• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Govoriti drugima o Hristu
nisu formule, već način života.

Jedan moj prijatelj trenirao je nekoliko dečaka iz svog susedstva u fudbalu. U početku je osmogodišnjacima objasnio pravila igre i važnost dodavanja lopte. Pošto je prošlo poluvreme prve probne utakmice, pitao je jednog od igrača zašto je sve vreme propuštao loptu. "O", reče mališan, "znači, treba da je šutiram?!"

Često se tako udubimo u sitne detalje nečega da zaboravimo osnove toga. Kada govorimo o evangelizaciji, o potrebi da drugima govorimo o Hristu - znamo da je napisano bezbroj knjiga, da je održano mnogo seminara, i da smo čuli mnoge propovedi na ovu temu. No, negde i nekako usput - često nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja - zaboravljamo šta je to zapravo evangelizacija, i tragajući za instant uspehom zaboravljamo osnove evangelizacije.

Poznavati osnove evangelizacije ne samo da je potrebno, nego ono nas oslobađa "ropskog" stava prema njoj samoj. Pa da pogledamo prvo šta evangelizacija nije, pre negoli što vidimo šta ona jeste.


ŠTA NIJE?

Evangelizaciju ne određuje pozitivni odaziv ljudi. Naše glavna uloga u evangeliziranju nije da mi stvaramo obraćenike - to je Božje delo! Pošteno je pitanje da li je naša evangelizacija biblijska ako ne vidimo roda, ali naša je odgovornost da jednostavno budemo poslušni u javljanju poruke Evanđelja. Bog je taj koji uverava i oživljava duhovno mrtve ljude na novi život. Ne možemo, na primer, reći da Pavle u Delima 17 nije evangelizirao samo zato što su se neki rugali a neki nisu verovali.

Drugo, evangelizacija nije nešto što možemo uključiti ili isključiti ili planirati u evangelizacionoj nedelji. Evangelizacija postaje često nešto što činimo u određeno vreme - deo nekakve crkvene tradicije. Međutim, Isus je rekao: "Vi ste svetlost sveta", a mi pokušavamo da je upalimo ili ugasimo kao sijalicu - prema nekakvim planovima. Evangelizacija bi trebalo da se događa u našem svakodnevnom životu, u našim svakodnevnim međuljudskim odnosima. Planirani evangelizacioni sastanci su svakako važni, ali bi trebalo da se događaju u kontekstu izgrađenih snažnih odnosa sa nehrišćanima u našoj okolini. Biblijska evangelizacija je 24 sata životni stil, i u okruženju u kojem se nalazimo.

Treće, evangelizacija nije varanje - zavođenje. Mnogi hrišćani (uključujući i mene) pozovu nehrišćane na nekakav "specijalni sastanak" na kome će se "dešavati specijalni program", ustvari propovedati Evanđelje. I namerno ih zaborave pripremiti za to. Tako, ljudi se osećaju kao "ulovljeni" i kao da im se Evanđelje "baca o glavu".

Bogu takvi mali trikovi nisu potrebni. Umesto toga, ako smo iskreni i otvoreni, Bog će sam ljude privući sebi. Pavle je želeo da to bude jasno: "Jer naš poziv nije od prevare, ni od nečistote, ni u lukavstvu" (1. Sol. 2,3 parafrazirano)

Četvrto, Evangeliziranje nije iskrivljavanje. Često smo u opasnosti da Božju Reč savijemo tako da što više odgovara nekim okolnostima ili ljudima, izostavljamo one "male stvari" - istine, kao na primer obratiti se i ostaviti greh. Laž je i to kada kažemo ljudima da će obraćenjem ispariti sve njihove brige. Da ponovo citiramo Pavla: "Nego se odrekosmo tajnoga srama da ne živimo u lukavstvu, niti da izvrćemo Božju reč" (2. Kor. 4,2).

Peto, evangelizacija - nije samo za super-evangelizatore. Isus je rekao: "Idite zato i naučite sve narode... učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio" (Matej 28,19-20). Ali to ne znači da svi treba da postanemo Bili Grejem. Bog je odabrao neke ljude u crkvi i dao im darove evangeliziranja, ali želi da koristi svu svoju decu da javljaju Njegovu Radosnu vest. I, naravno, potrebni su mu najrazličitiji ljudi. Da, dok izgleda je nekima lako da govore o svom verovanju, drugoj vrsti ljudi to otežava da se otvore. Možda će takvima tiši i povučeniji ljudi lakše moći otvoriti srce.


ŠTA JESTE?

Pa, šta je onda evangelizacija? Prvo, to je obaveštavanje o odnosima, a ne o nekom učenju ili spisku crkvenih odredbi "smeš - ne smeš". Radosna vest je da Bog oprašta naše grehe zahvaljujući Hristovoj smrti i njegovom uskrsnuću, i da možemo postati njegovi prijatelji i više od toga "deca Božija". Zbog toga je bitno za uspešnu evangelizaciju da Hrišćani ljube Boga i da su u ispravnom odnosu sa Njim samim.

Stupiti u bliski odnos sa Bogom zahteva isti napor kao kada stupamo u neki međuljudski odnos. Treba da provodimo vreme u razgovoru sa Bogom kroz čitanje Biblije i molitvu. Tada otkrivamo koliko nas Bog ljubi i šta želi za tebe i od tebe. U tom procesu naš odnos se sa Njime produbljuje, više i više.

Drugo, evangelizacija se vrši iz ljubavi a ne iz osećanja krivice. Dok se tvoj odnos prema Bogu produbljuje, ustanovićeš da želiš drugima govoriti o Njemu. Mnogo je onih koji su na evangelizaciji kazali sami sebi pošto su čuli nekog oduševljenog govornika: "Od sada ću i ja biti oduševljeni evangelizator. Ići ću i celi svet ću pridobiti za Hrista". Međutim, u roku od nekoliko dana revnost je isparila i sada su slični balonu iz kog nestaje vazduh, a koji je samo pre nekoliko dana lep i okrugao lebdeo blizu tavanice.

Zaručnica ne kaže sebi: "Odlučila sam da ću biti oduševljena svojim verenikom." A mnogi čine upravo tako sa evangelizacijom. Evangelizira se ne samo iz ljubavi za Boga, već i iz ljubavi za druge ljude. Naravno, neke ljude je teže voleti nego druge. Kako ćemo naučiti da volimo ljude koji nisu baš za voleti, ljude koji vređaju ili koji nam kradu naše vreme? Oduvek su mi tu pomagale Isusove reči iz Mateja 25 da kada služimo "ovim najmanjima" služimo istovremeno Njemu. Kakva prednost! Pored toga ovi "nesimpatični" nas na kraju krajeva poučavaju o ljubavi a o čemu nismo ništa znali pre negoli što smo ih sreli.

Treće, evangelizacija je družiti se sa nehrišćanima. Hrišćani se i vrlo lako izdvajaju od nehrišćanskog društva. Zapravo skloni smo da kopamo svoje "mišije rupe" sopstvenog zajedništva i da gradimo "staklena zvona" kao svoja prebivališta. Naše rupe postanu toliko duboke da postajemo slični brodolomniku na pustom ostrvu koji je izgubio dodir sa ostatkom sveta. Ljudima je potreban neko ko će ih saslušati. Ispod njihovog samopouzdanja i šala kriju se stvarne osobe sa emocionalnim ranama i duhovnom nesigurnošću. Neko ko ljudima pristupa otvoreno, u ljubavi i sa razumevanjem, uvek je rado viđen i dobrodošao.

Isus je rekao: "Kao što otac posla mene, tako i ja šaljem vas" (Jn. 20,21). Isus je napustio svoj dom na nebu da bi stao rame uz rame sa sebičnim i samoživim ljudima poput nas. On šalje i hrišćane naših dana. On šalje i nas. Tebe i mene! Treba da izađemo iz svojih hrišćanskih geta i da stanemo rame uz rame sa ljudima oko nas, te da im darujemo nadu.

Potrebno je saslušati ljude i biti uz njih. Kada se neko od ljudi izjada, izraz poput "moliću se za vas" zvuči malo "svetački" - kao "pranje ruku" ili "udaranje recke na naš opasač". Umesto toga, možda je bolje pitati dotičnog: "Mogu li da vam pomognem? Kako?" Svakako, njemu je potrebna molitva, ali potrebno je da se mi sami istovremeno uključimo u njegov život.

Četvrto, evangelizacija je jasno prenošenje poruke. Evangelizacija jeste Radosna poruka. Činjenice o Isusu Hristu, o Njegovom životu, o Njegovoj smrti i o Njegovom uskrsnuću: to je potrebno da ljudi čuju. Ljudi mora da znaju da se treba odazvati ovim činjenicama, i to svojom ličnom odlukom da promene svoj životni stil i da nadalje stave svoje pouzdanje u Gospoda.


NEKA LJUDI SAZNAJU

Želiš li da te Bog upotrebi? Onda se moli za to, moli Boga za prilike. Onda ćeš moći očekivati da ti Bog otvori vrata za dobre razgovore sa pripremljenim srcima za Radosnu vest.

Sa malo razmišljanja i molitve mogu da se stvore velike prilike za svedočenje. U razgovoru sa prijateljima postavi pitanje, kao na primer: "Koji je tvoj životni cilj?" - umesto da jednostavno pitaš: "Kakav ti je bio vikend?" Ima mnogo pitanja koja mogu da vode razgovoru o duhovnim stvarima. Može biti korisno kada govoriš o svojim životnim iskustvima koja imaju veze sa tvojom verom u Isusa Hrista. Možeš reći: "U subotu uveče sam pomogao u crkvi prilikom uređenja sale." Možda će to pokrenuti diskusiju. Ako ljudi znaju da si hrišćanin, paziće na tebe - motriće svaki tvoj pokret. I to će prirodno stvoriti nove prilike za razgovor.

Ponekad hrišćani misle da mogu svedočiti i bez reči. Odlučio sam jednom kada sam radio preko studentskog servisa da ću tiho svedočiti. Dok su drugi studenti pričali prljave viceve za vreme ručka, ja sam se izdvajao da čitam Bibliju. Ali tako nikada nisam imao neku ozbiljnu priliku da sa njima razgovaram. Čuo sam za drugog hrišćanina koji je kod svog kolege svirao pesme na klaviru dok su drugovi pili. Nikada nije ništa govorio. Samo je svirao i otišao, i tako svako veče.

Pavle pita (pomalo sarkastično): "Kako mogu onda prizvati onoga u koga nisu verovali? A kako mogu verovati onoga o kome nisu čuli? A kako mogu čuti ako im neko ne propoveda? ...vera prema tome dolazi od slušanja poruke, a poruke se čuju rečju Hristovom" (Rim. 14,17).

Kada sam došao u internat kao student prve godine i raspakovao svoje knjige, stavio sam i svoju Bibliju na sto. Moj novi cimer je to video i rekao: "Nisi valjda neki hrišćanin?" Zapravo, koristio je malo neotesaniji rečnik. Nisam tačno znao kako da mu odgovorim zbog njegovog rečnika. Ali već samim tim što sam stavio Bibliju na sto, postao vidljiv - obeležen. I pošto je znao da sam hrišćanin, budno je pazio na mene, tj. moje ponašanje. Zanimljivo je to, da je on govorio drugim studentima o meni. U mom internatu je bilo nekih 200 studenata. Mladići, koje nikad ranije nisam video zaustavljali bi me i rekli bi mi: "Hej, čuo sam da si ti neki religiozni tip. Pričaj mi o tome..." Moj nehrišćanski cimer mi je otvarao mnoga vrata samo zbog one Biblije stavljene na moj sto.

Bog će otvoriti mnoga više vrata i za tebe, samo ako Ga za to zamoliš.