• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Tako dakle više niste tuđi i došljaci, nego živite sa svetima i domaći ste Bogu." (Ef. 2,19)

Pozvani smo da budemo deo Zajednice i da joj pripadamo, a ne samo da budemo vernici - pojedinci.

U Edemu, gde je sve bilo savršeno, Bog je rekao: "Nije dobro da je čovek sam". (Postanje 2,18) Bog nas je stvorio kao društvena bića, kao bića koja treba da imaju zajedništvo... Bog je stvorio porodicu i niko od nas ne može sam - kao pojedinac, da ispuni Božji zadatak koji nam je poveren.

Biblija ne poznaje usamljene svece koji su živeli izdvojeni od drugih vernika i koji nisu pripadali zajednici. U 1. Korinćanima 12,12. Sveto pismo kaže: "Jer kao što je telo jedno, i ima mnoge udove, a svi udovi tela, iako su mnogi, jedno su telo, tako je i Hristos." Nismo više samo puki pojedinci.

Iako je naša zajednica sa Hristom lična, Bog ne želi da ona ostane samo privatna stvar pojedinca. U Božjoj porodici, mi smo povezani sa drugim vernicima, i pripadaćemo jedni drugima u večnosti.

Sveto pismo kaže: "Tako smo i mi mnogi jedno telo u Hristu, a kao pojedinci mi smo jedan drugom udovi". (Rimljanima 12,5)

Slediti Hrista znači pripadati, a ne samo verovati. Mi smo deo ili članovi Njegovog Tela - crkve. C.S.Lewis je primetio da reč članstvo ima svoj korak u hrišćanstvu, ali da je svet promenio njeno originalno značenje. Danas, posebno na Zapadu, mnoge prodavnice nude svojim članovima posebne pogodnosti i popuste. Zbog toga oni i agencije za oglašavanje dodaju imena pojedinaca na svoje liste za slanje obaveštenja i reklama. Na žalost, danas i u mnogim crkvama, članstvo se svodi na jednostavno dodavanje imena novopridošlih članova na listu bez posebnih zahteva ili očekivanja.

Za apostola Pavla, biti deo (možemo to tumačiti i kao članom) crkve podrazumevalo je biti vitalan organ živoga tela, neophodan, prožimajući deo Hristovog tela (Rim. 12,4.5; 1. Kor. 6,15; 1. Kor. 12,12-27). Crkva je telo, ne zgrada. Crkva je živ organizam, a ne organizacija.

Da bi organi našeg tela ispunili svoju svrhu, oni moraju biti povezani jedni sa drugima. To isto važi i sa Hristovim telom. Mi smo stvoreni s određenom ulogom, ali ćemo propustiti jedan od životnih ciljeva ukoliko nismo povezani sa živom, lokalnom zajednicom. Otkrivamo našu ulogu u Hristovom telu kroz zajedništvo i povezivanje sa drugima. Biblija nam kaže: "Jer, kao što u jednom telu imamo mnogo udova, a svi udovi nemaju isti posao, tako smo i mi mnogi jedno telo u Hristu, a kao pojedinci mi smo jedan drugom udovi". (Rimljanima 12,4-5)

Ukoliko se na neki način deo tela odvoji od samog tela, dio će umreti. On ne može da živi sam za sebe. Odvojenjem i odstranjenjem od 'krvotoka' lokalne zajednice, duhovni život pojedinca počinje na slabi dok jednoga dana ne prestane da živi. U Efescima poslanici, apostol Pavle je to ovako opisao: "Od njega je sve telo ujedno povezano i sjedinjeno, na taj način što svaki zglavak pruža potporu shodno odmerenom dejstvu svakog pojedinog tela; to čini da telo raste na svoju sopstvenu izgradnju u ljubavi". (Ef. 4,16) Jedan od znakova duhovnog slabljenja je veoma često sve slabije i slabije posećivanje službi i drugih sastanaka vernika. Kada god prestanemo a vodimo računa o zajednici, i sve drugo počinje da slabi.

Pripadanje Božjoj porodici ima svoje posledice i nikako ih ne treba ignorisati. To je Božji plan za svet. Isus je rekao: "I ja ti kažem da si Petar, i na toj steni sazidaću Crkvu svoju, i vrata adova neće je nadvladati". (Mt. 16,18) Crkva se ne može uništiti i ona će trajati u večnosti. Ona će nadživeti ovaj svet, a to znači i naša uloga u njoj. Osoba koja kaže: "Meni ne treba crkva" greši. Crkva je veoma važna i za nju je Isus umro na Krstu. U Efescima 5,25 Isus je rekao (parafraziram): "Hristos je zavoleo Crkvu i samoga sebe predao za nju".

Crkva se u Svetom pismu još naziva i nevestom - čistom devojkom (2. Kor. 11,2), svetom i neporočnom (Ef. 5,27). Ne mogu da zamislim da kažem Isusu: "Volim te ali mi se ne dopada tvoja žena". Ili, "Prihvatam tebe ali odbijam tvoje telo". Ali mi činimo upravo to kada god raspustimo, negiramo ili se žalimo na crkvu. Umesto toga, Bog nam je zapovedio da volimo crkvu kao što je i Isus voli. Apostol Petar nam poručuje da volimo našu duhovnu braću. U jednom slobodnom - parafraziranom tekstu NZ "Knjiga o Kristu" (Duhovna stvarnost, Zagreb, 1983) Petar kaže: "Volite hrišćane". (1. Pet. 2,17)

VAŠA LOKALNA ZAJEDNICA

Izuzev u nekoliko slučajeva kada se opisuje telo svih vernika, crkva uvek označava lokalnu, vidljivu zajednicu vernika. Novi zavet podrazumeva da hrišćani pripadaju lokalnoj zajednici. Jedini hrišćani koji nisu bili deo te zajednice su bili oni pod crkvenim karom koji su bili izopšteni iz zajednice vernih zbog velikog javnog greha. O tome možemo čitati u 1. Korinćanima 5,1-13.

Sveto pismo kaže da je hrišćanin bez crkve poput organa bez tela, ovce bez stada, deteta bez porodice. To nije prirodno stanje. U Efescima 2,19 apostol Pavle nam kaže da smo: "...sugrađani svetih i domaći Božji".

Danas raste kultura nezavisnih individualaca. To je tzv. Generacija Milenijalista, koja se u mnogome razlikuje od neke moje generacije - generacije Bebi bumera. Ovi individualci idu iz jedne crkve u drugu bez svog jasnog duhovnog identiteta, bez mogućnosti da se crkva na njih može pouzdati i bez predanja. Mnogi veruju da neko može da bude 'dobar hrišćanin' a da se ne pridruži (ili čak i ne prisustvuje bogosluženjima) nekoj lokalnoj zajednici. Nisam siguran da se Bog slaže sa takvim stavom. Biblija nam nudi mnoge razloge zašto pojedinac treba da pripada i bude aktivan u lokalnoj zajednici.

ZAŠTO VAM JE POTREBNA CRKVENA PORODICA

1. Crkvena porodica nas određuje kao vernike.

Ne mogu da tvrdim da sam Hristov sledbenik ako pri tome ne pripadam ni jednoj grupi učenika. U Jevanđelju po Jovanu (Jn. 13,34-35). Isus je rekao: "Dajem vam novu zapovest, da ljubite jedan drugoga, kao što sam ja vas ljubio, da i vi ljubite jedan drugoga. Po tom će svi poznati da ste moji učenici - ako budete imali ljubavi među sobom".

Kada se svi mi, različiti, udružimo u ljubavi u crkvenu porodicu, bez obzira odakle dolazimo, koje smo rase, koji nam je maternji jezik i društveni status, to je onda snažno svedočanstvo svetu (Galatima 3,28). Kao pojedinci nismo Hristovo telo. Da bismo bili telo potrebni su nam i drugi. Zajedno, a ne odvojeni, mi činimo telo. Apostol Pavle je to ovako zapisao: "A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi". (1. Kor. 12,27)

2. Crkvena porodica nas odvaja od izolovanosti kada smo okrenuti samima sebi.

Lokalna zajednica je učionica gde možemo da naučimo kako možemo da živimo sa ostatkom Božje porodice. To je učionica u kojoj možemo da učimo kako da gradimo nesebičnost, požrtvovanost, ljubav prema onima koje ne možemo da volimo... Mi učimo kako da se brinemo za druge i kako da podelimo iskustva drugih: "I ako pati jedan ud," kaže apostol Pavle u 1. Korinćanima 12,26. "svi udovi pate sa njim; ako se jedan sud slavi, svi udovi se raduju s njim." Samo sa redovnom zajednicom sa drugim običnim, nesavršenim vernicima, možemo zaista da naučimo šta je pravo zajedništvo i iskusimo novozavetnu istinu o povezanosti i pripadanju jedni drugima. "I ako pati jedan ud, svi udovi pate s njim; ako se jedan ud slavi, svi udovi se raduju s njim" kaže apostol Pavle u 1. Korinćanima 12,26.

Biblijsko zajedništvo nas obavezuje da budemo predani jedni drugima kao što smo predani ili posvećeni Isusu Hristu. Bog očekuje da damo svoj život jedni za druge. Mnogi hrišćani koji napamet znaju reči iz Jovana 3,16 kao da ne veruju rečima iz 1. Jovanove 3,16. "Po tom smo poznali ljubav, što je on položio svoj život za nas; i mi smo dužni da položimo svoje živote za braću." Ovo je ta samožrtvujuća ljubav koju Bog očekuje da pokažemo prema drugim vernima - želja da ih volimo na isti onaj način kao što je Isus nas voleo.

3. Duhovna porodica nam pomaže da se razvijemo.

Nikada nećemo duhovno da uzrastemo ako samo posećujemo bogosluženja kao pasivni posmatrači. Samo oni koji učestvuju u punom životu lokalne zajednice jačaju svoje duhovne mišiće. Tekst u Efescima 4,16. smo već pročitali: "Od njega je sve telo ujedno povezano i sjedinjeno, na taj način što svaki zglavak pruža potporu shodno odmerenom dejstvu svakog pojedinog tela; to čini da telo raste na svoju sopstvenu izgradnju u ljubavi".

Preko pedeset puta se u Novom zavetu koristi fraza 'jedan drugoga'... To je naša odgovornost koju nam je Bog poverio - da pozdravljamo, da volimo, da ohrabrujemo, da poučavamo, da opominjemo, da nosimo terete... jedni drugima. To je biblijsko članstvo crkve! To su naše "porodične dužnosti" koje Bog očekuje od nas da ispunimo u lokalnoj zajednici.

Možda nam izgleda lakše da budemo sveti kada niko drugi oko nas nije tu da nas iznervira - ali ovo je pogrešno. Veoma je lako pasti u zabludu da smo duhovno toliko jaki da nas niko ne može promeniti i promeniti naše utvrđenje u 'biblijskoj istini'. Ali prava zrelost nas vodi ka zajedništvu sa drugim vernima!

Ako želimo da gradimo naše duhovno telo, naše 'duhovne mišiće' onda nam je potrebno mnogo više od naše dobre stare Biblije. Nama su potrebni i drugi vernici! Brže i više rastemo učeći jedni od drugih. Kada drugi dele sa zajednicom ono što su iskusili sa Bogom, i šta ih je Bog naučio, ja učim i rastem takođe. Vaše iskustvo postaje i moje iskustvo.

4. Hristovo telo nas treba.

Bog za svakoga od nas ima jedinstvenu ulogu koju imamo u Njegovoj porodici. To se drugačije zove 'naša služba' i Bog je daje svakome. "A svakome se daje da se na njemu pokaže Duh na korist". (1. Kor. 12,7)

Lokalna zajednica je mesto gde je Bog odredio da otkrijemo, razvijemo i koristimo naše darove. Takođe, možemo da imamo i širu službu, ali to je dodatna služba pored one koju imamo u lokalnoj zajednici! Isus nije dao obećanje da će sazidati našu službu, već NJEGOVU CRKVU!

5. Ispunićemo Hristovu misiju prema svetu.

Kada je Isus hodao po zemlji, Bog je radio kroz Hristovo fizičko telo. Danas, Bog koristi njegovo duhovno telo. To telo je Njegova crkva. Crkva je Božji instrument na ovoj zemlji! Mi nemamo obavezu samo da volimo jedni druge, već i da brinemo o onima koji su još uvek u svetu! To je čast koju nam je poverio da je zajednički podelimo. Kao deo Njegovog tela, mi smo Njegove ruke, noge, oči, srce... Bog kroz nas deluje na svet. Svako od nas daje svoj doprinos. Apostol Pavle je zapisao: "Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima živimo". (Ef. 2,10)

6. Crkvena porodica će nam pomoći da se ne odvratimo od istine.

Niko od nas nije imun na iskušenja. Bog to zna i zato nam je dao da vodimo računa jedni o drugima. U datim okolnostima vi i ja smo podložni grehu. Apostol Pavle u 1. Korinćanima 10,12 piše: "Stoga ko misli da sigurno stoji, neka pazi da ne padne". Pišući mladom Timoteju on kaže: "imajući veru i dobru savest, koju neki odbaciše i u veri brodolom doživeše". (1. Timoteju 1,19) Bog ovo zna i zato je svakom pojedincu dao odgovornost da vodi računa o drugima. Sveto pismo u Jevrejima poslanici 3,13. kaže: "nego bodrite jedan drugoga svaki dan, dok god se kaže 'danas', da koji od vas ne otvrdne od prevare greha". Izraz "gledaj svoja posla" nije hrišćanski izraz. Mi smo pozvani da brinemo jedni za druge. Ukoliko znate nekoga ko je trenutno duhovno nestabilan, vaša je odgovornost da priđete toj osobi i vratite je u zajednicu. Poslednja dva stih Jakovljeve poslanice (Jak. 5,19-20) kažu: "... ako ko od vas skrene od istine i neko ga obrati, neka zna da će onaj koji obrati grešnika od njegovog zabludnog puta spasti njegovu dušu smrti i pokriti mnoštvo greha".

Pored ovoga, lokalna crkva pruža i duhovnu zaštitu bogobojaznih vođa. Bog je dao pastirskim vođama odgovornost da čuvaju, štite, brane i brinu za one koji su u duhovnoj borbi. U Delima apostolskim 20,28.29. čitamo: "Pazite na sebe i na sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za episkope, da napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju. Ja znam da će posle moga odlaska među vas ući zverski vuci koji neće štedeti stada". U 1. Petrovoj 5,1-4. je zapisano: "Starešine među vama molim ja, koji sam i sam starešina i svedok Hristovih stradanja i učesnik u slavi koja će se otkriti, napasajte stado Božije koje je kod vas i negujte ga ne prisilno, nego dragovoljno, kako Bog hoće, ne iz želje za sramnim dobitkom, nego u predanosti, i ne kao gospodari nad onima koji su vam dodeljeni, nego budite primer stadu. I kada se pojavi arhipastir, primićete slavni venac koji ne vene". O ovome čitamo i u Jevrejima poslanici: "Sećajte se svoji starešina koji vam propovedaše reč Božiju; gledajte na svršetak njihovog vladanja, podržavajte njihovu veru". (Jevrejima 13,7) Rečeno nam je: "... Budite poslušni svojim starešinama i pokoravajte se, jer oni bdiju nad vašim dušama kao oni koji će za to odgovarati; da oni to čine s radošću a ne uzdišući, jer vam ovo ne bi bilo od koristi". (Jevrejima 13,7-17)

Satana voli odvojene vernike, one koji nisu uključeni u život Tela, izolovane od Božje porodice i koji ne računaju na duhovne vođe, jer zna da ne mogu da se brane i da nemaju sile protiv njegovog napada.

VAŽNOST CRKVE

U mojoj knjizi The Purpose-Driven Church objasnio sam koliko je neophodno da budemo deo zdrave crkvene zajednice. Nadam se da ćete da pročitate i tu knjigu jer će vam pomoći da shvatite kako je Bog zamislio svoju crkvu kako bimo uspeli da ispunite pet stvari koje On ima za naš život. On je stvorio crkvu da bi ispunio naših pet najdubljih potreba:

1) smisao ili svrha našeg života;
2) ljudi s kojima treba da živimo;
3) principe po kojima treba da živimo;
4) zadatak koji treba da izvršimo; i
5) sila s kojom treba da živimo.

Ne postoji ni jedno drugo mesto na svetu gde možemo da pronađemo svih ovih pet stvari na jednom mestu.

Pet stvari koje Bog ima za svoju crkvu su identične sa pet stvari koje ima za nas.

1) bogosluženje nam pomaže da se usredsredimo na Boga;
2) zajedništvo nam pomaže da se suočimo sa životnim problemima;
3) učeništvo nam pomaže da podupre našu veru;
4) služba nam pomaže da prepoznamo svoje darove; i
5) evangelizacija nam pomaže da ispunimo našu misiju.

Ne postoji ništa drugo na svetu kao što je crkva!

VAŠ IZBOR

Kada se rodi beba, on ili ona automatski postaju deo sveopšte porodice, ljudskog roda. Međutim, to dete takođe treba da postane i deo određene porodice od koje će dobiti hranu i zaštitu i u kojoj će odrasti zdrava i snažna. Isto važi i za duhovne stvari. Kada se osoba nanovorodi, ona postaje deo Božje univerzalne porodice ali i lokalne zajednice.

Razlika između biti posetilac crkve i članom odn. delom crkve jeste predanje lokalnoj crkvi. Posetioci su posmatrači sa strane - članovi su uključeni u službu. Posetioci su korisnici - članovi su oni koji daju. Posetioci žele da uživaju plodove crkvenog života a da pri tome nemaju nikakvu odgovornost. To vam je poput mladića i devojke koji žele da žive zajedno ali bez obaveza koje donosi brak.

Zašto je toliko važno da se pojedinac pridruži lokalnoj zajednici? Zato što to dokazuje da smo zaista predani svojoj duhovnoj braći i sestrama, a ne samo u teoriji. Bog želi da volimo stvarne osobe, onakve kakve one jesu, a ne neke idealne osobe kakvi bi oni trebali da budu. Ceo svoj život možemo da provedemo tražeći idealnu crkvu, ali je nikada nećemo pronaći. Pozvani smo da volimo nesavršene grešnike kao što je i Bog to učinio.

U Delima apostolskim, hrišćani u Jerusalimu bili veoma određeni u svojoj predanosti jednih prema drugima. Bili su predani zajednici. Tekst kaže: "Bili su istrajni u apostolskoj nauci i zajednici, u lomljenju hleba i u molitvama". (Dela 2,42) Bog očekuje i od nas istu tu vrstu istrajnosti.

Hrišćanski život je više od pukog predanja Hristu. On uključuje i predanje drugim hrišćanima! Hrišćani u Makedoniji su ovo razumeli. Apostol Pavle je rekao: "I davali su ne samo kao što smo se nadali, nego su sami sebe dali prvo Gospodu, pa onda i nama - po Božijoj volji". (2. Korinćanima 8,5) Pridružiti se članstvu lokalne crkve je sledeći prirodni korak pojedinca kada postane Dete Božje. Hrišćani postajemo tako što svoj život predamo Hristu, ali članovima crkve postajemo predanjem određenoj grupi vernika. Prva odluka donosi spasenje, a druga zajednicu.