• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

I mir Hristov neka vlada u vašim srcima, na koji ste i pozvani u jednom telu; i zahvalni budite. (Kološanima 3,5)

Kako je divno i krasno kad sva braća žive zajedno. (Psalam 133,1)

Život je stvoren da se deli.

Bog želi da iskusimo zajednički život. Sveto pismo ovo iskustvo naziva "zajednica". Danas je ta reč izgubila najveći deo svog biblijskog značenja. "Zajedništvo" danas uobičajeno znači povremeno ćaskanje, druženje, hranu i zabavu. Pitanje: "Gde ti je zajednica", znači: "U koju crkvu ideš?" "Ostati kasnije radi zajedništva" obično znači: "Sačekaj osveženje".

Pravo zajedništvo je mnogo više od pukog pojavljivanja na Bogosluženju. To je iskustvo zajedničkog života. Ono uključuje nesebičnu ljubav, svesrdno deljenje, praktično služenje, požrtvovano davanje, suprotstavljanje u ljubavi i sve druge zapovesti iz Novog zaveta koje u sebi sadrže "jedna drugu".

Kada dođe do zajedništva veličina je bitna: Manje je bolje. Vi možete da slavite u mnoštvu, ali ne možete da imate zajedništvo jedni sa drugima. U trenutku kada grupa postane veća od desetak osoba, neko prestaje da učestvuje - najčešće najtiša, najpovučenija osoba - a nekoliko osoba će dominirati grupom.

Isus je služio u konceptu malih grupa učenika. On je mogao da izabere više ljudi, ali je znao da je dvanaest duša otprilike maksimalan broj pripadnika male grupe, ukoliko želimo da svi učestvuju.

Hristovo telo, poput našeg sopstvenog tela, je skup mnogih malih grupa. Život Hristovog tela, poput našeg tela, se odvija u ćelijama. Zbog toga, svaki hrišćanin treba da bude uključen u malu grupu unutar svoje lokalne crkve, bez obzira da li se radi o kućnoj zajednici ili nedeljnoj školi ili biblijskoj grupi. To je mesto gde pravo zajedništvo zaista dolazi do izražaja - ne u velikom mnoštvu. Ukoliko o svojoj crkvi razmišljate kao o brodu, onda su male grupe čamci za spasavanje koji se nalaze na palubi.

Bog je dao predivno obećanje u malim grupama vernika: "Jer gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam ja među njima." (Matej 18,20) Na žalost, sama činjenica da ste u maloj grupi ne pruža garanciju da ćete iskusiti pravi život zajednice. Mnoge nedeljne škole i male grupe su paralisane perfekcionizmom, i pojedinac nema predstavu šta znači iskusiti pravo zajedništvo. Kakva je razlika između pravog i "kao" zajedništva?

U pravoj zajednici ljudi imaju autentično iskustvo. Autentično iskustvo nije savršeno, površinsko ćaskanje. Ono je ozbiljno, iz dubine duše, deljenje iz srca onoga što nas raduje ili tišti. Do njega dolazi kada ljudi ozbiljno shvate ko su i šta se dešava u njihovom životu. Oni govore o svojim povredama, iznose svoje sumnje, priznaju svoje greške, govore o svojim slabostima i mole za pomoć i molitve.

Autentičnost je potpuno suprotno od onoga što nalazimo u nekim crkvama. Umesto atmosfere ozbiljnosti i poniznosti, nailazimo na pretvaranje, politikanstvo i ugodno, ali površinsko, ćaskanje. Ljudi nose maske, podižu ogradu oko sebe i izgledaju da im u životu samo cvetaju ruže. Ovakvo ponašanje je smrt za pravo zajedništvo.

Pravo zajedništvo možemo da iskusimo samo ako smo otvoreni u svom životu. Sveto pismo kaže: "Ako pak hodimo u svetlosti, kao što je on sam u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha. Ako kažemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama." (1. Jovanova 1,7-8) Svet misli da se intimnost pojavljuje u mraku, ali Bog kaže da se javlja u svetlosti. Mrak prikriva naše povrede, greške, strahove i nedostatke. Ali u svetlu, mi sve to iznosimo na otvoreno i priznajemo ko smo zapravo.

Naravno, biti autentičan zahteva i hrabrost i poniznost. To znači suočiti se sa našim strahovima izlaganja javnosti, odbacivanja i da ćemo opet biti povređeni. Zašto bi bilo ko preuzeo toliki rizik? Zato što je to jedini način da duhovno uzrastemo i budemo emotivno zreli. Sveto pismo kaže: "Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe i molite se Bogu jedan za drugoga, da budete isceljeni." (Jakov 5,16a) A da rastemo - možemo jedino ako preuzmemo rizik, a najveći rizik jeste da budemo iskreni prema samima sebi i sa drugima.

U pravom zajedništvu ljudi doživljavaju osećaj međusobnosti. Međusobnost je umetnost davanja i primanja. Sveto pismo kaže: "Ali Bog je tako sastavio telo, da je zapostavljenom udu dao veću čast, da ne bude cepanja u telu, nego da se udovi jednako brinu jedan za drugoga." (1. Korinćanima 12,24-25). Međusobnost je srce zajedništva: graditi reciprocitetne odnose, deliti odgovornost i pomagati jedni drugima. Apostol Pavle kaže: "da među vama, s vama zajedno nađem utehu zajedničkom verom - vašom i mojom." (Rimljanima 1,12)

Svi smo mi ustrajniji u našoj veri, kada drugi idu sa nama i kada nas hrabre. Sveto pismo nam zapoveda međusobnu povezanost, ohrabrivanje, služenje i poštovanje - "Volite jedan drugog u bratskoj ljubavi, u uvažavanju svako neka stavlja drugog ispred sebe." (Rimljanima 12,10) Preko pedeset puta u Novom zavetu naređeno nam je da uradimo različite stvari "jedni drugima". Sveto pismo kaže: "Starajmo se stoga za ono što stvara mir i doprinosi uzajamnom nazidanju." (Rimljanima 14,19).

Vi niste odgovorni za svakoga u Hristovom telu, već ste odgovorni Hristovom telu. Bog od vas očekuje da učinite sve što je do vas da im pomognete.

U stvarnom zajedništvo ljudi imaju saosećanje. Saosećanje nije brzo davanje saveta i pomoći. To je kozmetička pomoć. Saosećanje je ući u srž i podeliti bol drugih. Saosećanje kaže: "Razumem kroz šta prolaziš, i ono što osećaš nije ludo ili nešto neuobičajeno". Danas neki ovo nazivaju "empatijom", međutim biblijska reč za ovo je "saosećanje". Sveto pismo kaže: "Obucite se, dakle, kao izabranici Božiji, sveti i mili, u srce milosrdno, u čestitost, smernost, krotost, strpljivost, snoseći jedan drugoga i praštajući jedan drugome, ako ko ima tužbu na koga; kao što je Gospod i vama oprostio, tako opraštajte i vi." (Kološanima 3,12-13)

Saosećanje ispunjava dve osnovne ljudske potrebe: potrebu da nas drugi razumeju i osećaj da vaši osećaji imaju validnost. Svaki put kada razumete i potvrdite nečija osećanja, vi gradite zajedništvo. Problem je u tome što smo veoma često u tolikoj žurbi da završimo svoje poslove da nemamo vremena da saosećamo sa drugima. Ili smo preokupirani svojim sopstvenim bolima. Samosažaljenje uništava saosećanje za druge.

Postoje različiti nivoi zajedništva, i svaki je prikladan u drugo vreme. Najjednostavniji stepen zajedništva je zajedništvo deljenja i zajedništvo proučavanja Božje Reči. Dublje zajedništvo je zajedništvo služenja, kao kada zajedno služimo na misionarskom putovanju ili humanitarnim projektima. Najdublji stepen je zajedništvo u stradanju ^[1], gde ulazimo u boli jedni drugih i žalosti, i brinemo za terete jedni drugih. Hrišćani koji najbolje razumeju ovaj stepen zajedništva su oni koji su progonjeni, prezreni i koji su često mučenici zbog svoje vere.

Sveto pismo zapoveda: "Nosite bremena jedan drugoga, pa ćete tako ispuniti Hristov zakon." (Galatima 6,2) U vreme najveće krize, bola i sumnji najviše smo potrebni jedni drugima. Kada nas okolnosti dovedu do tačke da padnemo u svojoj veri, tada su nam najpotrebniji verujući prijatelji. Potrebne su nam male grupe prijatelja koji veruju Bogu za nas i koji nas guraju kroz taj period. U malim grupama, Hristovo telo je stvarno i očevidno čak i kada nam se Bog čini udaljenim. To je ono što je Jovu bilo toliko potrebno tokom njegovog stradanja: "Nesrećnome treba milost prijatelja njegovog, ali je on ostavio strah Svemogućeg." (Jov 6,14)

U pravom zajedništvu ljudi imaju iskustvo milosrđa. Zajedništvo je mesto milosrđa. Do zajedništva dolazi kada milosrđe nadvlada pravdu.

Mi svi imamo potrebu za milosrđem, jer smo svi zgrešili i pali i potrebna nam je pomoć da bismo se vratili na pravi put. Potrebno je da jedni drugima ponudimo milosrđe i da budemo voljnji da je dobijemo jedni od drugih. Bog kaže: "treba radije da mu oprostite i da ga utešite, da prevelika žalost dotičnog ne satre." (2. Korinćanima 2,7)

Ne možemo da imamo zajedništvo bez opraštanja. Bog upozorava: "snoseći jedan drugoga i praštajući jedan drugome, ako ko ima tužbu na koga; kao što je Gospod i vama oprostio, tako opraštajte i vi" (Kološanima 3,13), jer ogorčenost uništava zajedništvo. Zato što smo nesavršeni, grešni ljudi, mi gotovo uvek povredimo jedan drugog kada smo dugo vremena zajedno. Ponekad nekoga povredimo namerno a ponekad i nenamerno - slučajno, ali kako god bilo, potrebna je velika milost i blagodat da uspostavimo i održavamo zajedništvo. Sveto pismo kaže: "snoseći jedan drugoga i praštajući jedan drugome, ako ko ima tužbu na koga; kao što je Gospod i vama oprostio, tako opraštajte i vi." (Kološanima 3,13)

Milost koju je Bog pokazao prema nama je pokretačka snaga da istu tu milost pokažemo i prema ljudima oko nas. Zapamtite, nikada neće biti zamoljeni da oprostite nešto drugo osim onoga što je vama već Bog oprostio. Kada nas god neko povredi, na nama je da načinite izbor: Da li ćemo da iskoristimo svoju energiju i emocije za osvetu ili za oproštenje? Ne možemo učiniti i jedno i drugo.

Mnogi ljudi odbijaju da pokažu milosrđe jer ne mogu da naprave razliku između poverenja i oproštenja. Oproštenje je dozvoliti prošlosti da ode. Poverenje je vezano za buduće ponašanje.

Oproštenje mora da bude trenutno, bez obzira da li osoba moli za to ili ne. Poverenje se mora vremenom ponovo izgraditi. Poverenje zahteva posmatranje. Ukoliko vas je neko teško povredio, Bog vam zapoveda da morate odmah da oprostite, ali se od vas ne očekuje da toj osobi odmah verujete, i od vas se ne očekuje da dozvolite toj osobi da vas ponovo povredi. Ta osoba mora da dokaže da se vremenom promenila. Najbolje mesto da se obnovi poverenje jeste upravo u malim grupama koje pružaju podršku i vernost.

Postoje još brojne druge koristi koje ćete iskusiti ukoliko budete deo male grupe koja je predana pravom zajedništvu. To je suštinski deo vašeg hrišćanskog života koji ne možete da zaobiđete. Preko 2.000 godina hrišćani su se redovno okupljali u malim grupama. Ukoliko nikada niste bili deo takve grupe ili odeljenja poput ovog, zaista niste svesni šta propuštate.

U sledećem poglavlju videćemo šta je potrebno da bismo razvili ovakvu vrstu zajedništva sa drugim vernicima. Nadam se da je ovo poglavlje učinilo da žudite da iskusite autentično, uzajamno, saosećajno zajedništvo puno milosrđa. Jer, stvoreni ste za zajednicu!