• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"I reći ćeš u ono vreme: Hvalim Te, Gospode, jer si se bio razgnevio na me, pa se odvratio gnev Tvoj, i utešio si me. Gle, Bog je spasenje moje, uzdaću se i neću se bojati, jer mi je sila i pesma Gospod Bog, On mi bi Spasitelj.

S radošću ćete crpsti vodu iz izvora ovog spasenja. I tada ćete reći: Hvalite Gospoda, glasite ime Njegovo, javljajte po narodima dela Njegova, napominjite da je visoko ime Njegovo.

Pojte Gospodu, jer učini velike stvari, neka se zna po svoj zemlji. Klikuj i pevaj, koja sediš u Sionu, jer je Svetac Izrailjev velik posred vas." (Isaija 12 RDK)

Svet je podeljen oko jednog jedinog. Plima i oseka čovekovih različitih mišljenja okreću se oko jednog pitanja, a to je da li je Isus Hrist Gospod ili nije. Današnji haos u svetu i preteći sukobi su zapravo ishod ove temeljne činjenice, koja se odnosi na položaj Isusa Hrista u vezi sveukupne ljudske rase. Ljudi se nisu strogo podelili oko pitanja postojanja Stvoritelja. Oni se, naime ne mogu složiti u vezi sa Spasiteljem (Mesije) koji je Gospod Isus.

Osim vrlo malog broja nesigurnih ateista, čovečanstvo spremno i jednodušno prihvata zamisao o Bogu Stvoritelju. Muslimani se u tome slažu sa hrišćanima. Budisti se u većini isto tako slažu sa hrišćanima. Čak i animisti, koji se klanjaju kamenju i drveću, maglovito shvataju da postoji Onaj koji je iznad svega onoga što oni obožavaju. U zapadnom svetu retko nalazimo čoveka koji ne veruje u Boga. Čak i u prostranim područjima, koja su zahvaćena slepilom paganske filozofije, ljudima je dopušteno da obožavaju i veruju u Boga sve dok se religija ne upliće u politiku države. Vera u postojanje Boga ne smatra se opasnom za političko uređenje niti preti državnoj vlasti. Čovekove zamisli o Stvoritelju često su izobličene, ali je ipak priznavanje Boga kao Stvoritelja sveopšte prisutno među ljudima.

Upravo se na toj osnovi traži neka vrsta ujedinjenja čovečanstva. To, da svi verujemo u "istoga" Boga iznosi se kao dokaz da su svi ljudi braća. Ali ako uporno tvrdite da je Hrist jedini Gospod, svet će se onda podeliti. Dok se Boga Stvoritelja na ovaj ili onaj način obožava posvuda, Hrista se kao Gospoda ne priznaje. Tako među ljudima On nije taj koji je izjednačen sa Bogom Ocem. Njegova jednakost sa Bogom je tvrdnja koju svet često osporava i negira. Ljudi ne žele dati Hristu ono što su spremni dati Bogu-Ocu. Na Dan pedesetnice, Petar je zahtevao da se Hrista prizna kao Gospoda, a Crkva postavlja taj zahtev još i dan danas. Toj se istini mnogi i danas žestoko opiru, svet još uvek nije prihvatio Hrista kao jedinog Gospoda - Mesiju.

Za hrišćane je to jednostavno. Barem teoretski, Hrist je naš Gospod i Spasitelj, ali što se tiče pune primene i potpunog značenja te jednostavne činjenice, mnogi to nejasno shvataju. Neophodno je ponovno saslušati tu veliku istinu kako ju je Isaija već odavno naglasio.

Dvanaesto poglavlje njegovog proročkog zapisa otkriva vrlo jednostavnim rečima, kako je Hrist postao naš Gospod i Spasitelj. Prvi stih ukazuje na potrebu spasenja, dok drugi stih pokazuje kako je postignuto to spasenje, a poslednja četiri stiha ovog kratkog poglavlja opisuju četiri ishoda spasenja. Razmotrimo neke od tih činjenica...

I. GNEV BOŽJI

"Jer si se bio razgnevio na mene" (1. stih). Božji gnev je činjenica, čak i više od toga, jer se ta činjenica bitno tiče svakoga od nas.

Božji gnev nije neki osećaj koji tinja u Njemu. Njegov gnev je usmeren na nas lično. Nije teško naći razlog za to. Iako se sveopšte priznanje o postojanju Stvoritelja ispoveda posvuda, to se ipak čini na jedan veoma površan način.

Malo ih je koji priznaju da Bog postoji i koji su ujedno voljni da Ga prime u svoj život. Priznaju Njegovo pravo da upravlja svemirom, ali mu uskraćuju pravo da upravlja njima samima. Dopušteno mu je da usmerava zvezde na njihovim putanjama, ali ne i njih same. Njegovi se zakoni, usađeni u prirodi, marljivo objavljuju i proučavaju, ali su Njegovi moralni zakoni, međutim, veoma ne prihvatljivi za čoveka. Jedini pravi sukob između nauke i religije jest u tome, što nauka ništa ne zahteva od čoveka, dok hrišćanstvo opet od čoveka zahteva sve. Čovek, opet će radije čini ono što njemu predstavlja zadovoljstvo a ne odricanje.

Razoreni gradovi, uništeni domovi, kao i razoreno društvo, tragične su posledice čovekovog nastojanja da odbaci Stvoriteljev delotvorni nadzor nad njegovim životom. I dok Bog sagledava uništene živote, gnevi se.

Kad bi bilo ikako drukčije, značilo bi da Bog odobrava greh. "Gneviti se i ne grešiti", isto je tako moguće kao i grešiti i ne gneviti se. Kad Bog ne bi osećao gnev prema grehu koji vidi u svetu, On ne bi bio pravedan.

Pomislite samo na svu tu nepravdu, neki se valjaju u izobilju, dok bezbrojno mnoštvo drugih je gladno, hrani se otpacima bogatih. Pomislite samo na tu jezivu okrutnost, koja zapoveda tenkovima da idu preko krhkih tela žena i dece čiji je jedini greh taj što vole slobodu. Pomislite na okrutnu tiraniju koja je gurnula svet u rat, na đavolska psihološko-medijska sredstva, koja se upotrebljavaju da bi se zarobio čovekov um i napunio lažima. Kolika li je samo moralna izopačenost u muzici, u umetnosti i književnosti, sve to prlja čovekov um, telo i duh. Pogledajte kakav "pakao" je čovek načinio od "raja" koji je Bog stvorio.

Razmotrite sve ovo i shvatite, jer kad Bog ne bi bio gnevan dok sve ovo gleda, onda On ne bi bio moralan. Njegov je gnev usresređen na one koji se upliću u delo Njegovih ruku, koji nastoje osujetili Njegove dobre planove za čovečanstvo, koji nastoje unakaziti sve što je On stvorio, kao lepo i dobro.

Jedna soba je bila prepuna svakojakih igračaka koje više nisu bile zanimljive za dva deteta. Kako su iscrpeli sve dozvoljene igre, jedino su im ostale one nedozvoljene. Gomila stripova, makaze, lepak i nove, novcate tapete na zidovima sobe, dale su deci nadahnuće za stvaranje. Ali da su deca znala sa koliko su pažnje roditelji izabrali te tapete, ne bi tako spremno pokušali da ih "ulepšaju". Da su znali koliko koštaju, sigurno bi oklevali pre nego što su ih ukrasili jarko obojenim likovima izrezanim iz stripova. Da su uopšte pomislili kakva bi bila moguća reakcija njihovog oca, ne bi tako nepromišljeno koristili makaze i lepak. I njihovo delo je obavljeno u celosti. Niti jedan razuman otac ne bi odobrio takvo "remek delo" na zidu predivne sobe, koje su dva deteta stvorila za svega jedan sat. Jedina moguća reakcija oca bio je gnev. A kako li je samo bio ljut njihov otac?!

Božji gnev sadrži četiri obeležja koja obično nalazimo kod ljudskoga gneva. Njegov gnev je jednak Njegovoj žalosti. Njegov je gnev pravedan. On je takođe neizbežan i uvek je u skladu sa svim drugim Njegovim osobinama.

Kad je Bog u Nojino vreme procenjivao strašne posledice koje su nastale rušenjem barijera između svetog i grešnog, kao i opasnost koja je pretila čitavom ljudskom rodu zbog oholog nasilja, perverzija i neprestanog zla kojeg je čovek izmišljao, bio je gnevan i žalostan.

"I pokaja se Bog što je stvorio čoveka na zemlji i u srcu svom se ožalosti." U kojem se smislu Bog pokajao? U toj se reči naslućuje uzdah. Rana je civilizacija tako strmoglavo jurila u samouništenje, da se mogla spasiti jedino naglim uništenjem sila zla koje su vladale svetom. Budući da ljudi nisu hteli odvraćanje od greha, bili su predani uništenju zajedno sa svojim grehom. Dok je Bog pripremao veliki sud kojim bi uništio svet, a to je bio opšti potop, uzdahnuo je. Gnev nad čovekovom tvrdoglavošću i istrajnošću u grehu prouzrokovala je u Njemu žalost, jer je zbog toga sud bio neizbežan. Druga dva navoda iz Biblije, gde se spominje ta reč, pokazuju kako je velika bila Božja žalost.

Kad je David primio vest da je Avesalomova ambiciozna pobuna završila tragično, tako da je ponosni knez visio mrtav obešen na drvetu, kralj je slomljena srca tužan jecao: "Sine moj Avesalome, sine moj, sine moj Avesalome! Kamo da sam ja umro mesto tebe! Avesalome sine moj, sine moj!" (2. Sam. 18:33 RDK)

U ovom se opisu nalazi tačna slika Božjeg srca dok posmatra svršetak pokvarenog naraštaja. Gnev zbog njihove pobune prožet je žalošću zbog svršetka koji su sami izabrali. Isaija je upotrebio istu reč (54:6) kad je opisao osećanja mlade žene koja ushićeno očekuje srećan bračni život, da bi se odjednom bila zaboravljena od svoga muža. Bog ima ista takva osećanja za čoveka kog je stvorio da mu se pridruži u uzajamnoj i nežnoj vezi. Njegov gnev zbog toga što je zaboravljen jednak je Njegovoj žalosti.

Upravo ta osobina Božjega gneva čini gnev pravednim. Gnev bez žalosti bio bi loša, nagla narav. Žalost bez gneva bila bi besmislica. Roditelj, koji kažnjava dete u iznenadnoj navali neobuzdanog gneva, greši. Roditelj meka srca, koji nijednu neposlušnost ne kažnjava, greši protiv Boga i svoga deteta. Ako želi kazniti dete, a ne grešiti, roditeljev gnev zbog počinjenog zla mora biti jednak njegovoj žalosti zbog nedoličnog ponašanja deteta.

Evo jednog primera iz života. Neka je gospođa na dalekom istoku imala slugu koji ju je redovno potkradao. Inače se prećutno dopuštalo slugama da slobodno uzimaju hranu za svoje potrebe, ali njezin je sluga smatrao da može zloupotrebljavati tu slobodu. Kada je jednoga dana posegao duboko u gospodaričine zalihe i prisvojio povelik deo, ona je odlučila da tome stane na kraj. Ljuta zbog njegove drskosti, bila je spremna da odmah kazni krivca. Pošto je bio posetio pastor njezine crkve, odmah mu je sve ispričala iznoseći bujicu pritužbi protiv svoga sluge. "Šta da učinim sa tim pokvarenim lopovom?" - upitala je. To je pitanje bilo ionako samo formalno, jer je već unapred odlučila šta će učiniti. Međutim, pastorov neočekivani odgovor bio je pun božanske mudrosti. "Čekajte", rekao joj je, "dok vaša tuga zbog toga što je čovek sagrešio ne bude jednaka vašem gnevu zbog njegovog greha".

Bilo je potrebno dva sata molitve u tišini sobe dok ravnoteža nije bila uspostavljena. I kad su konačno gnev i tuga bili u odgovarajućoj ravnoteži, sluga je bio pridobijen za Hrista, a ključ od ostave bačen i nikada se više nije upotrebljavao.

Kao drugo, Božji gnev je nepristrasan i usmeren protiv svake vrste zla, ma gde se ono nalazilo. Božji se gnev ne menja od dana do dana, niti gleda na položaj grešnika. "On se gnevi na grešnika svaki dan." To je njegov trajni i nepromenjen odnos prema svakom samovoljnom čoveku.

Njegov gnev tutnji poput žestoke oluje koja svakog trenutka može uništiti onoga ko se ne pokorava Božjem Sinu. Nije važno da li je čovek počinio greh koji ne ostavlja velike posledice, jer ne postoje nivoi krivice. Bog ne troši svoje vreme u gnevu zbog tiranina koji je zločinački ubio na milione ljudi na takav način, da ne bi imao vremena pozabaviti se i grehom varanja vašega suseda i sa svima koji pokušavaju da se takmiče sa takvima.

Božji gnev je staložena i pravedna reakcija, koju smo mi svesno izazvali. Oni grešnici koji vole skrivanje iza zavese religije, nisu ništa manje imuni na Božji gnev od onih koji otvoreno hule na Gospoda Boga. Položaj u društvu ništa ne vredi, jer grešnici nemaju poseban položaj pred Bogom. Najčuveniji čovek gubi svoju čuvenost u Božjem prisustvu a najbeznačajni čovek gubi svoju beznačajnost. Božji gnev je nepristran prema obojici.

Treća karakteristika Božjega gneva jest u tome što je on neizbežan. U celokupnom Isaijinom opisu ponavljaju se zastrašujuće reči: "Kod svega toga gnev se Njegov ne odvrati, nego je ruka Njegova još podignuta." (Isa. 5:25 RDK)

Isaija živo opisuje neizbežan Božji gnev. U knjizi Otkrivenja nalazi se jednako ozbiljan odlomak (Isa. 6:15-17 RDK): "I carevi zemaljski, i boljari, i bogati, i vojvode, i silni, i svaki rob, i svaki slobodnjak, sakriše se po pećinama i po kamenjacima gorskim. I govoriše gorama i kamenju: Padnite na nas, i sakrijte nas od lica Onog što sedi na prestolu, i od gneva Jagnjetovog. Jer dođe veliki dan gneva Njegovog, i ko može ostati?"

Te reči nisu zapisane da bi nas plašile. Napisane su zato da nikad ne upoznamo takav strah. Bog nam objavljuje čistu istinu, jer nas voli i želi da izbegnemo sud koji dolazi. Oni koji govore o tome da žive na sreću - "od danas do sutra", ovde bi trebalo da zastanu i razmotre ovo jasno upozorenje. Budući da je postojanje Boga neizbežno, isto tako ni Njegov gnev se ne može ni na koji način izbeći. Baš kao što čovek ne može skočiti sa dve hiljade metara visine bez padobrana i reći da "ide na sreću, pa šta bude", isto tako ne može govoriti o mogućem bekstvu od Božjega gneva.

Božji gnev je u skladu sa Njegovim drugim osobinama. Neki oblici modernih zastranjenja (mišljenja) nelogično zaključuju da Božja ljubav poništava sav Njegov gnev. To bi bilo isto kao kad kažemo da poniznost poništava hrabrost.

Jedan pobožni stari pastor, inače poznat po svojim otvorenim evanđeoskim propovedima, bio je pozvan da propoveda u crkvi gde se Evanđelje nekako retko propovedalo. Na železničkoj stanici ga je dočekao đakon i otpratio do parohijskog doma. Dok su hodali đakon je izrazio svoju žarku nadu da će propovednik izbegavati u svojoj propovedi neprijatne teme kao što su pakao, sud i Božji gnev. "U tom slučaju," pitao je pastor, "koja bi bila pogodna tema da je iznesem sutra u vašoj crkvi?"

"Ta poruka o Božjoj ljubavi ili nešto slično tome," odgovorio je đakon. Sledeće jutro, dok se pevala poslednja strofa zajedničke pesme pre propovedi, pastor se popeo na propovedaonicu i počeo polako okretati stranice Biblije. Rekao je da je njegov tekst iz evanđelja po Jovanu 3:16 i počeo je čitati poznati tekst uzvišenim glasom: "Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne..."

Zaustavio se u čitanju, pažljivo pogledao tekst kao da je u čudu, naglo stao i tada počeo ponovno čitati stih: "Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne..." I po drugi put se zaustavio. Češući se po glavi, vidljivo zbunjen, zagledao se u đakona te ga upitao čvrstim i jakim glasom: "Šta da sada radim đakone?"

Taj isti stih koji nas uverava o Božjoj ljubavi, jednako tako jasno govori da će ljudi koji ne veruju poginuti. Božji gnev je isto tako deo Njegove večne osobine, kao što je i Njegova ljubav. On se gnevi jer ljubi, a ljubi i kad se gnevi. Gnev ne može ugasiti Njegovu ljubav isto kao što ni ljubav ne može poništiti gnev.

Osećanja nas podstiču na delovanje. Strah nagoni ljude da izbegavaju bol i opasnost. Ljubav nas podstiče da služimo jedni drugima. Stid nas vodi do priznavanja svojih zlih dela. Istinski gnev zahteva pravdu. Onaj ko je doživeo kako bombe padaju na nezaštićene stanovnike gradova, bez ikakvog vojnog značaja, zna kakav je osećaj duboki gnev koji vapi za izvršenjem pravde. Onaj ko može mirno, bez gneva, čitati o brutalnom pokolju ljudi koji su smatrali slobodu dragocenijom od života, nema osećaja za moralnost.

Takav gnev je žestok vapaj za pravdom. Na isti način gnev podstiče Boga da deluje protiv okrutnosti, nepravde, nejednakosti, požude, perverzija, oholosti, ugnjetavanja i svakog drugog zla koje narušava Njegove svete zakone i donosi čovečanstvu neizrecivu patnju, tugu i bolesti. Ali kad bi se Bog temeljito pozabavio grehom, i kad bi se Njegov gnev nepristrasno izlivao na svakog čoveka koji je kriv, ko bi mu onda mogao da ga izbegne? Ko bi ostao živ? Eto, to je veliki problem kome smo svi izloženi.

II. BOŽJE SPASENJE

"Bio si gnevan na mene." Ova tvrdnja izražava potrebu za opravdanjem, a prošlo vreme toga glagola daje nam slutnju da je opravdanje već osigurano.

Bog je bio gnevan na nas, ali sada se Njegov gnev okrenuo od nas. Sledeći stih objašnjava kako je postignuta ta čudesna promena. Božji se gnev nije samo postepeno smirio sam od sebe. To nije bio samo jedan izliv osećanja gneva koji se sam od sebe iscrpeo. Njegov se gnev rodio iz Njegove osobine pravednosti, koja je vapila za izvršavanjem pravde. Prema tome, Božji gnev se nije polagano stišavao, nego je naglo opao. A pao je na samoga Boga, jer piše: "Evo, Bog je spasenje moje" (12:2). Isaijin dramatičan stil dobro pristaje na ovu izjavu. Reč "evo" nagoveštava nam da svaki pobliže pogledamo što se to zapanjujuće dogodilo.

Bog je bio gnevan na mene, Bog je moje spasenje. On me je spasio od svoga gneva. U toj činjenici leži istinsko pomirenje Božje ljubavi i Njegovog gneva. Bog je gnevan na svakog grešnika. On je gnevan i na tebe, jer si grešnik. Ali još odavno Njegov je gnev pao na Njegova Sina, koji je u mračnoj samoći krsta patio u potpunom i pravednom sudu zbog tvog ličnog greha. Bog, On je sam postao Spasitelj.

Reč "spasenje" je Božji izbor. Nalazi se u 32 biblijske knjige, a 28 puta u knjizi proroka Isaije. Čak i više od toga. Kada se Bog utelovio, Sam je za svoje ime izabrao "Isus", što je grčki prevod imena "Ješua" ili "Jošua". Reč doslovce znači "Jahve je spasenje". Mi govorimo o spašavanju situacije ili spašavanju od poraza. Bog se bavi spašavanjem ljudi od greha i gneva. A da bi nam to postalo kristalno jasno, učinio je da spasenje bude deo Njegovog vlastitog imena.

Prvi stih našega poglavlja (Isaija 12) izjavljuje, da je Božji gnev usmeren protiv nas. Drugi stih kaže da nas sam Bog spašava. U stvari, Bog je bio jedini koji je mogao nešto učiniti sa tom situacijom. Da Bog nije preduzeo određene korake, ništa se ne bi moglo učiniti. A da smo mi mogli nešto učiniti, sasvim sigurno Bog ne bi uradio ono što je uradio.

Ne bi bilo moralno, ni pravedno da jedan grešnik preda samog sebe u zamenu za drugog grešnika. Isto tako ne bi bilo ni pravedno, ni moralno od Boga da zaboravi na greh. U Prvoj poslanici Korinćanima u petom poglavlju, Pavle raspravlja o tome kako je veliki neuspeh crkve u tome što izbegava da ukori grešnoga člana, koji baca krivicu na celu crkvu. Malo kvasca greha, koji se podnosi, uticalo je na celu crkvu. Kad bi Bog prećutno odobravao greh i kad ne bi ništa preduzeo u vezi sa uklanjanjem greha, tada bi On sam postao glavni grešnik. U stvari, Bog je učinio nešto posve jedinstveno, nešto što je samo On mogao učiniti. On, izvor svake pravde, koji daje ujedno i Zakon i sudi, a On je i oštećena stranka, posreduje tako što je postao bezgrešan čovek - Isus Hrist. On koji je dosudio smrt kao kaznu za greh, primio je našu krivicu na sebe i sam podneo smrtnu kaznu.

Isaija ne iznosi samo istinu, on takođe daje i svedočanstvo. "Bog je spasenje moje, uzdaću se..." (12:2). Hrist je svojom smrću opravdao svoje ime i postao Spasitelj sveta. To je neosporna istorijska činjenica. Ona nosi u sebi ogromnu snagu celom čovečanstvu, ali kojom se niko ne može automatski okoristiti. Umro je za sve ljude, ali Njegova smrt koristi samo onima koji Mu veruju. Bog je po svom ličnom izboru postao Spasitelj. On postaje moj Spasitelj po mom ličnom izboru. Biblija uvek naglašava da samo i jedino vera u Isusa Hrista spasava.

Nismo spaseni time što verujemo u činjenice o Hristu, niti što verujemo da je Evanđelje istinito. I đavo u sve to veruje. Spaseni smo samo verom, pouzdanjem u Isusa Hrista, našega Gospoda i Spasitelja. Bitna razlika između verovanja u istine o Hristu i verovanja sa pouzdanjem u Njega lično, jasno se vidi iz poslanice Efescima 1:13 (EČ): "U njemu ste i vi, pošto ste čuli istinitu reč, evanđelje svoga spasenja, i poverovali, zapečaćeni obećanim Svetim Duhom".

Ti su Efežani čuli Evanđelje i poverovali su u Hrista. Ta se istina mora i danas posebno naglasiti, jer mnogi brkaju razumsko odobravanje istine Evanđelja sa živom verom u živoga Hrista. U zemljama Dalekog istoka, kao što su Kina i Japan, gde je preduzeto mnogo misionarskih poduhvata, ima hiljade ljudi koji su bili "obraćeni na hrišćanstvo" time što su pohađali hrišćanske škole, gde su učili i spremno odobravali mnoge osnovne istine Evanđelja ali nisu nikada poverovali Hristu kao Spasitelju. Uistinu, u tim zemljama, gde razne religije uče da vera dolazi kroz proučavanje, ljudi pretpostavljaju da obrazovanje u hrišćanskim školama i vera znače jedno te isto. Biblija, međutim, drukčije uči. Vera koja spašava je bezuslovno predanje Bogu.

Čovek ne može postaviti nikakve uslove za svoje spasenje. Zbog toga, kada u veri prihvatamo Isusa Hrista za Spasitelja, On takođe postaje i naš Gospod (Gospodar). Mi tu nemamo nikakvog izbora, jer On je "naš Gospod Spasitelj, Isus Hrist" (2. Pet. 1:11).

Ako bilo ko ima nameru da Mu uopšte poveruje, to mora učiniti tako da On postane njegov Spasitelj od greha i suvereni Gospodar nad njime. Mnogi su ljudi u nevolji voljni predati se Bogu, dati mu sve svoje teškoće, ali ne pristaju da On preuzme potpuni nadzor nad njihovim životom. Oni žele Spasitelja, ali ne i Gospoda. Spasenje nije tako utvrđeno. Bog nije pogodan i lak izlaz iz nevolja za koje smo sami krivi.

U tri godine koje su učenici proveli sa Hristom, obično su ga zvali "učiteljem". On je uistinu bio Učitelj, a oni su bili Njegovi učenici. On je bio Vođa, a oni su bili sledbenici. Nakon Njegove smrti i uskrsnuća, ostvarili su jedan potpuno novi odnos sa Njime. To se vidi iz novog imena kojeg su prvi put upotrebili. Nazvali su ga "Gospodom" (Marko 16:19). Svojom smrću na krstu On je postao njihov Spasitelj, a time što su Ga spremno prihvatili, postao je i njihov Gospod.

Isus Hrist prema tome mora biti i naš Gospod, kao i naš Spasitelj. Kada verom primamo Hrista, strah se zamenjuje radošću i pod prinudom zahvalnog srca prenosimo tu Radosnu vest drugima.

Ako se još nikada niste potpuno obratili Njemu, sada je vaš trenutak izbora - spasenja.