga se nalaze table sa upozorenjima šta je dozvoljeno a šta nije. Hrišćanski život počinje tamo gde čovek sa potpunim predanjem padne u Hristovo naručje sa rečima: "... ti budi Gospod, a ja ću biti sluga." Radost počinje tada, kad čovek donese pred Gospoda Isusa Hrista sva svoja razočarenja, prljavštinu, krivicu i greh, sa pouzdanjem da je On sve platio, sve pomirio, i zato takođe može i hoće savršeno da oprosti.

Šteta što mnogi ljudi žele da sede na dve stolice. Obratili su se ka Gospodu Isusu i odlučili su: "Ustaću i obratiću se zato što osećam nedostatak..." I ostanu i dalje sa tom istom motivacijom. Zato i nije čudo što ne žive potpuni hrišćanski život; jer je pravi hrišćanski život zasnovan na ljubavi i zahvalnosti za to što je uradio Gospod Isus. Zato ovi ljudi žive u nekoj vrsti trgovačkog odnosa prema Bogu: "Želim da te sledim... primi me kao jednog od svojih pomoćnika... daj mi za to izobilje hleba."

Drugim rečima: "Hoću da te sledim, ali me zato učini srećnim, oslobodi me od ismejavanja, reši sve moje finansijske probleme, isceli moju ćerku i mene, daj mi ovo, daj mi ono..." Potpuno je razumljivo da Bog neće pristati na ovakav "dogovor". Ovakvi ljudi ne mogu doživljavati ništa drugo nego samo nova razočarenja. Polako, ali sigurno, postaju žrtve nemira i beznadežnosti, zato što nisu upoznali Boga takvog, kakav On stvarno jeste, zato što mu do sada ustvari uopšte nisu u potpunosti, i sa potpunim poverenjem predali svoj život.

Bog očekuje naš život kao blanko ček. Takav ček se samo potpiše, a neko sasvim drugi može na njega upisati iznos koji hoće. Moj život kao blanko ček znači da dajem Bogu potpunu saglasnost na sve što je za mene zamislio. To znači da ću ostaviti sopstvene predloge i razloge ("primi me kao jednog od svojih najamnika") - kao da On, Svemogući i Sveznajući, ne zna bolje, šta je za mene dobro a šta ne. Bog me ne mora unapred informisati o svojim planovima koje ima u vezi sa mnom, i onda očekivati moju saglasnost - On ima moje suštinsko "DA" za to. Onda, tek onda, kada hrišćanin stane pred Hrista , kada mu jednostavno stavi na raspolaganje svoj život, "ma šta se desilo", doživeće nešto neočekivano: Bog će se prema njemu ophoditi mnogo bolje nego što je on to i zamisliti mogao. Mlađi sin je očekivao sve, samo ne najlepše haljine! Još manje je očekivao prsten, kao simbol nasledstva, i gozbu nakon toga. Biti sa Bogom na gozbi i veselju (iako se tom prilikom možda prolazi kroz nevolje i progonstva) može samo čovek koji Bogu iskazuje bezgranično poverenje i saglasnost sa svim Njegovim putevima, iako ih još nije ni naslutio.

Izvor: Ethos.
"Ako prihvatim Boga, a On ne postoji, ništa ne gubim. Ako prihvatim Boga, a On postoji imam večni dobitak. Ako ne prihvatim Boga, a On ne postoji ništa ne gubim. Ako ne prihvatim Boga, a On postoji imam večni gubitak."
- Blaise Pascal

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 363
Ukupno: 2337087
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/043/03.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.