Naslovna » Magazin » Arhiva » #28 » ....

Vaša sreća ne zavisi od drugih

David Vilkerson

Jedna devetnaestogodišnjakinja je priznala: "Moj otac i majka se vole preko dvadeset tri godine. Mislim da imaju savršen brak. Kad bih ikada saznala da imaju bračne probleme i da se zbog mene pretvaraju da je među njima sve u redu, mislim da bih umrla. Zapravo, ako se moji roditelji ikada razvedu, ja ću odbaciti svoj život. Ja ću se prepustiti drogi, seksu i alkoholu da im vratim milo za drago. "

"Kakva strašna pomisao," rekao sam joj. "Nije li to jadno da čitava tvoja sreća zavisi od toga šta tvoji roditelji rade? Ako oni ne uspeju, ni ti nećeš imati svrhu u životu. Prolazićeš kroz čitav svoj život stavljajući druge na mesto svojih roditelja. Uvek ćeš morati da imaš idol - nekog ko će biti tvoj dobar primer. Nikada nećeš biti svoja. I izneverićeš druge samo zato što je neko drugi izneverio tebe. Kakva šteta!"

Današnji mladi moraju naučiti da nalaze vlastite izvore sreće; ne smeju više zavisiti o svojim roditeljima, da im oni stvaraju sreću. Hvala Bogu, srećem na stotine mladih ljudi koji su pronašli svoje vlastito mesto sreće u Gospodu. Jedan mladić mi je rekao: "Volim svoje roditelje, ali neću dopustiti da njihov razvod utiče na mene. Idem dalje sa Bogom. Moram da živim sopstveni život i neću sebi dopustiti da budem razočaran njihovim postupcima."

Potrebno je da se predamo potrebama drugih. Potrebno je da pomognemo u isceljenju rana onih koje volimo. Moramo se podmetnuti pod bremena drugih, ali sve to možemo činiti jedino kad smo zadovoljni sami sa sobom. Možemo pomoći drugima da pronađu sebe, jedino ako smo pronašli sami sebe u Gospodu.

Da li postoji pravi put do sreće?

Nisam od onih koji mnogo mare za formule ili upute, ali sam u svom vlastitom iskustvu pronašao jednostavan način kako da se nađe prava sreća koja ne zavisi od toga šta drugi rade. To je sreća koja ne dolazi i odlazi, ona nije pod uticajem osećajnog raspoloženja, reči ili ponašanja ljudi koji su oko mene - čak ni onih koje najviše volim.

U čemu je tajna? Otkrio sam da su moje potrebe duhovne, a ne fizičke! Naše osnovne ljudske potrebe su hrana, voda, krov nad glavom i vazduh koji udišemo. Ali, postoje i duhovne potrebe, i te potrebe ne da može nam namiri ni jedno drugo ljudsko biće.

Sva nesreća je rezultat pokušaja, da se naše potrebe zadovolje kroz ljudske odnose. Kad drugo ljudsko biće izneveri u namirivanju naših potreba, postajemo frustrirani i nesrećni. Na primer, muž sa posla dolazi kući umoran i razdražen, i oseća potrebu za kojom ljubaznom reči svoje žene. Snužden je i želi da mu žena pomogne da se oseća bolje. Ali njegova žena ima svoje vlastite potrebe. Ona se oseća razočarano i usamljeno, i čeka njega da on njoj podigne duh. I tako oni zavise jedan od drugog. Oni jedno drugom nemo govore: "Povređen sam, isceli me, dušo. Na dnu sam, podigni me. Potišten sam, usreći me. Tužan sam, oteraj moju tugu. U potrebi sam, namiri moju potrebu. Zagrli me i isteraj svu bol iz mene..."

Naravno, ni jedno od njih ne može namiriti potrebe drugog, jer su te potrebe duhovne i jedino ih Bog može namiriti. U zagrljaju onoga koga ljubite možete biti čitavu noć, ali se još uvek možete probuditi plačući u sebi. Ubrzo otkrijete da se te potrebe ne mogu namiriti seksom ili nežnim rečima. Iz tog razloga neki ljudi plaćaju prostitutki stotinu dolara za noć samo da sede i razgovaraju sa njom. Oni se nadaju da će na taj način njihova tuga nestati. Ali to nikada ne deluje, te narednu noć traže nekog drugog sa kim će podeliti svoje probleme.

Očekujemo da će naš bračni drug činiti ono što čini Bog. Od njih očekujemo čudo. Znamo da imamo ogromne potrebe i da one moraju biti namirene.

Čuo sam neke usamljene ljude kako govore: "Kad bi mi samo Bog dao nekog da me voli, bio bih bolja osoba i bolji hrišćanin. Znam da je sva moja nesreća rezultat toga što sam veoma usamljen. Potreban mi je prijatelj; tek tada ću uistinu biti srećan."

A ja kažem: "Nikako!" Druga osoba, muško ili žensko, može ti privremeno dati olakšanje od agonije samoće, ali ako nisi celovita ličnost, sa svojim vlastitim izvorom unutrašnje snage, stari osećaji očaja i samoće će te ponovo savladati.

Pre dve godine smo moja žena i ja razgovarali sa jednom mladom ženom koja je za sebe tvrdila da je najusamljenija osoba u državi Teksas. Rekla je: "Kad bih samo mogla da nađem muža, da se udam i smirim, više nikada ne bih bila usamljena..." Pomogli smo da se moli "njenog princa". Udala se za dobrog mladog hrišćanina, ali tri meseca nakon venčanja, u suzama je opet došla kod nas: "Još uvek sam usamljena. Još uvek sam prazna. Sad znam da muškarac nije bilo ono što mi je trebalo. Vidim da još uvek nisam sredila stvari u svom vlastitom životu." Ta devojka neće biti dobra žena, dok ne prestane da zavisi od drugih ljudi.

Jedna je mlada, razvedena žena tražila moju ženu i mene da se molimo da joj se vrati muž koji je otišao. Bila je gotovo histerična i plakala je: "Mnogo želim da mi se vrati. Znam, da sam ja od našeg braka načinila zbrku, bila sam tako luda i nezrela. Sada kada je otišao, želim da se vrati. Mislim da sam odrasla. Sazrela sam. Znam da bih ovaj puta uspela, ali on je počeo da se viđa sa drugom ženom. Tako sam očajna! Ako mi ga Bog ubrzo ne vrati, otići ću u najbliži bar i napiti se..."

Rekao sam joj da nećemo moliti za njegov povratak, jer ona nije spremna za njega. Ona bi opet sve pokvarila. Zašto? Jer još uvek nije bila celovita ličnost. Ona je bila spremna odbaciti svoje moralne vrednosti ako se on ne vrati kući i ne pokuša da je još jednom usreći. To je razlog što toliko mnogo ljudi ne dobije odgovor na svoje molitve. Nisu spremni za ponovni pokušaj. Učinili bi opet istu grešku, makar se uzeli i sa drugom osobom. Još uvek zavise od drugih i uvek koriste nekog drugog čoveka kao "štaku" koja će ih održati uspravno. Još nisu postali celovite, potpune ličnosti.

Bog sam je jedini izvor sreće i zadovoljstva

Pavle je rekao: "A Bog moj da ispuni svaku potrebu vašu po bogatstvu svom u slavi, u Hristu Isusu." (Fil. 4:19).

Ne vaš muž ili vaša žena, ne pastor, ne psihijatar, ne vaš najbolji prijatelj - već Bog. Pođite i podelite svoje probleme sa svojim najboljim prijateljem, pastorom ili profesionalnim savetnikom. U konačnoj analizi, oni vam mogu pomoći jedino toliko da se suočite sami sa sobom.

Sve zavisi od vas samih, vi morate doneti svoje potrebe Gospodu i dopustiti Mu da vas upotpuni, da odgovori na vaše potrebe. Na kraju, morate se osloboditi svake ljudske "štake" i potpuno se osloniti samo na Isusa Hrista.

Kada je vaš odnos sa Gospodom poremećen, to se odražava na vaše odnose sa drugim ljudima. Većina hrišćanskih bračnih parova ima dobar brak, bez vidljivih problema, ali kada imaju problema sa Bogom, sa verom, sa molitvom, onda imaju i problem jedan sa drugim.

Kad mi ljudi priznaju da u njihovom braku ima problema, ne moram duboko da kopam kako bi otkrio da nisu tamo, gde bi trebalo da su sa Gospodom. Oni se dosađuju sa stvarima Božjim, pa se dosađuju i sa životom i brakom. Izgubili su dodir Božji, a zauzvrat su izgubili i dodir sa svojim supružnikom. Ti muževi i žene ne pate od pomanjkanja razgovora jedan sa drugim, nego uglavnom od pomanjkanja razgovora sa Bogom. Kad ljudi prestanu da razgovaraju sa Bogom, oni prestanu da razgovaraju jedan sa drugim. A ljudi koji prestanu da govore Bogu, ubrzo postaju vrlo usamljeni i potišteni. Oni zapravo osećaju usamljenost radi Boga, jer gladuju za zajedništvom sa Njime i žude za Njegovom bliskom ljubavlju i blizinom, ali umesto da spoznaju te potrebe kao duhovne, oni bacaju krivicu za svoj nedostatak ispunjenja na muža ili ženu.

Da je većina hrišćana uistinu iskrena, morala bi priznati da ne postoji ništa neizlečivo u pogledu njihovih bračnih problema. Ono što nije u redu je njihov odnos sa Gospodom. Njihova vera je u nevolji, a kad ljudi nisu u ispravnom odnosu sa Bogom, frustrirani su i bacaju krivicu na one koje najviše vole. A zapravo su ljuti sami na sebe. Taj prazan i nemiran osećaj je glad za Bogom. Ali umesto da se vrate u tajnu klet da zadovolje tu žeđ, većina hrišćana odlazi još dalje i pada još dublje u očaj.

Ne postoji na ovom svetu hrišćanin koji duboko u svom srcu nije svestan da će mu Bog pomoći. Znamo da Bog može izlečiti sve naše boli; znamo da može izlečiti naš brak; znamo da može utrti svaku suzu i doneti radost. Ali mi jednostavno nemamo vremena i ne trčimo ka Njemu u vreme naše potrebe.

Mi možemo biti srećni. Možemo biti i potpuna ličnost i nikada više ne zavisiti o drugom ljudskom biću. To ne znači da mi ne trebamo jedni drugima. Nama je potrebna i molitva, pomoć i uteha ljubljenih prijatelja i porodice. Ali trajne pomoći neće biti ako očekujemo da je drugi ljudi stvore za nas.

Zašto ne dopustite Njemu da obnovi vaše srce, da obnovi pravi Duh u vama i otkrije vam da je u Njegovoj prisutnosti neprestana punina radosti i zadovoljstva? Zbog toga je Isus rekao: "Ne bojte se; ja sam, ne plašite se... Evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka..." (Mt. 14:27; Mt. 28:20).

Deo iz knjige: HAVE YOU FELT LIKE GIVING UP LATELY, David Wilkerson.
"Ugledajte se dakle na Boga, kao ljubazna deca, i živite u ljubavi, kao što je i Hristos ljubio nas, i predade sebe za nas u prilog i žrtvu Bogu na slatki miris."
- Efescima 5:1-2

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 2248
Ukupno: 2447954
Generisano za: 0.003''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/028/02.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.