• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Gde se Bog zaboravlja,
tamo je lažni mir...

Neprijatelj vere nije ateizam, nego prividna pobožnost

Zaboravljanje Boga, iako prividno okićeno religioznim obredima, je uvek bilo neprijatelj stvarne pobožnosti i straha pred Bogom. "Hajde, načini nam bogove, koji će ići pred nama!" Tako je zahtevao izraelski narod ubrzo posle predivnog izbavljenja iz Egipta. U vreme proroka Jeremije i Amosa vršile su se velike proslave pune religioznih obreda. Međutim, straha pred Božjom svetinjom više nije bilo - izgubio se. "Mir, mir, mir..." Sve je u redu. "Bog nas ljubi i ljubi i ljubi..." Ova "pesma" se stalno čula u pozadini svega toga. A ustvari nije postojao nikakav mir, jer Bog nije mogao ništa drugo, nego da svom narodu vidno pokaže svoje razočarenje.

Slična stvar se ponovila i u srednjevekovnoj crkvi. Bilo je predivnih liturgija, bogatih obreda, svuda potpuno predanje u pobožnosti (prividno), organizovan socijalni rad. Pa ipak je bila i jako velika samosvest o beznadežnosti svega. Ljudi koji su pokazivali na loše stanje u crkvi proglašavani su jereticima, čak i opasnim protivnicima crkve. Jedan od njih je bio i Luter, kad se borio protiv opasnog učenja crkve o nepostojanju bilo kakve opasnosti: "Odbacimo sve proroke koji govore narodu 'mir, mir' a mira nema." Bog traži probuđenje savesti, spremnost za kajanjem zbog greha, potpuno obraćenje.

Kada se zaboravljanje Boga religiozno okiti

Religiozno okićeno zaboravljanje Boga je vidno prisutno i danas. Čoveku se dodeljuje primaran značaj u crkvi, i sve to čak i sa blagoslovom crkve; jer - tako se govori, a još češće misli - crkva je tu da bi služila čoveku!

Savremeni čovek poseže za religioznim obredima prilikom važnih događaja u svom životu: prilikom rođenja deteta, punoletstva, na sahranama i venčanjima. Današnji čovek teško podnosi preispitivanje svojih sumnju ili verskih uverenja, u svetlu Svetog pisma. Kao napr. opšte prihvaćeno je mišljenje da Bog mora čoveka da sačuva od svakog oblika nesreće, da nema uopšte nikakvog đavola, da je Bog svim ljudima dobar, da nije bitno toliko odlaženje u crkvu koliko biti dobar i pošten, da živimo ovde i sada a posle smrti videćemo šta će biti, da su sve reči o grehu, krivici, veri u Spasitelja i Božjem sudu, ustvari samo fundamentalističko uterivanje straha u kosti. Takođe, da čovek ima pravo samovoljnog eksperimentisanja u seksu - izvan braka, hetero ili homoseksualno - i da takve stvari ne treba cenzurisati prema zastareloj Bibliji.

Hrišćanstvo je uvek bilo napadano od strane ovakvih pogleda na svet. Bogu je, normalno, važan čovek, ali pre svega u pogledu oslobađanja iz samovoljno izabrane površnosti sopstvenog života i prenošenja u svetlo Božjeg lica. Potpuno je razumljivo, šta Bog želi, šta ga čini nesrećnim, od čega želi čoveka da sačuva, i šta je pripremio za njega. Božji proroci, Isus i njegovi apostoli, svi oni su nam ovo ostavili kao obaveznu i jednoznačnu poruku.

Ko "vrši interpretaciju" ne želi da vidi "pisano je..."

Ove stvari se jako često relativiziraju. Interpretacija - tako se zove tajni program pronalazača svih mogućih pravaca. "Po mom mišljenju", "to znači da" su uvodne fraze tog bezvrednog načina traženja. Tu se reči "pisano je..." zamenjuju takvim rečima, koje ljudima odgovaraju i čine im se prihvatljivim i prosvećenim. Mnogi uopšte ne primete ovu osnovnu razliku , jer nju prati lavina biblijskih pojmova kao napr. ljubav, mir, milost, svete tajne, crkva...

Da li je i stvarnost takva, to je sporedno. Bitno je to da je današnjem čoveku neprimetno nametnuto osećanje lažne utehe i nade, kojom je ponesen i dirnut. Pozitivan je odaziv i na razne crkvene inicijative, koje su uvek u službi ljudima i često idu u susret njihovim potrebama i željama. Kada se uopštena vera u crkvi podstiče i gradi na osnovu ovakve bezlične vere naroda, tada je crkva ispunila očekivanja. Sve ostalo zvuči kao čisti fundamentalizam. Da je to važilo i kod Boga u davna vremena, biblijski proroci bi bili pošteđeni mnogih neprijatnosti. Isus uopšte ne bi morao da dolazi na ovaj svet kao svedok istine, a takođe, ne bi bila potrebna nikakva reformacija.

Ne treba ćutati o stvarnoj istini

Pošto postoji stvarna istina kod Boga, ne sme se ni danas - uprkos nepovoljnim okolnostima - ćutati o njoj. Uprkos tome, što se mnogi pravi svedoci istine upravo danas bezobzirno prikazuju kao oni koji prave zabune, nepopravljivo kvare hrišćanstvo, narušavaju imidž (ugled) crkve, oni su sve više iz nje potiskivani u pozadinu dešavanja. Pa ipak, u konačnom zbiru to ne govori protiv njih, nego protiv religiozno ofarbane i brzo šireće zaboravnosti u odnosu sa živim Bogom.