Naslovna » Magazin » Arhiva » #28 » ....

Četiri odnosa prema Svetom Duhu

Roj Hesion

Zapitajmo se, kakav je naš stav prema Svetome Duhu, da li mu dozvoljavamo da u nama vrši svoje delo ubeđivanja i otkrivanja Isusa, u svemu što nam je potrebno?

Novi Zavet nam kaže da postoje četiri moguća stava koja možemo da zauzmemo prema njemu. Prvi je da ga ožalostimo. "I ne žalostite Božijeg Svetog Duha, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja. Svaka gorčina, i jarost, i gnev, i vika, i hula da se ukloni od vas sa svakom zloćom" (Ef. 4,30-31). Greh je ono što njega žalosti - posebno oni koji su ovde spomenuti u kontekstu; gorčina, jarost, hula, zloća i ne praštanje. Kada shvatimo da je Duh došao da nam otkrije Onoga koji je nazvan dragocenim imenom Jagnjetovim, koji je krotak i ponizan u srcu, i koji je sam nalik golubu, možemo da vidimo razne stvari koje ga žaloste. Kad god pokazujemo narav drugačiju od one Jagnjetove (ponekada je ona daleko sličnija lavljoj!) posebno u našim odnosima sa drugima, mi ga žalostimo. Iako toliko opraštamo sebi, ponekada ostajemo pri svome, i odbijamo da oprostimo drugima. On ne može da ide dalje sa nama u svom delu blagosiljanja, dok ne vidimo ove grehe i pokajemo se za njih. Zbog toga, On nastavlja da nas ubeđuje u vezi njih i trudi se oko nas. Ali to je uvek delo ljubavi; naši gresi ga ne gneve, već ga pre žaloste.

Drugi stav koji je moguće zauzeti prema njemu jeste da mu se protivimo. Stefan je rekao Jevrejima pred svoju smrt: "Tvrdovrati i neobrezanih srca i ušiju, vi se jednako protivite Duhu Svetome, kako vaši očevi tako i vi" (Dela 7,51). Kada nas On uverava u greh, mi mu se možemo usprotiviti. Možemo da odbijemo da nazovemo grehom nešto što On naziva grehom. Ponekad izradimo sebi kompletan alibi, koji dokazuje da smo nevini. Činimo tako, jer znamo da bi nas to ponizilo, ako bi rekli "da" na uveravanje Svetoga Duha, jer bi morali da se pokajemo i dovedemo stvari u red. To je ono što Pismo naziva biti "tvrdovrat", a biti takav je zaista ozbiljno stanje, i može da vodi ozbiljnim osudama nad nama, ako ustrajemo u tome. "Čovek koji, po opomeni, ostaje tvrdoglav, u tren će se slomiti, i neće mu biti spasa" (Pri. 29,1). Naše protivljenje uveravanju Svetoga Duha se tako često ogleda u našem odbijanju da prihvatimo poticaj od nekog brata ili neke sestre u Hristu. Nama ne bi smetalo ako bi njegovo ubeđivanje bilo usmereno od njega lično, ali, On veoma često koristi nečije prodorne reči da nam pokaže naš greh. A to čini stvar dvostruko težom da prihvatimo, zbog našeg ponosa. Uprkos tome, mi to moramo prihvatiti, ako želimo da budemo blagoslovljeni.

Treći mogući stav jeste gašenje Duha. Pavle kaže: "Duha ne gasite, proroštva ne potcenjujte" (1. Sol. 19,20). Ovo je reč koja se odnosi na aktivnosti Svetoga Duha među nama, kako se vidi u frazi koja sledi, da ne potcenjujemo proroštva. Mi gasimo vatru kada sipamo vodu na nju, a plamen delovanja Svetoga Duha možemo da gasimo na drugi način, u zajedništvu, ili na sastanku, "sipajući hladnu vodu na njega", time što ga obeshrabrujemo ili ga ustvari onemogućujemo. Sveti Duh zahteva pravo na prolaz u sabore Božjeg naroda i u njihovo zajedništvo. Ali mi tako često imamo mentalnu sliku načina po kome On mora da radi, a sprečavamo svaki oblik njegovog delovanja koji ne odgovara u potpunosti našim idejama i planovima - posebno one oblike koji ignorišu naše omiljene metode i koji izgledaju kao da obezvređuju naš lični posebni položaj. Kako li smo skloni da mislimo da probuđenje, ako treba da dođe, mora doći kroz nekog sveštenika ili misionara ili samo kroz nekog koji je posebno obučen. Duh, međutim, često donosi probuđenje na "zadnja vrata", kroz nekog na koga se uopšte ne misli i ko nema visok službeni položaj. Koliko je puta Gospod Isus došao kucajući na vrata neke situacije, crkve ili misije ali su vrata bila zaključana pred njim, jer nije došao kroz odgovarajuće službene kanale i normalnim putevima, i tada se tužno okrenuo i otišao od te situacije u kojoj je tako očajnički bio potreban.

Četvrti stav koji je moguće zauzeti prema Svetom Duhu je da budemo ispunjeni njime. Poslanica Efescima kaže: "I ne opijajte se vinom, u čemu je raskalašnost, nego se punite Duhom" (Ef. 5,18). Onaj koga smo žalostili, odbijali i gasili, sada nas ispunjava i poseduje. Kakvu predanost i kakvu promenu ovo podrazumeva s naše strane! Napokon smo pristali da se pokorimo njegovim ubeđivanjima i nazovemo greh, grehom.

On sad bez smetnje može da nam da stalni pogled na Isusa, budući da je On sve što je potrebno za našu beskrajnu radost, oslobođenje i osposobljenje.

Kada razmišljamo o ovom predmetu ispunjenja Svetim Duhom, važno je da uvek to učinimo u kontekstu ova tri druga stava prema Duhu. Ako ne učinimo tako, uvek ćemo smatrati ispunjenje Svetim Duhom nekim posebnim blagoslovom, van našeg nasleđa u Hristu, a taj stav će nas odvesti samo do jalovog nastojanja i frustracije. Ako u nekom datom momentu nismo ispunjeni Svetim Duhom, to je samo zbog jedne stvari - greha. Kroz greh smo Ga ožalostili, i odbijamo Ga kada nas je ubedio. Možda smo godinama bili u suvom, nezadovoljnom stanju, ali sve je to zbog akumulacije jedne te iste stvari - greha. Ono što moramo, jeste da se u pokajanju ponizimo ubeđivanju Svetog Duha, i On će u našim srcima biti svedok Isusu i njegovoj krvi, i osposobiti nas da verujemo da njegova krv čisti ono što smo priznali (1. Jn. 1:7). Tada, gde krv čisti, Sveti Duh ispunjava, i to bez daljeg čekanja sa naše strane.

Ovo je jasno ilustrovano u ceremonijalnom očišćenju gubavca u 3. Mojsijevoj, u četrnaestom poglavlju. Pre svega, krv posvećene žrtve, jagnjeta, stavljala se na njegovo desno uvo, palac desne ruke i palac desne noge. Zatim se sveto ulje za pomazivanje, koje nam predstavlja Svetog Duha, stavljalo na krv na ista tri mesta. Prvo krv, a zatim ulje. I tako je u iskustvu verujućeg. Sveti Duh ne ispunjava i ne osposobljava telo, to jest, neosuđeno ja. On dolazi samo tamo gde se dogodilo pokajanje i gde je Hristova krv bila verom primenjena na greh. Takva je vrednost dragocene krvi za Boga, da čoveku koji je bio "nikad gori", ako se zaista pokajao, ta krv daje pravo da očekuje da Sveti Duh odmah ispuni njegovo srce i život. On nema potrebe da ide dalje od podnožja krsta. Baš tamo, gde je greh opran, ako se njegova vera primi, Sveti Duh će ga ispuniti i njegova će se čaša prelivati.

Sećam se da kada smo jedan saradnik i ja učestvovali na konferenciji duhovnih radnika u Brazilu, neki mladi američki misionar doleteo je iz svoje baze avionom misije. Tu ga je dovela velika glad srca. U razgovoru nam je rekao o svom stanju opterećenja i poraza u njegovom životu. U čitavih godinu dana, u njihovoj oblasti bio je samo jedan otvoren razgovor. Misionari su postali toliko hladni, tako da su šaljivo rekli "on govori kao misionar", kada je jedan od njih zatražio da ozbiljno razgovaraju o Gospodu. Rekao nam je kako je nedavno Gospod počeo ponovo da radi u njegovom srcu i da mu je pokazao stvari za koje je morao da se pokaje da bi doveo stvari u red sa Bogom. U nekim slučajevima to je značilo da treba da stvari dovede u red sa svojim kolegama misionarima. Rekao nam je kako je novo zajedništvo između misionara počelo da raste i došlo je do novog blagoslova u radu. Predložili smo da može da da svoje svedočanstvo istog dana na sastanku. Učinio je tako i pošto je zaključio svoju upečatljivu priču kako ga je Gospod ponizio i kako ga je vratio do Krsta, rekao je: "Ipak, ja još ne mogu da kažem da sam ispunjen Svetim Duhom, ali ja to tražim".

Posle toga, povukao sam ga u stranu i rekao: "Dok sam slavio Boga za tvoje svedočanstvo, u isto vreme sam bio razočaran što sam čuo da kažeš kako još nisi ispunjen Svetim Duhom". Kako smo dalje razgovarali, On je počeo da uviđa da ne treba da ide dalje od Krsta da bi bio ispunjen Duhom. Na tom mestu slomljenosti gde je krv bila primenjena na njegovo srce, Isus mu je dao sve što mu je bilo potrebno. I budući da je došao do Krsta, Bog bi ga zaista ispunio Duhom zbog Hristove krvi - ako ju je njegova vera primila. Tamo je počeo da veruje u vrednost Hristove krvi na njegovu korist. Tih dana je mogao da se vidi u tihim uglovima, pod drvećem i na drugim mestima, pognut u divljenju i slavljenju - očišćen u krvi, te stoga ispunjen Duhom, a Isus mu je dao sve što mu je trebalo, njegovu pravednost kod Boga i njegovu svetost u duši. On se vraćao u svoju stanicu svetao i rasterećen. Pošto je ponizno dao svoje svedočanstvo, Gospod je počeo da upotrebljava njegovo svedočanstvo da bi stvorio glad kod drugih. Hrišćani su počeli da se kaju a drugi su po prvi put počeli da traže Hrista. Pisao je kasnije. "Ponovo su potekle reke žive vode".

Kako je jednostavno i kako je dobro da nam je Božji put ispunjenja Duhom na dohvat ruke...

Roj Hesion, BUDI ISPUNJEN DANAS. Str. 31-36.
"Slučajnost je Božji potpis kojim se Bog služi kada u svom delovanju želi ostati anoniman."
- A. France

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 270
Ukupno: 2599285
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/028/04.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.