• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Jednog sparnog dana 1735. krenuli su žitelji Enfielda (Konetikat, SAD) u svoju crkvu na bogosluženje. Tog dana trebalo je da propoveda predvodnik američkog duhovnog probuđenja u Novoj Engleskoj, Džonatan Edvards (Jonathan Edwards), kongregacijski pastor iz Northamptona (Masačusets).

Kada je propovednik ušao u prostoriju, pozdravio ga je bučan žamor razgovora prekidan glasnim smehom. Poneki su se otvoreno smešili i šaputali dok su gledali. Prozvali su ga da govori. On je posegnuo u svoju naprtnjaču i izvadio svoju Bibliju i beleške. Odabrao propoved koju je govorio mesec dana ranije u Northamptonu.

Edvardsov je običaj bio da svoje propovedi čita. Nakon što je svečanim glasom pročitao nekoliko rečenica, nemir je jenjavao i prostorijom je zavladala tišina. Slušaoci, koji su se malo pre podrugivali govorniku, sedeli su kao prikovani za stolice, otvorenih ustiju, jer su čuli: "Vi visite o tankoj niti oko koje svetlucaju plameni Božjega gneva, spremni da je svakog trenutka oprlje i spale. Nemate ništa što biste se dohvatili da se spasite, ništa svoga, ništa što ste ikada učinili, ništa čime biste mogli privoleti Boga da vas poštedi..."

Većina ljudi je sedela nepomično, drugi su nekontrolisano drhtali. Pre nego što je dvosatnu propoved završio, mnogi su tako snažno jecali, da je propovednik morao moliti za tišinu.

Ljudi iz Enfielda su se tog dana obratili Gospodu, mladi i stari, ubogi i bogati svi iz Edvardsovog grada. Zahvatio ih je talas duhovnog probuđenja, koji se narednih godina širio iz Nove Engleske prema jugu, u drugu koloniju. Sagrađeno je na stotine novih crkava, a hiljade obraćenika postali su novi članovi crkve za vreme tog velikog probuđenja, koje je predvodio Džonatan Edvards a u kome je učestvovao i čuveni engleski propovednik Džordž Vhitfild (George Whitefield).

Džonatana Edvardsa učinila je slavnim propoved "Grešnici u rukama gnevnog Boga". Istoričari ga opisuju kao genija, misionara, istaknutog vođu i revnosnog hrišćanina. Zaista, ne može biti smatran samo propovednikom "paklenog ognja". Samo nekoliko meseci pre propovedi u Enfieldu, u njegovoj domaćoj crkvi je došlo do velikog probuđenja, dok je tumačio Prvu poslanicu Korinćanima 13. glavu koja govori o savršenstvu ljubavi - Božjoj ljubavi.

Uz to, što je bio baklja probuđenja mlade Amerike, Džonatan Edvards je bio i marljivi pastor, briljantan teolog, slavan pedagog, uvažen filozof i plodan pisac. Od svojih ranih godina on je već mnogo obećavao.

Kad se rodio, 5. oktobra 1703. kolonije su se kretale u promenama beskonačnih evropskih sukoba. Granica je neprekidno bila u opasnosti zbog provala indijanskih ratničkih hordi. Politički status kolonija je bio neodređen. Puritanske vođe su usresredile svoju pažnju na politička pitanja, a moralni i verski život kolonista pao je na veoma niske grane. Uveden je tzv. "Ugovor o polovičnim članovima" crkve, odn. ljudima bez jasnog svedočanstva o svom obraćenju Bogu. Time je i neobraćenim osobama bilo dopušteno članstvo u crkvu. Ovim kompromisom crkve su se ispunile veoma šarolikim mnoštvom.

Kao desetogodišnjak, Džonatan je počeo da piše detaljne tekstove o insektima i nekim prirodnim naukama. Velika znatiželja popunjavala je njegovu beležnicu pitanjima: "Zašto, kad imamo dva oka, ne vidimo dvostruko?", "Zašto su daleka brda plava?" - to je želeo saznati. Botanika, zoologija, filozofija, geologija i astronomska fizika samo su deo njegovog velikog interesovanja.

Pa ipak, nauka se mladom geniju činila nedovoljnom. Ona se bavila samo delićima znanja; bila je površna i nikada nije mogla udovoljiti svim pitanjima koje je postavljalo njegov um. Edvards je želeo spoznati život kao celinu - naći njegovu svrhu i smisao.

Okrećući se filozofiji, došao je do zaključka da svemir iziskuje "večno postojanje jednog sveobuhvatnog uma" i da "ni jedno zadovoljstvo nije postojano i dovoljno osim duhovnog". Prvo njegovo zanimanje za duhovne stvari zabeleženo je kad mu je bilo 10 godina, i to prilikom probuđenja u crkvi njegovog oca. On i njegovi drugovi sagradili su "molitveni šator" u močvari. Od tada, on je često u šumi razgovarao sa Bogom.

U mladosti je imao nekoliko dubokih duhovnih iskustava. Jedno od najistaknutijih povezano je sa stihom: "A caru večnosti neprolaznom, nevidljivom, jedinom Bogu čast i slava u sve vekove; amin." (1. Tim. 1:17 EČ). U vezi s tim je zabeležio: "Tada je u moju dušu ušao osećaj slave božanskog bića različit od svega što sam do tada iskusio. Otišao sam da se pomolim Bogu kako bih mogao uživati u Njemu a molio sam se sa jednom novom vrstom uzbuđenja."

U trinaestoj godini upisao se na Akademiju u Konetikatu, kasnije Jel (Yale), sa dobrim znanjem grčkog, hebrejskog i latinskog jezika. Sa sedamnaest godina diplomirao je kao najbolji u klasi. Sledeće dve godine proveo je na Jeleu, pripremajući se za pastoralnu službu, zatim je osam meseci bio pastor prezbiterijanske crkve u Nju Jorku, a onda se vratio u Jel da bude tutor mladim studentima.

Njegovu samodisciplinu i studije donekle je prekinula ljubav. Žarko se zaljubio u Saru (Sarah Pierrepont), kćerku jednog od osnivača Jela. Kad je imao 24 godine, kongregacijska northamptonska crkva (Masačusets), najnaprednija zajednica u unutrašnjosti zemlje, pozvala ga je da pomogne svome dedu, Solomonu Stodardu (Stoddard), u pastorskoj službi. Šest meseci kasnije odjahao je u Nju Heven da se oženi sedamnaestogodišnjom Sarom.

Kad mu je 1729. umro deda, Džonatan je preuzeo dužnosti pastorske službe. Imao je naviku da se dva puta dnevno moli u osami, dok trinaest sati dnevno je provodio u studiranju. Vežbao kroz duge šetnje, cepajući drva ili jašući, a opet i meditirajući istovremeno.

Dok je odgajala dvanaestoro dece, Sara je odvraćala besposličare koji bi ometali njezinog muža, negovala ga kad bi se razboleo, pazila na njegovu ishranu i pametno vodila domaćinske poslove. "Nikad nije morala da viče na decu", seća se jedan očevidac. Nakon što je Vhitfield, obišao tu zajednicu, primetio je: "Skladniji par nisam video."

David Brainerd, misionar među Indijancima, držao ga se kao oca. Kad je Brainerd malaksao od tuberkuloze, doselio se u Edvardsov dom. Tamo se sedamnaestogodišnja Jeruša (Jerusha Edwards) starala o njemu sve do njegove smrti. Pred samu smrt joj je prošaptao: "Mi ćemo zajedno provesti radosnu večnost." Jeruša je nedugo zatim, takođe, umrla. Sahranili su je pored Davida. U počast svom nesuđenom zetu, Džonatan Edvards je napisao knjigu o iskustvima ovog misionara. Delo koje se i danas mnogo čita.

U toku sedme godine svoga delovanja u northamptonskoj crkvi Edvards je napisao: "Duh Božji je slavno počeo da radi među nama." Tvrdokorni grešnici su se obraćali, gradska kafana se ispraznila, a zajednica je postala duhovno živa. U toku šest meseci, gotovo polovina od 620 članova je posvedočila o svom obraćenju. A onda se, poput prerijske vatre, probuđenje proširilo. Cela dolina reke Konektikat je bila u plamenu duhovnog probuđenja.

Oganj probuđenja je bio na snazi oko šest meseci, a onda je oslabio, ali samo na kratko. Ponovo se razbuktao 1740. u Northamptonu. Rodilo se veliko duhovno probuđenje, i ono će postati veoma značajno jer je imalo uticaja na celu zemlju. Približno šestina celokupnog stanovništva se obratila. Moralne vrline naseljenika su ojačale za predstojeće bitke, za sticanje nacionalne nezavisnosti.

U dvadeset četvrtoj godini rada u Norhamptonu, Edvardsa su zaokupile poteškoće. Jedan deo problema proizašao je iz njegove oštre kritike ponašanja mladih ljudi tog vremena.

Osuđivao je običaj tzk. "umotavanja", tj. da se mladi ljudi u vreme udvaranja (flerta), umotavaju u pokrivač i, doduše odeveni, no leže u krevetu jedno pored drugog. "To je jedna od onih stvari koje vode i završavaju se u grehu", optuživao je Edvards. Takođe, je kritikovao i plesanje, kao i bestidnu (erotsku) literaturu.

Drugo čvrsto Edvardsovo uverenje sukobilo se sa pogledima nekih od vodećih članova crkve. "Ne mogu čiste savesti primiti još polovično verne članove u crkvu," govorio je svojoj ženi. "Ugovor o polovičnima" primenjivao je i njegov deda pre njega, a to je omogućilo pojedincu da pripada crkvi i uživa sve njezine povlastice, osim onih kod glasanja, a sve to bez svedočanstva o obraćenju.

Nekoliko članova, koji su bili nezadovoljni Edvardsovom kritikom ponašanja mladih, uhvatili su njegov stav o "Ugovoru o polovičnima" kao izgovor, da kroz njega izdejstvuju njegovo isterivanje iz crkve. To su i postigli 1750. Odbacili su tako jednog od najvećih duhovnih vođa Nove Engleske.

"Bačen sam u široki okean sveta i ne znam šta će biti sa mnom i sa mojom mnogočlanom porodicom", govorio je Edvards. Nakon šest neveselih meseci prihvatio je poziv crkve u indijanskom selu Stokbrižu (Stockbridge), Masačusets, gde je postao pastor male kolonije naseljenika i misionar - učitelj nepismenih Indijanaca.

Osam godina je najobrazovaniji čovek u kolonijama služio i radio za platu, koja je bila nedovoljna da prehrani njegovu porodicu. Edvardsova su deca svojski pomagala radeći lepeze i čipke za prodaju u Bostonu. Ove godine muke i nedostataka su se pokazala kao veliki blagoslov za naredna pokoljenja. Sa ograničenim pastorskim dužnostima imao je dovoljno vremena da piše, te je objavio svoja dela "Slobodu volje", "Doktrinu prvog greha" i druge teološke knjige koje su uticale na teološku misao više od dva veka.

Godine 1757. od strane upravnika Visoke škole Nju Džersija, danas poznate kao Princeton, bio je izabran za predsednika. Na novu dužnost stupio je naredne godine. Baš u to vreme je studentskim naseljem harala epidemija boginja. Edvards je bio vakcinisan, ali je ipak došlo do komplikacija koje su izazvale smrtonosnu bolest.

Edvards je kao predsednik koledža delovao samo dva meseca. Umro je na vrhuncu svoje karijere. Pa ipak, njegovo svedočanstvo se nije tu završilo. Stojeći poput duhovnog diva, njegov život i uticaj pomogli su napredak naseljenika u novim kolonijama, a njegova zabeležena iskustva i pisani radovi su oblikovali veliko duhovno nasleđe tada mlade američke nacije.

IZREKE DŽONATANA EDVARDSA

"Molitva je prirodna posledica vere, kao što je životu disanje."

"Prva odluka: Ja ću živeti za Boga. Druga odluka: Ako to neće niko drugi, ja ću svejedno živeti za Njega."

"Otići u nebo i potpuno uživati u Bogu, jeste neuporedivo bolje od svih ovozemaljskih zadovoljstava."

"Sreća stvorenja leži u radovanju u Bogu, a kroz to Bog takođe biva proslavljen i uzvišen."

"Postoje dve vrste licemerstva: Prva, koja zavodi samu sebe svojom spoljašnjom moralnošću i religioznim običajima; i druga koja nastoji uporno da se dopadne Bogu kroz svoja dela i svoja merila samopravednosti."

"Put u nebo je poput teškog uspona; on je težak i iscrpljujući, i ni malo se ne dopada našoj telesnoj prirodi, koja bi najrađe želela ići samo nizbrdo."