• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Čitav jedan vek psihijatri govore da oni, koji propagiraju hrišćansku veru, imaju psihičkih problema. "Religija nije ništa drugo nego samo slamka za slabiće". Koliko samo često je moguće čuti ovaj podsmešljivi komentar upućen na račun vere? Ovo podsmevanje je proisteklo iz učenja Sigmunda Frojda, koji je govorio da vera u Boga nije ništa drugo nego samo potreba za ispunjenjem, projekcija infantilne potrebe ispunjenja. Ima li vera u Boga korene u "dečijoj potrebi za sigurnošću"?

U svojoj knjizi Vera siročića, Pol Vic, profesor psihologije sa Njujorškog univerziteta, navodi da su ateisti uvek smatrali da religija i vera imaju osnova u psihološkim faktorima, a ne u stvarnosti. Opisuje Frojdovu teoriju, prema kojoj vernici pate od nesvesnih i infantilnih nedostataka. Frojdovi sledbenici su ovu teoriju propagirali do te mere uspešno, da se danas izučava na mnogim univerzitetima širom sveta. Prema Vicu nije Frojdova "interpretacija religije obrazložena psihoanalitičkom teorijom, ili kliničkim dokazima. U stvarnosti nije sastavni deo psihoanalize, i zato ne može imati oslonca u psihoanalitičkoj teoriji."

"Pa ipak," piše Vic, "Frojd navodi da je jako dobro upoznat sa psihologijom verovanja u Boga. U stvarnosti je Frojd imao jako malo psihoanalitičkih iskustava sa pacijentima, koji su verovali u Boga, ili su stvarno bili pobožni."

Zašto je Frojd prema religiji imao takav stav? Vicova studija nudi odgovor. Tokom proučavanja života desetak najuticajnijih svetskih ateista, uključujući i Frojda, došao je do zaključka, da svi oni nisu imali dobar odnos sa svojim ocem. Njihovi očevi su bili slabići, ili su rano umrli, ili su bili grubi, ili su maltretirali svoju decu.

Potpuna je ironija da je sam Frojd ponudio dokaz, koji potvrđuje Vicovu teoriju. Prema Vicovom razmatranju, Frojd je shvatio da je dečja slika o ocu usko povezana sa načinom na koji dete shvata Boga. Ako je dete razočarano, ili gubi poštovanje prema svom zemaljskom ocu, vera u nebeskog Oca postaje nemoguća.

Takva deca napuštaju religioznu veru, čim se oslobode očevog autoriteta.

Frojd je omalovažavao svog oca, pobožnog Jevrejina, koji je bio slabić, pasivan čovek, nesposoban da bude stub svoje porodice. Sam Frojd je o svom ocu govorio da je bio seksualno perverzan. Prema Vicu, u Frojdovoj misli su stalno bili prisutne misli o ocu kao slabiću i perverznjaku, koje su bile usko vezane "sa judaizmom i Bogom". Da li onda može biti iznenađenje što je Frojd u svom predlogu o edipovom kompleksu (Edipov kompleks = osećaj seksualne ljubavi prema roditelju drugog pola.) u centar svoje psihologije stavio mržnju prema ocu? Frojdov slučaj pokazuje da kod mnogih ateista nisu mišljenja o religiji zasnovana na racionalizmu i empirijskim dokazima. Njihov ateizam je, umesto toga, zasnovan na iracionalnoj potrebi za odbacivanjem Boga. Fridrih Niče, poznat po svojoj izjavi: "Bog je mrtav", ostao je bez oca kada mu je bilo četiri godine. Vic dalje govori da je Niče "imao jako veliko intelektualno gađenje prema njegovom mrtvom, ocu, koji je bio predani hrišćanin". Svog oca je zamišljao kao nesposobnog slabića. Otac engleskog pisca Semjuela Batlera je bio pobožan, ali je i pored toga svog sina brutalno tukao. Vic konstatuje da je Batler izražavao silno protivljenje prema obadve stvari - i prema nasilju, ali i prema očevoj religioznosti.

Otac egzistencijalista (Egzistencijalizam = Dekadentna struja u francuskoj literaturi koja odiše najdubljim pesimizmom, neverovanjem u životnu snagu čoveka i perspektivu.) Žan Pol Sartr je ostao bez oca još kao dete. Kada mu je bilo 12 godina, njegova majka se ponovo udala. Svog očuha nije mogao "da svari". Ubrzo je Sartr došao do zaključka da Boga nema. Nakon njega je bilo još dosta političara ateista, čiji je loš odnos sa njihovim očevima imao uticaja na milione ljudi. Josif Staljin je mrzeo svog oca, koji ga je nemilosrdno tukao. "Uopšte nije teško shvatiti" piše dalje Vic, "zašto je na njega tako jako uticao komunizam sa svojim izričitim odbacivanjem Boga i svih viših autoriteta". Adolf Hitler je takođe bio brutalno tučen od njegovog oca. Otac mu je umro kada je imao 14 godina. Otac kineskog vođe Mao Ce-Tunga je bio tiranin, koji je svog sina vaspitavao tako što je " revoluciju i pobunu po prvi put osetio u svom porodičnom okruženju".

Najpoznatija američka ateistkinja, Medlin Mari Ohara je svog oca, takođe, mrzela. Njen sin je tog starog čoveka jednom prilikom pokušao da ubije mesarskim nožem. Kao zaključak studije o životima "poznatih ljudi koji su odbacili Boga", Vic navodi da "u svim slučajevima su očevi bili slabići, ili rano umrli, ili su bili pravi tirani".

Dakle, kada ponovo čujete pesmu da je religija perlica za ljude sa infatilnim potrebama, slobodno i direktno recite svojim prijateljima i komšijama: to su ateisti, koji su se nesvesno upleli u "potrebu za ispunjenjem". To je problem koji može da reši samo Hristova ljubav koja bezuslovno isceljuje. Vicova pažnje vredna knjiga pokazuje, da ako svedočimo ateistima, moramo u obzir uzeti verovatnoću, da imaju na svog oca jako bolne uspomene. Naravno, kakva god daje naša porodična pozadina, svi smo odgovorni za postupke i odluke koje činimo. Odnos sa našim zemaljskim ocem podstiče - bio dobar ili loš - naš odnos prema našem nebeskom Ocu.