• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Jer ja sam Gospod, koji sam vas izveo iz zemlje misirske da vam budem Bog; budite, dakle, sveti, jer sam ja svet." (3. Moj. 11:45 RDK)

"Kaži svemu zboru sinova Izrailjevih, i reci im: Budite sveti, jer sam ja svet, Gospod Bog vaš." (3. Moj. 19:2 RDK)

Ne postoji nikakva sumnja u vezi sa ovim pozivom. On se nalazi skoro na svakoj stranici Svetog pisma, a razlog za to je u samoj prirodi i Božjem karakteru. Posvećenje za hrišćanina nije izbor, već zapovest - moranje, radi se o "biti ili ne biti". Bog je svet, i zato i Njegov narod mora biti svet, jer samo tako može ostati u savezu (zajedništvu) sa Njime i nositi Njegovo ime - nazivati sebe "Božjim narodom".

Posvećenje je volja Božija za nas

"Jer je ovo volja Božija, svetost vaša..." (1. Sol. 4:3 RDK)

Ako je naše posvećenje Božja volja, a svetost njegova zapovest, onda to Bog mora i nama da učini mogućim jer u protivnom nam nalaže jedan nemogući zadatak. Hrišćanski život bi onda bio veoma razočaravajući i pun neuspeha, grešaka i osude, jednom rečju nemoguć.

Volja Božja jeste naše posvećenje, i u to nema nikakve sumnje. "Nije nas, naime, Bog pozvao na nečistotu nego na posvećenje. Stoga, dakle, koji to odbacuje ne odbacuje čoveka, nego Boga koji vam i daje svoga Duha Svetoga" (1. Sol. 4:7-8). To dakle nije učenje ili zahtev neke denominacije ili crkve, da bi se o tome spekulisalo i nadmudrivalo. Pozvani smo na svetost, Bog zahteva od svog naroda da bude svet, jer je On svet. Odbacivanje ovog poziva, jeste odbacivanje Boga i preziranje Božje volje, odbacivanje volje Božje jeste odricanje Svetoga Duha. Odricanjem Duha Svetog, koji je Božji "instrument" našeg posvećenja, t.j. svetosti, mi sami sebe stavljamo na nesigurno tlo po pitanju našeg spasenja.

Božja svetost treba da bude naš jedini model i moralni standard. Potpuna svetost, svakako pripada samo Bogu. Kada Bog zahteva od svog naroda da bude svet kao što je On, to znači da svaki kvalitet i standard Božje svetosti mora biti prisutan i u nama, to je ono na šta je Isus mislio kada je zapovedio: "Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski" (Mt. 5:48 RDK).

Posvećenje je delo Božje

"Neka vas Bog mira potpuno posveti", moli Pavle za Solunjane. Bog sam, one koji su njegovi, posvećuje. Čini da svetost bude u njihovom karakteru i prirodi (ćudi). Božje posvećenje je čišćenje, promena karaktera i uma, koje prevazilazi svaku ljudsku snagu i moć.

Posvećenje ne smemo mešati sa nanovorođenjem. Novorođenje je određeni momenat, kada Hrist ulazi u nečiji život. Opet, posvećenje se ne može odvojiti od spasavajuće milosti, to su kao dve strane novčića. U spasonosnoj milosti se raste, a njen početak je u nanovorođenju a krajnji njen cilj je da postigne konačno spasenje naših duša, t.j. da postanemo nalik Njemu - Hristu. Posvećenje je ono šta nas čuva u domenu spasavajuće milosti.

Naša voljnost ili nevoljnost da prihvatimo Božju volju, za naše posvećenje, uslovljava naš rast u Hristu. Ukoliko se posvećujemo, onda i duhovno rastemo i menjamo se, a ukoliko odbacujemo posvećenje stagniramo, pa čak i otpadamo. Isus nas o tome veoma lepo uči u usporedbi o lozi i čokotu (Jn. 15:1-8). Oni koji se posvećuju, to su ljudi koji su poslušni Reči Božjoj, koji traže blisko zajedništvo sa Isusom. Oni tako dozvoljavaju da ih Bog posvećuje, takve Bog čisti i oni donose plodove posvećenja - plodove Duha, bivaju sve više hristoliki.

Usporedba o lozi i čokotu nas uči da je srž posvećenja naš odnos sa Hristom. Što više ljubite Isusa više ćete želeti biti posvećeni - promenjeni, i zapovest na posvećenje za vas, više neće značiti zapovest, već izraz ljubavi predanja samog sebe Njemu (Rim. 12:1).

Posvećenje je proces

U grčkom jeziku glagol reči "posvećenje" jeste nesvršeni glagol, što ukazuje na stalni proces. Posvećenje jeste regeneracija ili bolje rečeno "metamorfoza". Apostol Pavle zato kaže:

"Molim vas, dakle, braćo, milosti Božije radi, da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu; to da bude vaše duhovno bogomoljstvo. I ne vladajte se prema ovome veku, nego se promenite obnovljenjem (metamorfozom) uma svog, da biste mogli kušati koje je dobra i ugodna i savršena volja Božija." (Rim. 12:1-2 RDK)

Dakle, posvećenje uključuje i marljivost, disciplinu, odricanje i predanje. Na posvećenje treba da nas tera želja da budemo kao On. Ukoliko ne poznajemo ili nemamo strah Božji u sebi, onda nam zahtev na posvećenje izgleda kao prazna priča. Onaj ko se posvećuje, brine o svojoj čistoći za Boga i Duh Sveti obilno prebiva u njemu, konstantno ga čisti i menja - takav vernik jeste pravi sveti hram Božji. On prebiva u Hristu i Hrist u Njemu.

Dakle, posvećenje jeste zapovest, koja treba da nas sačuva za večni život, i iz tog razloga ono je Bogu veoma važno, jer Bog nas ne želi da nas izgubiti u "svinjcu ovoga sveta", poput izgubljenog sina (Lk. 15:11-32), već da nas sačuva za svoje večno Carstvo i blistavi Novi Jerusalim. U koji će ući samo ono što je čisto i sveto: "I neće u njega ući ništa pogano, i što čini mrzost i laž, nego samo koji su napisani u životnoj knjizi Jagnjeta." (Otk. 21:27 RDK)