Naslovna » Magazin » Arhiva » #30 » ....

Vilijam Keri (William Carey)

James C. Hefley

"Uzalud je, gospodine Keri", otvoreno mu je rekao kapetan britanskog jedrenjaka. "Ne mogu rizikovati da vas i vaše prijatelje povezem za Indiju."

Kod tih reči obućar je zaplakao: "Molim vas, vi ne znate koliko je to važno meni i mojim prijateljima."

"Ne! Istočnoindijsko društvo moglo bi mi oduzeti čin kapetana ukoliko otkrije da pokušavam prokrijumčariti misionare u tu zemlju", negodovao je kapetan i ostajao je pri svojoj odluci. "Skinite svoj prtljag sa mog broda!"

Vilijam Keri (William Carey) se udaljio, skinuo je svoj prtljag, i stajao na doku posmatrajući kako brod nestaje u magli dok se udaljuje prema pučini. "Nakon što sam sve uredio, sad još i ovo", mrmljao je svom misionarskom drugu, dr Džonu Tomasu (John Thomas). "Ali na neki način Bog će nas ipak odvesti u Indiju", izjavio samouvereno. "Hajdemo u London!"

Dok su se kočijom vozili za London, misionari su razmišljali o svom problemu. "Hajdemo pravo u istočnoindijsko društvo i zatražimo od njih da nam daju dozvole", predložio je Keri. Iako je znao da to društvo ima sa engleskom vladom ugovor o nadgledanju engleskih interesa u Indiji i da neće napraviti nikakav presedan po tom pitanju. Njihova je politika bila jasna: "Ni jednom misionaru se neće dozvoliti ulazak u Indiju."

Kad su prispeli u London, razdvojili su se. Keri je otišao da napiše pismo Baptističkom misionarskom društvu. Tomas je odšetao do gostionice, gde je očekivao da sazna za neki strani brod koji putuje u Indiju.

Kerijev drug je kročio u poznato sastajalište mornara; nije gubio vreme - odmah je počeo da se raspituje. "Ne, ne znamo ni za kakav brod koji isplovljava za Indiju", govorili su mu mornari." Tada mu konobar, koji je načuo njegovo pitanje, tutnu u ruku parče papira sa adresom: "Dansko istočnoindijsko brodsko društvo, Kanon strit 10".

Tomas je pročitavši adresu, odmah krenuo da potraži navedenu adresu. "Da, očekujemo da 'Kron Princeza Marija' danas pristane u Doveru. Njezino je krajnje odredište: Indija", potvrdili su mu. "A i ovde kupi putnike".

Požurio je da saopšti Keriju ove dobre vesti. Posle toga obojica su pojurila u Kerijev dom u Padingtonu (Paddington). Pre toga Kerijeva žena je odbila da mu se pridruži za put u Indiju, ali sada je pristala da pođe, i rano ujutro 13. juna 1793. počela je nova era hrišćanske Crkve, kada su se porodice Vilijama Kerija i Džona Tomasa zajedno ukrcale na brod za Indiju kao misionari Baptističkog misionarskog društva.

Pred njima je bio gotovo nemoguć zadatak, ali Vilijam Keri, koji je pokrenuo moderni misionarski pokret, bio je dorastao ovom zahtevu, koji traži čoveka zanesenjaka, potpuno oslonjenog na Boga. I mnogo pre nego što je bio opunomoćen za misionara, Keri se pokazao baš kao takav čovek.

Vilijam Keri je detinjstvo proveo u Paulers Puriju (Paulers Pury), malom selu skrivenom među brežuljkastim predelima i šumama srednje Engleske. Otac mu je bio seoski poštar i opštinski službenik. Njegovo zanimanje za prirodne nauke i geografiju zaokupilo je njegov um još u detinjstvu. Svoju je sobu napunio pticama i insektima i bio je postavljen za upravnika očevog vrta. Neprestano je čitao. Najmiliji su mu bili izveštaji sa putovanja velikih istraživača iz novih i dalekih zemalja. Seljani su ga prozvali "Kolumbo", jer je vrlo često sa zanosom pričao o ovom velikom istraživaču.

Kad mu je bilo 14 godina, englesko mu je sunce toliko nadražilo lice i ruke, da je morao ostaviti svoje poljoprivredne poslove u vrtu. "Prijavio sam te za šegrta Klarkeu Nikolsu, obućaru u Padingtonu", rekao mu je otac jednoga dana. Tako se Keri u 16. godini, sa nešto odeće svezane u zavežljaj, preselio u obućarsku radnju.

Kod obućara Keri je nacrtao veliku kartu sveta i obesio je iza svog stola, te sa uzbuđenjem pratio događaje onog vremena. Izbio je američki rat za nezavisnost, Engleska se plašila revolucije, dok su se engleski istraživači redovno vraćali sa putovanja po Indiji, Africi i Južnim morima. Njihovi izvještaji izazivali su kod Kerija želju da sazna više o svetu koji se tako brzo širio. Kako su istraživači donosili u Englesku nove činjenice, Keri je te vesti beležio ispod svake zemlje navedene na njegovoj karti. Počeo je da uči holandski, španski, francuski i portugalski, dok je već ranije u srednjoj školi učio latinski.

Seljaci su se glasno smejali kad su noću, u kasno doba, prolazili pokraj obućareve radnje i videli kako gori Kerijeva svetiljka. "Zašto bi ti, jedan običan obućar, morao znati tolike jezike?", zapitala ga je jedna mušterija. "Svetu trebaju ljudi različitih nacija i oni treba da razumeju jedni druge", odvratio je mladi obućar. "Želim da naučim druge jezike, da bi mogao da razumem i upoznajem druge ljude."

Radoznali Keri, koji je čitao sve što bi mu dopalo ruke, pronašao je primerak propovedi Džaremija Tejlora. Ove stare poruke o Bogu ostavile su na njega snažan utisak. O svojim je duhovnim pitanjima razgovarao je sa Vilijamom Varom, svojim šegrtskim kolegom, koji je pohađao disidentsku crkvu. (Disident, disidentska crkva - raniji naziv za pripadnika hrišćanske zajednice ili crkve koja je odvojila od državne, institucionalno-tradicionalne crkve.)

"Tebi treba da se ponovno rodiš", oštro mu je rekao Var.

"Ali ja već jesam član crkve, kršten sam", žučno mu je uzvratio Keri. "Jednom sam čak i pevao u crkvenom horu."

Nekoliko su se meseci dva šegrta prepirala oko razlika između disidenata i anglikana. "Svideće ti se naše bogosluženje", uveravao ga je Var, i pozivao ga da poseti njegovu zajednicu. "Ništa od onih starih, suvoparnih obreda..."

Keri je konačno pristao i pošao sa njim, ali mu je trebalo vremena da prizna kako su disidenti u pravu što se tiče ponovnog rođenja. Sam je sebi i Bogu obećavao: "U nedjelju ću ići u crkvu tri puta i ostaviću se laganja i psovanja", ali mir u njegovoj duši nije nastupio.

Engleska se upustila u rat s Francuskom i Španijom. Neprijateljske flote držale su Kanal. Kralj Džordž je proglasio 10. februar 1779. nacionalnim danom posta i molitve. Toga je dana Keri pohađao naročito bogosluženje kod disidenata, kada je propovednik Tomas Čarter govorio o poniženju Hristovih sledbenika. Keri je zabeležio: "Dobio sam želju da sledim Hrista." Nešto kasnije je posvedočio: "Osetio sam se tako slomljen i bespomoćan pred Bogom." Odatle je bio samo jedan korak do njegovog prihvatanja Hrista, kao svog ličnog Spasitelja - njegovog novog rođenja.

Posle obraćenja Vilijam Keri nije mogao zasititi svoju želju za poznavanjem Biblije, čak i kad je to značilo gladovati, da bi sebi mogao kupiti neku skupu knjigu. Nije se zadovoljio time da zna šta piše engleski prevod, nego je hteo otkriti tajne grčkog i hebrejskog izvornika Svetog pisma. Za svoju jutarnju pobožnost čitao je odlomak Biblije na tri jezika: grčkom, latinskom i hebrejskom.

Kerijev je gazda umro 1779. godine, tako da je potražio posao kao šegrt kod obućara Tomasa Olda. Dve godine kasnije i Old je preminuo, a Keri, koji se u međuvremenu oženio sa Doroti Plaket, otvorio je svoju vlastitu obućarsku radnju.

Jednog letnjeg dana 1782. godine Keri nije imao dosta novca ni za ručak. Kad je posećivao Olnejsku baptističku zajednicu, prijatelji su ga pozivali sa njima na ručak da bi mu dve nedelje kasnije poslali i poziv: "Dođi i propovedaj nam u našoj skupštini u Bartonu". Ljudi iz Bartona napravili su od toga redoviti dvomesečni sastanak, koji se odvijao već tri i po godine.

Prilika da propoveda navela ga je na još temeljnije studiranje Biblije. Svojem lingvističkom znanju dodao je i italijanski. Nikad nije sedao za obućarski kalup a da knjiga nije bila otvorena pred njim. Čak i na službenim putovanjima moglo ga se videti kako "guta" knjige. Mogao je da se vidi u njegovoj maloj radionici kako mirno radi, u skromnom odelu, u kožnoj kecelji. Sa dva-tri ekserčića u ustima - između dva udarca čekićem po cipeli - zagleda u knjigu koja je pred njim otvorena. Nikakvo čudo što je neki čovek njegovu radionicu prozvao "Kerijevim koledžom."

Kad je ostario i stekao svetsku slavu, svom nećaku kazao je: "Bude li kogod pisao o mome životu, neka me pohvali samo kao radnika. Sve osim toga bilo bi previše. Ja sam naučio naporno da radim, i mogu ustrajati u bilo kojem poslu. Sve što sam naučio i postao samo tome dugujem."

Keri je bio siromašan, ali je voleo rad. Ni poslovni neuspesi, ni smrt deteta nisu u njemu ugasili želju za znanjem. Da bi dopunio svoja primanja, od jedne prostorije u svojoj kolibi napravio je večernju školu za seosku decu. Nakon obuke susedi su viđali da kod njega svetli do kasno u noć, jer je sedeo i kopao po svojim knjigama.

Da bi pomogao deci pri učenju geografije, napravio je grubi kožni globus, na kome je nacrtao različite zemlje. Nastavio je da prati izveštaje istraživača, pa je kasnije priznao: "Moja sklonost prema misiji probudila se prvi put... pri čitanju 'Poslednjeg putovanja kapetana Kuka'."

Neki su ljudi u tom izvještaju videli pustolovinu. Keri je u njemu zapazio ljudsku potrebu. Tetovirani divljaci bili su Božja stvorenja kojima je trebalo spasenje. Kako je gutao knjige koje su govorile o narodima drugih zemalja, tako se i povećavala njegova zaokupljenost misijom. U svoju, kod kuće napravljenu kartu, upisivao je sve što je znao o veri svakog naroda.

10. avgusta, formalno je postavljen za baptističkog propovednika. Nekoliko nedelja kasnije prisustvovao je propovedničkom susretu u Northamptonu. Na tom je sastanku jedan od starijih propovednika predložio, da neko iz grupe navede predmet za opštu raspravu. Keri je ustao i oklevajući rekao: "Da li nas još uvek obavezuje Hristova zapovest da i danas idemo i poučavamo sve narode?" Pre nego što je iko drugi mogao progovoriti, voditelj je odsečno ukorio Kerija: "Sednite, mladiću. Kad se Bogu svidi da obrati pogane, On će to učiniti bez vaše ili moje pomoći." Kerija su stišali, ali samo nakratko.

On je počeo brižljivo da razvija teren svojih poznanstava. U svojim propovedima, pa i u običnim razgovorima, govorio je drugima o onome što je naučio o svetskim potrebama. Propovednici i crkveni poglavari klimali su glavama: "Hoće li se mladi Keri ikada okaniti svojih suludih ideja?" - pitali su se.

Keri nije popuštao. "Jesu li duše ljudi danas manje vredne nego pre?", obraćao se na propovedničkoj konferenciji. "Zar nemamo obavezu da saopštavamo evanđelje neznabošcima? Istina je u tome da čekamo, a ne znamo šta. Molimo se za obraćenje sveta, a zanemarujemo obične načine kojima se taj zadatak može sprovesti. Kako će ti neznabošci čuti za evanđelje bez propovednika? A kako da ovi propovedaju ako ih se ne pošalje?"

Konačno nekako, 30. maja 1792. godine, došao je i Kerijev zlatni trenutak. Pozvan da propoveda u baptističkom propovedničkom udruženju u Notinghamu, održao je svoju istorijsku propoved. Prerano ćelav, sa perikom koja mu je loše stajala, zgrbljen od stalnog savijanja nad obućarskim kalupom, nizak i prilično mršav - nije bio privlačna pojava u crkvi. Ali njegovo je srce gorelo porukom. Izabravši za svoj tekst u Isaiji 54:2-3, podelio je svoju propoved na dva poznata dela: "Očekujte velike stvari od Boga" i "Radite velike stvari za Boga." Narednog je jutra predložio: "Hajde da razmotrimo osnivanje misionarskog društva."

"To je nemoguće", govorili su mu drugovi propovednici. Obućar je uhvatio za ruku jednog od njih, Andreja Fulera, i upitao sa mukom: "Moramo li se opet rastati a da ništa nismo uradili?" Propovednici su utihnuli kako bi čuli Kerija koji se i dalje zalagao a pre nego što su se razišli, rešili su da se za idući sastanak "napravi plan za formiranje baptističkog društva za propagiranje evanđelja među neznabošcima".

2. oktobra 1792. dvanaest propovednika, jedan student i jedan laik okupili su se u kući udovice Valis, kući poznatoj pod imenom "Evanđeoska gostionica". Pod vodstvom vatrenog Kerija povezali su se u misionarsko društvo, čiji je prvi budžet iznosio manje od 100 dolara. Konačno se nešto pokrenulo, Keri je radosno otišao kući.

Već sledeće godine Vilijam Keri je sa porodicom na palubi danskog jedrenjaka putovao u Indiju. Nakon pet mučnih meseci na moru, Keri je ugledao indijsku obalu. Ali hoće li se moći iskrcati? On je znao za zakon, koji je doneo parlament: "Britanski državljani, koji se zateknu u Istočnoj Indiji bez dozvole, podležu globi i zatvaranju". Kerijeva družina nije imala dozvolu. Srećom, kapetanu danske lađe ovi misionari su bili veoma simpatični. Tako, pre pristajanja on je misionare prebacio na domorodačku barku. Barka je neopaženo promakla uzvodno rekom Hoghli i pristala u Kalkuti. Misionari nisu bili uočeni.

Strah od hapšenja od strane vlasti u Kalkuti naterao je Kerija da se - kroz grozne močvare u kojima su vrebali tigrovi - povuče u unutrašnjost Indije. Tada su stigle dobre vesti. Jedan bogati Englez iz Kalkute, Džordž Udnej, poručio je Keriju da dođe da upravlja jednom od njegovih fabrika boja. Ponuđena mu je lepa plata, kojom je mogao da izdržava svoju porodicu i još bi i imao slobodnog vremena za misijski rad.

Keri je počeo da uči bengalski, sanskrt i nekoliko drugih indijskih jezika. Preveo je Novi zavet na bengalski, jezik običnih ljudi Indije. To je ujedno i prvi zapis na bengalskom uopšte.

Prošlo je sedam godina pre no što se prvi obraćenik krstio. 28. decembra 1803. rano ostareli Keri krstio je Krišnu Pala, indijskog tesara, i svojega sina Feliksa, koji će kasnije takođe postati misionar.

Danske vlasti u Seramporeu, Indija, zamolile su ga da preuzme brigu o štampi u njihovim kolonijana. Generalni guverner Indije toliko je cenio Kerijev prevodilački rad, da ga je pozvao da postane profesor bengalskog i sanskrta u novoosnovanom Fort Vilijam koledžu kraj Seramporea. Ti su poslovi osiguravali Keriju sjajnu platu, koju je on celu darivao za zajedničko delo misije.

Radnik je nastavio rad. Osim podučavanja i nadgledanja misijskog rada, preveo je celu Bibliju na četiri glavna indijska jezika. Izdao je prve novine koje su ikad izašle na nekom orijentalnom jeziku, a osim toga je objavio prevode orijentalnih dela, gramatike i debele rečnike.

Keri se ogorčeno borio protiv dva domorodačka praznoverja. Bolesno dete smatralo se začaranim i kao takvo, bilo bi ostavljano da umre. Misionari su uverili britanske vlasti da je to ravno ubistvu, i tako se tome stalo na kraj. Sati (Suttee), spaljivanje indijskih udovica na pogrebnoj lomači njihovih muževa, mučilo ga je godinama, sve dok konačno nije pridobio vlasti da iskorene i taj okrutan običaj.

Čovek koji je "radio velike stvari za Boga" nadgledao je 126 hrišćanskih misijskih škola i indijski misionarski koledž. Još je više značajan po tome što je nadahnuo engleske i američke hrišćane da se za Hrista otisnu po celom svetu - do kraja zemlje. Stoga Kerija sa pravom nazivaju "ocem i utemeljiteljem modernog misionarskog pokreta".

Bivši obućar, koji je Bibliju učinio pristupačnom i čitljivom za 300 miliona ljudi, i to na njihovim jezicima, šapnuo je na smrtnoj postelji u svojoj ljubljenoj Indiji: "Šta li je Bog učinio!" Dok je jednom od svojih poslednjih posetilaca rekao: "Kad umrem, nemojte ništa govoriti o dr Keriju - govorite o njegovu Spasitelju."

Posle njegove smrti, kalkutske su se novine pridružile hrišćanskim vođama celoga sveta u odavanju priznanja njegovom delu i veličini. Na njegov nadgrobni kamen uklesan je njegov životni moto: "Očekujte velike stvari od Boga; i radite velike stvari za Boga".

Prema knjizi: Heroes of faith - James C. Hefley.
"Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim."
- Matej 11:29

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 639
Ukupno: 2450050
Generisano za: 0.003''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/030/05.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.