Naslovna » Magazin » Arhiva » #28 » ....

Džon Knoks

James C. Hefley

Godine 1548. dugačka francuska galija teško se valjala uzburkanim morem nedaleko od škotske obale. Dugački redovi vesala strčala su u more poput nekakvih prstiju. Pokretali su ih umorni mišići škotskih zatvorenika. Za Džona Knoksa (John Knox) i njegove drugove, mučni dani nakon hapšenja činili su se dugi poput vekova. Pa ipak, on nije gubio nadu.

"Pogledaj tamo, prema kopnu, Džone", prošaputao mu je promuklo, drug do njega.

Propovednik reformacije je upravio pogled ka stenovitoj obali. Za trenutak bljesak stare vatre pojavio mu se opet u očima.

"Poznaješ li je?" - pitao ga je drug u okovima.

"Da, znam je dobro", odgovorio je propovednik dok mu se na mršavom licu nazirao smešak. "Onaj zvonik tamo, to je mesto gde mi je Bog prvi put u javnosti otvorio usta radi Svoje slave, i posve sam uveren da neću umreti sve dok svojim ustima opet ne budem slavio Njegovo sveto ime na tom istom mestu."

Galeot Džon Knoks (Galeot John Knox) doživeo je ne samo da opet propoveda u dvorcu Sv. Andrej (St. Andrews), nego i da propoveda pred škotskom kraljevskom porodicom, a i da povede svoje zemljake u oslobođenje od papskih okova i da tako bude promenjen tok škotske istorije zauvek.

Kraljevski dvor i sveštenici su se plašili Džonovih propovedi više nego svih evropskih armija. On je rekao kraljici Meri: "Meni je Bog naložio da osuđujem sve grehe i sve poroke. Moram poslušati onoga koji mi tako naređuje. Da govorim otvoreno i da ne laskam ni jednom čoveku na ovome svetu."

Rođen oko 1515. u predgrađu Hadington (Haddington), Škotska, Knoks je potekao iz porodice škotskih zemljoradnika. Dok je studirao za sveštenika, slušao je propovedi redovnika koji su govorili protiv rasipnog i dokonog života rimokatoličkih biskupa. Za vreme njegova dečaštva Luterove knjige su došle i u Škotsku, zajedno sa vestima o novim dešavanjima na kontinentu. Kroz celu svoju poznatu istoriju Škotska je bila religiozna, ali nikada iskreno pobožna. Pročišćavajući oganj duhovnog probuđenja što su ga upalili Franjo Assiski i njegova mala braća u XIII veku, nije čak ni dotakao Škotsku. I tako je bilo sve dok se nije pojavila "truba", kako je Knoks nazivao sam sebe. Škotska je bila uronjena u duhovnu i moralnu tamu koju su osvetljavali samo treperavi plamenovi onih koji su hteli da budu reformatori i donesu korenite promene društvu, a čija su svetla brzo gašena u mučeničkoj smrti, kroz rimokatoličke dželate.

Višart (George Wishart) je bio jedna takva baklja. Svetleći porukom reformatora sa Kontinenta, primio je mladog propovednika Džona Knoksa da mu postane drug i telohranitelj. Posle čitanja i meditiranja nad 17. glavom Jovanovog evanđelja Knoks je odlučio da stane uz reformatore. Jednog mu je popodneva Višart rekao: "Kardinal Beton (Beaton) će se pobrinuti da ne budem još dugo na ovom svetu. Džone, ljudi će svejedno i dalje čeznuti za Bogom."

"Ja ću ostati sa vama, učitelju Džordže", rekao je vatreno mladi Knoks. "Ne", odgovorio je stari propovednik. "Jedan život biće dovoljan za žrtvu."

Te je noći Višart uhapšen. Šest nedelja kasnije optužen je u Sv. Andreju zbog jeresi i spaIjen je na lomači, dok je rimokatolički kardinal celi prizor posmatrao sa dvorskog prozora.

29. maja je jedna četa škotskih pobunjenika upala u dvorac, i pronašla kardinala u njegovoj sobi bez zaštite. "Ja sam Božji sluga odmazde za vas, gospodine", vikao je Višartov prijatelj Džejms Malvil (James Melville). A zatim je mačem pogubio kardinala. Pobunjenici su brzo preuzeli potpunu kontrolu nad dvorcem Sv. Adrej.

Džonu Knoksu je stigao hitan poziv iz zaposednutog dvorca: "Pridruži nam se kako bi našoj deci koristila tvoja propovedanja, a tebi zaklon ovoga dvorca."

Nedugo nakon što se pridružio pobunjenicima, zatražili su da preuzme na sebe sve javne poslove i dužnosti propovedanja. Džon je na ovo pristao posle mnogih ubeđivanja.

Opsada i bitka za dvorac Sv. Andej se nastavljala, pošto je kraljičina vojska pokušavala da ga ponovo osvojiti. Knoks je upozoravao pobunjenike: "Vaši vlastiti pokvareni životi ne mogu izbeći Božju osudu. Hvalite se čvrstoćom zidova dvorca, ali oni nisu ništa, nisu tvrđi od ljuske jajeta. Engleska u koju se uzdate za pomoć, vas neće spasiti, nego ćemo svi biti predani u ruke neprijatelja i odvedeni u tuđinu."

Poslednjeg dana u julu dvorac je pao. Knoks i veći deo pobunjenika ukrcani su na francuske galije kao roblje. Galije su doplovile u Francusku, gde je nekolicina vođa pobune utamničena, dok je Knoks ostavljen da provede strašnu zimu na galiji, na moru.

"Odaj poštovanje misi," tražili su od njega francuski gospodari. Ni bič nadzornika galije, ni sve slabije zdravlje, a ni prljavština života među osuđenicima nisu mogli da slome propovednikovu volju i veru.

Dok je Knoks robovao na galiji, Englezi su napali Škotsku. Škotski je parlament pozvao u pomoć francuskog kralja Henrika II. Škoti su ponudili svoju petogodišnju kraljicu, Mariju Stjuart (Stuart), u ženidbenom ugovoru sa Francuzima. 8. avgusta 1549. Francuska je ušla u rat i za manje od godinu dana isterala Engleze iz Škotske.

Knoks, koji je prorekao da će još jednom propovedati u Sv. Andreju, bio je oslobođen u mirovnim pregovorima. Sklonio se u Englesku, gde su ga postavili za kapelana u garnizonskom gradiću Berviku (Berwicku).

Ovde je pod zaštitom engleske zastave izgradio snažnu zajednicu, uprkos neprestanim pobunama, nemirima i neredima. Dvadeset godina kasnije pisao je o miru koji je Bog dao tom neukrotivom gradu, kao o rezultatu "mojega slabog rada."

Knoks je napadao rimokatoličku misu, nazivajući je "gadošću koju je izmislio ljudski mozak, bez ikakve Božije zapovesti." Njegovi napori, autoritet i iskreno otvoreno propovedanje počeli su da privlače pažnju poglavara nove engleske crkve. Godine 1551. određen je za jednog od kraljevskih kapelana. U toku iduće tri godine burne engleske istorije, kad se revolucija neprekidno pripremala, Knoks je slobodno "trubio" svoja uverenja, ne propuštajući da za grehe osudi bilo moćne, bilo sirote. Kada je umro engleski kralj Edvard VI presto je nasledila njegova sestra Marija Tudor, koja je bila naklonjena rimskoj crkvi.

"Pobegni pre nego što te spale", molili su Knoksa njegovi zabrinuti prijatelji. Knoks je pobegao u Švajcarsku, ostavljajući svoju verenicu (Marjorie Bowes).

Kada je postao usamljena skitnica u tuđoj zemIji, Knoks je u sebi tugovao za rodnom Škotskom i Ijubljenom Marjorije. Napisao je nekoliko vatrenih traktata, za koje se nadao da će kod kuće upaliti iskru duhovnog probuđenja, i održao je savetovanja sa Kalvinom i drugim vođama reformacije u Švajcarskoj.

Za svog boravka u Ženevi bio je pozvan da postane sveštenik izbegličke engleske zajednice u Frankfurtu, u Nemačkoj. Knoks je prihvatio poziv i nekoliko meseci tamo služio kao pastor. Onda je dobio pismo od majke svoje zaručnice. "Vrati nam se", molila ga je. Nerado, i pun straha zbog onoga što bi moglo da se desi, napustio je "pećinu svog spokojstva."

Knoks je našao Škotsku pod upravom Marije od Guisea, "katoličke kraljice majke". Njena kćerka Marija, kraljica Škota, se tada školovala u Francuskoj. Narod je bio veoma nespokojan zbog verskog ugnjetavanja, jer od rođenja pa do smrti, rimokatolička crkva je zahtevala godišnju uplatu za mise, koje će se držati za pokojnikovu dušu. Škoti su bili pod petom Rima. Napaćeni seljaci i radnici, šaputali su molitve za reformu i probuđenje. Revolucionari su na tajnim sastancima kovali planove za rušenje vlasti.

Posle svog venčanja sa Marjorije, Knoks se obradovao kada je otkrio da su neki od njegovih starih crkvenih članova još uvek puni vere i nade. "Opazio sam veliku žeđ kod braće koja su danonoćno jecala i uzdisala za hlebom života", pisao je kasnije. Njegov osećaj za misiju je ponovo oživeo. Džon Knoks je počeo opet javno propovedati.

"Ne samo da se odvojimo od idolatrijske papske crkve, već moramo stvoriti vlastitu zajednicu", govorio je svojoj braći. Knoks se sećao Kalvinova dela u Ženevi, gde su zajednice bile snažno međusobno povezane. Bio je uveren, osim u nekim doktrinarnim tačkama, da je to odličan uzor za buduće škotske crkve - zajednice.

Sa takvim duhom, Knoks je započeo smelo organizovanje vernika u zajednice. Susrećući se sa vernicima potajno u njihovim domovima, savetovao i poučavao ih je. Mnogi od najuglednijih škotskih građana dolazili su da slušaju kako propoveda.

Ovako nešto se nije dogodilo od Višartova doba. Rimski biskupi su to primetili i kao što je moglo da se očekuje, pozvali su Knoksa da se pojavi pred njima u dominikanskoj crkvi u Edinburgu.

Knoks je opet na dve godine umakao u Ženevu zajedno sa svojom mladom ženom i njezinom majkom. U oproštajnom pismu savetovao je svojoj škotskoj braći: "Proučavajte Bibliju privatno, u svojim domovima i na nedeljnim sastancima sa braćom. Molite se zajedno za prinčeve, za vladare, sudije, za slobodu i slobodno propovedanje Hristova evanđelja, za okrepu i izbavljenje naše potištene braće."

Ne mogavši da ga uhvate, katolički biskupi su ga osudili i spalili simbolično. Na dvoru je izbio i spor o tome ko bi nasledio Mariju od Guisea, ukoliko bi umrla bez potomstva. Sukobi u kraljevskoj porodici su se još više zakomplikovali starim ženidbenim ugovorom sa Francuskom, a i zbog stava mnogih škotskih rodoIjuba koji su na to gledali kao na izdaju. Opet, protestantska stranka je sve više jačala na dvoru, i počela je da zahteva da parlament zakonom ukine ovlaštenja rimokatoličke crkve.

Na sve ovo, kraljica Marija je uzvratila napadom na protestantske propovednike. Preduzeti su radikalni koraci da se državna crkva očisti od protestantskih elemenata. Propovednici su pozivani na sud i zatvarani. Kao odgovor na ovo reformisti su počeli da organizuju svoje snage. Kraljica je sumanuto nastojala da konsoliduje svoju odbranu i sigurnost. Onda, 3. maja 1559. dojurio je glasnik sa vešću od koje joj je sledila krv u žilama: "Džon Knoks se vratio u Škotsku!"

Čovek koga se Marija najviše plašila zaista je dan pre došao u Edenburg. Za manje od mesec on je propovedao ispred crkve u Sv. Andreju.

Osam nedelja kasnije 6000 pristalica reformacije umarširalo je u Edenburg sa kraljevim sinom i tri grofa na čelu svake kolone. Nezadovoljni reformatori, su se - kako je marš trajao - brojčano se sve više i više povećavali. Za sobom su stavljali opustošene i spaljene katoličke samostane a na ulicama gradova su ležali porazbijani kipovi svetaca. Grupe pobunjenika su se okupljale širom Škotske. Predugo su se potlačeni Škoti "kuvali u kraljičinom loncu mučenja i tlačenja". Knoksov dolazak naglo je otvorio taj poklopac, te je neobuzdani narodni ustanak preplavio zemlju. Revolucija, koju je Knoks očekivao, došla je u punom sjaju, iako on nije činio i opravdavao počinjena nasilja.

Kraljica Marija je bila primorana da pregovara sa ustanicima. "Položićemo oružje, ukoliko se francuske trupe povuku iz Škotske, a nama se da puna verska sloboda", tražili su od nje ustanici.

Marija je to licemerno prihvatila, ali i uslovila: "Gde god moji dvorjani budu u Škotskoj, mora im se služiti misa." Pobunjenici su oklevali, ali su konačno potpisali primirje. Francuzi su ipak upali da spase kraljicu i porazili su pobunjenike. Plamen slobode je ponovo bio ugašen.

Posle smrti kraljice Marije od Guisea, snage novokrunisane engleske kraljice Elizabete poduprele su škotske pobunjenike, pa su zajedno iznudili pregovore. Pobunjenici nisu bili raspoloženi da prihvate mladu Mariju, kraljicu Škota, koja je živela na francuskom dvoru. Englezi su to podržali i iznudili da vlast Škotske bude dodeljena narodu zemlje.

Avgusta 1560. škotsko upravno telo pozvalo je protestante da iznesu "Priznanje vere", koje su sastavili Knoks i još trojica. Tome je hitno udovoljeno. Nedelju dana kasnije parlament je ukinuo papin autoritet i idolopokloničke kipove, a bila je ustanovljena i kazna za one koji budu održavali ili pohađali misu.

Narednog decembra sastala se opšta skupština škotskih slobodnih crkava i izradila plan crkvene uprave i izdržavanja. Džona Knoksa proglašavaju za glavnog autora toga "Pravilnika", koji je sadržao propise da sveštenike i starešine bira sama zajednica (narod), propise o poučavanju mladih i neukih, kao i o brizi crkve za sirotinju. Ravnajući se po tome, nove crkvene zajednice su počele da niču i u najudaljenijim selima Škotske.

Međutim, za Džona Knoksa nije bilo odmora. Marija, kraljica Škota, revnosna katolkinja, vratila se iz Francuske i zahtevala svoje prestolje. Kad je naredila da se služi misa u njenom domu, Džon Knoks se tome protivio. Pozvala ga je u audijenciju.

"Smatraš li, da se podanici smu opirati svojim vladarima?", pitala je ledeno, posmatrajući izmoždenog, crnobradog reformatora.

Propovednik je mirno odvratio: "Da, ako njihovi vladaoci prekorače granice, gospođo, može im se odupreti, pa čak ih i ukloniti."

"Čini mi se da će moji podanici poslušati tebe, a ne mene"

"Ne, vaše veličanstvo", odvratio je Knoks. "Svi bi trebalo da slušaju Boga i Njegovu Crkvu."

"Braniću rimsku crkvu, jer je smatram pravom i jedinom Božjom crkvom", rekla je sevajući besno očima.

Knoks je svojim uobičajenim iskrenim načinom odgovorio: "Rimska crkva je bludnica." Misleći pri tome na 17. poglavlje iz Otkrivenja.

Pa, ipak na odlasku je Knoks kraIjici rekao: "Želim da budete blagoslovljeni u Škotskoj, kao što je bila Devora u Izrailju."

Godine 1565. Marija, kraljica Škota, udala se za svog bratića, katolika Henrija Darnleja. Pojačala je svoju moć u vlasti, pa su neki protestantski lordovi morali pobeći u izgnanstvo. "Džon Knoks se mora okaniti propovedanja", naredila je.

Knoks je zato opet otišao u Englesku, gde su mu se školovala dva sina. Međutim, ubrzo se dogodila tragedija na dvoru. Nakon nekog skandala ubijen je Darnlej, kraljičin muž. Kraljica se udala za svoga ljubavnika Bothvela, a posle toga su je se dokopali pobunjenici i zatvorili je.

Vatreni Knoks se vratio 1567. da stane na čelo zemlje koja je bila u velikoj krizi i da održi propoved pri krunisanju novog maloletnog kralja Škotske.

Marija, kraljica Škota, uspela je da pobegne, ali samo na kratko, bi je opet uhvatili i utamničili u Engleskoj, gde je na kraju i umrla,1570. Ubijen je i novi škotski kralj a građanski rat je buknuo iznova. Te iste godine 70000 francuskih protestanata pobijeno je od strane rimokatolika u Vrtolomejskoj noći u Francuskoj. Knoks je javno žigosao ta masovna ubistva.

Posle ozbiljne bolesti srca, prijatelji su Knoksa savetovali da se povuče radi odmora u Sv. Andreju. Tamo je napisao svoje poslednje reči: "Koliko se svet izmučio mnome, toliko sam se i ja njime." Potpisao se ovako: "Džon Knoks, umornom rukom i radosnim srcem." Džon Knoks je umro 1572. godine.

Tako je živeo i umro vatreni propovednik, državnik i revolucionar. Njemu, više negoli ikom drugom čoveku, Škotska duguje postojanje svog evanđeoskog nasleđa i tradiciju verske slobode. Žigosan od kraljeva kao razbojnik i jeretik, uvažavan kod uticajnih lordova i omiljen kod svoje škotske braće, Džon Knoks je u svoje vreme počeo od Škotske da stvara bedem reformisane hrišćanske vere.

Prema knjizi: Heroes of faith - James C. Hefley.
"Ovako govori Gospod Car Izrailjev i Izbavitelj njegov, Gospod nad vojskama: ja sam prvi i ja sam poslednji, i osim mene nema Boga."
- Isaija 44:6

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 140
Ukupno: 2384960
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/028/05.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.